RSS

Архиве категорија: Шантић

Алекса Шантић ЈЕДНО ВЕЧЕ

 

Ја сам наслоњен на прозору био,

И гледô на друм пушећи цигару.

Плавкасти дим се колебô и вио

 

У праменовима меким. По Мостару

Вече је своје рудо злато лила,

И кровови су дрхтали у жару.

 

Ти некуд прође. Уза те су била

И дјеца твоја, мале црнке двије

Очију топлих. На теби је свила

 

Шуштала као вјетар када вије

У росну лишћу бокора. Прах врео,

Што друм кô неко сиво платно крије,

 

Твој би скут, каткад, додирнô и мео.

И више ништа нисам гледô друго ‒

Вас гледах само кроз вечерњи вео,

 

Све докле нисте сврнули за угô…

Кô из гнијезда гдје све студен дави,

Тад из мог срца једно јато дуго

 

Рањених тица с цвркутом се јави,

И вама прхну… Ноћ слазити стаде…

Мрак… У мој прозор, са висине плави’,

 

Један црни лептир доплови и паде.

 

1911.

jedno vece

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 15, 2018 in Шантић

 

Ознаке: ,