RSS

Архиве категорија: Црњански

Милош Црњански ПРИВИЂЕЊА

Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени
што се сад, нестајући, расипа у празнину
осветливши ми пут и бездан, у исти мах?
Све су то биле, дакле, пролазне само сени
на које сам кроз благост, и жалост, и тишину
стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чист прах?

 

Одлазим, дакле, са тела топлих, и младих срна
леду, на врху неком, у болном свом хитању?
А плач ми само враћа се, порфиру једног зрна
што виси, о дрхћућем, жарком концу, у свитању?
Ту, ту бих, у овом животу, да ме облије слап
свих дивота чулних, као пад мирисног млека
А чини ми се, једна једина, таква блиста кап
над песком пустиња, и тла над земљом, далека.

 

Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени
што се сад, нестајући, расипа у празнину
осветливши ми пут и бездан, у исти мах?
Све су то биле, дакле, пролазне само сени
на које сам кроз благост, и жалост, и тишину
стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чист прах?

  У Данској 1929.

 

zrak 2

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 17, 2018 in Црњански

 

Ознаке: ,

Милош Црњански ОКЛЕВЕТАНИ РАТ

Бивши наши ратници, који су остварили један грандиозни план толиких генерација од Косова на овамо, данас су повучени, скромни, не знајући ни сами колико је огромна њихова заслуга за цео народ, за целу будућност.

[…] После страшног и, што је било још теже, дугог рата, ми смо сви били под утиском једног огромног, на жалост као увек пролазног, таласа пацифизма. Сам по себи тај пацифизам, после таквог рата, не би био ништа ново на свету, а био би и врло схватљив.

Оно што је у том пацифизму било криво то је била апсурдна пропаганда. У ствари један духовни и морални терор који није трпео поговора, а није имао ни обзира. Свет је био заглушен дреком најопаснијих илузиониста од памтивека, неизлечивих сањара који верују у долазак вечног мира.

У разним нијансама тражило се не само од наших срца, наго и од нашег мозга, над непобитним подацима из прошлости, над најгрознијим примерима сасвим супротних доказа, да верујемо да никад више неће бити рата.

Да ће нека међународна институција, ускоро, гарантовати мир и правду слабијег против силе која за правду не пита. Сем тога да сви признамо да је рат не само грозота, већ и безумље, срамота, да је рат одвратан и гадан, да је извор свих нискости и недаћа, једном речју најнискији ступањ на који човечанство у својој несрећној судбини пада. Па онда и то да је непотребна војска.

[…] Пацифизам после рата није имао одлике размишљања, увиђања, логичног расуђивања. Пропаганда за мир није била, или бар није успешно била, разложна, разборита, заснована на убеђивању економским разлозима, него је бише била дефетистичка и фанатична, пролазна. Снагу је своју често црпила из клеветања рата и војника.

Крај свих грозота ратова у прошлости, Европа је ипак, већ неколико пута, имала светле епохе дуготрајног мира, већих политичких и што је више духовних и културних заједница. Никада, међутим, она још није имала толику илузију клеветања рата.

У побеђеним државама, разочарања, страх, очај једне инфамне позадине, за све недаће, и све беде своје, оклеветали су рат који је испрва пијано поздравила и узела је за жртву, пре свега, војника.

Горе од свих забушаната и макроа дочекао је војник, у побеђеним државама да га светина презире и исмева.

Рат је требало упрљати сасвим, војника унизити сасвим, јер уз пацифизам ишла је паралелно и нарочита пропаганда.

Да би се после оргије у рату, што брже изашло у рај пацифизма, рат је оглашен животињским, ниским, идиотским. Нарочито из Немачке осута је тада огромна пропаганда исмевања и прљања, не само против милитаристичких идеја и принципа, него и против саме војске, као такве. У великом делу немачке пацифистичке литературе, у роману На западу ништа ново, изгледа као да су највиши моменти војничког живота у рату били, када су чучећи у круг војници вршили нужду. Једини тренутак непомућене радости.

Они, међутим, који су били у рату, и лежали међу мртвима знају да је рат величанствен и да нема вишег момента, никад га није било, у људском животу, од учешћа свесног у битки.

Што је најстрашније, рат постаје све фантастичнији и ма како то грозно звучало, све лепши. Он ће опијати својом замамљивошћу људе, и на копну, и на мору и у ваздуху, он ће им показати привиђења и слике које ће учинити да се забораве клевете о рату као да их никада није ни било.

