RSS

Архиве категорија: Шантићево перо 2015

Емилија Мицковић ЈЕДНА АУТОБУСКА ИМПРЕСИЈА

Шта све човек види кад користи јавни превоз! За разлику од европских метропола које нуде разне опције, новосадски јавни превоз своди се на аутобусе (који, успут, неретко касне).
Постоји нека посебна атмосфера у аутобусу. Истина, треба мало времена да се човек на њу навикне, али ако сте од оних који проналазе забаву у посматрању људи, ако ухватите себе како размишљате о животима особа које не познајете и које вероватно никада нећете ни познавати, вожња аутобусом је попут позоришта. Ако сте као ја, сваки дан присуствујете новом комаду, са новом глумачком поставом која се никада неће поновити.
Ако сте као ја, након што се изборите за седиште (што се редовно дешава у јединици и осмици, у четворци врло ретко а у двоцифреним линијама никад), прво одмерите особу која седи преко пута.
Један старији господин, да не кажем декица. Прави је господин, тај декица. Уредно ошишан и обријан. У пажљиво скројеном оделу какво не може да се купи већ се шије по мери. На прсту носи бурму која више не сија али му је кошуља помало изгужвана, као да ју је сам пеглао. Гледа кроз прозор.
Две девојке стоје и разговарају. Студенткиње. Разматрају неку заједничку пријатељицу која се удаје а њихово је годиште. Слажу се да је премлада и да је то потпуно неприхватљиво. Ова лево носи наочаре. Питам се колика јој је диоптрија. Ова десно изгледа као да се зове Драгана. Да, најбоље јој пристаје име Драгана.
На следећој станици улази једна средовечна жена са кесама у рукама. Изгледа уморно, намрштена је. Плава коса, перјана јакна. Стаје недалеко од мене. („Госпођо, хоћете да седнете?“ „Ма какви, душо, само ти седи.“ Пријатно ме је изненадила, хвала јој.)
Један ђачић се бори са тежином своје школске торбе. На путу је до школе, као и ја. Само што његова торба тежа него што би требала да буде, а у мојој се налазе само две свеске и пенкало.
Однегде осетим лагани мирис љиљана, плови кроз ваздух. Приписујем га парфему девојке са марамом на цветове. Пристаје јој савршено и уноси ведрину у тмурно јануарско јутро. Нажалост, убрзо региструјем и ривала овог дивног мириса. Непријатни облак белог лука шири се кроз аутобус. Приметио га је и господин преко пута мене, видим му на лицу. Погледом прелазим по гужви и као једини могући извор указује ми се пар пензионера. (Мислим да је свима познат тај посебни однос, то страхопоштовање које српски пензионери осећају према белом луку. Али опроштено им је јер су стари и воле се.)
Кроз прљави прозор назирем своју станицу и устајем. Питам се да ли су људи око мене приметили оно што сам ја приметила. И питам се да ли људи посматрају мене онако како ја посматрам њих.
Излазим из аутобуса, неколико људи излази где и ја. Већина их наставља путовање. Неки од нас су срећни, неки нису. Неки од нас су здрави, неки нису. А животи свих нас су вредни живљења.

Cristobal-Perez-García-

Cristobal-Perez-García-

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 22, 2015 in Шантићево перо 2015

 

Ознаке: , ,

Исидора Павловић ЧОВЕЧЕ

ЧОВЕЧЕ
твоје речи одјекују.
крици прошлости залазе у будућност
и не излазе из ушију.
ужасне слике, обојене крвљу и блатом,
красе твоје безбојне очи
у којима још увек влада страх.
ожиљци, свеже ране
које никад неће зарасти,
урезани су у твоје сећање,
у цело твоје биће.
људи, које више видети нећеш,
остаће само плод маште,
семе које ти неће дати да спаваш,
од којег ћеш кренути да лудиш.
заувек стојиш заробљен у тренутку,
тренутку апсолутног очаја
који се зове твој живот.
и твоја душа,
која је остала на ратном пољу,
гробљу твог постојања,
биће заборављена.

Едвард Мунк ВРИСАК

Едвард Мунк ВРИСАК

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 22, 2015 in Шантићево перо 2015

 

Ознаке: , ,

МАЛА ЗБИРКА РАДОВА УЧЕНИКА КАРЛОВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ – ШАНТИЋЕВО ПЕРО 2015

У ПОТРАЗИ ЗА ЧОВЕКОМ

„У сенци другог тражимо своју сенку;
У огледалу другог своје сопствено огледало“
Борхес

