***
„Ево какве мере, према једном попису с краја 17. века, треба предузети, ако се у граду појави куга.
Пре свега, успоставља се строга контрола простора: затварају се, наравно, град и његово и уже подручје.; уводи се забрана изласка, под претњом смртне казне, убијају се животиње луталице; град се дели на прецизно одређене четврти, а у свакој се власт предаје у руке по једном управитељу. Општински већници добијају задужење да надзиру по једну улицу, ако је напусте биће кажњени смрћу. Свим грађанима наређује се да се од назначеног дана затворе у своје куће: излазак је кажњив смртном казном. Општинар, лично, споља закључава врата сваке куће, а кључеве предаје управитељу дотичне градске четврти, овај их задржава све док траје карантин. Свака породица треба да обезбеди залихе хране; што се тиче хлеба и вина, направиће се између улице и унутрашњег дела кућа мали канали којима ће се изручивати дневна следовања, тако да се избегне додир између достављача и становника; за месо, рибу и поврће користиће се чекрци и корпе. Ако се куће неизоставно морају напустити, грађани неће излазити одједном већ наизменично, и избегаваће сваки сусрет. Улицама круже једино управитељи четврти, општинари и војници стражари, а пред заражене куће долазе да покупе лешеве такозване „мртвоноше“, чији су животи ионако неважни: рече је о сиротињи која носи болеснике, закопава мртве, чисти и обавља многе недостојне и гнусне послове. Простор је одсечен, непомичан, окамењен. Свако је везан за своје место. Ако се мрдне, стваља на коцку свој живот; следи зараза или смртна казна.
(…) Куга је била повод многим књижевним маштањима на тему светковине укинутих закона, престанка свих забрана, френетичног уживања у времену које преостаје; светковине мноштва тела која опште без зазора, скинутих маски и одбачених статусних идентитета; светковине разобличавања и показивања у правом светлу, разоткривања неке праве истине. Постојало је и политички обојено маштање на тему куге, али са супротним предзнацима: не колективна светковина, него строго одељивање; не кршење закона, већ продор прописа у најситније сегменте живота, преко хијерархијског устројства које обезбеђује власт над свим ћелијама друштва; не маске које се стављају и скидају, него утврђивање „правог“ имена, „правог“места, „правог“ тела и „праве“ болести за сваког. Куга, као стварни и замишљени вид нереда, има медицински и политички корелат у дисциплини. Иза дисциплинских устројстава назире се опсесивни страх од „зараза“ – од куге, од побуна, од злочина, скитње, дезертерства, људи који се појављују и нестају, живе и умиру без реда.
Ако је губа створила ритуале изопштавања који су дали неку врсту упрошћеног обрасца или општег облика масовног затварања, куга је, са своје стране, створила дисциплинске обрасце. Куга захтева много одељивања, индивидуализујућа разврставања, дубинску организацију надзора и контроле, јачање и гранање власти. Губавца одбацују, изгоне, затварају у ограђени простор и ту остављају да се изгуби у неиздиференцираној маси; окружени подлежу минуциозном тактичком размештању и контроли, где су индивидуалне разлике нужна последица одређеног начина владања у којем власт умножава своје инстанце, повезује их и даље се грана. С једне стране масовно затварање, с друге добро дресирање. Губа и њена бинарна подела, куга и њена ситна омеђивања. Једна је жигосана; друга рашчлањена и распоређена. Изгон губавца и и заустављање куге не носе у себи исту политичку функцију. У првом случају, то је сан о чистој заједници, у другом, сан о савршеном дисциплинованом друштву. Реч је о два различита начина да се оствари моћ над људима, да се њима влада, да се контролишу њихови односи, онемогуће њихова опасна мешања. Окужени град, сав прожет хијерархијском структуром, механизмима надзора, осматрања, бележења, град заустављен дејством екстензивне власти која видљиво осваја сва појединачна тела – то је утопија о држави са савршеном управом. Куга представља пробну ситуацију у којој се може, у идеалном смислу, дефинисати начин дејства дисциплинске власти. Да би видели како, искључиво на теоријском плану, функционишу права и закони, правници су замишљали друштво у природном стању; да би видели како функционише савршена дисциплина, владаоци су змишљали стање окуженог града. У основи дисциплинских образаца стоји куга, као оличење нереда и пометњи, као што у основи обрасца изопштавања стоји губа, оличење додира који треба онемогућити.
(…) С једне стране, губавци су постали окужени; изопштенима се намећу тактике индивидуализирајуће дисциплине; с друге пак стране, универзалност дисциплинске контроле омогућава да се онај ко је „губав“ жигоше и да се против њега покрену дуалистички механизми уопштавања. Стална подела на оно што је у оквиру нормираног и оно што је изван тога, а којој се подвргава свака јединка, преноси све до нашег времена – примењујући их и на друге предмете – бинарно жигосање и изгонство губавог; постојање великог скупа техника и установа које себи постављају задатак да мере, контролишу и исправљају одступања од норме, држи делатним дисциплинска устројства које је покренуо страх од куге. Сви механизми владања који се, још данас, распоређују и организују око онога што није саобразно норми, да би то жигосали и изменили, спајају у себи два наведена обрасца из којих су се давно развили.
Из књиге НАДЗИРАТИ И КАЖЊАВАТИ, РОЂЕЊЕ ЗАТВОРА, Београд: Просвета, 1997.
Louis John
препознавања 