RSS

Архиве категорија: Хандке

Петер Хандке ЗАР И ОВДЕ НЕ ДУВА ВЕТАР СВЕТА?

***

ГРЕГОР

„Одувек је вама ту био потребан неко од кога сте нешто очекивали. Већ су баба и деда говорили о неком ко је требало да оде преко океана и да се једног дана врати, и онда би можда све било добро. Неколико се таквих из бајке и стварно враћало, чак као свезнајући.

Али ко је од њих и остајао као из бајке? Зар не знаш причу о оном који је успут изгубио своје огњиште, о коме пословица каже: »Тако умиру сви прави велики краљеви живота«? Ослободите се већ једном очекивања да ће неко доћи и окајати некакве грехе или преузети вашу судбину или вам причати о чудима на другом крају света. Зар и овде не дува ветар света? Не светлуца ли и најмањи јарак понекад као вода издалека? Зар ниси виђала на месечини како трепере стене друге садашњости? Када престане капање даноноћних овдашњих киша, па није ли то било увек само кратко поливање у немој вечности? Вечно жива ватра гори и овде, хлеб је хлеб, шира у подруму је вино. На предратним конзервама кафе шепури егзотична играчица, иза сјајног ариша блиставе гранате, а у ноћи, гране дрвета појачане златном жицом Ориона. Па и ти си већ била преко океана. Била си чак и на Месецу. Била си на свим месецима. Али и тамо, са оне стране мора и континента, има одбачених, и тамо господа присвајају немушти језик лажних зналаца Светог писма. А ти ту, драга стара, са календаром, поклоном самопослуге, са насловима из црквених глуп-глуп-изопачених илустрација, озвучена све до шупе возилима са звучницима што се крећу тамо-амо главном улицом, и ти ту говориш језиком пустоловника.“

Превео с немачког: Жарко Радаковић

Из књиге КРОЗ СЕЛА, Горњи Милановац: Дечје новине, 1990.

 

хандке 4

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 августа, 2020 инч Хандке

 

Ознаке: ,

Петер Хандке САМО ТИ, ВОЉЕНИ, ВРЕДИШ

***

(…) још увек постоји то – будите захвални. Захвалност је одушевљење и тек се то захвално јавља као вечни облик – тек захвалност пружа увид у просторни свет. Сада је овде прослава захвалности. Не понављајте се, не бисте искористили мир да начините дела: ваши радови треба да буду деловање – пренесите нешто даље. Али даље преносе само они који нешто воле: волите једно – биће га за све. Тек љубав омогућује предметност. Само ти, вољени, вредиш. Волећи те, долазим себи.

 

Превео с немачког: Жарко Радаковић

 

Из књиге КРОЗ СЕЛА, Горњи Милановац: Дечје новине, 1990.

 

хандке 3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 августа, 2020 инч Хандке

 

Ознаке: ,

Петер Хандке НИКАД НЕЋУ ИЗДАТИ ТО БРУЈАЊЕ ЗВОНА…

***

„Овде је то било. Ево, овде. То је посебно место, не припада оно више селу. Путем између једног и другог не само да сам ишао него и трчао: кући, на ускршње јутро, са запаљеном, посвећеном гљивом, одређеном за шпорет код куће, а после ми је, пред самим циљем, изгорела и отпала са жице, последњи комад који се пушио унео сам у голој шаци преко прага; а једног другог освита зоре, пак, трчао сам овамо да за душу умрлог из родбине пустим у рад звона. Осећам наклоност према овој флеци – није она село – као ни према каквој примамљивој туђини. Баш се поносим што сам рођен ту, у комшилуку, и значи ми то што сам у овдашњим матичним књигама. Кад сам малочас из даљине угледао те зидине и врхове дрвећа, пожелео сам да сам већ раније стигао. Летео сам. Све је летело. Угледао сам то место као царство свега тајанственог, свега локалног, свега усклађеног, свега типичног, свега паничног у пречишћеним бојама и облицима. Зелено доживех овде као срце сваког Зеленог, а читав крај као неку врсту продуженог старог доба где се сви разликују једни од других а ипак имају исти глас, а име тог места је било: ОВАЈ – КРАЈ – ОВДЕ. Када је онда забрујало велико звоно, осетих како га чуше сви на пољима, по гробовима, по стрмим падинама, по врховима кровова, по одајама, на тракторима, и схватих смисао звоњаве: и нисам то био „Ја“, него „Ја и Брујање“. Никад нећу издати то брујање, помислих. И драме се одигравају око тог места: можда су то оне последње драме над драмама. Да, то немо гробље овде моје је полазиште – моја култура. (Пење се на камену клупу и показује канал.) Тај ме је канал одувек занимао. Има га већ вековима, нико не зна чему служи, ипак мени он ту представља читаво место. Прошло је већ толико времена, откако сам отишао одавде, а још увек ми се догађа да ово место наводим као своју адресу, а када га на карти угледам, очекујем, несвесно, да је ту уцртано у облику овог малог канала.“