Доказ неизбежности моралне вредности, докази патриотизма, херојства, рату уопште нису ни потребни, он се непрекидно обнавља из праха и пепела као феникс. Сфинкс је, чији осмех нико одгонетнути неће а којој човечанство иде откако је света и века.

Паралелно, међутим, са клеветањем рата ишла је пропаганда против милитаристичких принципа и војника.

Није то била никаква идеологија пацифиста, била је то обична потреба класне борбе, дефетистичка пропаганда.

Да би се могли спровести револуционарни програми, класни удари, требало је припремити распадање војске. Припремити пропагандом која је имала разори милитаристички дух, да карикира војничке појмове и форме, да клевета војника као таквог и да покаже као најгору кућу касарну.

У ствари, никаква државна организација, па ни партијска, не вреди ништа без војничких врлина. Социјална демократија, као што нам је познато, била је организована по војничким принципима, а и класна држава марксистичка почива на милитаристичким принципима.

И данас је још лако реално доказати од колике је моралне вредности, да друге и не спомињем, у многим народима војска. Уз опште право гласа, нема сумње, иста је вредност и опште војне обавезе и ако се може дати пример касарне, исто таква карикатура онда је и школа.

И најмодернијем човеку, ако је уопште приступачан разлозима, може се говорити са емфазом о војсци, па са њом у вези и о рату. Велики преображај света, велике епохе у историји појединих народа, сва побољшања у корист широких маса изведена су увек у духу милитаристичких принципа. Вредност тих принципа је непролазна.

У нас, тај талас апсурдне пацифистичке пропаганде (наш народ заиста не треба учити шта је патња у рату) имао је своје нарочите црте.

Марксистичку пропаганду која је кроз литературу спровођена врло вешто.

Још више, међутим, клеветали су рат Србије зато да би добили партијске позиције. Нигде „пацифистичка“ пропаганда није била луђа.

Ратнички назив сједињења нашег народа био је једини пут којим смо могли ићи. Приче о свим другим начинима, културним, литерарним, интелектуалним, само су приче.

Вековима у нашем народу ратнички елемент био је најбољи и он је и данас, на целој територији где су били Турци не само најздравији, најотпорнији, него и најморалнији и највише саблажњен.

Пацифизам кад негира светлу страну рата, његову селективност, његов биолошки значај у развитку и „напретку“ човечанства, морао би да нађе неке узвишене податке и високи приказ мира.

Живот мирнодопски, иначе, сам по себи, пун гада, мизерије, очаја и нискости, не може, или бар није могао пре, да издржи поређење са узвишеним сенкама рата.

У име чега је овај пацифизам викао против идеологије о дужности у рату и болних жртава у име скоро бесмислене пожуде за уживањем, за жвакање, за читавим оним комплексом мирнодопских „радости“ које пацифисти сматрају „правом на живот“ човека. Нискост људи, разврат, разарају много више света, него што то чине ратови. Ако се за рат може рећи да човека поживотињи, за мир би се могло рећи много више.

Ако је икоји сталеж заслужио мир, заслужило га је сељаштво. Његов живот у пољу, у непрекидном и прастаром раду, најближи је вечној лепоти природног живота и има највише смисла. Тај и такав живот најлепши је симбол мира и потребе мира.

Па ипак, то је једини сталеж који никада није ратоборан, кога ратна хука никад не хвата, а ипак , то је једини сталеж који мртве не клевета. Нема у њему подсмеха према војнику, јер су исто и у најдубљим тренуцима увек исто. У њему нема ни тог пацифистичког величања живота по сваку цену, а има једна озбиљна и суморна светиња рата.

Клевета рата производ је варошког цинизма, варошког морала од вајкада који прати увек распадање једног бившег света, али широки слојеви земљорадника ишли су увек на бојиште без моралног пада.

Код нас су праве увреде тираде пацифизма, за наш народ, напаћен и гажен вековима, заиста се не може приказати шлем хушкача.

Па ипак, пре свега, пре него што је земљорадник и пастир, он је ратник и треба му говорити о ратничким појмовима.

Ако му узмете ратнички понос, ратничку прошлост, војнички образ, шта ћете му оставити уместо тога’

Ако унизите и оклеветате његово учешће у прошлом рату, ако упрљате ратове Србије, једини капитал у нас који још није проћердан, шта ћете имати том намученом народу лепо рећи?

Пацифистичка пропаганда апсолутно је негативна све дотле док се састоји из једног апсурдног клеветања рата.

На најнижем стању разборитости и политичког морала били смо онда, када смо у интересу унутарњих, партијских проблема дрзнули се да ударимо у клеветање рата. У исмевање мртвих и вицева на рачун Кајмакчалана.

