Josif Brodski JEZIK I PESNIK

• I s vremena na vreme, pomoću jedne reči, jedne rime, pisac pesme uspeva da se nađe tamo gde pre njega niko nije bivao – i dalje, možda, od onog što bi i sam želeo.Onaj što piše pesmu piše je pre svega zato što je stvaranje stihova fantastični ubrzivač svesti, mišljenja, osećaja sveta. Kada jedanput iskusi to ubrzanje, čovek više ne može da se odrekne ponavljanja tog eksperimenta, on počinje da biva zavisan od tog procesa, kao što postanu zavisni uživaoci droga ili alkohola. Smatram da se čovek koji na takav način zavisi od jezika i zove pesnik.
• Kao što znamo, postoje tri načina saznanja: analitički, intuitivni i način kojim su se služili biblijski proroci – posredstvom otkrovenja. Poezija se razlikuje od ostalih oblika književnosti po tome što se istovremeno služi svim trima načinima (dajući prvenstvo drugom i trećem), jer se sva tri načina nalaze u jeziku.
• Onaj što piše pesmu piše je zato što mu jezik došaptava ili diktira sledeći stih.
• Kad počinje pesmu pesnik po pravilu ne zna kako će je završiti, i povremeno biva veoma začuđen onim što je ispalo, jer se često dobije bolje od očekivanog, često njegova misao odlazi dalje no što je računao. To i jeste trenutaka kada se budućnost jezika meša u njegovu sadašnjost.

Čovek se laća da napiše pesmu iz raznih razloga: da bi osvojio srce voljene žene, da bi izrazio svoj odnos prema stvarnosti koja ga okružuje, bio to pejzaž ili država, da bi zapečatio duševno stanje u kojem se u datom trenutku nalazi, da bi – kako on misli tog trenutka – ostavio trag na zemlji. On pribegava toj formi – pesmi – iz pobuda, pre svega, nesvesno-mimetičkih. Crni vertikalni stub reči na sredini belog lista hartije očigledno podseća čoveka na njegov vlastiti položaj u svetu, na odnos prostora prema njegovom telu. Ali nezavisno od razloga zbog kojih se on laća pera i nezavisno od efekta koji se postiže onim što izlazi ispod tog pera pred auditorijum, bio on mali ili veliki, neposredna posledica tog poduhvata je osećaj stupanja u direktan kontakt sa jezikom – tačnije osećaj trenutnog padanja u zavisnost od svega što je na njemu već izraženo, napisano, ostvareno.

Ta zavisnost je apsolutna, despotska, ali ona i oslobađa. Jer budući uvek stariji od pisca, jezik poseduje ogromnu centrifugalnu energiju koju predstavlja njegov vremenski potencijal – tj. sve vreme koje leži ispred njega. A taj potencijal ne određuje toliko količinski sastav nacije koja govori tim jezikom, mada i to, koliko kvalitet pesamam napisanih na njemu. Dovoljno je setiti se autora grčke ili rimske antike, dovoljno je setiti se Dantea. Ono što se danas stavara na ruskom ili enegleskom jeziku garantuje postojanje tih jezika tokom sledećih hiljdu godina. Pesnik je, ponavljam, sredstvo postojanja jezika. Ili, kako je rekao veliki Odn – on je ono čime jezik živi. Nestaće mene koji pišem ove stihove, neće biti ni vas, čitalaca, ali jezik kojim su napisani i na kojem ih čitate ostaje – ne zato što je dugovečniji od čoveka, već i zato što je bolje prilagođen mutaciji.

Onaj što piše pesmu, međutim, ne piše je zato što računa na posmrtnu slavu, mada se često nada da će ga pesma nadživeti, makar i na kratko vreme. Onaj što piše pesmu piše je zato što mu jezik došaptava ili diktira sledeći stih. Kad počinje pesmu pesnik po pravilu ne zna kako će je završiti, i povremeno biva veoma začuđen onim što je ispalo, jer se često dobije bolje od očekivanog, često njegova misao odlazi dalje no što je računao. To i jeste trenutaka kada se budućnost jezika meša u njegovu sadašnjost. Kao što znamo, postoje tri načina saznanja: analitički, intuitivni i način kojimsu se služili biblijski proroci – posredstvom otkrovenja. Poezija se razlikuje od ostalih oblika književnosti po tome što se istovremeno služi svim trima načinima (dajući prvenstvo drugom i trećem), jer se sva tri načina nalaze u jeziku. I s vremena na vreme, pomoću jedne reči, jedene rime, pisac pesme uspeva da se nađe tamo gde pre njega niko nije bivao – i dalje, možda, od onog što bi i sam želeo. Onaj što piše pesmu piše je pre svega zato što je stvaranje stihova fanstastični ubrzivač svesti, mišljenja, osećaja sveta. Kada jedanput iskusi to ubrzanje, čovek više ne može da se odrekne ponavljanja tog eksperimenta, on počinje da biva zavisan od tog procesa, kao što postanu zavisni uživaoci droga ili alkohola. Smatram da se čovek koji na takav način zavisi i od jezika i zove pesnik.

