Чеслав Милош ДРУГИ ПРОСТОР

Какве простране небеске собе!
Пењање до њих по степеницама од ваздуха.
Над облацима обешени рајски вртови.

Душа се одваја од тела и једри,
Не заборавља да постоји висина
И постoји низина.

Зар смо заиста изгубили веру у други простор?
И нестали су, ишчезли Небо и Пакао?

Без ванземаљских ливада како наћи Спас?
Где ће наћи себи седиште савез грешника?

Плачимо, очајавајмо после великог губитка.
Изгребимо угљеном лице, распустимо косу.

Преклињимо да нам буде враћен
Други простор.

препевала: Љубица Росић

 

 

Cristian Schloe

 

Чеслав Милош САЖАЉЕЊЕ

У деветој деценији мог живота осећање које у мени расте и испуњава ме јесте сажаљење, с којим не знам шта да учиним. Мноштво, огроман број лица, личности, судбина појединих бића и врста поистовећивања с њиховом унутрашњошћу, а истовремено свест о томе да више нећу наћи начин да овим својим гостима понудим дом у мојим песмама јер већ је прекасно. Мислим, такође, да кад бих почињао поново, свака моја песма била би портрет неке конкретне особе, тачније, ламент над њеном судбином.

 

ХЕЛЕНКА

 

И, ево, на другој смо страни.

Походи су завршени. Поседи дати под закуп. Пара се подигла над згариштима.

А ту вероватно Хелемка плеше међу пламеновима.

Можда она зна тајну појединачног бића

Ја сам читавог живота узалуд смисао покушавао да схватим.

Напатила си се ти, Хеленка, и ништа ниси говорила никоме.

Глад си подносила, знам то, не чекајући ниоткуда помоћ.

И болнице, та телесна беда, која хоће да воли себе,

Мрзи себе и плаче у прљавом ходнику.

Ко би се надао, Хеленка, да ће нам се тако окренути младост?

Врт се шаренио на сунцу и лето је трајало тамо вечно.

А касније, уче нас дуго како да подносимо исто што и други,

И благословимо тренутак, ако у њему нема бола.

 

Превод: Љубица Росић

 

Из књиге: Пас крајпуташ, ПАИДЕИА, Београд, 2004

 

 

 

Česlav Miloš NIŠTA VIŠE

Trebalo bi jednom da ispričam kako sam  promenio

Svoja shvatanja o poeziji, i kako je došlo do toga

Da sebe danas smatram jednim od mnogih

Trgovaca i zanatlija starog Japana

Koji su raspoređivali stihove oko trešnjevih cvetova,

Krizantema i punog meseca.

 

Kad bih samo mogao da opišem kurtizane Venecije

Kako su u lođi zadirkivale pauna grančicom

I razmičući brokat i bisere svog pojasa

Oslobađale teške grudi i rumeni rub

Gde je zakopčana haljina ocrtavala trbuh

Tako živo kao što ga je video kapetan brodova

Što tog jutra stiže sa tovarom zlata;

I kad bih mogao da nađem njihove bedne kosti

Na groblju čije kapije podlokava mutna voda

Reč trajniju od njihovog poslednjeg češlja

Što u truleži pod nadgrobnim spomenicima,

                                    osamljen, očekuje svetlost,

Tada ne bih posumnjao. Iz nevoljne materije

Šta može da se dobije? Ništa, jedino lepota.

 

I stoga, moramo se zadovoljiti trešnjevim cvetovima

I krizantemama i punim mesecom.

 

Svedočanstvo poezije, Narodna knjiga, 1985

 

