RSS

Архиве категорија: Флоренски

Павле Флоренски СВАКИ ЖИВОТНИ ПЕРИОД ИЗРАЖАВА ПУНОЋУ ЛИЧНОСТИ

***

Човеков лик може да се покаже само кроз јединствен закон његовог живота, од колевке до гроба, то јест обликом личности у времену. И овде, како год био важан период процвата личности, он само симболички наговештава целину, а ни у ком случају не замењује њен целокупан развој, као ни пропадање. Свако стање само по себи, директно је повезано са целовитом сликом личности, и сваки период живота сам по себи, драгоцен је као онај који изражава целовитост и нема само посредан значај у смислу услова или степена процвата. Сваки период живота, сам по себи, а не само у односу на сутрашњи дан, изражава четвородимезионалну пуноћу личности и изражава је на себи својствен начин: како год био изразит неки други животни период, он не може да изрази оно што је овоме дато. И због тога ниједан период не може да поништи онај други. У нашем животу има дана који су значајнији, одговорнији и за биографију много значајнијих него што су то неки други; има и периода живота који су на различит начин важнији од других периода. Па ипак, ми данас живимо не ради сутрашњег дана, него ради садашњег, или, прецизније – и данас, и сутра, и прекосутра живимо због целине, која се ни једним даном не исцрпљује, али коју сви дани заједно симболички означавају. Задатак биографа јесте да прикаже ову целину.

Превела : Нада Узелац

 

Из књиге „Простор и време у уметничким делима“, Службени гласник, 2013.

 

1ed3d15a775a5629452c09324dfef873

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 16, 2019 in Флоренски

 

Ознаке: , ,

Павле Флоренски СНОВИЂЕЊА

Према првим речима Летописа постања, Бог је „створио небо и земљу“ (Пост. 1,1), и ова подела свега створеног на два дела увек је сматрана за основну. Тако и у исповедању вере ми именујемо Бога „Творцем видљивог и невидљивог“, Творцем како видљивог тако, подједнако, и невидљивог. Али се ова два света — свет видљиви и свет невидљиви — међусобно додирују. А ипак је њихова узајамна разлика толико велика, да не може а да се не постави питање границе њихвог додира. Она их дели, али она их и спаја. Како онда треба схватити ту границу?

Овде ће, као и у другим питањима метафизике, као полазна тачка послужити, наравно, оно што већ знамо о себи самима. Да, живот наше сопствене душе даје упориште за суд о тој граници додира двају светова, пошто се и у нама самима живот у видљивом смењује са животом у невидљивом, и тим самим постоји време — нека је и кратко, нека је прекомерно збијено, понекад чак до атома времена — када се оба света додирују и ми сазрцавамо сам тај додир. У нама самима се на тренутке кида копрена видљивог и кроз њено, тек увиђано, кидање, струји невидљив, неовдашњи дашак: овај и други свет растварају се један у другом и наш живот постаје струјање сāмо, налик ономе као када се изнад огња подиже врели ваздух.

Сан — ето првог и најједноставнијег, свакако у смислу наше потпуне навикнутости на њега — ступањ живота невидљивог. Макар овај ступањ био и најнижи, тако барем најчешће бива, сан ипак, чак и у свом дивљем стању, груб сан, узноси душу у невидљиво и чак и најнеосетљивијима међу нама пружа предосећање да постоји и  друго, поред онога што смо једино склони да сматрамо животом. И знамо: на прагу сна и бдења, приликом проласка кроз област њиховог међупростора, те границе њиховог додира, нашу душу опседају сновиђења.

Непотребно је доказивати давно доказано: дубок сан, сâм сан, тј. сан као такав, није праћен сновиђењима, и само полуснено-полубудно стање, управо граница између сна и јаве, јесте време, тачније речено време-средина настанка сновођенских представа. Готово да је исправно оно тумачење сновиђења по коме она у строгом смислу речи одговарају тренутном преласку из једне сфере душевног живота у другу и тек се доцније, у сећању, тј. приликом транспозиције у дневну свест, одмотавају у наш временски поредак видљивог света, док сами по себи имају особену, неупоредиву с дневном, меру времена — „трансценденталну“. 

Мало сна, али много сања“ — то је сажета формула ове згуснутости сновиђенских представа. Свако зна да се током времена, краткотрајног према спољашњем мерењу са стране, у сну могу проживети часови, месеци, чак године, а у појединим околностима — векови и миленијуми. У том смислу нико не сумња у то да спавач, ограђујући се од спољашњег видљивог света и прелазећи својом свешћу у други систем, стиче и нову меру времена, услед чега његово време, у поређењу с временом система који је напустио протиче невероватном брзином. Али ако се свако, чак и не познајући систем релативности, слаже с тим да у различитим системима, бар када је дати случај у питању, протиче сопствено време, са сопственом брзином и сопственом мером, није се свако, осим оних ретких, замишљао над могућношћу времена да протиче бесконачном брзином и да чак, изврћући се кроз себе само, после преласка кроз бесконачну брзину, добија обрнути смисао свог тока. Међутим, време заиста може да буде тренутачно и окренуто од будућности ка прошлости, од последица ка узорицима, телеолошко, и то се дешава управо онда када наш живот прелази од видљивог у невидљиво, од стварног у привидно.
………..
(…) Зар у том обрнутом свету, у том онтолошки огледалском одразу света, не препознајемо области привидног, иако то привидно за оне који су се сами изврнули кроз себе, који су се преврнули, дошаваши до духовног средишта света, и јесте уистину реално, исто онако какви су и они сами. Да, то је по свој суштини реално — не нешто потпуно друго у поређењу с реалношћу овог, нашег света, будући да је он јединствена добро-саздана Божија творевина, већ — сазерцавано с друге стране, од оних који су прешли на другу страну, исто оно бивствовање. То су — ликови и духовни обриси ствари, виђени од оних који су у себи самама испољили свој првостворени лик, образ Божји, а речено грчки — идеју; идеје суштог виде просветливши се саме идеје, собом и кроз себе показују свету, овом, нашем свету, идеје горњег света.

