Очигледан разлог зашто многи не доживљавају прави осећај лепоте јесте недостатак оне тананости уобразиље, која је неопходна да би се поседовала свест о овим нежнијим осећањима. Овој тананости сви теже: сви о њој причају, и у стању су да сведу сваку врсту укуса или осећаја на њен аршин. Али пошто је наша намера у овом огледу да помешамо нешто светлости поимања са доживљајима осећања, биће прикладно дати дати што тачнију дефиницију тананости.
Мада је извесно да лепота и ружноћа, више него слатко и горко, нису својства предмета, већ у потпуности припадају осећају, било унутрашњем, било спољњем, мора се признати да има неких својстава у предметима које је природа обдарила да изазивају баш та осећања. Пошто ова својства могу да се нађу у малој мери, или могу да се помешају и побркају једно са другим, често се дешава да на укус не утичу та једва приметна својства или он пак није у стању да разликује све осете понаособ, уред збрке у којој се представљају. Тамо где су органи тако префињени да им ништа не измиче, а истовремено тако прецизни да опажају сваки састојак композиције, ово називамо тананост укуса, било да користимо ове термине у дословном или пренесеном значењу. Овде су општа правила лепоте од користи, будући да се извлаче из потврђених узорака, и из посматрања онога што прија или не прија, када се представи појединачно и у великој мери; а уколико исте особине, у непрекидној композицији и у мањој мери, не погађају органе чулним задовољством или нелагодношћу, тој особи одричемо сваку претензију на ову тананост.
Philip Alexius de Laszlo (1869-1937)
препознавања 