Мала збирка ученичких радова Карловачке гимназије

1

***
Александра Пјевалица (16 година)

УЗНЕМИРЕН

Будим се у хладно зимско јутро. Облачим се, одлазим да доручкујем. Откако сам почео да радим чини ми се као да једино задовољство проналазим у храни. Љубим жену, али осећам неискреност у њеном додиру. Не воли ме више, а ко може да је криви? Удала се за убицу. Сви планови са децом и великом породицом су пропали. Гледам се у огледало и осећај је умарајућ. Раније сам био у стању да пробијем песницом стакло, а сад немам снаге ни за то. Мој одраз није ни ударца вредан. Седам у ауто и окрећем кључ. На листи је писало да је данас на реду само један. Добро је, стићи ћу на утакмицу. Возим се улицом и видим жену како бесно удара пса који беспомоћно цвили и бежи и размишљам ко ли је нама дао за право да се називамо људима. Врстом развијеније од животињске. Рађамо се, растемо и умиремо. Ништа интересантније од просечне биљке, а ипак сматрамо да имамо права над свим што нам очи могу прогутати. Сечемо дрва и једемо животиње, као да оне некако вреде мање од нас. Као да је смрт једе животиње или биљке оправдана тиме што нас је нахранила на читавих пар сати. Животиња расте месецима, понеке и годинама, а ми у року од пар минута је одвојимо од труда који је уложила да преживи. Смрт нас не додирује док нисмо ти по које је дошла. Тешке капије се отварају и паркирам се. Улазим и трчим. Не волим да касним, мислим да је окрутно задиркивати људе минутама, кад су минуте све што им је преостало. Улећем у замрачену просторију и загледам се у публику. Неки плачу, неки бесне, а неки имају чудан израз задовољства на лицу. Мислимо да смо превазишли претке, да смо исувише напредовали да бисмо поновили историју, а ево нас седимо и посматрамо гладијаторску борбу. Постављају човека на кревет. Не плаче, само се моли. Видим му истинско покајање у очима. Не криви никога за ово што следи осим самога себе. Жао ми га је, даћу му мало јачу дозу морфијума. Крећемо, стискам једно дугме па друго и шарене течности се крећу кроз цевчице. Стеже гримасу па је опушта. Старија жена скаче на стакло и вришти тек тренутак, али је обезбеђење убрзо обуздава. Пронашао је мир.
Излазим из просторије и загледам се на сат. Добро је, стижем и на пљескавицу пре утакмице.

5

***
Бојана Пјевалица II-2

ПРОБУЂЕН

‘’Не постојим. Чему то устајање сваког јутра,облачење и журење на посао? Кад ја не постојим.Свака испијена кафа која прође кроз мене прошла је само кроз једно бедно ништавило. Јака ствар,живети.’’− стајао је у углу окренут ка зиду. Помахнитало је дахтао иако му је срце било одиста мирно. Сваким новим покушајем да усклади тај неухватљив ритам губио је све више и више снаге.- „Зашто тако мислиш Иване“ − упитао је гласић. Да ли је то само халуцинација није могао да разазна.Неко је с њим причао, а тај разговор био му је преко потребан.”Све ово је црно.”- одговорио је. „Да“ − зачу се благи кикот , „све је црно“. Није му било јасно како тако нешто може да изазове смех. Па опет, сви смо ми различити − помисли. Несвестан величине тих мисли. „Све и јесте црно и црно мора бити“ − било је то комешање више гише гласова. Све је успорено одзвањало правећи неме вибрације. „У томе је њена белина.“ Није разумео. Увек је све радио с извесном дозом перфекције. Као господин,као човек. Управо онако како доликује неком тако образованом. Први пут у животу, он није разумео .Осети налет срамоте и среће и те неутралне вибрације. Било је потребно само да се намршти и и цела соба ми попримила мрачан изглед, а непознати глас постао би врисак. Но, он не имаше снаге ишта да мења. „Сва та црнина представља скривену слику,по којој ти треба да испишеш свој пут.“ На те речи он се осмехну. Дуго то није радио. Образи су му били толико ослабљени да га је болело. Да сам с њима био на том путу те проклете вечери..− изједало га је сећање.Сећање на оно што је могао да има. Тихо је уздахнуо. „Можда ти, Иване, не видиш своје боје“ − чуло се двогласје , „али твоје боје виде тебе.“ И на то се само насмеја. Није више могао да прича, све је већ одавно речено. „Пронађи светло и обасјај црнину, испливаће из ње прегршт нових боја.“ − вриштали су гласови. Црвене очи му се скупише, а из њих потекоше суве сузе. „Ја немам светло“ − јецајући проговори , „моје светло изгубило је свој сјај оне вечери када је склопила своје очи.“ Када су сви склопили своје очи. Стајао је и даље у том мрачном углу. Потпуно сам, у друштву сећања. Лица на сликама су отишла, на њима су остали само обриси. Осетио је додире по својим раменима. Хтеде да се окрене али га је танана језа ледила. „Не гледај назад Иване“ − шаптали су му − корачај напред. Кроз главу су му летела сећања, видео је себе тек рођеног. Своје родитеље, баку и неке њему непознате људе. Као да су сви били ту, гурајући га у тај ћошак. „Напред је само зид!“ − врисну отимајући се.“Не, Иване“ − збијали су га све више и више. Он осети како му се тело пара и смрскане удове. Отворио је очи и зида више није било. „Напред је само живот.“

