RSS

Архиве категорија: Франкл

Виктор Франкл ЧОВЕК И У ПАТЊИ БИРА СВОЈ ПУТ

У границама психологије концентрационог логора, стиче се утисак да на људско биће потпуно и неизбежно утиче логорска средина. И заиста је, у границама психологије концентрационог логора, управо логорски живот са својом социјалном структуром, наизглед присилно, одређивао понашање логораша. Овде је оправдано упитати се: Шта је са људском слободом? Зар не постоји духовна слобода понашања, слобода става према околини? Да ли је исправно натуралистичко гледање на свет и живот према коме човек није ништа друго него производ многоструких услова и детерминизама – било биолошких, психолошких или социјалних? Зар човек заиста није ништа више него резултат своје телесне конституције, карактерне диспозиције и друштвених околности? И коначно, да ли логорашеве реакције на посебан свет концентрационог логора да се он не може отети утицајима тог живота којима је присилно изложен? Зар он мора подлећи тим утицајима?

На ова питања можемо одговорити било начелно било из искуства. Искуство логорског живота показује да човек може другачије реаговати. Било је много примера, често херојских, који доказују да се апатија може надвладати и да се раздражљивост може контролисати. Човек може очувати делић духовне слободе и слободног става према околини чак и у тако страшним условима физичког и психичког притиска. Ко од преживелих логораша не би могао да прича о људима који су обилазили зборна места и бараке, делећи негде добру реч, негде свој последњи комад хлеба? Ако их је и било мало, они ипак доказују да се човеку може све осим једнога: базичне људске слободе да у свим околностима изабере своје држање, да прихвати свој сопствени пут. А бирати се морало непрестано! Сваки дан и сваки сат је доносио логорашу прилику да створи неку одлуку којом би одређивао да ли ће се препустити силама које су претиле да му одузму његову праву личност, унутрашњу слободу и којом је одређивао да ли ће бити играчка околине одричући се своје слободе да би се поистоветио са узорком типичног логораша.

Са тог становишта, духовне реакције становника логора су очигледно више од пуког израза неких телесних, друштвених и духовних услова мада сви ти услови (лоша исхрана, недовољно сна и разни духовни комплекси) у неку руку сугеришу да логораш мора да потпадне законитостима типичне логорашке психе. Последња анализа показује да је оно што је од човека, наизглед, створио логор ипак резултат унутрашње одлуке логораша. Начелно сваки човек, и у таквим околностима, може некако да одлучи шта ће, у духовном смислу, да буде: типичан логораш или човек који и ту чува људско достојанство.

Достојевски је једном рекао: „Једнога се плашим: да не будем достојан својих патњи“… Та мисао ми се често наметала када сам упознао оне мученичке ликове чије је понашање у логору, њихова патња и смрт потврдила чињеницу да се задњи делић слободе не може изгубити. Заиста се може рећи да су они били достојни својих патњи. Доказали су да истинско трпљење значи унутрашње остварење. Духовна слобода, која се човеку не може одузети, пружа му до последњег даха могућност да осмисли свој живот. Јер, радни живот у коме човек може стваралачким чином да остварује вредности није једини живот у коме човек може стваралачким чином да остварује вредности, није једини живот који има смисао, нити је то само хедонистички живот који човеку пружа могућност да се испуни доживљајем лепоте у природи и у уметности; већ свој смисао задржава и живот који, као у логору, више нема никакве шансе за остваривање стваралачких или хедонистичких вредности, него му једино још пружа шансу морално највреднијег држања, тј. става који он заузима према коначној ограничености своје егзистенције. Живот стварања и живот уживања вредности одавно му је ускраћен. Али, смисао има не само стварање и уживање, већ, ако живот уопште има смисла, онда свој смисао мора имати и трпљење. Та патња некако спада у живот као и судбина и умирање. Тек невоља и смрт обједињују људски живот у јединствену целину.