Česlav Miloš (30. 06. 1911- 14. 08. 2004) I TAKO SE VRATIH TU…

I tako se vratih tu iz velikih prestonica,
U grad u uzanom dolu pod bregom s katedralom
S kraljevskim grobnicama. Na trg pod kulom
Gde reska zublja oglašava podne
Tonom raspolućenim tatarskom strelom
Svaki put kad susretne trubača.
Vraćam se golubovima i kićenim maramama cvećarki,
Građanima koji čavrljaju pod gotskim portalom crkve.
Moj sanduk s knjigama ovaj put stiže da zauvek ostane.
O svom teškom životu mogu reći: življen je.
Lica su u sećanju bleđa nego na dagerotipijama.
Ne moram svakog jutra pisati pisma i dopise..
Tamo gde ja stadoh, drugi će nastaviti, uvek s istom nadom,
Za koju znamo da je besmislena, ali joj svejedno posvećujemo život.
Moja zemlja ostaće ono što je i bila, stražnje dvorište imperija,
Koje provincijskim sanjarenjem leči svoja poniženja.
Sa štapom u ruci odlazim u jutarnju šetnju:
Na mestima bivših staraca sede neki novi starci,
Tamo gde su nekad šetale devojke u šuškavim suknjama,
Sad prolaze nove, ponosne na svoju lepotu.
Deca vrte obruče preko pola veka .
Iz podruma stolar gleda na svoje klupe,
Grbavac prolazi s nemom jadikovkom, a zatim
I dama odevena po poslednjoj modi, bujna poput smrtnih greha.
I tako Zemlja istrajava u svakoj neznatnoj stvari,
Nepovratno kao i u životima ljudi.
I čini se poput olakšanja: pobediti? Izgubiti?
Čemu, kad će nas svet ionako zaboraviti?

Velja Bugarin ORANICA

 

Чеслав Милош ШТА МЕ СЕ ТИЧЕ

Шта се мене или кога још тиче
што ће и даље бити излазака и залазака сунца,
снега на планинама, шафрана,
и човечанства са његовим мачкама и псима?
Шта нас се тиче,
што ће у великом земљотресу део северне Калифорније,
пропасти у море,
што ће бити разматрана легалност бракова с компјутерима,
што ће настати кибернетичко планетарно царство,
што ће 3000. године у Риму бити свечано прослављен
улазак у четврти миленијум хришћанства?
Шта нас се тиче – ако ће у нашем пределу престати
врева света
и што ћемо прећи у Друго, изван времена и простора.
Узалудно нас у обреду Задушница маме јелом и пићем.
Не оглашавамо се, јер недостаје нам језик споразумевања са живима.
И вене непотребно цвеће, ту стављено кад смо већ били далеко.

2003

Из збирке Последње песме, превод: Бисерка Рајчић

Pol Gogen

 

Česlav Miloš ŠEST PREDAVANJA U STIHOVIMA

I predavanje
Kako da vam ispričam? Na kakve da vas
uputim hronike?
Zamislite mladića koji ide obalom jezera
U žarko podne. Cakle se vodne devojke
Nad ševarom, kao uvek. Ali još nema
Ničeg što je imalo da bude. Shvatite
ničeg.
Ili možda i ima, ali je nedovršeno:
Tela obeležena za rane, gradovi za uniš-
tenje,
Bol neobuhvatnog broja, svaki drugačiji,
Cement za krematorije, držva za podelu,
Ubice određene – ti, i ti, i ti.
A onako. Mlaznjak. Tranzistor. Video.
Ljudi na Mesecu. Onaj ide i ne zna.

Približava se zalivu, tobože plaži.
Sunča se tamo društvo iz dvora-pansiona,
gospoda i gospođe što se dosađuju,
U razgovoru ko s kim, u bridžu i novom
tangu.
Onaj mladi čovek sam ja. Bio sam on, možda
jesam,
Mada, je proteklo pola veka. Pamtim i ne
pamtim
Njegovu odeću. On je drugačiji,
tuđ, tuđ.
Zatvoreni u njegovom umu odlaze na put
nestaju,
On ih prezire, sudija, posmatrač.
Tako eto bolešljivost uzrasta cvetanja
Otkriva bolest istorijske faze
koje se neće dobro završiti. Čega nesvesni
Zaslužuju kaznu: hteli su da žive, ništa
više.

Talas, iskidana traka na šljunku, oblaci.
Iza vode krovovi seoca, šuma, i mašta.
U njoj jevrejske palanke, voz na ravnici.
Provalija. Zemlja se koleba. Je li to samo
sada
Kad ovde otvaram lavirinte vremena,
Tako da bi znati značilo razumeti.
A ispred prozora kolibri izvode igru?

Trebalo je. Šta je trebalo da činim pre
pedeset godina?
Da žvim u radosti. U harmoniji. U veri.
U pomirenju.
Kao da se to moglo. A kasnije – čuđenje:
Zašto nisu bili mudri? Tobože se slaže
igra uzroka i posledice? Ne, to je takođe
sumnjivo.
Odgovoran će biti svako ko je disao.
Udisao vazduh? Nerazumnost? Varku? Ide-
ju?
Nejasan svako ko je živeo tamo i tada,
Ispovedam se pred vama, moj mladi razrede.