Johana Harmon

Johana Harmon

Емилија Мицковић, II2 (16 година)

ЗНАТИЖЕЉАН (Једна аутобуска импресија)

Шта све човек види кад користи јавни превоз! За разлику од европских метропола које нуде разне опције, новосадски јавни превоз своди се на аутобусе (који, успут, неретко касне).
Постоји нека посебна атмосфера у аутобусу. Истина, треба мало времена да се човек на њу навикне, али ако сте од оних који проналазе забаву у посматрању људи, ако ухватите себе како размишљате о животима особа које не познајете и које вероватно никада нећете ни познавати, вожња аутобусом је попут позоришта. Ако сте као ја, сваки дан присуствујете новом комаду, са новом глумачком поставом која се никада неће поновити.
Ако сте као ја, након што се изборите за седиште (што се редовно дешава у јединици и осмици, у четворци врло ретко а у двоцифреним линијама никад), прво одмерите особу која седи преко пута.
Један старији господин, да не кажем декица. Прави је господин, тај декица. Уредно ошишан и обријан. У пажљиво скројеном оделу какво не може да се купи већ се шије по мери. На прсту носи бурму која више не сија али му је кошуља помало изгужвана, као да ју је сам пеглао. Гледа кроз прозор.
Две девојке стоје и разговарају. Студенткиње. Разматрају неку заједничку пријатељицу која се удаје а њихово је годиште. Слажу се да је премлада и да је то потпуно неприхватљиво. Ова лево носи наочаре. Питам се колика јој је диоптрија. Ова десно изгледа као да се зове Драгана. Да, најбоље јој пристаје име Драгана.
На следећој станици улази једна средовечна жена са кесама у рукама. Изгледа уморно, намрштена је. Плава коса, перјана јакна. Стаје недалеко од мене. („Госпођо, хоћете да седнете?“ „Ма какви, душо, само ти седи.“ Пријатно ме је изненадила, хвала јој.)
Један ђачић се бори са тежином своје школске торбе. На путу је до школе, као и ја. Само што његова торба тежа него што би требала да буде, а у мојој се налазе само две свеске и пенкало.
Однегде осетим лагани мирис љиљана, плови кроз ваздух. Приписујем га парфему девојке са марамом на цветове. Пристаје јој савршено и уноси ведрину у тмурно јануарско јутро. Нажалост, убрзо региструјем и ривала овог дивног мириса. Непријатни облак белог лука шири се кроз аутобус. Приметио га је и господин преко пута мене, видим му на лицу. Погледом прелазим по гужви и као једини могући извор указује ми се пар пензионера. (Мислим да је свима познат тај посебни однос, то страхопоштовање које српски пензионери осећају према белом луку. Али опроштено им је јер су стари и воле се.)
Кроз прљави прозор назирем своју станицу и устајем. Питам се да ли су људи око мене приметили оно што сам ја приметила. И питам се да ли људи посматрају мене онако како ја посматрам њих.
Излазим из аутобуса, неколико људи излази где и ја. Већина их наставља путовање. Неки од нас су срећни, неки нису. Неки од нас су здрави, неки нису. А животи свих нас су вредни живљења.

cv

***
Јована Стојадиновић II2 (16 година)

ЗАБРИНУТ

Човек је некада био много већи човек него што је данас. Реч Човек је значила много: хуманост, племенитост, доброту, оданост Богу… На жалост, данас се ретко може пронаћи човек из прошлости.
Данашњи човек је егоиста, лицемеран, себичан, похлепан. На несрећу читаво наше друштво, данашњи свет је такав. Томе је допринео нови светски поредак после Другог светског рата, индустријска револуција, напредак фармацеутске индустрије и трули капитализам. Сада и без рата, велики владају малима, а мали нису у стању да се одбране. Данашњи је човек роб и без ланаца. Ради за малу плату, мора да подиже банкарске кредите и онда да их годинама отплаћује. Роб без ланаца! Човек експериментисањем прави разне болести и онда врши те експерименте на другом човеку. Где је ту хуманост кад човек убија човека. Сматрам да је човек гори од животиње јер ни једна животиња не напада своју врсту. Само човек напада човека. Мислим да је за човека на неки начин лоше што је еволуирао и напредовао. Док је живео у незнању био је хуманији и није уништавао другог. Данас хуманости нема јер је човек глув и слеп на туђе проблеме. Свако гледа себе и само мисли на себе. Не дотиче га туђа невоља. Ако овако наставимо нећемо далеко стићи и не знам шта нам доноси будућност. Ко ће успети да плива и да се одржи на површини, а ко ће потонути у заборав. Пливаће онај ко је зао, саможив и користољубив.
Човек треба под хитно да се мења. Мора да се врати коренима човечности да поново постане оно што је некада био, да воли људе без обзира на веру, нацију и боју коже. Само ће онда човек бити човек.