 

Превео с немачког: Жарко Радаковић

 

Из књиге КРОЗ СЕЛА, Горњи Милановац: Дечје новине, 1990.

 

хандке

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 августа, 2020 инч Хандке

 

Ознаке: ,

Петер Хандке ОНО ШТО НИСАМ, ШТО НЕМАМ, ШТО НЕ ЖЕЛИМ, ШТО НЕ БИХ ХТЕО – И ШТО БИХ ХТЕО, ШТО ИМАМ И ШТО ЈЕСАМ.

 

(Биографија у реченици)
Оно што НИСАМ:
НИСАМ онај који квари игру
нисам онај који презире храну
нисам дете туге.

Оно што нисам КАО ПРВО, КАО ДРУГО И КАО ТРЕЋЕ:
Као прво нисам сањалица, као друго нисам досељеник
и као треће нисам становник куле од слоноваче.

Оно што ЈА нисам:
ЈА нисам гласачка стока,

Оно што НАЖАЛОСТ нисам:
Нисам нажалост херој
нисам нажалост милионер.

Оно што ХВАЛА БОГУ нисам:
Нисам хвала Богу никакав аутомат
нисам хвала Богу неко са ким се може радити
шта се хоће.

Оно што НАПОКОН нисам:
нисам напокон никакав пајац
нисам напокон никакав чувар у лудници
нисам напокон никакво место за одлагање ђубрета
нисам напокон никакво добротворно друштво
нисам напокон никакав душебрижник
нисам напокон никаква кредитна установа
нисам напокон ваш отирач за ципеле
нисам напокон никакав биро за информације.

Оно што ДОДУШЕ нисам АЛИ ТАКОЂЕ НИСАМ:
нисам додуше кукавица, али такође нисам уморан од живота
нисам додуше неко ко презире напредак,
али такође нисам ни обожавалац свега новог
нисам додуше милитариста,
али такође нисам заговорник трулог мира
нисам додуше присталица насиља,
али такође нисам ни неко ко воли да добија батине
нисам додуше неко ко све види црно,
али такође нисам плавооки утописта.

Оно што нисам НИТИ НИТИ:
нити сам националиста нити неко ко би да сви буду једнаки
нити сам обожавалац диктатуре
нити бранилац лажно схваћене демократије.

Оно што НЕМАМ:
немам жељу да гурам нос у ствари других људи.

Оно што не ЖЕЛИМ:
не желим никакву велику пажњу.

Оно што не желим, АЛИ:
не желим никако да кажем да је овде све у реду, али –

Оно што НЕЋУ, АЛИ ТАКОЂЕ нећу:
нећу да набрајам све моје предности,
али такође нећу да на погрешан начин будем скроман.

Оно што не бих ХТЕО:
не бих хтео да бацим први камен.

Оно што бих ХТЕО:
хтео бих да се подносимо.

Оно што ЖЕЛИМ:
желим увек све најбоље.

Оно што сам ЖЕЛЕО:
увек сам желео све најбоље.

Оно што сам ИМАМ:
раније сам имао сличне ставове.

Оно што ИМАМ:
имам властите проблеме.

Оно што ЈЕСАМ:
ја сам за ЗА.

