О КРИТИЧКОМ МИШЉЕЊУ

„Није случајно што су хуманистички оријентисани интелектуалци они који су највише огорчени, револтирани, бунтовни. То су људи који се професионално баве човеком и његовим свакодневним невољама, који долазе до извесних сазнања о могућностима другачијег живота, и који имају извесна рационалнија решења од оних која се намећу као најбоља. Револт је њихова дефиниција.

Што ми мислимо о друштву може итекако утицати на друштво, може га мењати. Зато ми треба да мислимо о друштву на начин који помаже да се друштво мења на боље. А то је једино критички начин мишљења.“

 

Из књиге Отпори критичком мишљењу, Идеје за социологију идеја, Вук Караџић, Београд, 1971

 

angelica bell

 

ПЕВАЊЕ И МИШЉЕЊЕ

***

Улога песника је да каже не оно што се заиста догађа, већ оно што би могло да се деси у категорији вероватног или нужног. Предност треба дати оном што је немогуће али што не може да убеди… Немогуће које може да убеди пожељније је од нечег што не може да убеди, па било оно и могуће.

Аристотел

 

***

Поезија, и уметност уопште, јесте наговештавање. Као таква, она може бити делом превазиђена разумским искуством. Али уметничко дело самом својом суштином наговештава оно што ће вечно измицати искуственој провери.

Гете

 

***

Поезија никад нема сврху изван себе, иако изван себе побуђује осећање које је у њој самој… Ниједна врста песништва није мање од ње подређена принуди. Њој су најсмелија одступања од уобичајеног следа мисли дозвољена, јер је ту важно само да има неке повезаности у души песника или слушаоца, а не објективно изван ње.

Шелинг

 

***

Песник није учењак који људима нуди објективан поглед на свет. Него човек, који им датује свој, субјективни доживљај света. Кад он отвори уста осећамо да смо у близини тајне, која је неизрецива у научним појмовима.

Шушњић

 

***

Песник не излаже неко учење и не разрађује неку идеју о свету, већ ствара утисак и низ духовних стања која релазе једно у друго без оштрих резова и ломова, осећањима и искуствима која се тешко могу одредити и разврстати, повезати у систем и објаснити теоријом.

Шушњић

 

***

Наше мишљење треба јако да мирише – онако као што житно поље мирише за летњих вечери. Колико нас данас има чула за тај мирис?

Хајдегер

 

***

Песме воле само деца и мудраци. Први у песничким мислима виде шарене слике, а други у тим шаренима сликама виде дубоке мисли.

Дучић

 

***

О песницима се могу рећи или само обичне ствари, или само необичне заблуде; зато ко о њима не каже оно прво, у опасности је да каже само оно друго.

Дучић

 

***

Песма је чудесно ткање, које има своју основу и своју потку. Овде је ткање метафора за преплитање видљивог и невидљивог, стварног и могућег, људског и божанског. Песник не може да прихвати чињеницу да су ова два света тако раздвојена и страна, од тела одвојена глава: у његовом духовном оку могу се видети зачуђеност и питања. Зато он у својим песмама сабира, повезује и уједињује, јер је данашњи свет опседнут разликама и деобама.

Шушњић

 

***

Песници су смртници који, озбиљно певајући о богу вина, слуте траг одбеглих богова, остају на њиховом трагу и тако сродним смртницима крче пут ка обрту… бити песник у оскудно време значи: певајући пазити на трагове одбеглих богова. Зато песник у време светске ноћи изриче оно што је свето.

Хајдегер

 

Из књиге Ђура Шушњића, ОГЛЕДИ О СКРИВЕНОЈ СТРАНИ СТВАРИ, Београд: Службени гласник, 2012.

