Један омањи господин с камичком у оку приђе вратима дуванџинице и застаде. Његове црне лаковане ципеле пресијавале су се крај каменог степеника који је водио у дуванџиницу. Врхови ципела били су окренути према продавници. Још два корака и господин би нестао иза врата. Али он беше због нечега застао, можда баш зато да би поставио главу под циглу која је управо падао са крова. Господин је чак скинуо своју капу откривајући своју ћелу, тако да га је цигла опаучила посред голе главе, сломила му темену кост и зауставила се у мозгу. Господин не паде. Не, он само поклекну од страшног ударца, извуче из џепа марамицу, обриса лице попрскано крвавим парчићима мозга и, окрећући се гомили, која се зачас сјатила око њега, рече:
‒ Не узнемиравајте се, господо, већ сам се вакцинисао. Видите: из десног ока штрчи ми камичак. То је такође био сличан случај. Али већ сам се на то навикао. Сад ми је свеједно.
Изговоривши те речи господин стави капу и негде се изгуби, остављајући збуњену гомилу у потпуној недоумици.
Превод: Дејан Михаиловић
препознавања 