Gistav Kurbe

II predavanje

Nežne majke i sestre, žene i ljubavnice.
Pomislite na njih. Živele su i imale vre-
mena.
Video sam na vreloj plaži Jadrana
Ono onda, između ratova, devojku tako lepu,
Da sam je hteo sačuvati u nepovratnom
trenu.
Njenu vitkost stegnutu kostimom od svile
(Pre doba veštačkih tvoriva), boje indigo
Ili ultramarin. Oči, ljubičaste,
Kosa plava, malo riđasta: kći patricijâ,
Možda viteških rodova. Sigurna koraka.
Plavokosi mladići, jednako lepi,
bili su njena svita. Sigrid ili Inge.
Iz kuće gde se oseća miris cigara, blagos-
stanje, red.

„ – Ne odlazi, luda. Skloni se u hijeratske
Statue, u mozaike katedrala, u zlatasta ru-
menila,
Ostani eho nad vodama o sunčevom zalasku.
Ne uništavaj sebe, ne uzdaj se. Ne zovu te
uzvišenosti i slava,
Već te zove majmunski cirkus, tvoj plemen-
ski obred.“

Tako sam joj mogao reći. Srž? Ličnost?
Neponovljiva duša? A dan rođenja
I mesto rođenja, kao raspored zvezda,
Kontrolišu šta će biti? Da bi je zavela
Ljubav prema običaju, poslušnost-vrlina?

Varao se ipak Dante. Ne događa se tako.
Presuda je kolektivna. Večito prokletstvo
Moralo ih je snaći, sve, tako je, sve.
Što je valjda nemoguće. Isus ima pred so-
bom
Čajnike islikane cvećem, kafu filozofi-
ranje,
Predeo, izbijanje časovnika na trnju već-
nice.
Nikoga neće uveriti, jadni, crnooki,
Grbava nosa, u neurednoj odeći
Zarobljenika ili roba, jedan od onih skit-
nica
Koje država opravdano hvata i uklanja.
Sada kada znam mnogo, svoje sopstvene kri-
vice
Moram sebi da oprostim, njihovim krivica-
ma slične:
Hteo sam da dorastem drugima, da budem
uvek kao oni,
Da zatvorim uši, da ne čujem pozive pro-
roka.
Zato je razumem. Tihi dom, zelenilo,
I izdubina pakla fuga Johanba Sebastijana
Baha.

Zoran Nastić, Devojka na obali

III predavanje

Siroto čovečanstvo skita po staničnim plo-
čama.
Kape s naušnicama, marame, vatreni kaputi,
bošče.
Spava na podu, čeka voz. Bije mraz od vrata.
Ulaze novi, stresaju sneg, raste blato.

Znam da nije za nas znanje o Smolensku ili
Saratovou.
Što je i bolje. Ko može, neka izbegava
Saosećanje, taj bol uobrazilje.
Pa neću da budem tačan. Jedva odlomci,
skica.
Pojavljuju se. Četvoro ih je. Tri muškarca
i žena.
Koža njihovih čizama meka, prvoklasna,
Kratki kaputi od skupog krzna. Pokreti
pouzdani, okretni.
Vode na užadima vučjake. Pogledajte nju,
Široku malo, sanjivu, dobro izvoljenu,
Kako prezrivo gleda ispod kape od dabro-
vine.
Zar ne dokazuje jasno kome prpada vlast,
Ko tu uzima nagradu? Ideološki izgrađena,
Ako neko tako više voli. Jer ništa tu nije
Javno, uvek u prerušenosti ritualne fraze,
Iako je strah istinit, i ljudi pokorni,
I tamo otkuda stižu ovih četvoro, u snež-
noj mećavi,
Stoji prava bodljikava žica, vidikovci
logora.

Na kongresu zaštitnika kulture u Parizu,
Proleće 1935, moj kolega student koji
Putuje po Evropi, Ginter iz Marburga,
Smejao se. Obožavatelj Štefana Georgea,
Pisao je pesme o viteškim vrlinama
I nosio u džepu izdanje Ničea.
Imao je potom da pogine, možda pod Smo-
lenskom.
Od čijeg metka? Jednoga od tih što su spa-
vali?
Nadzornika s vučjacima? Zatvorenika iza
žice?
Te Nađe ili Irine? Ništa o njima nije
znao.

Sava Šumanović, Zima u Sremu

Predavanje IV

Sa stvarnošću šta ćemo učiniti? U reči-
ma gde je ona?
Tek što migne, već nestaje. Neizbrojani ži-
voti
Nikad pomenuti. Mesta na mapama
Bez lica na prvom spratu u kući na trgu,
Bez njih dvoje u žbunju pored plinare.
Smenjivana godišnja doba, planinski sne-
govi, mora
Kružeća plava Zemljina kugla,
A ćute, oni što su trčali kroz artilerij-
sku vatru
Bacali se na grudu, da ih spase,
I oni koje su izvodili iz kuće u osvit,
I oni koji su ispuzili ispod gomile krva-
rećih tela.
A ja ovde, intstruktor od nepamćenja,
Poučavam da bol prolazi (jer je bol drugih),
Dalje u mislima spasavajući gospođu Jad-
vigu,
Malu grbavicu, po zanimanju bibliotekarku,
Koja je poginula u skloništu zgrade
Smatrane sigurnom, a koja se srušila,
I niko se nije mogao dokopati kroz poru-
šene zidove,
Iako se mnogo dana čulo kucanje i glasovi.
Znači da je na vekove, zanavek izgubljeno
njeno ime,
Njeni poslednji časovi da su ostali svima
nepoznati,
I da je vreme odnosi u sloju Pliocena.
Pravi čovekov neprijatelj jeste uopštenje.
Pravi čovekov neprijatelj, takozvana Isto-
rija,
Preporučuje se i straši svojom množinom.
Ne verujte joj. Lukava je i izdajnička,
Nije antipriroda, kako nam je Marks go-
vorio,
A ako je boginja, onda slepog Fatuma.
Mali kostur gospođe Jadvige, mesto gde je
Kucalo njeno srce. To jedno stavljam
Protiv nužnosti, zakona, teorije.

Matis, Devojka koja čita

Predavanje V

Isus Hristos je vaskrsnuo. Ko u to veruje
ne treba da se ponaša ovako kao mi
Koji smo izgubili gore i dole, desno i levo,
nebesa i ponore,
I pokšavamo nekako da izguramo, u ato-
mobilima, u posteljama,
Muškarci hvatajući se žena, žene muš-
karaca,
Upadajući, ustajući, plaćajući kafu,
Mažući hleb, jer je opet jedan dan.

I jedna godina. Vraća se vreme poklona.
Jelke osvetljene, girlande, muzika,
Za nas prezviterijance katolike, luterane.
Slatko je u crkvenoj klupi pevati s dru-
gima,
Zahvaljivati na tome što smo i dalje
zajedno,
Za dar slaganja s Rečju, sada, od vekova.

Radujemo se što nas je zaobišla nesreća
Zemalja o kojima čitamo, tamo gde neslo-
bodni
Kleče pred državom-idolom, s njenim ime-
nom na ustima
Žive i umiru ne znajući da su neslobodni.
Kako god bilo, s nama je uvek Knjiga,
I u njoj čudesni znakovi, saveti i zapo-
vesti,
Doduše, nehigijenski i suprotni s razumom,
ali dovoljno je i što postoje na nemoj
Zemlji.
To je kao da nas vatra greje u pećini
Dok napolju duvaju hladne vatre zvezda.
Ćute teolozi. A filozofi se
Neće usuditi da pitaju: „Pa šta je is-
tina?“
I tako, posle velikih ratova, u neodluč-
nosti,
Gotovo po dobroj volji, ali ne baš sasvim,
Radimo s nadom. A sada nek svako u sebi
prizna:
„Vaskrsnuo je?“ „Ne znam je li vaskrsnuo.“

Risto Vukanović, Molitva

Predavanje VI

Bezgranična istorija trajala je u onom tre-
nutku
Kad je lomio hleb i ispijao vino.
Rodili su se, želeli, umirali.
Takve gomile, zaboga! Kako je to moguće
Da su svi hteli da žive, i nema ih?

