Камење што смо бацали чујем како
пада, кристално гласно већ годинама. Слећу
у долину смушена догађања
тренутака уз вриску
с једне круне дрвета на другу, бивајући тиша
у ваздуху ређем од овдашњег, клизе
ко ласте с једног
на други планински врх све док се
не домогну крајњих висоравни
уз границу постојања. Онамо падају
сва дела наша
кристално јасна
немајући друго дно
до нас саме.
препознавања 