RSS

Архиве категорија: Јосиф Бродски поезија

Јосиф Бродски ГОВОР НА СОРБОНИ

Филозофију треба изучавати, у најбољем случају,
после педесете. Градити модел
друштва – поготову. Прво ваља
научити као се спрема супа, пече – ако не и лови –
риба, кува пристојна кафа.
У противном, морални закони
ће замирисати на очев каиш или на превод
са немачког. Прво треба научити
како губити пре но што добијеш,
мрзети себе више од тиранина,
годинама облагати собу половином
ништавног туговања – пре разматрања
о тријумфу правде. Који наступа
увек са кашњењем од минимум четврт века.

 

Изучавати рад филозофа треба кроз призму
искуства или – са наочарима (што је приближно једно исто),
када се слова сливају и када је
гола женска на згужваној простирци
за вас фотографија или репродукција
уметничке слике. Истинска љубав
према мудрости не инсистира на узајамности,
и добија, не браком,
облик књижурине издате у Гетингену,
већ равнодушноћу према себи,
црвенилом стида, понекад – елегијом.

 

(Негде звони трамвај, очи се склапају,
војници се певајући враћају из бордела,
киша – једино што подсећа на Хегела)

 

Истина се у томе састоји, да истина
не постоји. То не ослобађа
од одговорности, него управо супротно:
етика – то је вакуум који испуњава људско
понашање, практично непрестано;
или, ако вам је драже, космос.
И богови воле добро не због његових очију,
већ зато што, да га нема, не би ни постојали.
И они, са своје стране, испуњавају вакуум.
И може бити, чак још систематичније,
него ми: јер на нас се не може
рачунати. Иако нас има више,
него што нас је икада било, ми – нисмо у Грчкој:
нас убија ниска облачност и, како је горе наведено, киша.

 

Изучавати филозофију треба када вам филозофија
није потребна. Када наслућујете
да су столица у вашем хотелу и Млечни пут
повезани међу собом тешње
него узрок и последица, него ви
и ваши рођаци. И да је заједничко
сазвежђима и столицама – безосећајност, бездушност.
То нас зближава, ако не и спаја
или смо већ крв! Природно, тежити
сличности са стварима не приличи. С друге стране, када
сте болесни, немате обавезу да оздравите
и не нервирате се како изгледате. Ето шта знају
људи после педесете. Ето зашто они
сада, гледајући у огледало, замењују естетику са метафизиком.

 

март 1989.

 

Ј. Бродски – Сабране песме

 

препевао: Александар Мирковић

 

senke.jpg

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 25, 2019 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , ,

Јосиф Бродски УСАМЉЕНОСТ

 

Када изгуби равнотежу
твоја свест посустала,
када степеници тог степеништа
беже испод ногу,
као палуба,
када пљује на човечанство
твоје ноћно самотништво –
можеш
мислити на вечност
и сумњати у непорочност
идеја, хипотеза, на уметничких
дела поглед,
и – самог зачећа – узгред
Мадониног сина Исуса.

 

Али боље је дивити се стварности
и њеним гробовима дубоким,
који ће ти се потом,
касније много,
показати блиским.
Да.
Боље је дивити се стварности
с њеним путевим кратким,
који ће ти се затим
чудом неким
показати
широким,
показаће се великим,
прашњавим,
компромисима поплочаним,
показаће се великим крилима,
показаће се великим птицама.

 

Да. Боље је дивити се стварности
с њеним мерилима убогим, која ти се гаде,
и која ће ти потом, необично до крајности,
послужити као балустраде
(иако не особито чисте),
да држе у равнотежи
хроме истине твоје
што на том излизаном степеништу стоје.

 

1959.

 

Препевао: Александар Мирковић

 

usamljenost

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 25, 2019 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , ,

Јосиф Бродски ЈУЛСКИ ИНТЕРМЕЦО

 

сенима пријатеља Д.Ђ. 
                              преводилац

Девојке, које смо варали,
са којима смо спавали,
пријатељи, са којима смо пили,
рођаци, који су нас облачили и хранили,
браћа и сестре, које смо толико волели,
познаници, суседи на спрату које смо знали,
наши школски другови, наши учитељи, да, сви заједно —
зашто их не виђам више.
куда су нестали.

Приближава се јесен, која по реду јесен се ближи,
нова јесен у лишћу чудно, непознато шуми,
ево опет преда мном пролазе, ноћу пролазе,
у белој светлости дана, лица прелепа и незнана.
Зар су они мртви, сви, зар је то истина —
свако ко ме је волео, лагао, слатко насмејао,
зар то не скрива крик мога брата даљина,
зар су они отишли,
а ја остао.

Пролазим сâм, не срећем више никога,
овде сам, између старих и нових улица,
доста ми је уских, углачаних, степеница,
и станова туђих што над мојим болом звоне.