Оно што сам ОСИМ ТОГА:
осим тога сам још увек ту.

Оно што сам ТАКОЂЕ ПОНЕКАД, АЛИ С ДРУГЕ СТРАНЕ:
понекад сам такође мишљења,
да тако не може даље,
али с друге стране –

Оно што САМ:
то сам!

(превод: Златко Красни; из књиге Унутрашњи свет спољашњег света унутрашњег света, Смедерево 1998)

 

jedno i sve

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 фебруара, 2020 инч Хандке

 

Ознаке:

Петер Хандке, ПРЕВОДИЛАЦ СА ПРА-ЈЕЗИКА

„Ти знаш, био сам много година и сам аутор. Тако срећног видиш ме данас и зато што то више нисам. А сада ћу ти испричати разлоге тог мог ослобођења. Послушај, драги мој! — У почецима писања видех свет у себи као поуздан низ слика које је требало само да гледам и да их опишем једну за другом. Временом су се, међутим, изгубили јасни обриси, и из тог усредсређеног сагледавања себе изнутра додатно је настало ослушкивање. Моја замисао тада беше — па и искусих увек њено остварење — да ми је у мојој нутрини било дато нешто попут пратекста, нешто још поузданије од узорне слике, јер, непотрошан у времену, тамо је увек, истовремено, и бивствовао и догађао се, а са моје стране могао се без отезања пренети на папир, само ако бих се на било чему зауставио и у њега удубио. У том периоду сам замишљао писање као чисто са-слушање и са-писање, као превођење, у коме је уместо видљивог предлошка важио потајни пра-говор. Али са мојим сном се догодило као и са свим мојим сновима: кад год сам хтео да га забележим и склопим у неку врсту Велике књиге снова — не чинећи то само с времена на време и фрагментарно, него и систематски, свакодневно — постајао је он све мањи, а и значио је све мање; све што је повремено, у крхотинама, говорио, уопште више није била планирана целина. Мој покушај да дешифрујем онај пра-текст у мени и тако изнудим неку свезу, јавио ми се сада такорећи као грех. Тиме је почео страх. Сваки пут сам се све више грозио седења и чекања. Међу свима у мом позиву које сам познавао, био сам, колико ми је познато, једини које се плашио писања, и тако из дана у дан. И, из ноћи у ноћ, иста мора: претходио је заједнички наступ пред великим аудиторијумом, и сви су имали своје текстове, само ја не. Када је онда дошао крај, усред једне реченице без каквог осећања, без смисленост, без ритма, погодио ме је он као забрана писања, за увек. Ништа више своје! Сећам се како сам тога дана изашао напоље на најжешће сунце, стајах сатима под расцветалим јабуковим дрветом, хладан као мрцина, и онда се, ипак, смејах, у мислима, изреци једног великана: „Треба само да дунеш у шаку и ствар ће већ кренути!“ И после прелазног периода ћутања постао сам тај кога познајеш: само не више нешто Своје! Тај праг више не прекорачити! Остати у предњем дворишту! Коначно могу да саучествује, и не морам, као некада, да будем у главној улози, и само тако, као са-учесник, семем и ја, коначно, да покажем адуте! Само у превођењу — поузданог текста — уживам у својој духовној присутности и осећам се виспреним. Јер, за разлику од раније, знам да је тада сваки проблем решив, Додуше, увек поново се мучим, али се више не мрцварим, и не чекам више да се заметне она мука у којој стичем право да пишем. Преводилац поседује извесност, потребан је. И, тако се ослободих и страха; е, давно је прошло то време када сам, шиљећи оловку пред рад, дрхтав, какав сваки пут бејах, ломио мине једну за другом! И, ујутру, при буђењу, уместо да се преплашим оног изгнанства из пређашњих дана, чезнем за превођењем као својом кућом. Преводилац, а то ја јесам, и ништа друго, без задњих мисли, у потпуности сам то, што јесам; док сам својевремено сам себи често изгледао као издајник, сада свакодневно доживљавам себе оданог. Превођење ме односи у дубоки мир. И, погледај, пријатељу: та чуда која доживаљавам одмах и остају — сада не више у улози Једног. Још увек је довољна једна права реч да мој отежали ход, и поред старости, пређе у трчање! Остаје и даље она непромењена ужурбаност — само, она ме више не присиљава да мудрујем, него ми допушта да будем пријатно површан. Тако, приказујући, највише могуће лепим, твоје ране, скривам ја своје. Да умрем за писаћим столом, то желим тек откако сам преводилац.