J. Brodski – Lice sa posebnim izrazom (odlomak), 1987

Prevod: Neda Nikolić Bobić

 

Јосиф Бродски О ТИРАНИЈИ (одломци из есеја)

Болест и смрт су можда једине ствари које тиранин дели са својим поданицима. И само зато је народ на добитку ако земљом влада старац.

[…] Време одвојено за размишљање о души, тиранин користи на прорачуне како да задржи status quo. То је зато што човек у његовом положају не види разлику између садашњости, историје и вечности – државна пропаганда их је слила у једно јер то одговара и тиранину и пучанству. Он се држи власти као што се старији људи држе власти или своје уштеђевине.

[…] Људи не постају тирани зато што су томе склони, али не постају ни игром случаја. Човек са таквим склоностима обично креће пречицом и прво тиранише властиту породицу, док су прави тирани обично повучени људи и ужасно досадни у свакодневном животу. Оруђе тираније је политичка партија, јер да бисте се дочепали неког врха, треба да поседујете нешто чему је својствена вертикална топографија.

Но, за разлику од планине или облакодера, партија је , у суштини, фиктивна стварност коју су измислили интелектуални (или обични) нерадници. Они долазе на овај свет и откривају да у његовој физичкој стварности, у његовим планинама и облакодерима, за њих нема више места. Тако се они нађу пред избором: или ће чекати да се у старом систему за њих ослободи место, или ће створити нови, алтернативни систем. Други начин им се чини полетнијим, макар зато што могу да крену одмах. Стварање партије је само по себи велики посао који захтева целог човека. Истина је да не доноси одмах плодове, али са друге стране, посао и није тако тежак и веома је комфоран за психу јер су циљеви неизвесни.

Да би прикрила своје чисто демографско порекло, партија обично створи  сопствену идеологију и митологију. У општем случају, нова стварност се увек створи по обрасцу старе, подражавањем постојећих структура. Такав поступак истовремено скрива недостатак маште и целом подухвату даје вео аутентичности. Узгред, то је разлог зашто таква публика обожава реалистичку уметност. Јер је одсуство уобразиље аутентичније од њеног присуства. Монотона једноличност партијског програма, сив неупадљив изглед њених вођа, привлаче масе јер у њима виде сопствени одраз. У ери пренасељености зло, исто као и добро, постаје једнако незнатно као и његови субјекти. Ако хоће да буде тиранин, човек мора да буде скучен.

[…] Ето чиме се бави тиранија: организује ваш живот за вас. Она то чини са највећом могућом пажњом, свакако много већом него демократија. Уз то, она то чини за ваше добро, јер свако испољавање индивидуализма у гомили може бити опасно: пре свега за онога ко то чини, али и за оне из најближе околине. Ето, зашто постоји партијска држава, са њеним службама безбедности, психијатријским клиникама, полицијом и грађанском лојалношћу. А ипак и даље нема довољно свих тих институција, јер је сан да сваки човек постане бирократа за себе. И све је ближи дан када ће тај сан постати стварност. Јер бирократизација живота појединца почиње од размишљања о политици и не прекида се набавком џепног рачунара.

Соба и по, Russika, Београд, 2008.

Pawel Kuczynski

 

 

 

Јосиф Бродски О КАМЕНУ МЕЂАШУ У НАШИМ ЖИВОТИМА

           Увек сам завидео људима 19. века који су могли да се осврну уназад и да одреде преломне етапе у свом животу, у свом развоју. Известан догађај би обележио прелазну тачку, почетак нове етапе. Говорим о писцима; оно што имам на уму јесте способност одређеног типа људи да рационализују свој живот, да ствари сагледају појединачно, ако већ не могу сасвим јасно. И схватам да се та способност не може ограничити на 19. век. Међутим, ја сам је спознао углавном преко књижевности. Да ли због суштинског недостатка мога ума или због флуидне, аморфне природе самога живота, никад нисам био у стању да у животу уочим камен међаш, а камоли да угледам појас за спасавање. Ако уопште постоји нешто налик на камен међаш, онда је то смрт и зато се у то никада нећу уверити.

