RSS

Архиве категорија: Франкл

Виктор Франкл ЖИВОТ, ДАКЛЕ, ИМА СМИСАО…

***

Живот, дакле, има смисао и задржава га до краја. Али од пресудног значаја за живот сваког појединца је да се преда том смислу. Јер поука коју сам ја добио у концентрационим логорима и коју су, у међувремену, потврдила психијатријска истраживања на ратним заробљеницима је следећа: шансу да преживе имали су углавном они који су били психолошки усмерени на будућност, на неки задатак који треба да испуне у будућности, на смисао чије остварење их је у неку руку очекивало,  или на неку особу која их је чекала с љубављу…

И питам се не би ли све то могло да се прошири изван појединачног људског живота човечанства у целини. Можда је истина да и човечанство има своју шансу да преживи атомско доба једино ако се људи, и сви народи, окупе на заједничким задацима, иако сви буду захваћени не само оним што логотерапија назива вољом за смислом већ и заједничком вољом за једним заједничким смислом?

Из увода књиге: Виктор Франкл ЗАШТО СЕ НИСТЕ УБИЛИ Тражење смисла живљења, ИП Жарко Албуљ Београд, 2014

 

Parcelier 2

Laurent Parcelier

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 4, 2018 in Франкл

 

Ознаке: ,

Виктор Франкл О СНОБДИЈИ

***

Духовно је у својој дубини, у својој основи, нужно – подсвесно. […] Дух је несвестан не само на свом извору, не само на свом почетку него и на свом врху (на својој највишој инстанци). Несвестан је и на најдубљем и на свом највишем нивоу: наиме, највиша инстанца која у неку руку треба да одлучује о свесности и несвесности – такође је подсвесна. Довољно је да се сетимо нпр. чињенице да у време спавања постоји тзв. снобдија, тј. инстанца која бдије и одлучује да ли спавач или сањач ваља да се пробуди или сме и даље да спава. Такав ће снобдија нпр. пробудити мајку чим тихо дисање њеног детета постане немирно, мада знатно гласније шумове с улице она уопште неће чути. Тај снобдија не затаји ни у време хипнозе, па ће се испитивана особа пробудити чим се око ње и у вези с њом догоди нешто што она у својој дубини никако неће. Једино се на одређеном ступњу наркозе та инстанца ућутка, тј. тада и сам снобдија заспи. А иначе увек важи да инстанца која регулише спавање и будност сама не спава него је будна… уколико је, дакако, на стражи. Јер у човеку нешто као снобдија бдије заиста као да је будно, па је стога само квазисвесно; то нешто само донекле зна шта се око спавача догађа, па о првој свести не може бити говора. Инстанца која одлучује о том да ли ће се нешто посвестити или ће остати несвесно… сама дакле функционише подсвесно. Међутим, да би о томе могла одлучити, мора бити кадра некако то разликовати. А и једно и друго, тј. одлучити и разликовати, може једино оно што је духовно. И у том смислу показује се опет да духовно (уколико је духовно) не само може бити подсвесно, него и на свом извору и на својој завршној тачки – штавише мора бити подсвесно.

 

БОГ ПОДСВЕСТИ, Психотерапија и религија, ИП „Жарко Албуљ”, Београд, 2001.

 

Snobdija

Mikhail Nesterov

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на март 17, 2018 in Франкл

 

Ознаке: , ,

Виктор Франкл ПОДСВЕСНА РЕЛИГИОЗНОСТ (одломци)

Феноменолошка анализа открила нам је да је човек у својој у својој исконској ситуацији, свесно и одговорно биће. Човек има „свест одговорности”. Затим је егзистенцијалистичка анализа наставила свој продор у подсвесну духовност. Поред нагонско-подсвесног појавило се, као нова стварност,  духовно-подсвесно. С том човековом подсвесном духовношћу (коју смо приписали егу) открила се она подсвесна дубина у којој се управо догађају оне велике, егзистенцијално аутентичне одлуке.  А одатле је следило: да осим свести одговорности мора постојати и подсвесна одговорност.