3

***
Маша Милијевић (16 година)

САЊАР

Тужно је да што се људи задовољавају просечним животом и увек гледају да иду путем мањег отпора. Човек који верује у себе је у стању било шта да постигне. Већина је исмевала браћу Рајт и њихову идеју да човек лети, а данас можемо у било ком тренутку да погледамо у небо и видимо бар један авион. Човек је био на Месецу, имамо,, паметне “ телефоне, интернет, аутомобиле, али и даље има скептика који су убеђени да су они само једна честица песка на плажи сам да су небитни и не могу да променити свет. Права истина је да могу уколико почну да верују у себе и своје идеје, уколико устану са кауча и дају свој максимум, али нажалост таквих је премало, све је више песимиста, али ја сам реалиста. Људи се цео живот муче радећи за малу плату, варајући себе и друге да су задовољни, и онда само једног дана склопе очи док им кроз главу пролази како су овај живот могли паметније искористити. Сад када размишљам о томе колико смо напредовали у последњих хиљаду година, само уз помоћ неколико храбрих и одлучних сањара, тера ме да се питам шта би било кад би се сви активирали ја веровали? Где би нам био крај?

Giorgi Chachanidze

Giorgi Chachanidze

****
Ксенија Дамјановић II-2

САОСЕЋАЈАН

Шта је човек? Човек је 80% вода, човек је звездана прашина,човек је настао од мајмуна, Бог је створио човека шестог дана.
Homo sapiens, lat.-разуман човек. Човек се од других живих бића разликује по томе што је разуман. Бар би требао да буде. Сећам се дана када се нисам бојала да ходам сама улицом. Данас,свако јутро ме дочека вест о новом нестанку,убиству,тучи… и онда се запитам :,,Колико смо ми у ствари разумни? По чему смо разумнији од животиња?“ Људи убијају због вере, због политике, због мржње. Животиње не. Да ли стварно деца треба да одрастају у таквом свету? Да ли родитељи треба да брину сваки пут када падне мрак, а нас нема кући? Човек полако губи све своје квалитете. Нема маште,сви смо за телефонима и компјутерима. Свака информација нам је на дохват руке, а ми се ни не трудимо да сазнамо нешто ново. Проводимо дане на друштвеним мрежама,које су све осим друштвених.. Не гледамо једни друге у очи ,гледамо у екране. Деца не плачу због огреботина на коленима,него због огреботина на телефонима. Човек губи амбицију, постаје заробљен у стилу живота који је наметнут свима. Долази на посао који не воли, добија плату која није довољно велика. Губимо уљудност, губимо саосећајност, постајемо пуни мржње и зависти. Да ли је човек требао ово да постане? Шта се десило? Изгубили смо осећај за природу, бежимо од кише, бежимо од снега,сакривамо се од сунца. Сви журимо и јуримо, пропуштамо толико лепих тренутака, живот нам пролази.
Човек би требао да покаже свој разум и да се врати истински моралним вредностима. Да не жури,него да ужива у тренуцима које живот доноси. Да свако гледа на себе и како да се побољша. Остало ће нам само доћи.

vrabac

***
Катарина Марчета II-2

ЗАХВАЛАН

,,Хеј, јеси чула?“ ,
„Шта?“
„За малу Сару. Ударио је неки пијанац колима, у болници је, кажу неће бити добро..“
Климам главом и не слушам. Не желим да чујем. Не слушам јер знам каква ће питања покренути овај разговор. Главобоља ми не треба и данас. Стога замишљам дуге, једнороге и пољане пуне цвећа, као кад сам била мала, а мама ме је терала да поједем сав броколи или неки грозни сируп против кашља. Замишљам и не слушам. Ипак, као што није функционисало тада, није ни овај пут. Док ходам мокрим улицама на путу до куће не могу да избацим из главе мисао да сам то могла бити ја. Да је то могао бити било ко. Па зашто онда баш она? Погрешно место у погрешно време? Судбина? Несрећа?Шта би се догодило да је кренула кући пет минута касније? Моја бака би сад рекла да о томе не треба мислити, да „Он“ има своје разлоге, да се од судбине не може побећи. У школи смо једном учили како све мора имати своју супротност, иначе не бисмо разликовали ствари. Не можете приметити тамноћу боје, док је не упоредите са неком светлијом. Не можете знати шта је добро, ако никада нисте видели лоше. А шта ако знамо шта је добро, а свеједно чинимо лоше? Какви смо онда људи? Да ли смо људи уопште? Склапам очи и замишљам свет као идеално место, као бајку у којој добро увек победи. Ликовима из бајке је срећан крај записан, то је њихова судбина. Ми људи се, ипак, морамо изборити за наш срећан крај. Не срећан крај. Срећан живот. Ипак, јурећи за срећним крајем , допуштамо да нам живот пролази. Можда заборављамо наше препреке и оно што су они урадили за нас. Можда нам то није битно, јер живимо у будућности у којој се све тако брзо дешава да немамо времена да застанемо и будемо захални за оно што већ имамо. За то што смо безбедно стигли на ручак данас. „Imperare sibi maximum imperium es“ − „Владати над собом највећа је власт“. Сви смо ми ликови из бајке. Наше бајке. На нама је да одлучимо да ли ће крај бити срећан. А док то одлучујемо, можемо мало и уживати у тренутку. Док размишљам о неком боље сутра (за које сви верујемо да постоји), сећам се прошлости, а живим у, (надам се) не тако лошој, садашњости.