           Претпостављам да је увек постојало неко ја у оној малој, а касније нешто већој шкољци око које се све дешавало. У тој шкољци ентитет који називамо ја никад се није мењао и није престајао да посматра шта се догађа изван њега. Не мислим нипошто на бисер у шкољци. Хоћу само да кажем да протицање времена не утиче много на тај ентитет. Добити рђаву оцену, радити у млину, бити претучен за време истраге или предавати студентима о Калимаху – у суштини је исто. Зато се човек помало изненади када порасте и схвати да се бави задацима који припадају одраслима. Незадовољство дечака пред родитељском влашћу и паника одраслог човека пред одговорношћу исте су природе. Ни једно од то двоје није ја; можда је ја мање од јединке.

одломак из есеја Соба и по, Russika, Београд, 2008.

Винсент ван Гог

 

ODLOMCI IZ ESEJA JOSIFA BRODSKOG

JEZIK I SVESNOST

Svakog dana se u čovekovoj duši mnogo štošta menja, ali način izražavanja ostaje isti. Sposobnost izražavanja zaostaje za iskustvom. To štetno utiče na psihu. Osećanja, nijanse, misli, percepcije koje ostaju neimenovane, nedovoljno objašnjene, neprecizno formulisane, nagomilaju se unutar individue i mogu dovesti do psihološke ekspolozije ili potonuća.

Sada, kao i ubuduće, mislim da treba da se usredsredite na preciznost vašeg jezika. Nastojte da obogatite rečnik i da postupate sa njim kao sa bankovnim računom. Poklonite mu mnogo pažnje i trudite se da povećate svoje dividende. Nije cilj u tome da doprinesete krasnorečivosti u svojoj spavaćoj sobi ili svom profesionalnom uspehu – mada je kasnije i to moguće – i nije stvar u tome da se pretvorite u soficistiranog govornika. Cilj je da omogućite sebi da se što potpunije i tačnije izražavate; jednom rečju, cilj je vaša uravnotežnost.

Jer nagomilavanje neizgovorenog, nedovoljno artikulisanog, može dovesti čoveka do neuroze. Svakog dana se u čovekovoj duši mnogo štošta menja, ali način izražavanja ostaje isti. Sposobnost izražavanja zaostaje za iskustvom. To štetno utiče na psihu. Osećanja, nijanse, misli, percepcije koje ostaju neimenovane, nedovoljno objašnjene, neprecizno formulisane, nagomilaju se unutar individue i mogu dovesti do psihološke ekspolozije ili potonuća.

Da bi se to izbeglo, čovek ne mora da se pretvori u knjiškog moljca. Treba samo da nabavi rečnik i da ga čita svaki dan, a ponekad i knjigu pesama. Rečnici su, međutim po važnosti na prvom mestu. Ima ih mnogo svuda oko nas, uz neki se dobija i lupa. Dosta su jeftini, ali čak i onaj najskuplji (sa lupom) staje mnogo manje od jedne posete psihijatru. Ako se ipak odlučite da odete kod psihijatra, obraćate mu se kao da imate simptome leksičkog ludila.

J. Brodski – Govor na stadionu (iz knjige Tuga i razum)

O UMETNOSTI I LEPOTI

„Možda je umetnost prosto reakcija organizma na vlastitu ograničenost“ J. Brodski

Da ponovim: voda se izjednačava sa vremenom i čini dvojnika lepote. Délom sazdani od vode, mi služimo lepoti na isti način. Glačajući vodu, ovaj grad oplemenjuje izgled vremena, ulepšava budućnost. To je njegova uloga u vasioni. Grad je statičan, dok se mi krećemo. Suza to dokazuje. Jer mi odlazimo, a lepota ostaje. Mi idemo u budućnost, a lepota je večna sadašnjost. Suza je pokušaj da se ostane, da se ne ide, da se slije s gradom. Ali, to je protiv pravila. Suza je korak nazad, danak koji budućnost plaća prošlosti. Ili je rezultat oduzimanja većeg od manjeg: lepote od čoveka. Isto važi za ljubav, jer je čovekova ljubav veća od njega samog.

J. Brodski – VODENI ŽIG (odlomak)

 

BUDITE SKROMNI

Trudite se da se ne izdvajate od drugih, nastojte da budete skromni. I sada nas je previše, a uskoro će nas biti mnogo više. To penjanje na mesto pod suncem obavezno se dešava na račun drugih, onih koji se neće penjati. To što morate nekima stati na nogu ne znači da im morate stajati na ramenima. Uz to, sve što budete videli sa te tačke biće ljudsko more i oni koji su poput vas zauzeli sličnu poziciju – važnu, ali pri tom veoma opasnu – oni što se zovu bogatim i slavnim. Uopšte, uvek ima nečeg neprijatnog u tome da čovek ima više sreće od njemu sličnog, pogotovo kada tih sličnih ima na milijarede. Uz to treba dodati da bogatih i slavnih u naše vreme ima na gomile i da tamo, na vrhu, postaje veoma tesno.