Начин на који човек прихвата своју неумитну судбину и све патње које она собом доноси, начин на који човек носи свој крст пружа му многе могућности, па и у најтежим околностима и до његовог последњег даха, да свом животу да дубљи смисао. Према томе да ли је неко храбар, достојанствен и несебичан, или пак, у оштрој борби за самоодржање, заборавља на своју људскост па се срозава на животињски ниво, на шта је подсетила психологија логораша: према томе је човек и остварио или пропустио моралне могућности своје мучне ситуације и своје тешке судбине и према томе он јесте или није достојан своје патње.

Нико не треба да мисли да су ова размишљања изван овог света и предалеко од стварног живота. Истина, ретки су људи који су дорасли таквој моралној висини. Само ретки логораши. Само ретки логораши су сачували своју унутрашњу слободу и постигли оне вредности које омогућава патња. Али, чак и само један такав пример је довољан доказ да човека његова унутрашња снага може да уздигне изнад његове унутрашње судбине. Таквих људи има много, свакако и ван концентрационог логора. Свуда је човек суочен са судбином и увек му се пружа могућност да нешто оствари својим трпљењем. Довољно је помислити на судбину неизлечивих болесника. Једном сам прочитао писмо релативно младог пацијента који свом пријатељу јавља да је управо сазнао да су му дани одбројани и како се сећа неког филма о човеку који је достојанствено и храбро ишао у сусрет смрти. Тада му се чинило да је то небески дар, а сада, писао је даље, судбина и њему пружа такву шансу.

Ко од нас, који смо пре више година гледали филм Васкрсење према Толстојевом роману, није онда помислио: то су велике судбине и велики људи, нас то никада неће задесити и нећемо имати прилику да се уздигнемо до такве људске величине. Затим смо у најближој кафани, уз шољицу кафе, заборавили те метафизичке мисли. Када смо сами били суочени са тешком судбином, када смо и сами били пред одлуком да се достојанствено ухватимо у коштац са судбином, давно смо већ заборавили на своју младалачку одважност и – затајили смо…

 

Одломак из књиге ЗАШТО СЕ НИСТЕ УБИЛИ Тражење смисла живљења, ИК „Жарко Албуљ“, Београд, 2014

 

logor Kurt konrad lev

Курт Конрад Лев

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 24, 2018 in Франкл

 

Ознаке: ,

Виктор Франкл ЉУБАВ ЈЕ ПОСЛЕДЊЕ И НАЈВИШЕ ДО ЧЕГА СЕ ЉУДСКА ЕГЗИСТЕНЦИЈА МОЖЕ ВИНУТИ

Посртали смо у тами газећи путем по крупном камењу и по великим каљугама. Стражари су стално викали и гурали нас кундацима. Ко је имао јако израњављене ноге подупирао се о раме свог суседа. Није се чула готово ни реч. Ледени ветар није подстицао на разговор. Кријући уста иза подигнуте крагне, човек кои је ходао поред мене изненада шапну:  „Кад би нас сад виделе наше жене! Ваљда је у њиховим логорима боље и не знају како је нама…“ Тада ми пред очима искрсну слика моје жене. И док смо се даље километрима оклизавали и посртали на крпицама леда, подупирући се међусобно и повлачећи један другог, нисмо проговорили ни реч, али смо обојица мислили на своје жене. Слушао сам њене одговоре, гледао њен осмех, њен отворени, охрабрујући поглед, који је тада био светлији од сунца које је излазило. Први пут у животу сам осетио истинитост онога што су толики мислиоци изрекли као последњу мудрост свог живота и што су толики песници опевали: да је љубав последње и највише до чега се људска егзистенција може винути.