Asten Criado Garsia

Asten Criado Garsia

***
Ана Марија Коцај II1

ОСВЕШЋЕН

Ми смо често свесни само плодова док заборављамо да без корена, дрво не би било дрво и не би имало способност да рађа нове младе гране и плодове.
Трагови корена, где је све почело, где смо ми настали, наша историја, свуда су око нас. Иако су се генерације и околности у којима су оне живеле, мењале, корени самог људског бића, жеља за преживљавањем, нада у најтежим тренуцима, туга, бес и љубав, остали су исти, то је наслеђе наших предака. Боја наше косе, очију, наш изглед, особине, способности и таленти, то су све остаци наших предака и њихов успех да наставе круг живота и обезбеде опстанак врсте. Корени језика, музике, сликарства, генерално уметности, људске су емоције и жеља за њиховим изражавањем. Све оно што је људска популација постигла захваљујући је преношењу знања са колена на колено јер без настанка не би било развоја: без незнања не би било знатижеље. Корен лека или излечења је болест, корен мира – рат, корен храбрости је страх…
Историја се догодила, настанак писма, ватре, тачка, језика, струје, авиона, да би претходне генерације могле да пренесу стекнуто знање, вештине и искуство на нове генерације.
Ми смо резултат снова, успеха и надања прошлих генерација, побољшане верзије наших предака, односно корена.

Johan Messely

Johan Messely

***
Вања Плавшић II1 (16 година)

ЧАСТАН

Тешко је после Добрице Ћосића писати о коренима. Врхунски писци и историчари су се бавили овом темом. Питам се да ли је мојих 16 година довољно животног искуства да бих рекла своје мишљење?
Представа, „Држ` не дај“, коју сам синоћ погледала, инспирисала ме је да пишем. То је весела прича о два народа, њиховим обичајима, навикама, веровањима, стереотипима и заблудама. Публика се смејала нашим наравима, а блага горчина провлачила се кроз душу. Гледајући ову представу свако је могао пронаћи део себе. Исти смо , а различити. Добро је то, али може бити и проблем. На жалост имали смо прилику да доживимо на нашим просторима да се људи због различитости не разумеју, сукобљавају и једни другима наносе зло.
Моја породица је мешавина припадника истог народа који потичу из различитог поднебља. Њихов утицај обележава и мене, јер смо у много чему исти, а опет толико различити. Мислим да је то право богатство средине у којој живимо. Имала сам срећу да доживим лепоту села и града, обичаје и навике сеоске и градске средине,приче прабабе и прадеде о томе како је накада било. У њиховој малој средини све је било топлије, блиско и ушушкано. Са њима као да је време спорије текло. Када се вратим у град дочекају ме ужурбаност, нервоза, трка за новцем и вредностима за које се питам имају ли смисла. Савремене технологије и комуникација преко интернета доносе свакодневне промене које бришу традицију. Отуђујемо се. Блискост нестаје. Не познајемо прве комшије, другарства су виртуелна, видео-игре су замениле играње на улици са другарима.
Родитељи нас уче да треба бити добар, вредан и частан, а кад изађемо у животну реалност, као шамар нас дочекају подлост, преваре, лажи и дволичност. Није све тако црно. Верујем да у људима постоји искра доброте и ваљаности. Видим око себе оне који мисле као и ја. Нисмо реткост. Овим редовима које пишем доприносим да не заборавимо ко смо и због чега је вредно живети.

