Лав Шестов О ВЕРИ И УРОЂЕНОМ НЕВЕРОВАЊУ

„Када људи треба да бирају између недостижне истине откровења и „разумљивих“ тврђења хеленске мудрости, они се – макар и након колебања – увек приклањају овој последњој. Колико год људи у Европи расправлали о вери, колико год страшно тежили вери, ипак нису могли да победе у себи урoђено неверовање. Говорили су о вери али су тражили знање и разумевање. Филон, који је први покушао мири људе Запада с откровењем које је дошло са Истока исправно је осетио да постоји само један пут, један начин да се грчко-римски свет привуче истини Библије: убедити таj свет да се та истина потпуно поклапа с учењима хеленске философије. Он је знао да Европљани нећe поверовати ни Богу док им Он не понуди довољне доказе о својим божанским правима. И Филон је први проговорио о разумности библијскога учења. Њeгов Логос, преузет од грчких философа, постао је најомиљенији мотив аргументације свих каснијих хришћанских апологета. Логос грчке философије, њен вечни разум, већ се у целости налази у откровењу које је дато на Синају, Бог је разуман, суштина Бога јесте разум, и то је био неопходан услов услеха нове вере. Грчко-римски свет није очекивао од откровења нову, до тада непознату мисао, он је хтео само нову, ауторитативно потврду њему познате истине, потврду која не допушта никакву сумњу. Са Синаја — говорио је Филон многобошцима – Бог je објавио ону истину коју су вам величали као једину разумну ваши прославлљени мудраци-Сократ, Платон и Аристотел. То je, као што се види, био једини начин да се Библија донесe у Европу. Касније је често понављано да је философија била слушкиња теологије – аnсilla teologiae – и не само што су људи то говорили, него су и мислили тако. У ствари, догодило се обрнуто. Европа је прихватила источну теологију под једним непрменљивим условом – а то је вечна покорност давно пре створеној философији.“

 

Из књиге POTESTAS CLAVIUM, Логос, 2015.

 

 

Лав Шестов ЉУДИМА ЈЕ ДОСАДНО ДА ДУГО БУДУ УЗ ЈЕДНУ ИСТИНУ

„Погледајте готово је опште правило да људи с годинама мењају своја убеђења. Оно што је у младости било привлачно, у старости постаје одвратно, и као и све што је одвратно, одбацује се. У наше време људи се опраштају од својих младалачких убеђења много пре него што се у коси појаве седе власи, и не само што се не оcehajy неугодно због те брзине у свом развоју него се тиме поносе. Када би се радило о истини, о истини коју не треба прихватати док она не постане несумњива, таква брзина и промена биле би нешто сасвим незамисливо. Али ствар је у томе што и у младости и у зрелом добу и у старости људи не примају толико к срцу објективно значење истине, тако да се нехотице намеће питање следе ли они неки инстинкт који је природа у њих унела. Истина, људи не признају своју несталност, већ обрнуто – веома је брижљиво скривају.

По обичају који постоји хиљадама година, они су своја тврђења окружили најсвечанијим обредима, они једноставно не бирају по свом укусу оно што им се сада свиђа, они се сједињују с чврстом и непоколебљивом истином, дају завет да ће јoј вечно служити, и нимало их не збуњује чињеница што су јуче давали исто тако чврсте и непрекорачиве завете истини која је директно супротна, и, као што се види, нимало не помишљају јер људи су сасвим кратковида створења и то није њихова случајна особина већ битни предикат њихове суштине – да ће сутра поново мењати свога господара, као што ни Дон Жуан не помишља да ће поново варати своју изабраницу иако је већ десетак пута мењао жене. Људима је досадно да дуго буду уз једну истину, за њих истине, као и жене, брзо губе чари и привлачност.“

 

Из књиге POTESTAS CLAVIUM, Логос, 2015.