ХЕЛДЕРЛИН О АХИЛЕЈУ
Ахил је мој најомиљенији од јунака, истовремено јак и благ, најсавршенији и најпролазнији цвет у свету јунака, по Хомеру рођен да не живи дуго, управо зато што је тако леп. И готово пожелех помислити да му древни песник допушта да се тако мало појављује на делу, и оставља друге да лармају, док његов јунак седи под шатором, само зато да би га што је могућно мање профанисао у гунгули под Тројом. О Одисеју је могао да исприча мноштво ствари. Овај је џеп пун ситниша који се да бројати надучако; али, кад је реч о сувом злату, бројање је брже готово… Узми древне госпаре, Агамемнона и Одисеја, и Нестора, с њиховом мудрошћу и лудошћу, узми лармаџију Диомеда, Ајанта заслепљеног махнитошћу, и упореди их са генијалним, свемоћним, меланхоличним благим, божјим сином Ахилом, с тим енфант гате природе, и погледај како га песник, тог младића лавље снаге, пуног духа и љупкости, смешта између прерано сазреле памети и сировости, па ћеш открити чудо уметности у Ахиловом карактеру.„ Идеално биће није смело да се појави у свакодневљу…“
Фридрих Хелдерлин, Нацрти из поетике, Братство-јединство, Нови Сад, 1990.
АНДРИЋ О ЊЕГОШУ
[…] Његош је прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, „Јеремија Косова“, и у исто време и активни, одговорни борац за „скидање клетве“ и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч „Косово“ поред речи „Бог“ најчешће помиње у Горском вијенцу. Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам. Она је исто тако предмет његове реалне и обазриве дипломатске преписке као што је предмет његовог главног песничког дела. У преписци са Русијом као и са Турцима, за њега је Косово један датум који утиче на све одлуке и решавање најконкретнијих питања. Формулишући своје захтеве, он почиње речима „од паденија нашега царства“. Он говори о Косову као о ма ком другом морално политичком аргументу, као о живом и пресудном фактору колективне и личне судбине. У службеној преписци, он пише Османпаши скадарском: „… кад су дивље азијатске орде наше малено но јуначко царство разрушиле, онда су моји предци и још неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачество и у овијем горама утекле“. […]
Тај необични младић жива духа и ретке физичке лепоте, за главу виши од највишег Црногорца, нашао се пред мртвим телом Петра I, које је, сасушено постом, бригама и мукама, већ тада личило на свештене мошти. У то сиво октобарско јутро, са сивим стенама и сивим небом као позадином, оцртавао се у једном призору пуном горштачке простоте и свечане величине, као у некој симболичној радњи, будући живот Рада Томова. Острошки архимандрит Јосиф закалуђерио је ту на лицу места младога Рада, у присуству 60 свештеника, „обукавши га у црне мантије преминулог митрополита и давши му у калуђерству име Петар“. Тада „пред свијем народом први приступи младоме господару стари острошки архимандрит и пољуби га у руку, а за њим сви остали главари“. Народ је непрестано клицао и пуцао из пушака.
Од тога тренутка у томе премладом кнезу, који ће се убрзо показати као богодан песник и уман владалац, одиграваће се низ трагичних сукоба који ће огорчати и прекратити његов живот, али изоштрити његову мисао и подићи његов дух до висина до којих се издижу само највиши и најбољи духови света.
Као на некој модерној позорници, у Његошу почињу да се одигравају истовремено и упоредо неколико трагичних сукоба које му доноси његов троструки позив: владике, владаоца и песника. Сваки од та три позива носио је у себи своје тешкоће, а сва три су се опет међусобно сударала и кршила и стварала тако нове противречности и сукобе у унутарњем и спољњем животу Његошевом.
Иво Андрић, Његош као трагични јунак косовске мисли, https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2017/05/27/%D0%B8%D0%B2%D0%BE-%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D1%88-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B8-%D1%98%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%BA-%D0%BA%D0%BE/
ПЕРО СЛИЈЕПЧЕВИЋ О ВЛАДИКИ ДАНИЛУ
Резоновање игуманово, ма како да је дубоко, не предобија нас уметнички, јер је и одвише смирено, самопоуздано. Поред њега је Данило млад и осетљив, нежан и несигуран, који се у основи слаже са старцем, али се још колеба. Он се пред нама крши, мучи на мукама, ужасава од покоља, боји се да не изазове још већу несрећу.
Он је сазвао главаре на збор, од његове коначне речи све зависи, на њему је одговорност. Обузет сумњама и црним мислима он је готово кроз цело дело као у неком трансу, говори сам са собом као да не види људе око себе. Ето тако мисао везана са срцем, таки мислилац-мученик осваја нашу симпатију.[…]
Хамлет је од свог личног бола изаткао слику људства уопште; а Данило, из слике људства свој лични бол.
Перо Слијепчевић, Његош као уметник, Јужнословенски преглед, Скопље, 1934.
Предраг Драговић
препознавања 