Van Gog

Van Gog

***
Никола Ползовић II3 (16)

РАЗУМАН

Човек, као ни једно друго живо биће, није савршен. Ипак, у сваком од нас постоји тежња ка промени на боље. Постоји у нама и онај други део, онај који проналази сваки могући начин да избегне промену, убеђујући нас да је наш начин понашања савршен. То је онај део због којег нам говоре да људе не можемо мењати.
Међу људима је, откад је света, било неслагања, има и увек ће их бити.Међутим, човеку 21. века као да уопште нису битни они око њега. Њих је заменио рачунарима и осталим стварима које доноси ново време. Ове справе су нам заувек измениле живот и учиниле га једноставнијим, али су нас и међусобно удаљиле једне од других. Примећује се да је човек 21. века пунији брига и лошег расположења. Овога не би било, кад би се чешће опредељавао томе да се повери некоме.
Наравно, моралне вредности које би требале да красе сваког човека никад се заправо нису мењале. Људи који живе на овом свету једини су ти који их мењају. Свако од нас их је свестан, али у одређеном времену неке од њих под утицајем одређених људи губе на значају. Пред данашњим човеком стоји много више дилема управо из овог разлога. Изгубили смо из вида шта заправо ваља, јер превише робујемо туђим расположењима и томе да ли ће нас неко осудити због неког поступка. И најмањи поглед је у стању да нам пољуља самопоуздање. Наш поступак може да буде и добар, али ако није у складу са данашњим општеприхваћеним вредностима, наилази на најоштрије осуде, као да је човек урадио нешто много горе.
Сматрам да данашњи човек, ако жели да у овим временима промени свој живот на боље, мора да постане свеснији себе. Чини се да од данашњих људи ретко ко иде ка томе. Човека у будућности видим као разумније биће, ако буде био у стању да схвати у чему смо ми грешили и до чега нас је овакво понашање довело. Као човек, који је у много чему погрешио, желим му да у томе успе.

Van Gog

Van Gog

***

Софија Ристић II-2

ЗАМИШЉЕН

„Хајдемо у шетњу!“ (Да будемо на телефону.)
„Дођи код мене!“ (Да гледамо серије на лаптопу.)
„Идемо у кафић!“ (Да „ухватимо“ бесплатан интернет.)
У основној школи сам сваки дан пролазила поред растуреног игралишта и питала се када ће га поправити. Сада се питам да ли ће га икада поправити. Која је сврха тога? Ионако неће бити коришћено. У подруму своје куће пронашла сам своје старе,издуване лопте које мој брат, тек неколико година млађи од мене,никада није ни погледао. Много пута сам покушала да га извучем из куће и натерам га да се играмо,говорећи му како свака од тих лопти има причу за себе и како су све много занимљиве. Моји неуспели покушаји свели су се на то да сам подигла белу заставицу и почела само да га посматрам тешка срца. Сада сам већ и навикла да се он ни не окрене када после две недеље дођем кући на неколико дана,јер је сувише заузет играњем игрица на компјутеру са својим „другарима“,које никад није видео уживо. Болно га гледам како проводи сате гледајући у екран, заборавља на оброке,спавање,школу.
Сећам се да сам била у једном кафићу са другарицом и да је било доста људи за столовима и шанком када се звучник покварио и музика је престала да свира. Тишина нас је све загрлила својим широким загрљајем,а да нисмо ни били свесни да смо све време и били у истом. Сви су гледали у телефоне,неки се чак нису ни осврнули да виде шта се десило са музиком. Били су сувише заузети куцањем порука,или сурфовањем на интернету. Била сам шокирана јер знам да се данашњи свет свео на електронику,али никада нисам имала прилику да се нађем у ситуацији као тада,где сви седимо ћутке у кафићу за својим мобилним телефонима,несвесни шта се све дешава око нас,односно шта пропуштамо. А већ смо пропустили много тога.
„Хајдемо у шетњу!“ (У онај нови парк.)
„Дођи код мене!“ (Да шутирамо лопту.)
„Идемо у кафић!“ (Да попијемо топлу чоколаду.)

4

***
Катарина Тодоровић II2

ОПТИМИСТА

Људи често кажу: „Променићу се, бићу боља особа.“ Али да ли је то могуће? Шта је то што нас чини таквима какви јесмо? Неки верују да је све у Божјим рукама, да је то судбина, да је тако записано у звездама или да је већ све то испланирано. Да ли смо такви какви јесмо захваљујући генима или ипак постанемо такви због времена и места у којем смо рођени? Да ли би Шекспир написао иста онаква дела да је живео у 21. веку? Да ли је могуће да неки Африканац дође до неког научног открића? Тешко. Наша срећа и пут којим ћемо поћи не зависе само од нас. Зависе и од околности у којима се налазимо, наше породице,окружења, етничког порекла и ко зна чега још. Некада сви напори нису довољни да постигнемо оно што је неко лако урадио јер је „рођен под срећном звездом“. Кажу да се треба трудити и да без тешког рада нећемо постићи ништа, али да ли је стварно тако? Мислим да не треба давати све од себе и трошити време и енергију на нешто за шта су мале шансе да ће се остварити. Треба паметно изабрати на шта се вреди усредсредити и томе се посветити.
Живот је пут. Неко се креће тим путем брзином аутомобила, неко брзином пужа. Нечији пут је раван, нечији пун узбрдица и низбрдица. Неко иде само право, а неко ризикује и скреће са пута тражећи пречицу или авантуру. Зависи од тога какав је човек и који је пут изабрао. Али зависи и од препрека на које наилазимо. На нама је да се трудимо да на све гледамо позитивно и верујемо да ће сваки следећи дан бити бољи од данашњег.