Zato ako želite da postanete bogati i slavni, ili i jedno i drugo, neka vam je sa srećom, ali se ne predajte tome potpuno. Žudeti za nečim što imaju drugi, znači gubiti sopstvenu unikalnost; s druge strane to, naravno, stimuliše masovnu produkciju. Ali pošto trčite životnu trku samo jednom, razumno bi bilo izbegavati najočiglednije klišee, uključujući i luksuzna izdanja. Svest o vlastitoj izuzetnosti, imajte to u vidu, takođe podriva vašu unikalnost, da ne govorimo o tome da ona sužava vaš osećaj za realnost. Gurati se među one koji, s obzirom na njihov prihod i spoljašnji izgled predstavljaju – makar teoretski – neograničen potencijal, mnogo je više od članstva u bilo kom klubu. Potrudite se da budete sličniji njima nego onima koji na njih ne liče; trudite se da nosite neupadljive bolje. Mimikrija je zaštita individualnosti, ne njeno odricanje.

Savetovao bih vam, isto tako, da govorite tiše, ali se plašim da ćete smatrati da sam otišao predaleko. I ne zaboravite da je pored vas uvek neko – bližnji. Niko ne traži od vas da ga volite, ali trudite se da ga ne povredite i da ga ne uznemiravate mnogo; gledajte da mu stanete na nogu oprezno, a desi li se da poželite njegovu ženu, imajte na umu da to govori o nedostatku vaše mašte, o vašem neverovanju u bezgranične mogućnosti života. U najgorem slučaju potrudite se da se setite sa kakve je daljine – od zvezda, iz dubine vasione, možda s njenog suprotnog kraja – stigla molba da to ne činite isto kao i ideja da bližnjeg treba voleti kao samog sebe. Očito da zvezde o sili teže i usamljenosti znaju više od vas jer one su – oči žudnje.

J. Brodski – Govor na stadionu (govor diplomcima Mičigenskog univerziteta) (iz knjige Tuga i razum)

DOBROTA I LIČNA HRABROST

Svi se mi ponašamo u životu kao da nam je neko nekada negde rekao da će život biti lep, da možemo računati na harmoniju, na raj na zemlji. Hoću da kažem da za dušu – za čovečju dušu – ima nečeg uvredljivog u propovedi raja na zemlji. I nema ničeg goreg za ljudsku svest od zamene metafizičkih kategorija pragmatičnim, estetskim i socijalnim. No, ostajući u sferi praktičnog, ako se potrudimo da se prisetimo ko nam je i kada govorio nešto slično, u našoj podsvesti se javljaju roditelji u trenutku kada samo bolesni i ležimo u krevetu, naša baka, učiteljica u školi, naslov u novinama ili prosto reklama za kiselu vodu. Ako je, zapravo, neko nešto i govorio čoveku, to je Gospod Bog – Adamu, o tome kako će zarađivati svoj hleb i kakvi će mu biti dani i noći. I to najviše liči na istinu i još treba zahvaliti Tvorcu za to što nam s vremena na vreme daje odušak. Život – takav kakv je – nije borba između Dobra i Zla, nego pre između Zla i Užasa. I čovekov zadatak se danas svodi na to da ostane dobar u carstvu Zla, a ne da i sam postane nosilac toga Zla. Uslovi života na zemlji su se izuzetno brzo zakomplikovali i čovek, očito nespreman na tako silovitu promenu, čak i biološki, sada je naklonjeniji pre histeriji nego hrabrosti. Ali, ako ne veri, upravo ga tome treba pozivati – na ličnu hrabrost, a ne na nadu da će neko (drugi režim, drugi predsednik) olakšati njegov zadatak.

J. Brodski – Pisac je usamljeni putnik….(1972)

TREBA ČITATI POEZIJU

…Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju! Budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji, već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva…

…Poezija razvija u prozi, pre svega, težnju ka metafizici koja razlikuje umetnička dela od prostih belles lettres. Međutim, treba reći da se upravo u tom domenu proza pokazala kao prilično lenj učenik….