Ако је икада војску, мртве и све сенке рата обасјала светлост, са недостижних висина у миру, ако је икада открила се мизерија таквог пацифизма, то је било тада.

Рат који је био, са свим својим страхотама, са свим својим тешким жртвама и последицама за наш народ, ипак, изгледа као једна светла, вечна звезда у ноћи над нама.

 

Време, XIV/ 4379, 16. III 1934. Стр. 5

сава 3

Сава Шумановић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 30, 2018 in Црњански

 

Ознаке: , ,

Милош Црњански ШИРОКА РЕКА ЗАБОРАВА ПРОТИЧЕ БОЛНО, НЕПРЕСТАНО…. ( из Коментара на песму СЕРЕНАТА)

[…] Ми смо бачени у ватру на Злота Липи, у великој офанзиви на Русију, која се за двадесет и девету, завршила катастрофално, приликом пропасти пука, и армије , којом је командовао Бем Ермоли.

У Галицији, један од највиших положаја у војсци, држао је Србин, шеф штаба, генерал Пухало, који је у Бечу, знао мог ујака Васу Вујића и долазио му у кућу, због моје ујне Бечлике, и српства. Пухало је добио племство, за ратне заслуге, а кад му је тражен предикат, узео је име села откуда је био пореклом: von Brlog.

Није га се стидео.

У Галицији се изгубио и онај Биримац, кога читалац познаје из коментара, у Бечу, а који је добио куршум у ногу и предао се Русима.

Случај, комедијант, удесио је тако да сам ја, пре те катастрофе, отишао у болницу.

Као што  ни у Дневнику о Чарнојевићу нисам хтео да дајем описе битака надугачко, и нашироко, ни овде нећу.

Навешћу за то само два разлога.

Један је стидљивост, коју сви они имају, који су видели ту своју крваву слику (рат није роман, него филм), кад треба о томе да причају. А други је позната чињеница, коју сваки семантицист зна, да ветерани из прошлог рата оне из претпрошлог, неће ни да чују.

Рећи ћу само толико да смо у крви били од те прве летње ноћи, на Злота Липи, сваки дан до јесени.

Ја ћу о томе рећи само неколико куриозитета. Широка река људског заборава, која протиче болно, непрестано, у историји, однела је све друго.

Нису, уосталом слике битака, које су најстрашније у успомени, него успомене животињске патње, троглодитског живота који смо водили.

Много су лакше ратовали официри.

На пример, аустријски пешак, имао је тада, да носи на леђима терет, који ни за живу главу није смео да збаци, тежак 47 кг.

Руска, царска армада одговорила је на ту офанзиву повлачењем према граници, а ми смо јој подилазили маршевима, који су дневно износили по 30, 40, 50, па и више километара. Замор на тим маршевима стварао је такву деформацију нерава, да смо већ код Злочова марширали луди, као неки легионари у Легији странаца, у Сахари.

Међутим, нису ни тих 47 кг били они који су до нас до лудила доводили. Него онај мали додатак у тежини, на десном рамену, пушка манлихерка, која је тежила, чини ми се, око 3 кг. Та мала разлика у оптерећењу доводила нас је, после 30 до 40 километара, до правог беснила.

Премештали смо је, са десна, на лево, на леђа, о врат, па смо је најзад као дете на крилу носили, и гледали забезекнуто, као да смо га ми родили.

Руска царска армада ишла је у зиму, године 1914⁄15, у Карпатима, на јурише, у дубоком снегу, као зид. Ишли су на нож.

Сад су се, пред јесен 1915, у Галицији, повлачили од положаја до положаја, из рова у ров. Њихови ровови били су месецима пре тога ископани, и дубоки. Покривени редом балвана, па земљом, па редом балвана. При повлачењу, у рововима су остајала само митраљеска одељења, и стрелци, и најбољи. Имали смо велике губитке.

Руси су нас тукли све до ускакања у њихов ров.

Тада би дизали руке па се предавали.

Нису ишли на нож.

Ја и сад видим, у сећању, те Русе, како трчакју по рововима кад им се приближимо. Као текунице у изривеној земљи. Видим им, кроз пушкарнице у рову, и очи, како им се црвене, као у вука.

Видим и себе у лејама расцветалог кромпира, код Поткамијена, како лежим са носем забоденим у земљу, а када дигнем главу, оне, којима су потиљци одваљени и крвави.

Ми смо дотле били навикли на шрапнеле, и гранате, засебно.

