Петак, 9. март 1973.
Трагична вијест о слому оца Н. Дакле, симптоми које сам приметио пре седмице, били су стварни. Бојим се да је разлог јасан: „Закопао се у активностима“. А то је управо оно што човек не сме да уради. Човек постане неспособан да посматра ствари у перспективи, да се одмакне од њих, да одгурне од себе сав метеж и безначајне ствари које заокупљају наш живот и могу да прождеру наше срце. Заправо, разлог је иста она надменост која покушава да ме убеди да све зависи од мене, да је све повезано са мном. Онда Ја испуњава сву реалност и пад почиње. Основна грешка савременог човека је поистовећивање живота са активношћу, са мишљењем и сл., ради чега долази до готово потпуне неспособности да човек једноставно „живи“, тј. да осети, да цени, да живи живот као непрестани дар. Ходати са железничке станице по светлости која подсећа на пролеће, по киши, гледати, осећати, бити свестан јутарњег зрака сунца на зиду – то су реални моменти живота. Нису само прости услови за активност или за размишљање, нити су само једна проста подлога – то су истински разлози због којих човек дела и размишља. Само у једној таквој реалности живота Бог се уистину открива, а не у активностима или мислима. Зато је Џулијен Грин у праву када каже: Све је негде другде – једина истина лежи у њихању голих грана на небу. Исто важи и за комуникацију. Човек не комуницира кроз расправу и разговоре. Што је комуникација дубља и радоснија, све мање почива на речима. Заправо, човека је просто страх речи јер би могле уништити заједницу, пресећи радост.
Из књиге Дневник оца Александра Шмемана 1973 – 1983, Превод: Ирина Колак, Епархија ЗХиП; Београд-Требиње, 2007.