Van_Gog_Irisi

***
Леа Хрубења II1 (16 година)

УКОРЕЊЕН

Људско семе изнедри клицу човека, привијајући је чврсто уз родно тло, грлећи, љубоморно штитећи од погледа. Мамило га сунце, натопила киша и голицао ветар.
Расти, расти ти лепа главо, будућности боља. Хранили те знањем, храброшћу, поштењем, сасећањем. Појили те песмом, игром, радошћу и миром. Провирило ти из ока бескрајно плаветнило, порасла крила. Корак у свет. Не виде ти твоје срце храброг лава док бориш се за глас. Не чују ти душе милост. Вештину игре којом владаш. Сети се паметна и лепа главо, погледај у себе ти проклијало семе где корен из тебе дубоко расте у тој земљи порекла, значаја и постојања, који где год кренеш за собом носиш. Одатле ти извире снага. Сад викни гласно у овом сивом, собом обузетом свету, где свему је мера новац, а валута време. Викни јер постајеш сива, личиш на све друге и крећеш се као и сви други, непостојећим колосецима , невидљивим шинама у свет програмираних људи овога века. Гласно јер корен ну теби ћути.
Корени у теби ти људско семе вуку и држе те чврсто на тлу и носе са тобом самоће бреме. Јеси рођено без своје воље, јеси бачено у безличан свет али преживећеш вихоре ветрова, сударе светова. Носићеш садашњости суров притисак, тежину речи и дело, својих и туђих. Бићеш само у гомили људи, а због корена твојих постаћешш цвет.
Појаће корени свој глас док је света, док је века, док је нас.

Van Gog

Van Gog

***
Бранислава Коларов (16 година)

СЕТАН

Још понекад, док посматрам плави покривач прошаран звездама, помислим на Лејлу. Сетим се ње и њених тамних очију које блистају таквим сјајем да им ни једна од хиљаду звезда не може парирати. Толико сјајне, а опет толико мрачне и прошаране мистериозношћу. Таква је била Лејла. Заносног и задивљујуће раздраганог осмеха који је увек крио гомилу тајни које није знао нико сем ње саме. У себи је, знао сам, носила велику бол, коју би мало ко приметио занесен њеном несвакидашњом појавом. Терет који је носила у својим грудима знала је вешто да прикрије, мада би је каткад гушио толико да се повлачила у одаје своје боли и нико је не би видео данима, па и недељама. Лејла је празнине у свом срцу попуњавала пролазним љубавима, хранећи се пажњом коју је добијала и никада не допуштајући себи да се предуго задржи на једном месту. Погледом је зацељивала и најдубље ране, а речју је знала задати још горе. Познајући људску бол као блиског пријатеља, вешто се поигравала људским осећањима. Осујећена тугом, погађала је где највише боли, увек користећи праве речи за своје ниске ударце. За друге је Лејла била бунтовница хладног срца и слободног духа. Један од ретких, у њеним очима сам видео нешто више. Заинтригирана мојом упорношћу да сазнам шта се налази у дубини њених очију, у њој се пробудила позната радозналост. Знао сам да се плаши. Знала је да знам. Знала је да видим њену крхку страну. Плашило ју је то што је нико никада није гледао на тај начин, плашила ју је уздржаност, плашила ју је дистанца коју по први пут није сама поставила. Корак по корак, поглед по поглед, реч по реч – рушили смо зидове које смо годинама градили око себе, али та једва видљива дистанца била је сламка за коју бих се ухватио ако би нешто кренуло како не треба. Нисам био спреман на још један губитак и та прозирна завеса која нас је раздвајала морала је постојати. Лејла је то знала. Управо је то био разлог да ме заволи. У њеним очима ништа осим жара није могао видети нико ко није осетио пепео који се иза тих ужарених стакала налази. Употпуњавала ме је својим постојањем. Једно другоме смо сипали со на рану како би се излечили. Веровала ми је. Био сам један од ретких, па можда и једини који је имао ту част. Од првог погледа, првог разговора знала је да ће ми веровати. Био сам особа са којом би Лејла бројала и последње дане, особа поред које би се бунтовница Лејла скрасила. Никада јој нисам усијао тло под ногама као други, од мене није желела да бежи. Ја од ње нисам желео да бежим. Нисам ни морао. Отишла је сама.