У то време, Руси су добили неку нову муницију, бризантних граната, које су стизале и распадале се. У висини, једна половина артиљеријског метка претварала се у шрапнел, друга половина у гранату, на земљи.

Рањеници ретко умиру од пушчаног метка. Од артиљеријског брзо.

Жваћу крв и зуби су им, као и чела разбијени.

Руси су, на Злота Липи, праштали живот, доброћудно, онима које би у шумама заробили. Међутим, кад су неки наши официри и наредници почели да их убијају и после дизања руку и Руси су почели да убијају оне које би заробили.

Поливали су рањенике нафтом, на коју би цигарету бацили.

Гробља К. Und K.  регименте No. 29 расута су по целом територију од Злота Липе до Тарнопола и била су, почев од септембра, све чешћа, све већа, све страшнија. Ја видим себе како у тим гробљима појем Вјечнаја памјат својим земљацима.

Ја сам те своје земљаке знао, дотле, само са школског распуста, у цвећу багрења и мирису јоргована. Сад сам их упознао и на латринама, чучећи – на латринама у које су били, из хигијенских разлога, намештени велики ексери.

сава 1

Сава Шумановић

Мој задатак у Галицији био је да истрчим напред, испред 11 људи, да урличем команде, са пушком у руци. Да будем дакле нека врста Наполеона на мосту код села Арколе. А ако читалац мисли да сам трчао према непријатељу као неки Шаплин, коме спадају чакшире, то нимало неће да ме растужи.

Оно што је мени помогло да, душевно, поднесем све те гадости, била је природа терена на ком смо гинули.

Тај део Галиције личи, понегде, на Србију, са својим брдима, са својим шумама. Јесен је у њој топла.

Тек октобра све тоне у блато.

Са светом из ког сам био дошао, везу је одржавала пуковска кујна, коју је за нашу чету држао четни наредник Јовановић, за кога се шушкало да има јавну кућу у Кикинди.

Имао – не имао, он је и под артиљеријском ватром стизао до нас, у мраку. Обично би кујну дотерао тако близу, до ровова, да смо каткад, у ветру, могли да намиришемо масну говеђину.

Он нам је доносио и пошту.

Ја и сад могу да чујем, издалека: „Црњански, имаш писмо!“

Према наређењу, аустријски пешак, у рову, могао је да прима поштанске пакете, али не теже од 35 дкг. Број тих пакета није био ограничен. Мени је мати слала, редовно, језивим стрпљењем које само матере имају, такве пакете. Пет-шест дневно. Два-три су стизала, и ја сам се тако хранио. У њима је била кутијица сардина, и по једна паприка, црвена, као срце материно.

Поменута млада девојка слала ми је писма. Обично је било намирисано и плаво. Јовановић је, по дужности цензора, та писма, читао.

Не знам шта је тај човек при томе мислио.

Редовно их је доносио.

Код Поткамијена (ако ме сећање не вара), поред ловачког пука бр. 28 из Аустрије, грдно смо настрадали. Изведени смо на једно брдашце, откуд се градић, као Шпанија, видео. Кад се појависмо, артиљерија нас је почела тући као да смо на егзерциришту.

То је било тачно.

Официри су нам, после, причали да је то било стрелиште руских топова, за вежбу. Имали су одстојања измерена.

Са тог брдашца мало се наших у шуме иза нас вратило.

То вече, рањеници су одвезени тако да су ноге и руке висиле из кола, као кад телад возе на кланицу.

Био сам се грдно препао. Видео сам да ћу погинути.

Крај свега тога, ја сам у Галицији и песме писао.

Кад бих се удаљио из чете и зашао иза неке куће у шумарку, да легнем у траву, два Словака моје десетине, која су ме нарочито ценила, мислила су да вршим нужду.

Командант нашег батаљона, мајор Јанаушек, који ме је мрзео, имао је обичај да нас тера на јурише, у подне. Вели, ради бољег прегледа. Он нас је до руских ровова пратио ватром из нашег митраљеског одељења. Вели, ради анкуражирања.

Високи јабланови дуж друма у Поткамијен и борови посматрали су то немо.

 

Из књиге: ЛИРИКА ИТАКЕ И КОМЕНТАРИ. Приредио, поговор и белешке сачинио: Гојко Тешић, ИП Светови, Нови Сад, 1993.

 

сава 2

Сава Шумановић

 

СЕРЕНАТА

Чуј, плаче Месец млад и жут.
Слушај ме, драга, последњи пут.

Умрећу, па када се зажелиш мене,
Не вичи име моје у смирај дана.
Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.

