Муамер Халиловић ЖИВОТ ЈЕ ЛЕП АЛИ САМО ЗА ОНЕ ЉУДЕ КОЈИ ГА ТАКО ПОСМАТРАЈУ

Нисам дуго чекао аутобус, али сам зато тешко ушао у њега. Била је велика гужва. Много људи на једном месту, различитих профила, различитих амбиција и различитих погледа на свет – то се могло приметити одмах, на први поглед. Сви су живели у својим световима који су се међусобно подударали, али се никада нису потпуно преклапали. Људи су заправо попут кругова разних површина. У неким аспектима се повезују и стварају друштво, али ипак, свако има свој одвојен свет.

Неки су имали слушалице у ушима, што им је контакт с околином чинило још отежанијим. Људи су веома занимљиви. Када су усамљени тугују и пате што нису у друштву с другима, а када су у друштву, покушавају да се колико-толико изборе изборе за приватност, или да будем прецизнији, за своју самоћу. А ја их не разумем ни у првом ни у другом случају. То и јесте један од извора њихове несреће. Уместо да искористе благодати тренутка у којем су, они размишљањем о ономе што тада не поседују – а свакако не може се све поседовати истовремено – изгубе могућност да уживају у свом животу. Живот је леп, али само за оне људе који га тако посматрају. Познајем људе који су одрасли у међусобно веома сличним околностима и који и сада имају зачуђујуће сличан статус у друштву. Но, један је срећан у свом животу, други потпуно незадовољан и повучен. Дакле, да ли ћемо бити задовољни или не, у великој мери јесте ствар нашег избора.

 

Из књиге СУНЦЕ У СЕНЦИ, Центар за религијске науке Ком, Београд, 2018