 

Одломак из књиге ЗАШТО СЕ НИСТЕ УБИЛИ Тражење смисла живота, ИП Жарко Албуљ, Београд, 2014

 

Monica

Monica Fernandez

 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 24, 2018 in Франкл

 

Ознаке: ,

Виктор Франкл ЖИВОТ, ДАКЛЕ, ИМА СМИСАО…

***

Живот, дакле, има смисао и задржава га до краја. Али од пресудног значаја за живот сваког појединца је да се преда том смислу. Јер поука коју сам ја добио у концентрационим логорима и коју су, у међувремену, потврдила психијатријска истраживања на ратним заробљеницима је следећа: шансу да преживе имали су углавном они који су били психолошки усмерени на будућност, на неки задатак који треба да испуне у будућности, на смисао чије остварење их је у неку руку очекивало,  или на неку особу која их је чекала с љубављу…

И питам се не би ли све то могло да се прошири изван појединачног људског живота човечанства у целини. Можда је истина да и човечанство има своју шансу да преживи атомско доба једино ако се људи, и сви народи, окупе на заједничким задацима, иако сви буду захваћени не само оним што логотерапија назива вољом за смислом већ и заједничком вољом за једним заједничким смислом?

Из увода књиге: Виктор Франкл ЗАШТО СЕ НИСТЕ УБИЛИ Тражење смисла живљења, ИП Жарко Албуљ Београд, 2014

 

Parcelier 2

Laurent Parcelier

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 4, 2018 in Франкл

 

Ознаке: ,

Виктор Франкл О СНОБДИЈИ

***

Духовно је у својој дубини, у својој основи, нужно – подсвесно. […] Дух је несвестан не само на свом извору, не само на свом почетку него и на свом врху (на својој највишој инстанци). Несвестан је и на најдубљем и на свом највишем нивоу: наиме, највиша инстанца која у неку руку треба да одлучује о свесности и несвесности – такође је подсвесна. Довољно је да се сетимо нпр. чињенице да у време спавања постоји тзв. снобдија, тј. инстанца која бдије и одлучује да ли спавач или сањач ваља да се пробуди или сме и даље да спава. Такав ће снобдија нпр. пробудити мајку чим тихо дисање њеног детета постане немирно, мада знатно гласније шумове с улице она уопште неће чути. Тај снобдија не затаји ни у време хипнозе, па ће се испитивана особа пробудити чим се око ње и у вези с њом догоди нешто што она у својој дубини никако неће. Једино се на одређеном ступњу наркозе та инстанца ућутка, тј. тада и сам снобдија заспи. А иначе увек важи да инстанца која регулише спавање и будност сама не спава него је будна… уколико је, дакако, на стражи. Јер у човеку нешто као снобдија бдије заиста као да је будно, па је стога само квазисвесно; то нешто само донекле зна шта се око спавача догађа, па о првој свести не може бити говора. Инстанца која одлучује о том да ли ће се нешто посвестити или ће остати несвесно… сама дакле функционише подсвесно. Међутим, да би о томе могла одлучити, мора бити кадра некако то разликовати. А и једно и друго, тј. одлучити и разликовати, може једино оно што је духовно. И у том смислу показује се опет да духовно (уколико је духовно) не само може бити подсвесно, него и на свом извору и на својој завршној тачки – штавише мора бити подсвесно.

 

БОГ ПОДСВЕСТИ, Психотерапија и религија, ИП „Жарко Албуљ”, Београд, 2001.

 

Snobdija

Mikhail Nesterov

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на март 17, 2018 in Франкл

 

Ознаке: , ,

Виктор Франкл ПОДСВЕСНА РЕЛИГИОЗНОСТ (одломци)

Феноменолошка анализа открила нам је да је човек у својој у својој исконској ситуацији, свесно и одговорно биће. Човек има „свест одговорности”. Затим је егзистенцијалистичка анализа наставила свој продор у подсвесну духовност. Поред нагонско-подсвесног појавило се, као нова стварност,  духовно-подсвесно. С том човековом подсвесном духовношћу (коју смо приписали егу) открила се она подсвесна дубина у којој се управо догађају оне велике, егзистенцијално аутентичне одлуке.  А одатле је следило: да осим свести одговорности мора постојати и подсвесна одговорност.

