RSS

Архиве категорија: Јованка Живановић

Jованка Живановић О СКРИВЕНОЈ ЗГУСНУТОЈ ЛЕПОТИ

***

„Никад није говорио о томе, није ни морао – свако са иоле коректном диоптријом могао је видети колико га боли презир средине и сопствена немоћ да другима објасни себе. А, тако су му били потребни људи – не они у колонама, не они који газе утртим стазама, већ друкчији, аутентични, слободни, заљубљени у светлост, у живот, у веру, понајвише у тугу – ону која рађа факат да све прође. Његово социјално окружење таквих није имало у понуди. На провинцијској сцени царевао је малограђански систем вредности, а такав делује само на површини; њега се тичу експресије, тај не залази ни под своју, ни под туђу кожу. Неколико се пута Еликс пустио низ воду и запливао с њима, а све да би се докопао самилости човека – каквог-таквог. И страдао. И боловао. Потом се лечио одлазећи некуда, нико не зна куда, свакако у глувило тешке, а тако потребне осамљености. Испостављало се да песник у самоћи не сазрева, да га тишина не приводи памети, него да му у дамаре бризга наду да ће се ствари променити, враћа га међу људе поново испружених руку. То се понављало у циклусима. Одлазио је, враћао се, мало се тога мењало, једно је увек бивало исто: свет није успео да провали превару и укапира како се испод маске немара, грађанске непослушности и тобожњег баш-ме-брига нихилизма крије, заправо, згуснута лепота, да варнице које често прште из Еликсових очију нису од ђавола и зла, него се то унутарње језгро, набијено суптилношћу до крајњих граница издрживости, надима и шири до прегнућа. Они који су га анатемисали, може бити, нису свесни да су то изопштење наслонили на подлогу трезвене обазривости, те да у Еликса гледају кришом, са безбедног одстојања, као у сунце кроз осенчено стакло, заштићено и сигурно. Двострука заблуда. И њихова. И његова. Неспоразум кобан – само за њега. Истина, живот увек има своје резерве, васкрслу снагу за још један покрет и покушај – у Еликсовом случају, за још који стих. Почео је да тражи реч довољно јаку, не да га други схвате, већ да сам од ње оздрави.“

 

Из приче „Еликс“, МЕТАНОЈА ЈЕДНЕ ЋУРКЕ, Легенда, Чачак, 2014.

 

borovic dragomir

Драгомир Боровић

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 17, 2017 in Јованка Живановић

 

Ознаке: , , , ,

Joванка Живановић ПУТНИЦИ ОД СТАКЛА

 

[…] Као логичан след јави се мисао о Емилији Савић. Опет сам за петама истој жени – други, трећи, ко зна који пут. Какав је то знак и да ли је уопште знак? У загушљивом купеу локалног воза, покушавам да из свог животног вокабулара, из, морам рећи, живописног искуственог спектра издвојим и у крупан план ставим лик те жене, да га осмотрим, да се присетим, да дођем до икакве спознаје о њој. Неколико заједничких седељки, понека размењена реченица и биографска чињеница узгред, кроз причу, покупљена. Професор је уметности у средњој школи, већ годинама живи у ванбрачној вези са једним правником, нема децу, а има око тридесет пет… шест… осам година, свакако је у четвртој деценији. Толико знам а да је и више од тога, свеједно, било би лук и вода, било би небитно. Ниједна од биографских чињеница, ништа што као факат стоји у њеној личној карти, није ме привело њеним сновима. Повод долази из неких других, голим оком невидљивих димензија, о којима често ни сам поседник не зна ништа – како ћу тек ја знати? А тиче ме се, сад ме се већ тиче. Од утисака са тих скупова, а често смо седели за истим столом, издваја се један тешко објашњиви вид привлачности, и неки осећај недовршености, окруњености, као кад зауставимо реченицу па је због неке блокаде  не изговоримо – да ли је то обзир, такт, страх од интиме или других присутних ушију, тек неизговорена врати се у једња и ту, као кнедла, остаје док се једном не изговори или ископни. Не сећам се теме, свакако се испод фолк ритмова није могла провући велика суптилност нити се, све и да је хтела, кроз свадбарски галиматијас није могла пробити узвишена мисао. Али, сад, кад посматрам, изоштрено и у тотал смештено лице Емилије Савић, извучено из пијане гужве и смештено под моје склопљене капке, видим, уз сав њен труд да то прикрије, биће које ту не спада или спада само утолико да се више помучи, да се не опусти, да има чему да се опире. Оштар профил, наглашене виличне и јагодичне кости, равно бледо чело уоквирено као угаљ црном косом, нос оштар, правилан и кратак, усне развучене, благо попуњене, тек мало наглашене ружем неупадљиве боје. Очи су јој браон и крупне, као у чуду широм отворене, но често погледом клонуле и … тужне. Да, тужне, али не као у губитника и вечног меланхолика, него као у изнемоглог трагача – још у њима има жара, нису мртве, посустаје им снага али не и нада. Нисам никакав психолог, али рекао бих да јој треба много да би се насмејала, а мало, сасвим мало, готово нимало, да би патила. Ако сам нешто од њеног бића препознао,а чини се, судећи по дрскости да се чак и у анализу упустим, да јесам, онда је то онај део ње у који гледам као у огледало, који ми је близак јер га и сам имам…

 

Геопоетика, Београд, 2008

 

karavia 1

Nicoletta Tomas Caravia

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 6, 2017 in Јованка Живановић

 

Ознаке: , , ,