Професор књижевности у данашње време суoчава се са бројним искушењима. Међу мноштвом оних који омаловажавају професорско занимање, у времену када је готово на свим нивоима присутна криза моралних и естетских вредности, када се деградира знање, у друштву где је корисно изнад племенитог и узвишеног, понекад је тешко пронаћи мотивацију у овом послу, а још је теже у вредним и младим људима пробудити наду.
За такве ситуације на студијама не припрема ниједна методика наставе. Да ли ћемо се уљуљкати у оваквој атмосфери или ћемо покушати нешто да променимо, од нас као наставника највише, а често и једино зависи.
Оно што мени, као некоме ко ради са децом, ипак даје наду јесу закључци који произилазе и из ове ученичке збирке. Седамнаестогодишњаци врло јасно уочавају аномалије свог друштва и све што смета одраслима, запажају и сами. Разочарани су због све приметнијег отуђења и недостатка емпатије међу људима, ријалити програма и бесмислених серија којима су преплављени телевизијски програми. Не допада им се селфи отуђеног, незаинтересованог човека модерног доба, који нема изграђен став и прилогађава се свакоме и не мисле да је најбољи човек онај који је вођен личним интересом.
Млади аутори текстова врло су свесни значаја речи, али и јасно увиђају да је човеку данашњице најтеже да пронађе снагу у себи да одабере праве, најмоћније речи, у времену када смо углавном заслепљени и заведени звекетом љуштура „великих“, а празних речи. Примећују да људи све чешће заборављају на благородност љубазности и усрдности, а неки од њих врло јасно позивају на побуну, промену и суочавања.
Човек, њихов савременик, тумара тунелом и уплашен је због медијског мрака и цензуре, који се крију под плаштом слободе. Свесни су да иза моћних речи знаменитих људи стоје дела и мукотрпан рад и препознају их као своје узоре. Битна им је могућност да се слободно изразе, да саопште другима и оно што не желе да чују, али у циљу освешћивања ближњег.
Читаоца на моменте плаши спознање да млад човек губи наду, али истовремено и охрабрује потреба за променом, „вера у лични покрет, покрет душе“, и жеља за суочавањем са самим собом.
Моја је жеља да извучем оно најбоље из својих ученика, да их научим да „бити образован значи имати образа“, да им помогнем да разумеју како лепе речи долазе само из лепе душе, да их уверим, у оно што нама неверницима и скептицима историја људског рода упорно доказује: „Лепота ће спасити свет!“. Како ће лепота спасити свет? Која ће лепота спасити свет? Да ли је то лепота коју нам продају медији, оличена у „старлетама“ и естрадним личностима? Не! Не говори пророк о тој лепоти. (Достојевски је дефинитивно пророк, а не књижевник 🙂 ) Лепоте нема без саосећања. Лепоте нема без човекољубља, нема је без доброте, нема без милосрђа. Лепоте нема док не осетимо да су нам сви људи браћа и сестре и док се не укину све заменице и својатања. Та лепота ће спасити свет. Она га је и до сада спасавала. Лепота и аутентичност душе која се у љ(Љ)убави препознала. А таква душа жели да ствара. Тако и свет постаје леп. Тако је било и биће. У неким временимa то заборављамо, а на нама учитељима је да подсетимо ученике – нема лепоте без истине – ни истине без Истине.
Сви смо ми док живимо, сваког дана, сваког сата свог живота, и ученици и учитељи. Једни од других учимо, једни друге учимо. Својим ученицима нисам само учитељ; моји учитељи данас су, пре свега, моји ученици. И док читам њихове радове, док их с тешком муком одабирам за збирке – јер су сви на свој начин јединствени – у мени свака сумња нестаје, остала је само лепота Љубави. То су тренуци, који су за сваког ко воли свој посао, чак и у тешким моментима, подстицај да истраје и буде још бољи.
1. награда за најбоље критичко образложење збирке ученичких радована 10. Међународном конкурсу Шантићево перо 2016.
препознавања 