Дакле, сновиђења и јесу оне слике које свет видљивог одвајају од света невидљивог, одвајају и уједно спајају те светове. То гранично место сновиђењских слика утврђује њихов однос како према овом тако и према оном свету. У односу на уобичајене слике видљивог света, у односу на оно што ми зовемо „стварношћу“, сновиђење је „само сан“, ништа, „nihil visibile, да, nihil, али, ипак, visibile — ништа, али, ипак, видљиво, сазрцатљиво, што га зближава са сликама ове „стварности“. Али је његово време, а то значи и његова основна карактеристика, уређено обрнуто од онога на чему почива видљиви свет. И зато је, иако видљиво, сновиђење потпуно телеологично или симблично. Оно је засићено смислом другог света, оно је готово чист смисао другог света, невидљив,нематеријалан, непролазан, иако испољаван видљиво и рекло би се материјално. Оно је готово чист смисао, заробљен у најтањој опни, и зато готово у целини представља појаву из другог света, оног света. Сновиђење је општи оквир низа стања земних и низа доживљаја небеских, границе суптилности овдашњег и отеловљења — тамошњег. Приликом понирања у сан — у сновиђењу се и сновиђењем се симболизују најнижи доживљаји горњег света и највиши доњег: последњи трзаји доживљаја друге стварности, иако се већ назначјују утисци стварности овдашње. Ето зашто сновиђења вечерња, уочи заспивања, имају превенствено психофизиолошко значење, као испољавање онога што се од дневних утисака нагомилало у души, док су предјутарња сновиђења углавном мистична пошто је душа пуна ноћне свести и искуством ноћи најбоље очишћена и умивена од свега емпиријског — колико је она, та индивидуална душа, уопште способна да у свом датом стању буде ослобђена од склоности чулног света.

Сновиђење је сведочанство преласка из једне сфере у дургу и симбол. — Чега? — Из горњег — симбол доњег, и из доњег — симбол горњег. Сада је разумљиво да је сновиђење способно да настане онда када се свести истовремено дају обе обале живота, иако с различитим степеном јасноће. Ово се, уопштено речено, дешава приликом преласка с обале на обалу; а, можда, још и онда када се свест задржава близу границе преласка и није јој сасвим страно двоструко опажање, тј. у стању површног сна или дремљиве будности. Све значајно се у већини случајева одиграва или кроз сновиђење или у “ некаквом танком сну“, или, коначно, у изненада наилазећим одвајањима од свести о спољашњој стварности. Истина, могућа су и друга испољавања света невидљивог, али она захтевају моћан удар по нашем бићу, који нас изненадно истрже из нас самих, или пад — растројеност, „сумрачност“ свести која увек лута на граници светова, али не влада умећем и снагом за самоделатно удбуљивање у један или други. 

Оно што је речено о сну, мора с невеликим изменама бити поновљено о сваком преласку из сфере у сферу. Тако се у уметничком стваралаштву душа узноси из земаљског света и пење се у свет небески. Тамо се, без слика, она храни сазрцањем суштине небеског света, опипава вечне ноумене ствари и, нахранивши се, оптерећена знањем, нисходи изнова у свет доњи. И ту, на овом путу доле, на граници уласка у земно, њена се духовна тековина одева у симболичке слике — оне исте слике које, будући ојачане, дају уметничко дело. Јер уметност је материјализовано сновиђење. 

Али ту, у уметничкој одвојености од дневне свести, постоје два момента, као што постоје две врсте слика: прелазак преко границе светова који одговара узлажењу или уласку у небеско, и прелазак нисхођења ка земном. Слике пак првога јесу одбачена одећа дневне испразности, пена душе, којој нема места у другом свету, уопште — духовно неуређени елементи нашег бића; док слике нисхођења јесу искуство мистичког живота искристалисаног на граници светова. У заблуди је и у заблуду нас уводи уметник када нам под видом уметности даје све оно што се рађа у њему приликом пораста његовог надахнућа — када су то само слике узлажења: нама су потребни онострани снови његови, који доносе свежину вечног плаветнила, а оно, друго, представља психологизам и сировину, ма колико снажно оно деловало и ма колико искусно и укусно било разрађено. Удубивши се, није тешко разликовати и једне и друге по обележју времена: уметност нисхођења, ма колико нелогично била мотивисана, веома је телеологична — она је кристал времена у замишљеном простору; уметност узлажења, напротив, чак и при великој логичности мотивација, изграђена је механички, у складу с временом од кога је кренула. Идући од стварности у замишљено, натурализам даје замишљену слику стварног, празну слику свакодневног живота; уметност пак супротна — симболизам — оваплоћује у стварним сликама другачије искуство и теме оно што се даје постаје виша реалност.

Павле Флоренски, ОБРНУТА ПЕРСПЕКТИВА, (одломак из есеја „Иконостас“ стр. 72-74 и 82-85) Логос, Београд, 2013.

Превела: Љубица Јоксимовић

Preuyeto sa sajta: http://www.srodstvopoizboru.com

snovidjenja

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 4, 2018 in Флоренски

 

Ознаке: , ,

Павле Флоренски ПЛАВЕТ ВЕЧНОСТИ

Знамо само да кроз зјапеће пукотине људског разума постоји плавет Вечности.

 

nebo

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 19, 2018 in Флоренски, цитати

 

Ознаке: ,