RSS

Архиве категорија: Јовановић

Бојан Јовановић ПАМЋЕЊЕ И САМОЗАБОРАВ (одломак)

***

Битно за свест и представу коју имамо о себи, памћење потврђује континуитет нашег постојања. Изложени непрестаним животним променама, остајемо исти док памтимо себе и стварамо свој идентитет. Ако настојимо да променимо свој идентитет, нећемо постати неко други, већ само потиснути у заборав оно што нас је до тада битно одређивало. Без обзира на своју некадашњу важност, многа наша искуства временом су изгубила значај и као заборављена постала садржај нашег културног и друштвеног несвесног. Утолико смо више изненађени када из њега изрони део нас самих и неочекиваним сећањем, преговарајући на свој начин, покаже привидност нашег заборава. Тај спонтани, несвесни израз, чијег значаја и вредности постајемо свесни, потврђује везу са прошлошћу и показује да смо заборавом само дубље запамтили сопствено искуство коме смо покушали да порекнемо важност.

[…] У свакој људској заједници потреба за памћењем оног што је битно из сопствене прошлости задовољавана је стварањем прича о догађајима, појединцима или појавама. Меморисани у оквиру одређене форме, искуствени садржаји подређени су наративу као матрици памћења и преношења будућим генерацијама. У односу на подразумевајуће историјско и културно наслеђе, свест о вредности и значају дотадашњих искустава, која су сматрана важним за идентитет и животни опстанак, добијала је значење традиције. У оквиру традиције, запамћена позитивна и негативна искуства егзистенцијални су и вредносни оријентири у трагању за собом, идентитетом и смислом целокупног индивидуалног и колективног постојања. Међутим, у том трагању налази се само оно што се током тражења створи од себе.

У тежњи да будемо оно што јесмо и остваримо себе, суочавамо се са искушењем да сачувамо свест о континуитету свог постојања. Непрестане промене које су услов бивања, перманентно доводе у питање тај континуитет, однос према сопственој прошлости и дотадашњем културном искуству. За колективни идентитет важан је осећај припадности одређеној заједници који се може неговати кроз разноврсне облике културе, али се може и потиснути и прекидом памћења довести до самозаборава. Самозаборавни аспект посебно је изражен у спонтаном и присилном брисању и преобликовању сопствене прошлости. Амнезијом битног чиниоца дотадашњег идентитета, поништава се континуитет постојања и успоставља могућност претварања у другог. Наметањем и прихватањем новог идентитета дотадашњи осећај везаности за колектив раскида се и истиче припадност другој заједници, а самозаборав постаје одредница будућег постојања и чинилац новог идентитета.

 

Из књиге ПАМЋЕЊЕ И САМОЗАБОРАВ,  Београд: Дерета, 2018.

 

памћење

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 10, 2019 in Јовановић

 

Ознаке: , ,