Открићем духовно-подсвесног егзистенцијалистичка анализа је избегла замку у коју је упала психоанализа […] признајући духовно-подсвесно отклонила је и сваку инетелектуализацију и рационализацију човекове суштине. Људска суштина јој не може изгледати више искључиво као разумско биће које се искључиво може схватити једино теоретским или практичним умом.

На трећој етапи свог развоја, егзистенцијалистичка анализа у човековој подсвесној духовности открива подсвесну религиозност, то јест, подсвесну релацију с Богом која је, човеку иманентна, мада врло често, остаје латентна. Како се, дакле, открићем подсвесне духовности иза подсвесног ида појавило духовно его, тако се открићем подсвесне религиозности иза иманентног Ја назире трансцедентно Ти. Ако се, дакле, показало да ја има и „подсвесну” димензију, сад то духовно-подсвесно показује на себи и „трансцендентну” димензију.

Та подсвесна човекова вера, која се крије и назире у појму његове трансцендентне подсвести, значи да увек Бога подсвесно подразумевамо, да с Богом имамо интенционалну везу. И управо тако подразумеваног Бога називамо „Богом подсвести”. Ово значи да Бога каткада нисмо свесни, да можемо бити несвесни свог односа са њим, да је тај однос потиснут и нама самима скривен.

И у псалмима се говори о скривеном Богу; а у хеленистичкој антици постојао је олтар посвећен непознатом Богу. Тако би наша формула „Бог подсвести” означавала човеков скривени однос према скривеном Богу.

[…] То што с Богом заиста имамо подсвесну везу, не значи нипошто да је у нама Бог, да се у нама несвесно настанио, да испуњава нашу подсвест: такве би тезе одавале дилетантску теорију.

[…] По Јунгу, подсвесна религиозност је везана за религиозне архетипове, тј. за елементе архаично-подсвесног, односно колективно-подсвесног. По њему, подсвесна религиозност нипошто не представља човекову личну одлуку, него је она пре, на човеку и „у” њему, колективан, „типичан”, управо архетипичан догађај. Ми пак мислимо да религиозност не може извирати из колективно-подсвесног, самим тим што она спада у личне (чак најличније) одлуке човековог Ја. Те одлуке могу додуше бити подсвесне, али зато ни издалека не морају припадати сфери инстинктивности.

[…] Нипошто, дакле, не поричемо да човек, долазећи на свет, нешто за своју религиозност затекне, да је нешто заиста затечено што он егзистенцијалистички усваја. Али, то затечено, ти праузори, нису никакви архетипови, него су то молитве наших отаца, обреди наших Цркава, објаве маших пророка, узори наших светаца…

Има на располагању доста предања, нико не мора Бога тек измишљати, али га такође нико на свет не доноси у облику прирођених архетипова. Аутентична религиозност нема дакле никакве везе с архаичном религиозношћу. Друго је, наравно,  ако се често може констатовати да првобитна религиозност (која је најпре у њима постојала, а затим била потиснута) код многих људи остаје наивна, каква је год њих била у доба детињства. Јер ако је подсвесна религиозност заиста потиснута, онда се мора и очекивати да ће, кад се из рушевина можда ископа, бити фиксирана на доживљајне садржаје детињства. И заиста, кад год егзистенцијалистичка анализа извуче на видело такву потиснуту религиозност, видимо како се увек појављује подсвесна вера, која се може звати, у правом и најбољем смислу дечија. Може она бити и детињаста, али и примитивна и архаична у Јунговом смислу нипошто није. У светлу непристрасне анализе, нема ту никакве архаистичке митологије, каква се среће у тумачењима јунговске школе; него се, како у егзистенцијалистичкој анализи каткад излази на видело, такви подсвесни религиозни садржаји једноставно слажу с драгим старим сликама из времена детињства.

 

БОГ ПОДСВЕСТИ, Психотерапија и религија, ИП „Жарко Албуљ”, Београд, 2001.

 

Ann Blockley

 
Оставите коментар

Објављено од стране на март 17, 2018 in Франкл

 

Ознаке: ,