То звони, звони нови живот над мојим плачем,
на нове, које по реду, љубави се навикавам, на губитке,
на непозната лица, на туђе звуке, на нове ужитке,
звони, само звони, преда мном затварај врата.

Шуми нада мном, својим новим, широким крилом,
треси се пода мном, прави ми сену
тврдим каменом својим
светлим каменом својим сијај из мрака,
а мене остави, остави ме 
мртвима мојим.

1961.
 

Препевао: Александар Мирковић

Vincent van Gogh 29

Vincent van Gogh

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 29, 2016 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , ,

Јосиф Бродски ЗАХВАЛНОСТ

https://www.youtube.com/watch?v=l1m7usyH6ZA

У кавез улазих место дивље звери,

одслужих рок, урезах име на бараку

и живех на мору, рулет ме изневери,

ручах, ђаво га знао са ким све, у фраку.

С висина ледника гледах пола света,

хранитељку земљу моју одбацих.

Трипут тонух, распорен сам два пута;

од људи што ме заборавише град направих.

Тумарах степема што памте крик Хуна,

облачих што се поново враћа у моду,

сејах раж, покривах терпапиром гумна

и једино што не попих суву воду.

Црне зене конвоја у своје снове пустих,

хлеб прогонства до корице пождеран је.

Сем кукњаве све књигама мојим допустих,

пређох на шапат. Четрдесета ми је.

Шта да кажем о животу? Испостави се дугом.

Са патњом само осећам солидарност.

Али све док ми уста не запуше глином,

из њих ће се чути једино захвалност.

1980

Ј.А. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

zahvalnost

 
3 коментара

Објављено од стране на јануар 23, 2016 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , ,

Јосиф Бродски ПОСВЕТА

Ни ти, читалац, ни ултрамарин

завесом скривен, ни сјај смеђег мебла,

ни дар – најлепши костим балеринин,

ни светиљке превијеног дебла

– као угаљ, подаци са севера,

и о железничким удесима –

осим, што излазе из мог пера,

нису ни у каквим односима.

Ти за мене не постојиш; у очима

твојим ја сам само – ћирилица, рима…

Но сличност два система небивања

јача је, од две форме постојања.

Листај ме и листај зато – док слика

текста не засија, химна поноћна.

Ти – сви или нико, и језика

безадресна искреност међусобна.

1987

Ј. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

posveta.jpg

 
1 коментар

Објављено од стране на јануар 9, 2016 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , , ,

Josif Brodski – ŠTA TREBA ZA ČUDO

 

Šta treba za čudo? Kožuh se navuče,
prstohvat od danas, mrvica od juče,
i sa pregršt sutra očima još treba
ogrizak prostranstva i komadić hleba.

I čudo se desi. Zato što čudesa
zemlji teže, u pameti im adresa,
do kraja se trude sa toliko žara,
pa čak i u pustinji pronađu stanara.

A dom napustiš li – upali kad krećeš
za oproštaj zvezdu na četiri sveće,
neka svet bez stvari obasja od tog trena,
i prati te u stopu za sva vremena.

25.XII 1993.

J. Brodski – Sabrane pesme
Prepevao: Aleksandar Mirković

cudo

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 21, 2015 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , ,

Јосиф Бродски НЕ ИЗЛАЗИ ИЗ СОБЕ

 

Не излази из собе, не чини ту грешку.
Шта ће теби сунце, ако пушиш „Шипку“? **
Иза врата све смисао губи – особито среће усклик.
До клозета само – и у собу одмах, цурик!***

 

О, не излази из собе, не пали свој мотор.
Јер простор је саграђен као коридор
и завршава се бројачем. А уђе ли да те теши
мила, па се смеши – не скидај је, терај је, не греши.

 

Не излази из собе; размисли, откуд толико бола.
Шта је на свету занимљивије од зида и стола?
Зашто изаћи одатле где се враћаш увече
исти какав си био – само још снажније пече.

 

О, не излази из собе. Плеши, учи босса нову****
у огртачу на голом телу, у папучама на босу ногу.
У ходнику мирише на купус и маст за скије.
Написао си слова много; ниједно више потребно није.

 

Не излази из собе. О, пусти, соба може и то –
да изглед твој наслути. И уопште, инконито
ergo sum, као што слути форме супстанца у срцу своме.
Не излази из собе! Улица те чека, а не француске бомбоне.

 

Не буди будала! Буди оно што други бити не знају.
Не излази из собе! То јест, вољу дај намештају,
стопи лице с тапетама. Закључај, забарикадирај се,
креденцем од хорноса, космоса, ероса, вируса, расе.

 
1970.

 
Ј.А. Бродски – Сабране песме

 
Препевао: Александар Мирковић

 
** Шипка – врста јевтиних бугарских цигарета из доба СССР-а
*** Цурик – повик коњу да се окрене и врати назад.
**** босса нова – врста музике и плеса насталог у Бразилу 60-их година прошлог века.

 

soba
 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 15, 2015 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , , ,