Михаљ Чиксентмихаљи АНАТОМИЈА СВЕСТИ

Током бескрајних векова еволуције, нервни систем људске врсте је постао толико сложен да је сада способан да утиче на сопствено стање, чинећи га до одређене мере функционално независним од његовог генетског кода и спољашње средине. Човек себе може учинити срећним или јадним без обзира на оно што се дешава око њега, једноставно мењајући садржај свести. Сви знамо појединце који снагом своје личности могу да трансформишу безнадежне ситуације у изазове који ће бити савладани. Ова способност да се опстане упркос препрекама и то с правом; то је вероватно најважнија особина не само за преживљавање, већ и за уживање у животу.

Да би је развио човек мора да нaђе начина да себи подреди свест тако да контролише осећања и мисли. […]

Шта значи бити свестан?

То једноставно значи да се одређени специфични свесни догађаји појављују и да смо у стању да управљамо њиховим током. Супротно томе, кад сањамо, неки од истих догађаја су присутни али их ми нисмо свесни јер не можемо да их контролишемо. На пример, могу да сањам да сам примио вест о несрећи рођака и могу се осећати веома узнемирен. Могу да помислим да сам могао да му помогнем. Упркос чињеници да запажам, осећам, мислим и имам намере у сну, не могу да делујем на основу ових процеса и стога нисам свестан. У сновима смо закључани у један једини сценарио који вољно не можемо мењати. Догађаји који граде свест – „ствари“ које видимо, осећамо, мислимо и желимо – јесу информација којом можемо да манипулишемо и да је користимо. Дакле, свест можемо посматрати као намерно уређену информацију.

С обзиром на то да за нас спољашњи догађаји не постоје уколико их нисмо свесни, свест кореспондира са субјективно доживљеном реалношћу. Док је све што осећамо, мислимо, чујемо или чега се сећамо потенцијални кандидат за улазак у свест, много је мањи број искустава који стварно постају њен део. И док је свест огледало које одражава шта нам чула говоре о дешавањима ван тела и унутар нервног система, она те промене одражава селективно, активно обликујући догађаје, намећући им своју реалност. То одражавање које нам свест омогућава јесте оно што зовемо наш живот: сума свега што смо чули, видели, осетили, свих наших нада и патњи од рођења до смрти. Иако верујемо да постоје ствари ван наше свести, имамо директан доказ постојања само за оне које у њој налазе своје место.

Снагу која држи информације у свести сређеним можемо назвати интенцијама. Интенције се јављају у свесности кад год је особа свесна да нешто жели или да намерава нешто да оствари. Интенције су такође делићи информација, обликовани биолошким потребама или интернализованим социјалним циљевима. Оне се понашају као магнетна поља, држећи наш ум фокусираним на неким подражајима уместо на другим. Манифестацију интенционалности често називамо другим именима, као што су инстикт, нагон, потреба или жеља. Али све су то објашњења која нам говоре зашто се људи понашају на одређен начин. Интенција је неутралнији и дескриптивнији термин; он не говори зашто неко жели одређену ствар већ једноставно изражава да то јесте тако.

На пример, кад год ниво шећера у крви падне испод критичне тачке, почињемо нелагодно да се осећамо: можда ћемо бити нервозни, знојити се или ћемо грчеве у стомаку. Због генетски програмираних инструкција о обнављању шећера у крви, почињемо да мислимо о храни. Трагаћемо за храном све док не једемо и не задовољимо глад. У овом случају можемо рећи да је глад организовала садржај свести, терајући нас да усредсредимо пажњу на храну. Али то је већ интерпретација чињенице – нема сумње хемијски тачна, али феноменолошки ирелевантна. Гладан човек није свестан нивоа шећера у крви; он једино зна да у његовој  свести постоји информација коју је научио да препозна као „глад“.

Када човек постане свестан да је гладан, у њему се може створити намера да дође до неке хране. Ако тако учини, његово понашање ће бити као да је једноставно поштовао потребу или нагон. Али он може и да занемари да осећај глади може имати неке јаке, супротне интенције, као, на пример, да омршави, да уштеди или да пости из религиозних разлога. Понекад, као у случају политичких активиста који желе да гладују до смрти, интенција да се афирмише једна идеолошка позиција може надјачати генетску инструкцију и резултирати добровољном смрћу.

Интенције које наслеђујемо или стичемо су организоване у хијерархију циљева, која одређује њихов међусобни редослед по важности. За активисту постизање одређене политичке промене може бити важније од било чега другог, укључујући и живот. Тај циљ добија предност над свим другим. Већина људи ипак усваја разумне циљеве засноване на потребама њиховог тела – да дуго и здраво живе – или на жељама усађеним путем социјалног система – да буду добри, да напорно раде, да троше што је више могуће, да живе у складу са туђим очекивањима. Али у свакој култури има довољно изузетака који показују да су циљеви прилично флексибилни. Појединци који одступају од норми – хероји, свеци, мудраци, уметници и песници, као и лудаци и криминалци – трагају за другачијим стварима у животи од већине других људи. Живот оваквих људи показује да свесност може бити организована у оквирима различитих циљева и интенција. Свако од нас има слободу да контролише своју субјективну реалност.

 

Превела: Вера Варади

 

Из књиге ТОК, Форум – Нови Сад, 1999.