RSS

Архиве категорија: цитати

ЧУДО УМЕТНОСТИ ОГЛЕДА СЕ И У КАРАКТЕРУ ЈУНАКА

 

ХЕЛДЕРЛИН О АХИЛЕЈУ

Ахил је мој најомиљенији од јунака, истовремено јак и благ, најсавршенији и најпролазнији цвет у свету јунака, по Хомеру рођен да не живи дуго, управо зато што је тако леп. И готово пожелех помислити да му древни песник допушта да се тако мало појављује на делу, и оставља друге да лармају, док његов јунак седи под шатором, само зато да би га што је могућно мање профанисао у гунгули под Тројом. О Одисеју је могао да исприча мноштво ствари. Овај је џеп пун ситниша који се да бројати надучако; али, кад је реч о сувом злату, бројање је брже готово… Узми древне госпаре, Агамемнона и Одисеја, и Нестора, с њиховом мудрошћу и лудошћу, узми лармаџију Диомеда, Ајанта заслепљеног махнитошћу, и упореди их са генијалним, свемоћним, меланхоличним благим, божјим сином Ахилом, с тим енфант гате природе, и погледај како га песник, тог младића лавље снаге, пуног духа и љупкости, смешта између прерано сазреле памети и сировости, па ћеш открити чудо уметности у Ахиловом карактеру.„ Идеално биће није смело да се појави у свакодневљу…“

 

Фридрих Хелдерлин, Нацрти из поетике, Братство-јединство, Нови Сад, 1990.

АНДРИЋ О ЊЕГОШУ

[…] Његош је прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, „Јеремија Косова“, и у исто време и активни, одговорни борац за „скидање клетве“ и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч „Косово“ поред речи „Бог“ најчешће помиње у Горском вијенцу. Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам. Она је исто тако предмет његове реалне и обазриве дипломатске преписке као што је предмет његовог главног песничког дела. У преписци са Русијом као и са Турцима, за њега је Косово један датум који утиче на све одлуке и решавање најконкретнијих питања. Формулишући своје захтеве, он почиње речима „од паденија нашега царства“. Он говори о Косову као о ма ком другом морално политичком аргументу, као о живом и пресудном фактору колективне и личне судбине. У службеној преписци, он пише Османпаши скадарском: „… кад су дивље азијатске орде наше малено но јуначко царство разрушиле, онда су моји предци и још неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачество и у овијем горама утекле“. […]

Тај необични младић жива духа и ретке физичке лепоте, за главу виши од највишег Црногорца, нашао се пред мртвим телом Петра I, које је, сасушено постом, бригама и мукама, већ тада личило на свештене мошти. У то сиво октобарско јутро, са сивим стенама и сивим небом као позадином, оцртавао се у једном призору пуном горштачке простоте и свечане величине, као у некој симболичној радњи, будући живот Рада Томова. Острошки архимандрит Јосиф закалуђерио је ту на лицу места младога Рада, у присуству 60 свештеника, „обукавши га у црне мантије преминулог митрополита и давши му у калуђерству име Петар“. Тада „пред свијем народом први приступи младоме господару стари острошки архимандрит и пољуби га у руку, а за њим сви остали главари“. Народ је непрестано клицао и пуцао из пушака.

Од тога тренутка у томе премладом кнезу, који ће се убрзо показати као богодан песник и уман владалац, одиграваће се низ трагичних сукоба који ће огорчати и прекратити његов живот, али изоштрити његову мисао и подићи његов дух до висина до којих се издижу само највиши и најбољи духови света.

Као на некој модерној позорници, у Његошу почињу да се одигравају истовремено и упоредо неколико трагичних сукоба које му доноси његов троструки позив: владике, владаоца и песника. Сваки од та три позива носио је у себи своје тешкоће, а сва три су се опет међусобно сударала и кршила и стварала тако нове противречности и сукобе у унутарњем и спољњем животу Његошевом.

 

Иво Андрић, Његош као трагични јунак косовске мисли, https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2017/05/27/%D0%B8%D0%B2%D0%BE-%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D1%88-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B8-%D1%98%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%BA-%D0%BA%D0%BE/

 

ПЕРО СЛИЈЕПЧЕВИЋ О ВЛАДИКИ ДАНИЛУ

Резоновање игуманово, ма како да је дубоко, не предобија нас уметнички, јер је и одвише смирено, самопоуздано. Поред њега је Данило млад и осетљив, нежан и несигуран, који се у основи слаже са старцем, али се још колеба. Он се пред нама крши, мучи на мукама, ужасава од покоља, боји се да не изазове још већу несрећу.

Он је сазвао главаре на збор, од његове коначне речи све зависи, на њему је одговорност. Обузет сумњама и црним мислима он је готово кроз цело дело као у неком трансу, говори сам са собом као да не види људе око себе. Ето тако мисао везана са срцем, таки мислилац-мученик осваја нашу симпатију.[…]

Хамлет је од свог личног бола изаткао слику људства уопште; а Данило, из слике људства свој лични бол.

 

Перо Слијепчевић, Његош као уметник, Јужнословенски преглед, Скопље, 1934.

 

драговић

Предраг Драговић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 12, 2019 in Андрић, Видовић, Слијепчевић, цитати

 

Иво Андрић О ПИСАЊУ

Писање је слично лову; кренете пре зоре у планину и, ко зна, кад се увече будете враћали кући, да ли ће се штогод наћи у вашем торбаку. Ја сам негде на једном месту, казао: „Писање је мука са другог света“.

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

pisanje Vermer

Јан Вермер

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 26, 2018 in Андрић, цитати

 

Ознаке: , , ,

Иво Андрић О НАРОДНИМ ИЗРЕКАМА

Народне изреке су као добре старе грађевине. Данас се много говори о томе ко је и колико на кога утицао. Ја мислим да нема писца који с није угледао на некога. Свак је пред собом имао огледало узора – неко веће, неко мање! Ја бих мирне душе могао да кажем: то су Вук и Његош. Немојте никад престати да се дружите са њима. Сетите се шта је Горки писао Семјоновском: Треба учити од Пушкина. Бежите од оног ко вам каже да је Пушкин застарео.

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

most

Бојан Видовић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 26, 2018 in Андрић, цитати

 

Ознаке: , , , , ,

Димитрије Митриновић УМЕТНОСТИ ТРЕБА…

Ми хоћемо хуманизацију науке и философије и технике и религије и друштва и живота, ми хоћемо одуховљење материјалног и превођење духа у душу; царство душино хоћемо да је у нама, јер је царство божје у њој… Време је да се замеша хаос и да се откључају искључивости и споје неспојивости досадање; да се душа узме за основ сваког зидања и приближавање човека к Идеалу за критериј сваке вредности. Уметности треба… Филозофија треба да научи душин језик да би могла да говори душама; јер се не говори духу ако се има нешто да каже нама модерним. Него песмом и симболом, и парадоксом, и интуицијом; треба мислити у штимунгу.

ТЕШИЋ, Гојко. Васионски самовар: антологија југословенске авангарде 1904-1934. Београд: Чигоја штампа, 2001.

 

унамуно

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 15, 2018 in Митриновић, цитати

 

Ознаке: , ,

Милош Црњански УНУТРА, У НАМА, НЕКА ЖАР ДРЖИ СВЕТ…

Унутра, у нама, нека жар држи свет, непроменљиво и непрекидно. Загледан у себе, сред тосканског пролећа, увидех да је све што се види пролазно, али да је у мени могућност звезде, што вечно сја.

Из Путописа

toskana 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 13, 2018 in Црњански, цитати

 

Ознаке: , ,

Борислав Радовић БЕЛЕШКА УЗ НЕНАПИСАНУ ПЕСМУ

Како да обезбедимо уочљивост и несумњивост разлике између метафоричке и дословне употребе језика; како да убедимо читаоца у потребу да се непрестано враћа тој разлици; и напослетку, како да помогнемо неким критичарима да на основу те разлике, а не нечега другог, дефинишу намере којима је мотивисан неки песнички поступак, пре него што би почели да копају тамо где је све на површини или да утабавају тамо где је нешто можда и предубоко затрпано? Контекст, кажу они надмоћно и сажаљиво.

 

Белешка уз ненаписану песму, О песницима и о поезији, Бања Лука: Глас српски, стр. 141–156.

 

Висуал Вуилард

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 11, 2018 in Борислав Радовић, цитати

 

Ознаке: , ,

Франц Кафка МОЛИТВА, УМЕТНОСТ И НАУЧНО ИСТРАЖИВАЊЕ САМО СУ ТРИ РАЗЛИЧИТА ПЛАМЕНА…

Молитва, уметност и научно истраживање само су три различита пламена која избијају из истог огњишта. Хоћемо да у тренутку прекорачимо дате личне могућности воље, да се нађемо с оне стране граница сопственог сићушног Ја. Уметност и молитва су тек руке испружене у таму. Просимо да бисмо себе поклонили.

 

Франц Кафка, Мрачна самица, Службени гласник, Београд, 2011.

 

Serusier, Paul le

Serusier, Paul le

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 2, 2018 in Кафка, цитати

 

Ознаке: ,