Певаће ти: да сам ја љубио јесен,
А не твоје страсти, ни чланке твоје голе,
Но стисак грања руменог увенулог.

А кад те за мном срце заболи:
Загрли и љуби грану што вене.
Ах, нико нема части ни страсти
ни пламена доста да мене воли:

Но само јабланови вити
И борови пусти поносити.
Но само јабланови вити
И борови пусти поносити.

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 29, 2018 in Црњански

 

Ознаке: , , ,

НАД СВИМ ВРХУНЦИМА ЈЕ МИР (Простори среће Милоша Црњанског)

***

Постоји нешто чисто и ванредно, далеко од свих ружноћа око нас.

… Постоји нешто невероватно лепо, над нама, у ваздуху.

 

Путописи

 

mc1

 

***

Сада смо безбрижни, лаки и нежни.

Помислимо: како су тихи, снежни

врхови Урала.

 

Суматра

 

hip 6

 

***

… отићи некуд и живети безбрижно, одвести њих да живе негде лако, пријатно, чинило се Вуку Исаковичу тако могуће. Негде је морало бити нешто светло, значајно, па треба отићи тамо.

…Лак живот, ведрина, догађаји што се сливају као чисти и хладни, пријатни, пенушави слапови, морају бити и за њих достижни. Одселити се се треба зато, отићи некуда, смирити се на нечем чистом, бистром, глатком као површина дубоких језера… Идући нечем ванредном, што је као небо осећао да све покрива  и завршава.

… и веровао је да мора постојати у његовом животу неко доба у ком ће му бити пријатно и добро, лако, као на небесима, као што је његов брат Вук веровао да мора бити нека добра и красна земља, куда сви треба да се иселе.

…Русија му се чинила као једна велика, непрегледна, зелена пољана, по којој ће јахати.

 

Сеобе I

 

hip 4

***

…та светлост је оно, што је било најлепше, од свега што сам до сад у животу видео.

Она се пробија кроз маглу, она лежи на леденим глечерима, она силази у морску дубину. Као да смо пловили тако кроз неку безмерну, кристалну призму, у сну. Огроман поларни предео трепери од сунчевих зрака, које негде расипа Сунце, невидљиво. Изгледа као да се небеса отварају.

Оштри врхови Шпицбершких брда појављују се ту, из магле и мора, као нека фантастична слика, неког неземаљског света… иза те магле, Сунце, као код Хиперборејаца, сија… Бескрајни неки мир рашири се над морским таласима…

… За Рим је то био свет иза северног ветра, бореалног у вечној зими.

За Грке Хиперборејци беху нека чудновата, али људска бића, која живе у некој ванредној земљи, иза арктичког леда.

Под вечним сунцем!

У вечној радости!

У вечној срећи!

 

Код Хиперборејаца

 

hip 7

Из књиге Петра Џаџића ПРОСТОРИ СРЕЋЕ У ДЕЛУ  МИЛОША ЦРЊАНСКОГ, Београд: Нолит. 1976

 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 23, 2018 in Црњански

 

Милош Црњански ПРВА ЈЕЗА

Деси се: да се зачудим,
кад ме изненада растуже:
кишица плаха,
ил једна смеђа дечија глава
у коју се загледам дуже.

 

Деси се да се пробудим,
од ноћна близа неба плава,
и ставим руку на срце
што куца јако.

 

И да се тад у мислима занесем,
и осетим полако, полако:
да је младост прошла,
па се стресем.

 

 

Gidiol Montserrat

Gudiol Montserrat

 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 6, 2018 in Црњански

 

Ознаке: ,

Милош Црњански УНУТРА, У НАМА, НЕКА ЖАР ДРЖИ СВЕТ…

Унутра, у нама, нека жар држи свет, непроменљиво и непрекидно. Загледан у себе, сред тосканског пролећа, увидех да је све што се види пролазно, али да је у мени могућност звезде, што вечно сја.

Из Путописа

toskana 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 13, 2018 in Црњански, цитати

 

Ознаке: , ,

Милош Црњански КАД СЕ ПОЧНЕ СТАРИТИ…

Кад се почне старити, једино мисао људска почиње да се чини узвишена. Размишљања постају важнија и од личног успеха и од личне својине.

Укратко: пре него што одем из Рима, желео бих да сазнам шта је права срећа људска и зашто је тако кратка. У сваком случају, знам већ да стварност није нимало једноставна. Она долази и испред, и иза, сна.

 

КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА I, Лагуна, Београд, 2015.

 

crnj 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 2, 2018 in Црњански

 

Ознаке: , ,