 

Ogist Roden

 

Ђуро Шушњић О ЕСЕЈУ

За разлику од научног чланка, есеј не мари за вештачки повучене границе између науке, филозофије, уметности и религије. Зато мисли у есеју нису завршене и савршене, него су узнемирене и испитивачке, што је одлика сваког процеса мишљења и сваког мислиоца. Ако уопште нешто битно мислим, онда то мислим целим бићем. То распитивање и узнемиравање протеже се и на читаоца, тако да се успоставља истински разговор између двојице. Разговор остаје недовршен, што значи да се не укидају разлике у мишљењу и поред неких сличности у ставовима: предмет разговора не може бити постварен, јер је на делу експериментална мисао, метод покушаја и погрешака (К. Попер), где говоре бар два различита гласа, а сваки говори непотрошене речи као супротност званичном говору и језику. То есеј чини отвореним књижевним делом у тежњи да произведе широки распон значења, премда се привидно ради о унутрашњем монологу, такорећи личној драми. Јер у мојим мислима свако ће наћи бар делић својих мисли: не пада ми на памет да од тебе направим себе!

Ја говорим и пишем не само да бих променио нешто у души и духу читаоца, него и у себи самом: након ове књиге више нисам исти! Није моја намера да створим неки систем мисли, већ да своје искуство са собом и светом око себе понудим читаоцима који се могу препознати у њему и усвојити га као делић свог искуства. То само значи да моје искуство није само моје и да оно изражава и искуство других. На нека питања не умем прецизно да одговорим, али не могу да их заобиђем и да их се ослободим. Зато разговор са читаоцима може да ми помогне како бих изашао из стања своје сумње и неодређености: сусрет приватне и јавне употребе ума!

Чини ми се да је оглед највреднији облик трајно живе мисли. Јер ако човек заборави да пита и да доводи у питање, заборавиће и самог себе. То не значи да пишући оглед могу да се ослободим чињеница и пустим машти на вољу, да се игра по властитим законима слободе. У мојим радовим увек постоји и ред  чињеница, које, мање или више, објашњава или разумева одређена теорија, али никад до краја, без неког остатка, што чека да га објасни и разуме нека друга теорија. То значи да нисам своје лично уверење прогласио научном истином, него да сам научну истину усвојио као лично уверење, обојио личним искуством. Појединац који размишља, који је сам себи постао питање, склон је да сазнање о себи, своју самосвест, провери међу другим људима са потребом да и у њима открије оно што је открио у себи. Увек се може разабрати шта је стварност а шта мисао о стварности, од ствари до речи, „од предмета до текста”. Сваки оглед настоји да извуче широке генерализације из појединачних случајева, да довољно дубоко продре у појединост како би могао да открије нешто више од појединости. Усвојене  стратегије за постизање овог циља опет су различите, али је свима заједнички напор да локална грађа не говори само о себи већ и нешто више од тога (Герц: Тумачење култура).

[…] оглед није строга научна расправа где се нешто доказује анализом чињеница кје објашњава једна теорија, већ књижевни облик у коме се више постављају пробна питања него што се дају сигурни одговори, где се писац распитује о различитим гледиштима, да би се уобличило неко решење ближе истини, али и даље отворено за допуну.

[…] Учити се постављању питања у ствари је врхунац сваког образовног система.

 

Из књиге ОГЛЕДИ О СКРИВЕНОЈ СТРАНИ СТВАРИ, Службени гласник, Београд, 2012

 

Laura Muntz Lyall

 

Ђуро Шушњић ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ И ИНТЕЛИГЕНЦИЈА (2)

ТКАЧИ ДУХОВНЕ ПАУЧИНЕ

 

Добро је запажено да код интелектуалаца није проблем интелигенција него много више карактер.

Ратко Божовић, Доминација и отпор

 

Интелектуалци по целом свету разносе вести о слободи, али их скоро свуда трпају у затворе и луднице. Боре се за слободу не само своје јавне речи, него и за слободу оних који не могу доћи до речи. Као што бране своје право на лично мишљење, тако у исто време бране право својих противника да буду против њиховог мишљења. Борци за истину не подносе лаж, јер тамо где људи лажу нема заједнице, а на помолу је духовно, , душевно и телесно тлачење. Сматрају да истине треба понављати, јер се лажи и заблуде још упорније понављају. Не мисле да је све стварно уједно и умно, зато настоје да све умно постане стварно. Отворени су за схватање целине, али им се та способност често рачуна као недостатак. Ипак, интелектуалци остају носиоци целовитости људске спознаје, симбол синтезе знања. Они се опиру сваком смештању у појмове ­затворе и сваком тумачењу са становишта посебних интереса. Истински интелектуалци обезбеђују вредносна мерила, етичко и естетичко разумевање, критичко мишљење, ширину спознаје света око себе и у себи.

Велика издаја интелектуалаца догодила се и увек се догађа када они изневере и посве напусте универзалне идеје, веровања и вредности у корист посебних идеологија, норми и интереса: ни сами нису свесни колико много је њихова сопствена вредност тиме умањена, колико то угрожава духовно заједништво људи, до ког стпена је читав свет учињен ружним и бесмисленим. Они су издали свој духовни позив, који је много више од пуког занимања или струке, и прекинули везу са традицијом непристрасног мишљења и закључивања која је развијала самосвест о ономе што је заједничко људском роду. Престали су да буду интелектуалци, а постали идеолози расе, класе, нације, странке: ткачи духовне паучине. Не живе духовно у политичком животу, него политички у духовном животу. Живи су доказ да се гаси једно време великих идеја и личности и започиње доба ситних послова и безочности. Од сада једна епоха неће моћи да се изрази кроз лепу личност него кроз моћну организацију.

Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015, стр. 425.

 

Childe Hassam

 

Ђуро Шушњић ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ И ИНТЕЛИГЕНЦИЈА (1)

***

Тешко је рећи ко је интелектуалац и шта некога чини интелектуалцем. Ако кажемо да је интелектуалац онај ко је завршио највише школе, Вук Караџић не би могао да се уброји међу интелектуалце, јер је био самоук. Али Вук јесте интелектуалац. Са друге стране, има много људи који јесу завршили највише школе, а ни по чему се не могу сматрати инетелектуалцима: интелектуално су јалови, прави духовни евнуси. Ако се каже да је интелектуалац свако ко живи од продаје свога знања, не може се објаснити чињеница да су они који су највише знали често били гладни и жедни, голи и боси.

Шта је оно суштинско по чему се интелектуалац разликује од других људи?

Интелектуалац је сваки човек који живи духовним животом, вођен интересом да свет упозна и осмисли, а не да њиме влада или да га користи за друге потребе. У њега је теоријски интерес толико надмоћан да за себе може слободно рећи: „Моје царство није од овога света“. Бити интелектуалац значи ставити интерес за истину изнад свих других интереса. Обично у друштву постоји скупина људи чији је једини  и искључиви интерес да прикупља, сређује, чува, шири, тумачи, критикује и ствара најразличитије идеје, веровања и вредности, то јест разноврсне духовне творевине. Интелектуалци су, дакле, сви они који своју радост, љубав и позив траже и налазе у бављењу религијом, уметношћу, филозофијом и науком, а не у гомилању, богатства, моћи и власти. Са овог становишта, које пита за суштину интелектуалаца, није важно ни њихово социјално порекло, ни њихов друштвени положај, ни њихово формално образовање, већ значај и значење њихова позива. „Увек постоји неколицина људи који од живота траже оно највише и који тешко могу да се помире са глупошћу и грубошћу“ (Хесе, Степски вук).

 

Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.

Giovanni Fattori

 

Đuro Šušnjić DUHOVNA PESMA – MOĆ SVETIH REČI

„Ne trudi se da shvatiš život – i on će onda praznik biti.“

Živeti znači pevati, a ne misliti.

….

 

O ljudskim stvarima može se misliti i pevati: jedan te isti život izaziva učenjaka da o njemu misli a pesnika da o njemu peva. Pesnik ne može bez reči, naučnik je vezan za pojmove. Reč može da označava više pojava, pojam samo jednu. Zato pesnik nikad ne izlaže neko učenje o svetu, on stvara estetički ugođaj: čistu radost koja nije vezana za jedno jedino značenje. Zato R.M. Rilke ima pravo da kaže: „Ne trudi se da shvatiš život – i on će onda praznik biti.“ Živeti znači pevati, a ne misliti. Ima pesama u kojima misao nije vredna pomena ili je uopšte nema, ali stih može biti veoma vredan s obzirom na ritam, melodiju, harmoniju…Pesnički jezik prethodi racionalnom mišljenju. S racionalnog stanovišta moguće je videti intelektualni spor tamo gde se odigrava životna drama. Pesniku je reč kult. Naravno, ljubav prema rečima ne čini pesnika, kao što ni poznavanje brojeva ne čini matematičara.

Pesnik, dakle, nije učenjak koji drugima nudi objektivan pogled na svet, nego čovek koji im daruje svoj, subjektivni doživljaj sveta. Kad on otvori usta osećamo da smo u blizini tajne, koja je nizreciva u naučnim pojmovima. Pojmovi povezuju pojave između kojih postoji nužna povezanost, dok reči povezuju pojave na način na koji one ne moraju biti povezane, niti su povezane u stvarnosti. Pesnik, preko reči, povezuje svoje slike o pojavama koje je doživeo na brojne načine, što znači da te veze nisu jedine i jedino moguće, te da neki drugi može da otkrije ili stvori neki novi red veza, nezavisno od onog prvog. Poredak reči u jednog pesnika razlikuje se od reda reči u drugog, iako pevaju o istom i koriste iste reči. „Jezik je večna ljubavnica“ – veli F. Kafka.

…..

A naučne istine brzo zastarevaju. Frojd veli da se poslednja zabluda u nauci naziva istinom. Zato nauka starih naroda ima samo istorijski značaj, dok njihova umetnost sadrži nadistorijska značenja. Ako se htelo reći nešto bitno o nekoj stvari, onda se nisu postavljala pitanja o njenom poreklu, strukturi, funkciji, razvoju, formi itd., što je obeležje naučnog mišljenja, nego o njenoj etičkoj i estetičkoj vrednosti, to o njenom krajnjem značenju i značaju za život, što je osobina mitopoetičnog duha. U naučnim pojmovima bolja polovina ljudskog života ne dolazi do svoga glasa. Zato se ovaj nedohvaćen i neshvaćen život buni i oglašava u delima pesnika, za koje su reči postale vrednosti po sebi. „Zamerka koja se često iznosila, da je Homer lažljivac, ne umanjuje ni najmanje njegovo dejstvo; njemu nije potrebno da polaže pravo na istorijsku tačnost svoje priče, njegova stvarnost je dovoljno jaka; on nas hvata u mrežu, upliće nas u nju, i to mu je dovoljno. U tom „stvarnom“ svetu, koji sam zbog sebe postoji, koji nas opčinjava i nema ničega drugog do njega samog, Homerove pesme ne kriju ništa…“

Homerove pesme su toliko moćne da ih svako može prepoznati u svom srcu, duši i duhu. Reči nose značenja, ali ne jamče istinu. Jer pesnik uopšte ne dokazuje već pokazuje šta je stvorio pomoću umetničkih sredstava: on zato ne može da laže. Čitaoci ili slušaoci prepoznaju u pesmi ono što rasvetljava makar jedan sloj njihvog iskustva: čitalac i slušalac su lovci na zrnca umetničke istine i smisla. Jedan iskaz može da ima značenje ali da se ne odnosi na nešto u spoljašnjoj stvarnosti, jer te stvarnosti uopšte nema. B. Rasel u svom stilu veli: „Kralj Francuske je ćelav.“ Ovaj iskaz ima smisla, ali u ovoj zemlji odavno nema kraljeva.

Kad mislilac kaže svoje o nekoj stvari, dolazi pesnik da je uzdigne do nebeske visine, pomoću neuglačani i neispeglanih, nevinih i devičanskih reči, koje zarazno deluju ne samo na ljude, nego i na druge reči, šireći svoje dejstvo do granica govornog sistema. Zato njegovi stihovi ne podležu logičkom proveravanju i empirijskom potrvrđivanju: po tome je poezija rođena sestra muzike. Ako je poezija slična muzici, onda je to zbog toga što se i ona čuje i što ima izražajna svojstva, posebno melodička, ritmička i višeznačna: stari jezik nužno je bio metaforičan i alegoričan.

Reči nisu tu da opišu nešto što postoji nezavisno od njih, one zapravo stvaraju jedan svet značenja koji pre toga nigde nije postojao. Valja verovati iskusnoj umetnici reči kada kaže da „poezija počinje tako da svemu onome što je izvan tebe kažeš: ne!“ Jezik stavara mnoge svetove a ne samo jedan svet. Ovi svetovi postoje na određen način zahvaljujući moći jezika: moći da reči igraju bezbroj jezičkih igara. U svakoj pesmi pesnik ponovo stvara svoj svet. „Putujući bez puta, a put se za njim rađa“ – veli Vasko Popa. Ruža o kojoj govori pesnik nije ona ruža što cveta u prirodi ili vrtu, nego ruža u božijoj bašti, ruža oživljena magičnom moći reči, idealna ruža, koja nije čulna, nego natčulna, pripada čistom viđenju duhovnim okom. To je vidljiva slika nevidljive ruže – idealne lepote. Ruža nije obična biljka, ona je cvet prepun značenja, koje pesnik otkriva ali ne objašnjava: on se čudi i svoje čuđenje prenosi na druge. „Takva ruža nema imena. Ona je nešto u svesti, lepše i bogatije od svakog cveta za sebe.“

Tajna umetnosti sastoji se u prevođenju nečeg velikog u nešto malo, nečeg apstraktonog u nešto konkretno, nečeg opšteg u nešto pojedinačno. Najveće otkriće umetnosti jeste reka koja se ogleda u kapi čiste vode, život koji se otkriva u živoj jedinki: u jednom jedinom pojedincu prelama se čovek uopšte, istorija uopšte, kultura uopšte.

 

Odlomak iz knjige: Đuro Šušnjić – Ogledi o skrivenoj strani stvari (Službeni glasnik, 2012)

Priredio: Aleksandar Mirković

 

Ђуро Шушњић „Рибари људских душа“ (одломци)

***
Група једнако добро задовољава жељу за влашћу неких као и потребу за припадањем других.

***
Поред човека који ствара живи човек који руши. Један је у стању да на месту где није било ничег учини да се појави нешто, други је у стању да на месту где се појавило нешто учини да не буде ничег. Један ствара живот, други га уништава; један се потврђује стварањем, други разарањем; први је добар као бог, други је зао као ђаво: судбина првога је да убрзо буде заборављен, судбина другога је да му се вечно чуде.
Чињеница да нагон за разарањем постоји, важнија је од објашњења те чињенице – једни држе да је нагон за уништавањем урођен, други да је стечен, трећи да је делом урођен делом стечен, четврти да је овај моћни нагон само друга страна потребе за превазилажењем. Достојевски каже:“Неоспорно је да човек воли и да крчи путеве. Али зашто он тако страсно воли рушење и хаос? То ви мени реците? О томе и ја желим да кажем неколико речи. Да не воли он можда рушење и хаос због тога што се инстинктивно боји да не дође до циља и заврши зграду коју зида?“.
Манипулатор упућује своје поруке појединцима и групама код којих је рушилачки нагон јако присутан, било због тога што им је урођен, било због тога што су током свог живота нагомилали у себи толико агресивних набоја колико је било осујећивања њихових тежњи од стране друштвених, моралних или културних норми, институција или појединаца.
Моћан, ауторитативан и вешт манипулатор не упућује своје поруке у празно, већ их настоји уобличити тако да оне погаћају све врсте људских мотива: сазнајни мотив, мотив за оквиром оријентације, мотив за идентитетом, мотив за припадањем групи, мотив за стицањем, мотив за угледом и мотив за разарањем.
Да би се логички силогизам претворио у практични покрет потребно је да наиђе на главу која га разуме, на наду која лута, на вољу која се гаси, на осећање које се дели, на срце које жуди, на жељу која гори, на беду која разара. Само тада ће из посејаног семена никнути клица која ће донети више плода него што здрав разум може да замисли.

