Шандор Вереш ШТА ЈЕ ПЕСНИЧКО НАДАХНУЋЕ?

Шта је песничко надахнуће? И постоји ли оно уопште? Многи се песници показују пред нама као да стварају у натприродној успламтелости, узвисујући се готово до демијурга, можда чак сједињени с надземаљским силама. Други говоре да је писање песама једноставан умни рад и ништа више, као решавање неког математичког задатка. Разноврсне изјаве, алузује, наговештаји пре замућују него што расветљавају психолошки проблем надахнућа. (…) Будући да је надахнуће управо душевно стање које погодује уметничком стварању, оно, дакле, очигледно постоји; премда није надљудска опседнутост, него људска психичка појава. (…) Решити какав рачунски задатак, написати чланак могу у свако доба, изузев у сасвим крајњим, изванредним душевним стањима – али за писање поезије неопходна је посебна духовна констелација; ову посебну констелацију називамо надахнућем (…).

Који су безусловни критеријуми душевног стања у коме настаје песма? Понирање у себе ослобођено утицаја спољашњег света: ненамерно или намерно усредсређење наше конституције, њена еуфорија, што омогућује да ни функционисање наше версификаторске и састављачке умешности не буде само механичко: то је надахнуће, дакле концентрисаност не само мишљења него и нервног система целокупне  духовне енергије. Приликом писања поезије интелектуална и нервна напетост скоро да су равноправни сарадници; и ту ништа не мења чињеница што на понирање у себе и тоталну напетост можемо да се навикнемо, то стање једва и опажамо, оно се већ готово „пали на дугме”, с лакоћом се у њега укључујемо, и исто тако лако из њега излазимо. Када је наше душевно стање  чврсто повезано са спољашњим светом и у доброј мери проистиче из спољашњих околности, у таквом стању могуће је писати највише, можда, пригодну песму, али не поезију; узалуд имамо „тему” ако нам управо недостаје могућност стваралачке напетости. Ако ни надахнуће није све: ако у нама није присутан садржај сазрео до исказивости и уколико се ни из струјања наше тренутне мисли не формира ништа ухватљиво, онда задубљеност у себе само зјапи попут мрачне, празне провалије. Човек се може обликовати само на одговарајућој температури: међутим, узалудна је температура ако нема челика.

Степен јачине надахнућа може бити сасвим различит, од смиреног деловања свести изоловане од спољашњег света, до помамног заноса – али из интензитета надахнућа уопште не произилази степен вредности дела. Успелости песме често више доприноси унутрашња хармонија него екстатичко узбуђење.

Одломак из есеја Рађање песме: у зборнику: Поезија – Рађање модерне поезије, Београд, 1975.