RSS

Архиве категорија: Хини

Шејмас Хини НЕСРЕЋА

I

Пио је обично сам,

Па би подигао смежурани палац

Према високој полици

Тражећи још један рум и црну рибизлу

А да није морао ишта да каже;

Или би наручивао јаки стаут

Једним погледом

Уз дискретан покрет палцем

За отчепљивање;

У време затварања изашао би

У високим чизмама и са шиљатом капом

У мрак пун кише.

Живи од социјалне помоћи, издржава породицу,

А рођен је за рад.

Волео сам читаво његово понашање,

Сигурно али уздржано,

Његову безличну неприметну обзирност,

Хитар поглед рибиловца

И усредсеђено одржавање пажње.

Неразумљив му

Мој остали живот.

Понекад, на својој високој столици,

Запослен сечењем

Дувана за жвакање

И не гледајући ме у очи,

У паузи после гутљаја,

Поменуо би поезију.

Били бисмо у свом маниру

И, увек политика

И неповерљива снисходљивост,

Ја бих се снашао да неком варком

Скренем све на разговор о јегуљама,

Или на познавање коња и двоколица,

Или на нешто о лажној ИРА.

Ал моју експеримнеталну уметност

Он је, такође, незапажено видео:

Био је разнесен у комаде

Смућен пићем током полицијског часа

Који су други поштовали, три ноћи

Пошто је намртво било устрељено тринаесторо људи у Дерију.

ПАДОБРАНЦИ ТРИНАЕСТ, на зидовима је писало,

БЛАТЊАВЦИ НУЛА. Те среде

Свако је уздржано

Дисао и дрхтао.

II

Био је то дан хладне

Болне тишине, ветром продуваних

Мантија и кошуља за мису:

На пљуску, цвећем натоварени,

Изгледало је да сандуци  један за другим

Теку од врата

Натрпане катедрале

Као процветала спора река.

Заједнички погреб

Одвијао је своју повој-траку

Уз плач и тиску,

А ми смо били спојени и везани

Као браћа у колу.

Али ништа га не би могло задржати

У кући, у своме друштву,

Каквегод да су претње дојављене телефоном,

Каквегод се црне заставе вијориле.

Видим га док се окреће

На томе гадном месту где је бомба експлодирала,

Кајање стопљено са страхом

На његовом мирном, присном лицу,

Поглед пркосан, притешњен

У заслепљујућем севу.

Побегао је миљама далеко,

Јер пио је као риба

Сваке ноћи, природно

Пловећи према привлачности

Топлих осветљених места,

Према нејасној замци и жамору

Што лутају између чаша и дружевног дима.

Колико је био за осуду

Те последње ноћи када је саопштио

Сукривицу нашега племена?

„Тебе сматрају сада образованим човеком“,

Чуо сам га да каже. Збуни ме

правим одговором на ово једно питање.

III

Пропустио сам његову сахрану,

Те мирне пешаке

И причалице са стране

Што излазе ван његовог шпалира

Према уваженом

Предењу мртвачких кола…

Кретали су се уједначеним ходом

С уобичајеном

Спором утехом

Опуштене машине,

Поворка се упињала, напредујући,

Брзо, хладни сунчеви зраци

На води, земља

Згомилана под маглом: тога јутра

Примише ме на његов чамац,

Елиса је жаморила, правила

Пређене троме хвате белим.

Ја сам омирисао слободу с њим.

Изаћи рано, удаљити се

Непоколебљиво од плићака, и смејати се

Кад пронађеш ритам

Који ти одговара, лагано миљу за миљом, у своје право легло

Негде, доста далеко, даље…

Утваро, која си оњушила зору,

Неуморни радниче на поноћној киши,

Питај ме поново.

irska

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 23, 2016 in Хини

 

Шејмас Хини КОПАЊЕ

Између мог прста и палца

Здепасто перо лежи; лагодно као пиштољ.

 

Под мојим прозором чист, оштар звук,

То ашов у пескушу тоне:

Мој отац риља. Гледам доле

 

Док му се затегнута задњица међ цветним лејама

Ниско нагиње, па се двадесет година уназад опет јави

Сагињући се ритмично преко бразди за кромпир

Где је риљао.

 

Груба чизма угнежђена на уху ашова, држаља

Уз унутрашњу страну колена чврсто дигнута.

Ишчупао би стабљику, сјајну оштрицу зарио дубоко,

Па расуо младе кромпире, а ми их скупљали

И волели њихову хладну тврдоћу у рукама.

 

Стари је, богами, умео да ради ашовом.

Баш као и његов стари.

 

Мој деда је вадио више тресета дневно

Но било ко на Тонеровом блату.

Једном му донесох боцу млека

Лабаво запушену папиром. Он је диже,

Отпи, па одмах навали

Да реже и стеже вешто; наслага бусења беше му

До изнад рамена, а све је дубље залазио

За добрим тресетом. Копајући.

 

Свеж запах раскопаног кромпиришта, муљање и шљапкање

Гњецавог тресета, све ми се то у глави разбуди.

Али ја немам ашов да такве људе следим.

 

Између мог прста и палца

Здепасто перо лежи.

Копаћу њиме.

 

Превео: Срба Митровић

 

Из књиге Мочварна земља, Издавачко предузеће Рад, Београд, 2000.

kopanje

Ван Гог

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 6, 2016 in Хини

 

Ознаке: , , , , ,