 

Петер Хандке, ПОПОДНЕ ЈЕДНОГ ПИСЦА, (стр. 62-64), Прометеј, Нови Сад
Превео: Жарко Радаковић

 

Jie Ma

Jie Ma

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23 јануара, 2020 инч Хандке

 

Ознаке: , , ,

Петер Хандке ПОПОДНЕ ПИСЦА (одломак)

***

„И увек му је оно осиње зујање најбучније стизало са странице „Култура“, на којој се, наравно, није могло говорити ни о чему а да се о томе није могло имати Мишљење. Додуше, понекад је он доживео да је и критика била уметност за себе ‒ налажење неког стожера, подесног своме предмету, које би се могло звати и „визија“, и савесно развијање те визије, баш као и у сваком другом послу, ипак, велико правило на таквим страницама, било је у најбољем случају држати се шеме или, у најгорем случају, каишарити, при чему је воља за суштином одавно узмакла пред брзо прокљувљивим задњим намерама; где се, уместо да се производи критика, водила курвинска политика. У његовим младалачким сновима Писцу је Књижевност била најслободнија од свих земаља а помисао на њу једини излаз из свакодневних зала и понизности, у поноситу једнакост; па многима је нешто слично лебдело пред очима. И сви су се сада крили, тако му се чинило – по деспотским државицама – или подмукло уортачено сјаћени, или закрвљено непријатељски одељени; пуштали су  – чак и најбунтовнији међу њима, па у најкраћем року обезљуђени у дипломате – да над њима владају пандури обневидели послом; вољом за влашћу уместо снагом разликовања, још произвољније су се поигравали са својим пленом; док су споља одавали слику улагивачких поштењаковића.

Једанпут је био присутан када је други писац лежао на самрти. Али и у свим тим последњим данима заокупљало је овог, више него све друго, шта је писало у културној рубрици новина. Можда су га сукоби мишљења скренули у позитивном смислу, разљућивали га и увесељавали? Демонстрирали му свакодневно понављање, да би се он, над оним што му је претило, ако хоћемо, високо уздигао? Није то било само оно: и он, у својој безнадности, беше заробљеник уредника; ови су били, више него његови приврженици, обожаватељи његових снова; и у паузама, између болова, питао се, сада већ неспособан да чита, како је то у овом или оном листу уопште могла бити рецензирана ова или она нова књига. После извесног времена, са интригама и такорећи насладном срџбом у којој је болесник ове и прозрео, у соби умирућег се јавила нека врста света или трајања, и Извештач на ивици кревета схвати свог пријатеља који је псовао или климао главом; као да је угледао себе ту испруженог. Ипак, када је овај онда био  у самртном ропцу, главе већ забачене унатраг, и кад су му се још увек морала рецитовати мишљења из најсвежијих новина, Очевидац се зарекао да неће дозволити себи да оде тако далеко као та његова слика и прилика! Никада више неће он бити у том колу подређености и пресуда, који су се, ипак, готово искључиво од изигравања другог. Остати изван тога и наставити сопственим снагама, не о трошку другог: то му је онда током година постало и задовољство. Већ само при помисли да би поново морао да приступи том кругу или тим малим круговима који су се све више ширили обузимало га је елементарно гађење. Сасвим да побегне, то неће можда успети никад; јер и данас, тако дуго после те заклетве, поново је, као некад, угледао реч која му се најпре јавила као његово име. Али, за разлику од раније, осетио је онда олакшање што је био у заблуди.“

 

Превод: Жарко Радаковић

 

Из књиге ПОПОДНЕ ПИСЦА, Нови Сад: Прометеј, 2019.

 

andru 4

Andrew Wyieth

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 21 јануара, 2020 инч Хандке

 

Ознаке: , , ,