***
Људи, који у себи за себе нису изградили вредносна мерила помоћу којих би се критички, тј. самосвесно односили према свим појавама у свом искуству, нужно их преузимају од других који су та мерила дефинисали према својим интересима. Ти други су најчешће вође група (лидери мишљења) и мас медија. 1. Та средства масовног комуницирања казују човеку из масе народа ко је он – она му дају идентитет. 2. Она му казују шта треба да жели да буде – она у њему побуђују аспирације. 3. Она му казују на који начин ће то постићи, дају му у руке технику. 4. Казују му како ће успети да стекне илузију да је у свему томе успео, чак и ако није – она му дају одступницу.

 

Ђуро Шушњић О ПОБУЊЕНОМ ЧОВЕКУ (одломци)

„Имати идеолошки систем значи живети и делати у загушљивом простору, простору без изненађења и новости. Неизвесност и несигурност достижу своје врхунце чим искорачимо из система. Зато се чувај затвореног система, ма како се у њему осећао сигуран. О томе је лепо мислио Витгенштајн: „ Тешкоће у које је запала мисао сличне су онима у којима је и човек када се нађе у соби из које би желео да изађе. Он најпре покушава са прозором, али не може да допре до њега – сувише је високо. Затим проба са димњаком, али он је сувише узак. А требало је само да се окрене и види да су врата била стално отворена“.

Стручњаци за испирање мозга морају признати своју немоћ кад наиђу на младе људе који не показују интерес за њихове поруке, било због тога што нису кадри да их схвате на очекивани начин, било због тога што прекидају могућност утицаја. У оба случаја не дају се водити и заводити. Кад им се помене страначки живот и политичко деловање, они су већином хладни јер ништа не очекују. Личе на мале хришћанске заједнице на почетку нашег времена, отуђене од друштва, али присне изнутра. У њиховој свести влада идеја непосредног доживљаја, а будућност их занима колико и све друге игре на срећу. Они који желе промену не могу је извести; они који је могу извести – не желе је!

Фром је негде записао да људска историја почиње чином непослушности. Непослушни су нужни за друштво као кисеоник за дисање. Човек је биће које се коцка и које је понекад спремно да све стави на коцку: не само свој него и туђи живот! На том раскршћу путева, у тој муци избора – израста или пада човек. Има их који следе свој зов и прихватају изазов, загледани у неки завичај у даљини. Читав њихов живот био је стицање искустава о слободи и њеним границама. Има оних који живе дуго и доживе мало, а има оних који живе мало а доживе много, зато што су се бунили. Кад се буниш дозиваш дете у себи, чистог човека. Човеково право на побуну никад не застарева. Побуњени човек размиче оквир своје слободе и другима открива њихове могућности. Он осваја сваку стопу своје слободе, никад не дошавши до краја. Ако би доспео до апсолутне слободе, онда би имао и слободу да убије, то јест да порекне не само слободу другом човеку него и само начело слободе. Када се изгуби ово или оно, ништа се није изгубило, кад се изгуби слобода све је изгубљено.

Мисаони и маштовити људи неподношљиви су за тоталитарни систем и зато овај усмерава део својих снага на њихово сламање. Систем је сигуран да опасност долази од њих управо због тога што их не може контролисати на уобичајене начине. Грубо су одбачени због верности истини и осуђени на тешко ћутање једне out of date диктатуре. Систем се уопште не боји масе: маси се могу дати све могуће духовне слободе, али шта ће она са њима, кад се у њеном духу још нису ни зачеле потребе за тим слободама. Они који су на дну, не морају се бојати пада.“

 

Из књиге Рибари људских душа, Чигоја, Београд, 2008

Одабрала: Маја Стокин