Učiteljica vodi povorku petogodišnjaka
Kroz mramorne dvorane muzeja.
Razmešta učtive dečake i devojčice
Da sedaju ispred velike slike.
Objašnjava, govori: kaciga, mač, bogovi,
Planina, oblaci, orao i munja.
Ume, a oni to vide prvi put.
Njeno grlo je netrajno, njeni organi ženski,
Šarena haljina, kreme i drangulije
Obuhvaćeni praštanjem. Šta nije obuh-
vaćeno
Praštanjem? Nedostatak znanja, bezbriž-
nost nevinih
Vikali bi na osvetu, prizivali presudu
Kad bih ja bio sudija. Neću to biti, nisam
to.
U slavi se obnavlja jedan trenutak zemlje.
U istovremenosti, sada, ovde i svaki dan
Hleb se pretvara u telo, vino u krv.
A ono što je nemoguće i nepodnošljivo,
biva opet prihvaćeno, raspoznato.
Svakako, tešim vas. A tešim i samog sebe.
Ne mnogo utešen. Drveta-kandelabri
Nose zelene sveće. I magnolije cvatu.
To je takođe stvarno. Prestaje velika vreva.
Pamćenje zatvara svoje tamne vode.
A oni, kao iza stakla, gledaju i ćute.

1986.

Ekaterina Berjozkina Milićević

 

Чеслав Милош ДОКАЗ

Ко дуго живи размишља о добима, сезонама,
О томе да их је тако много и стално другачијих.
Покушава да одгонетне какав је био у неком месецу или години,
Како је тада гледао свет и шта је разумевао.
Лично је, неповратно свако разумевање,
Ма се додавала једна једина цртица, сенка.
Из тога следи озбиљан доказ постојања Бога,
Јер само Он је кадар да начини попис бола,
Помирења, благости, страве и заноса.

1986

Из збирке „Хронике“, КОВ, Вршац, 1989
Превео: Петар Вујичић

Claude Monet, Жалосна врба

 

Чеслав Милош ТО ЈЕДНО

Долина и над њом шуме у бојама јесени,
Пристиже и путник, ту га је довела мапа
Или можда сећање. Једном, давно, на сунцу,
Када је пао први снег, возећи се туда,
Доживео је радост, јаку, безузрочну,
Радост погледа. Све је било ритам
Помераног дрвећа, птице у лету,
Воза на вијадукту – празник покрета.
Враћа се после више година и не жели
ништа,
Хоће само једно, веома драгоцено:
Да буде само чисто гледање без назива,
Без очекивања, стрепњи и надања,
На граници где се завршава ја и не-­ја.

1985

Из збирке „Хронике“, КОВ, Вршац, 1989
Превео: Петар Вујичић

 

Česlav Miloš REKE

Pod raznim imenima vas sam samo slavio, reke!

Vi ste mleko i med i ljubav i smrt i igra.

Od izvora u tajanstvenim grotlima što bije ispod

mahovinastog kamnja,

Gde boginja iz svojih žbanova naleva vodu živu,

O svetlih vrela na travama pod koJima žubore

potočići,

Počinje vaš beg i moj beg, i ushit i prolaženje,

Suncu sam izlagao lice, nag, krmaneći retkim

zahvatima veslom,

I jurile su hrastove šume, livade, borove dubrave,

Iza svakog zaokreta otvarale se preda mnom zemlja

obećanja.

Dimovi malih sela, sanjiva stada, letovi bregunica,

peščani useci.

Polako, korak po korak, stupao sam u vaše vode

I struja me je ćutke hvatala za kolena,

Dok se nisam prepustio, i ponela me je, i plivao sam

Preko velikog odslikanog neba trijumfalnog podneva.

I bio sam na vašim obalama o začetku letnje noći

Kad se iskotrljava pun mesec i kad se spajaju usta u obredu.

I vaš šum kraj pristaništa, kao onda u sebi čujem

Na priziv, zagrljaj i na uspokojenje.

Odlazimo sa zvonjenjem svih zvona utopljenih gradova.

Zaboravljene pozdravljaju poslanstva davnih

pokolenja.

A vaš neprestani tok odnosi dalje i dalje.

I niti jest niti je bilo. Samo traje večni trenutak.

1980.

Česlav Miloš – Himna o Perli

Preveo: Petar Vujičić

Dragan Dimitrijevic, Jasenica

 

Чеслав Милош ДАР

Тако срећан дан.
Магла се дигла рано, радио сам у врту.
Колибри су застајали над цветом орлова нокта.
На земљи није било ствари коју бих хтео да имам.
Нисам знао никога коме би било вредно завидети.
Што се зло догодило, заборавио сам.
Нисам се стидео мисли да сам био онај који сам.
У телу нисам осећао никакав бол.
Усправљајући се, видео сам плаво море и једра.

Превод: Петар Вујичић

Из књиге Поезија, Веселин Маслеша – БИГЗ, 1988

Claude Monet Walk on the Cliff at Pourville