Открићем духовно-подсвесног егзистенцијалистичка анализа је избегла замку у коју је упала психоанализа […] признајући духовно-подсвесно отклонила је и сваку инетелектуализацију и рационализацију човекове суштине. Људска суштина јој не може изгледати више искључиво као разумско биће које се искључиво може схватити једино теоретским или практичним умом.

На трећој етапи свог развоја, егзистенцијалистичка анализа у човековој подсвесној духовности открива подсвесну религиозност, то јест, подсвесну релацију с Богом која је, човеку иманентна, мада врло често, остаје латентна. Како се, дакле, открићем подсвесне духовности иза подсвесног ида појавило духовно его, тако се открићем подсвесне религиозности иза иманентног Ја назире трансцедентно Ти. Ако се, дакле, показало да ја има и „подсвесну” димензију, сад то духовно-подсвесно показује на себи и „трансцендентну” димензију.

Та подсвесна човекова вера, која се крије и назире у појму његове трансцендентне подсвести, значи да увек Бога подсвесно подразумевамо, да с Богом имамо интенционалну везу. И управо тако подразумеваног Бога називамо „Богом подсвести”. Ово значи да Бога каткада нисмо свесни, да можемо бити несвесни свог односа са њим, да је тај однос потиснут и нама самима скривен.

И у псалмима се говори о скривеном Богу; а у хеленистичкој антици постојао је олтар посвећен непознатом Богу. Тако би наша формула „Бог подсвести” означавала човеков скривени однос према скривеном Богу.

[…] То што с Богом заиста имамо подсвесну везу, не значи нипошто да је у нама Бог, да се у нама несвесно настанио, да испуњава нашу подсвест: такве би тезе одавале дилетантску теорију.

[…] По Јунгу, подсвесна религиозност је везана за религиозне архетипове, тј. за елементе архаично-подсвесног, односно колективно-подсвесног. По њему, подсвесна религиозност нипошто не представља човекову личну одлуку, него је она пре, на човеку и „у” њему, колективан, „типичан”, управо архетипичан догађај. Ми пак мислимо да религиозност не може извирати из колективно-подсвесног, самим тим што она спада у личне (чак најличније) одлуке човековог Ја. Те одлуке могу додуше бити подсвесне, али зато ни издалека не морају припадати сфери инстинктивности.

[…] Нипошто, дакле, не поричемо да човек, долазећи на свет, нешто за своју религиозност затекне, да је нешто заиста затечено што он егзистенцијалистички усваја. Али, то затечено, ти праузори, нису никакви архетипови, него су то молитве наших отаца, обреди наших Цркава, објаве маших пророка, узори наших светаца…

Има на располагању доста предања, нико не мора Бога тек измишљати, али га такође нико на свет не доноси у облику прирођених архетипова. Аутентична религиозност нема дакле никакве везе с архаичном религиозношћу. Друго је, наравно,  ако се често може констатовати да првобитна религиозност (која је најпре у њима постојала, а затим била потиснута) код многих људи остаје наивна, каква је год њих била у доба детињства. Јер ако је подсвесна религиозност заиста потиснута, онда се мора и очекивати да ће, кад се из рушевина можда ископа, бити фиксирана на доживљајне садржаје детињства. И заиста, кад год егзистенцијалистичка анализа извуче на видело такву потиснуту религиозност, видимо како се увек појављује подсвесна вера, која се може звати, у правом и најбољем смислу дечија. Може она бити и детињаста, али и примитивна и архаична у Јунговом смислу нипошто није. У светлу непристрасне анализе, нема ту никакве архаистичке митологије, каква се среће у тумачењима јунговске школе; него се, како у егзистенцијалистичкој анализи каткад излази на видело, такви подсвесни религиозни садржаји једноставно слажу с драгим старим сликама из времена детињства.

 

БОГ ПОДСВЕСТИ, Психотерапија и религија, ИП „Жарко Албуљ”, Београд, 2001.

 

Ann Blockley

 
Оставите коментар

Објављено од стране на март 17, 2018 in Франкл

 

Ознаке: ,