…veliki pisac je samo onaj koji svetu donosi novu duhovnu ideju. Kao, na primer Dostojevski, koji je izrekao da u čoveku postoje dva bezdna – Zlo i Dobro – ali da čovek nema mogućnost izbora, nego se njiše između njih kao klatno. Ili Melvil, koji je rekao da u dvoboju između dobra i zla nema pobednika: oni se uzajamno uništavaju i to je zapravo tragičan poraz dveju najviših ljudski kategorja, tačnije – to je tragedija čoveka u ulozi svedoka toga poraza…

A kad je o književnosti reč, …….. književnost je, pre svega, prevođenje metafizičkih istina u bilo koji postojeći govor.

Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju! Ako mislite da to govorim zbog privrženosti esnafu, iz težnje da proširim interese vlastite gilde – varate se: nisam član profesionalnog udruženja. Stvar je u tome da, budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva; ona isto tako nudi najviše moguće standarde za bilo koju lingvističku operaciju – pogotovo onu na hartiji.

Što više čitamo poeziju postajemo netrpeljiviji prema svakoj vrsti praznoslovlja i opširnosti bilo u političkom ili filozofskom govoru, u istorijskim, društvenim naukama ili beletristici. Za dobar prozni stil uvek je zalog preciznost, ubrzanje i lakonska snaga pesničkog govora. Kao dete epitafa i epigrama, kao najkraći mogući put do bilo koje zamišljene teme, poezija u ogromnoj meri disciplinuje prozu. Ona je uoči ne samo vrednosti svake reči već i spretnosti iskazivanja duševnih stanja, alternativama linijske kompozicije, umeću izbacivanja očevidnosti (onoga što se podrazumeva), isticanju detalja, tehnici antiklimaksa. Poezija razvija u prozi, pre svega, težnju ka metafizici koja razlikuje umetnička dela od prostih belles lettres. Međutim, treba reći da se upravo u tom domenu proza pokazala kao prilično lenj učenik.

Molim da me ne shvatite pogrešno: nemam nameru da rušim ugled prozi. Stvar je u tome što je sticajem prilika poezija nastala pre proze i na taj način pokrila veće rastojanje. Književnost je počela poezijom, pesmom nomada koja prethodi pisanju naseljenika. I mada sam jednom poredio razlike između poezije i proze razlikama između vazdušnih snaga i pešadije, rečenica koju izgovaram sada nema nikakve veze ni sa hijerarhijom niti sa antropološkim izvorima literature. Sve što pokušavam da učinim je da budem praktičan i oslobodim vaše oči i moždane ćelije gomile nepotrebnog štampanog materijala. Poezija je, može se reći, i bila izmišljena s tim ciljem jer je ona sinonim za ekonomičnost. I zato sve što treba da činimo je da rekapituliramo, makar u minijaturi, taj proces koji je zauzimao mesto u našoj civilizaciji tokom dva milenijuma.

J. Brodski – „Kako čitati knjigu?“

VERUJEM U LIČNI POKRET, POKRET DUŠE…

Ne verujem u političke pokrete, verujem u lični pokret, u pokret duše, kada se čovek zagledan u sebe toliko postidi da poželi da promeni nešto u samom sebi, ne u spoljašnjem svetu. Umesto toga predlažu nam jeftin i krajnje opasan surogat unutrašnjoj čovekovoj tendenciji za promenom: ovaj ili onaj politički pokret. Jer svaki politički pokret predstavlja sredstvo izbegavanja lične odgovornosti za ono što se dogodilo. A čovek koji se spolja bori protiv Zla, automatski sebe poistovećuje sa Dobrom, počinje sebe da smatra njegovim nosiocem. To je samo forma samoopravdavanja, self-comfort, i u Rusji je ona rasporstanjena ništa manje nego bilo gde u svetu, možda se samo ispoljava na drugi način, jer tamo ima opipljiviju osnovu, više je determinisana u doslovnom smislu. Zajedništvo u sferi ideja po pravilu ništa posebno dobro nije donelo. Čak ni u sferama veoma visokih ideja: setimo se Lutera. Šta reći o čisto političkim idejama! „Svet je rđav, treba ga promeniti. Na takav i takav način.“ Svet uopšte nije rđav, može se čak reći da je dobar. A istina je da su ga iskvarili njegovi stanovnici. I ako nešto treba menjati, nisu to detalji pejzaža, treba menjati same sebe. U političkim pokretima je glupo to što oni odlaze suviše daleko od svog polazišta; što njihove posledice ponekad tako unakaze svet da ga možemo smatrati rđavim, čisto vizuelno; što ljudsku misao usmeravaju u ćorsokak. Napon političkih strasti direktno je proporcionalan rastojanju od izvora problema.

J. Brodski – Pisac je usamljeni putnik,1985. (odlomak iz eseja)