Klod Mone

Klod Mone

***
Сара Вакарела II2 (16 година)

ЗАЉУБЉЕН

Црква има своју теорију да је Бог створио човека шестог дана, наука нам пак говори како смо настали од мајмуна, а ја? Ја верујем да човек не може да постоји без љубави.
Љубав је једна реч, од пет слова, кратка реч. А опет сваки човек има неку своју дефиницију љубави. Моја дефиниција је једноставна.
Рецимо да се душа сваког човека налази у једном великом океану. Океану љубави. Наше душе пливају, далеко од дна окена, али исто тако далеко и од површине.
У том океану свака трага за својим идеалним паром, али ста ако погреши? Када се две душе нађу али нису створене једна за другу, онда заједно полако тону на дно океана. И остају тамо.
Када се две душе пронађу, такође заједно пливају, али не према дну океана. Не тону. Оне полако испливавају до површине. До светлости.
Али шта се дешава са оним које су случајно потонуле на дно? Оне не остају тамо. Само је потребно да се права душа спусти до дна океана и пронађе тамо ону која јој је потребна. Тада заједно са дна океана испливају на површину. И после таме виде светлост.
Верујем да сваки човек током живота види дно океана љубави, само је потребно да чека стрпљиво. Свака душа има свог идеалног пара са којим ће допливати до површине.
Дакле, моја дефиниција је да је љубав чудо. Чудо које је сваком човеку потребно да би био потпун.
Ако шеснаестогодишња девојчица верује у љубав, зашто не би могао и остатак света?

Klod Mone

Klod Mone

***
Исидора Павловић II3

ЧОВЕЧЕ

твоје речи одјекују.
крици прошлости залазе у будућност
и не излазе из ушију.
ужасне слике, обојене крвљу и блатом,
красе твоје безбојне очи
у којима још увек влада страх.
ожиљци, свеже ране
које никад неће зарасти,
урезани су у твоје сећање,
у цело твоје биће.
људи, које више видети нећеш,
остаће само плод маште,
семе које ти неће дати да спаваш,
од којег ћеш кренути да лудиш.
заувек стојиш заробљен у тренутку,
тренутку апсолутног очаја
који се зове твој живот.
и твоја душа,
која је остала на ратном пољу,
гробљу твог постојања,
биће заборављена.

mone

Klod Mone

РЕЦЕНЗИЈА

Збирка ученичких радова „У потрази за Човеком“ садржи садржи шеснаест кратких прича и једну песму. Тема ове збирке је човек, застао у времену садашњем, потакнут прошлим, запитан пред будућим куда и како даље, а све из угла шеснаестогодишњака. Оно што је за све приче заједничко јесте да је човек смештен у контекст ученицима близак, у свакодневне ситуације (јавни превоз, улица, болница, кућа, кафић…).
За називе приповедака узете су особине човека које испољавају неки од јунака или лирски субјекат (Узнемирен, Пробуђен, Знатижељан, Забринут, Сањар, Саосећајан, Освешћен, Частан, Разуман, Замишљен, Оптимиста, Укорењен, Сетан и Заљубљен). Целина је заокружена лирском песмом „Човече“ у којој се песникиња обраћа Човеку, свом савременику, подсећањем на искуства човека прошлости која често бивају заборављена.
У причи „Узнемирен“ читамо о човеку у чијем смо руху врло често и сами, ужурбаном, у вечитој трци за временом. Чини се да је унутрашњи мир оно што му највише недостаје, да је то оно за чим трага и да једино у томе види спас. Главни јунак приче „Пробуђен“ ауторкин је вршњак, стешњен захтевима и очекивањима из света одраслих, проналази снагу и вољу да зидове око себе сруши, „пронађе светло и обасја црнину“. Писац „Једне аутобуске импресије“ забављен је проматрањем људи и у свакодневном спектру различитих ликова и типова, тражи своје место. У причама „Частан“ и „Забринут“ ауторка промишља о искушењима која су мучила човека некада и која су пред њим данас. Види га као „роба без ланаца“, али и закључује да је хуманост једина лековита у људском животу. У „Сањару“ читамо о вери да на свет утичу и појединци, а да га могу мењати једино храбри и одлучни сањари. У кратким причама „Разуман“, „Саосећајан“ и „Замишљен“ на различите начине истиче се иста порука о погубности отуђења међу младима, о катастрофалним последицама зависности од информационих технологија. О погубности отуђења и повлачења у себе говори и прича „Сетан“. Из прича „Захвалан“, „Укорењен“, „Освешћен“, „Оптимиста“ и „Заљубљен“ исијава „прегршт боја“ чије нијансе ми одрасли већ све теже запажамо. Млади аутори у освртима на прошло црпе снагу за дане будуће, подсећају нас да је власт над собом највећа власт, враћају нам веру у изгубљене вредности и храбре нас да корачамо напред. Оно што је на мене као ментора оставило најјачи утисак јесте оптимизам који, без обзира на различите приступе теми, провејава готово из сваке приче. У ведрим животним порукама огледа се највећа вредност ове мале збирке.

Ментор:
Маја Стокин

Van Gog

Van Gog

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 4, 2015 in Шантићево перо 2015

 

Ознаке: