RSS

Архиве категорија: Јосиф Бродски поезија

Јосиф Бродски ЈУЛСКИ ИНТЕРМЕЦО

 

Пријатељу Д. Ђ. – преводилац

 

Девојке, које смо варали,

са којима смо спавали,

пријатељи, са којима смо пили,

рођаци, који су нас хранили и облачили,

браћа и сестре, које смо тако волели,

познаници, случајни суседи на спрату изнад,

наши школски другови, наши учитељи, да, сви заједно –

зашто их не виђам више.

где су нестали.

 

Приближава се јесен, која по реду, приближава се јесен,

нова јесен у лишћу чудно, непознато шуми,

ево, опет преда мном пролазе, пролазе ноћу,

у белом светлу прекрасног дана, непозната ми лица.

зар су сви они мртви, зар је то истина,

свако ко ме је волео, варао, тако се смејао,

зар не чујем у даљини крик свога брата,

зар су они отишли,

а ја остао.

 

Овде, сам, између старих и нових улица,

пролазим сам, никога више не срећем,

не могу више да се пењем чистим уским степеницама

и туђи станови звоне над мојим болом.

 

То звони, звони над мојим плачем,

на нове, које по реду, љубави се навикавам, на губитке,

на непозната лица, туђу галаму и на нова одела,

звони, само звони, затварај врата преда мном.

 

Шуми нада мном, својим новим, широким крилом,

треси се пода мном, бацај моју сенку

својим каменом тврдим,

светлим каменом својим сијај из мрака,

а мене остави, остави ме

мојим мртвима.

 

Јосиф Бродски, 1961.

 

Превод: Александар Мирковић

Vincent van Gogh 29

Vincent van Gogh

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 29, 2016 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , ,

Јосиф Бродски ЗАХВАЛНОСТ

https://www.youtube.com/watch?v=l1m7usyH6ZA

У кавез улазих место дивље звери,

одслужих рок, урезах име на бараку

и живех на мору, рулет ме изневери,

ручах, ђаво га знао са ким све, у фраку.

С висина ледника гледах пола света,

хранитељку земљу моју одбацих.

Трипут тонух, распорен сам два пута;

од људи што ме заборавише град направих.

Тумарах степема што памте крик Хуна,

облачих што се поново враћа у моду,

сејах раж, покривах терпапиром гумна

и једино што не попих суву воду.

Црне зене конвоја у своје снове пустих,

хлеб прогонства до корице пождеран је.

Сем кукњаве све књигама мојим допустих,

пређох на шапат. Четрдесета ми је.

Шта да кажем о животу? Испостави се дугом.

Са патњом само осећам солидарност.

Али све док ми уста не запуше глином,

из њих ће се чути једино захвалност.

1980

Ј.А. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

zahvalnost

 
3 коментара

Објављено од стране на јануар 23, 2016 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , ,

Јосиф Бродски ПОСВЕТА

Ни ти, читалац, ни ултрамарин

завесом скривен, ни сјај смеђег мебла,

ни дар – најлепши костим балеринин,

ни светиљке превијеног дебла

– као угаљ, подаци са севера,

и о железничким удесима –

осим, што излазе из мог пера,

нису ни у каквим односима.

Ти за мене не постојиш; у очима

твојим ја сам само – ћирилица, рима…

Но сличност два система небивања

јача је, од две форме постојања.

Листај ме и листај зато – док слика

текста не засија, химна поноћна.

Ти – сви или нико, и језика

безадресна искреност међусобна.

1987

Ј. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

posveta.jpg

 
1 коментар

Објављено од стране на јануар 9, 2016 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , , ,

Josif Brodski – ŠTA TREBA ZA ČUDO

 

Šta treba za čudo? Kožuh se navuče,
prstohvat od danas, mrvica od juče,
i sa pregršt sutra očima još treba
ogrizak prostranstva i komadić hleba.

I čudo se desi. Zato što čudesa
zemlji teže, u pameti im adresa,
do kraja se trude sa toliko žara,
pa čak i u pustinji pronađu stanara.

A dom napustiš li – upali kad krećeš
za oproštaj zvezdu na četiri sveće,
neka svet bez stvari obasja od tog trena,
i prati te u stopu za sva vremena.

25.XII 1993.

J. Brodski – Sabrane pesme
Prepevao: Aleksandar Mirković

cudo

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 21, 2015 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , ,

Josif Brodski NE IZLAZI IZ SOBE

Ne izlazi iz sobe, ne čini tu grešku.
Šta će tebi sunce, ako pušiš „Šipku“? **
Iza vrata sve smisao gubi – osobito sreće usklik.
Do klozeta samo – i u sobu odmah, curik!***
O, ne izlazi iz sobe, ne pali svoj motor.
Jer prostor je sagrađen kao koridor
i završava se brojačem. A uđe li da te teši
mila, pa se smeši – ne skidaj je, teraj je, ne greši.
Ne izlazi iz sobe; razmisli, otkud toliko bola.
Šta je na svetu zanimljivije od zida i stola?
Zašto izaći odatle gde se vraćaš uveče
isti kakav si bio – samo još snažnije peče.
O, ne izlazi iz sobe. Pleši, uči bossa novu****
u ogrtaču na golom telu, u papučama na bosu nogu.
U hodniku miriše na kupus i mast za skije.
Napisao si slova mnogo; nijedno više potrebno nije.
Ne izlazi iz sobe. O, pusti, soba može i to –
da izgled tvoj nasluti. I uopšte, ingonito
ergo sum, kao što sluti forme supstanca u srcu svome.
Ne izlazi iz sobe! Ulica te čeka, a ne francuske bombone.
Ne budi budala! Budi ono što drugi biti ne znaju.
Ne izlazi iz sobe! To jest, volju daj nameštaju,
stopi lice s tapetama. Zaključaj, zabarikadiraj se,
kredencem od hornosa, kosmosa, erosa, virusa, rase.
1970.
J.A. Brodski – Sabrane pesme
Prepevao: Aleksandar Mirković
** Šipka – vrsta jevtinih bugarskih cigareta iz doba SSSR-a
*** Curik – povik konju da se okrene i vrati nazad.
**** bossa nova – vrsta muzike i plesa nastalog u Brazilu 60-tih godina prošlog veka.
1970
soba
 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 15, 2015 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , , ,

Josif Brodski STANICA U PUSTINJI

Tako je malo sada Grka u Lenjingradu,

da smo srušili grčku crkvu,

kako bi izgradili na njenom upražnjenom mestu

koncertnu salu. U takvoj aritekturi

ima nečeg beznadežnog. Uostalom,

koncertna dvorana sa hiljadu i više mesta

nije tako beznadežna: to je hram,

i to hram umetnosti. Ko je kriv,

što pevačko majstorstvo okuplja

više ljudi, nego znamenja vere?

Žalosno je samo, što izdaleka

nećemo videti više kupolu, na koju

smo svikli, već nakazno ravnu crtu.

Ali, kada je reč o nakaznosti proporcija,

čovek ne zavisi od njih,

već ćešće od proporcije nakaznosti.

Dobro se sećam, kako smo je rušili.

Bilo je proleće, i ja sam tada

išao u posetu jednoj tatarskoj porodici,

koja je živela u blizini. Gledao sam

kroz prozor i video grčku crkvu.

Sve je počelo sa tatarskim razgovorima;

a onda su se u razgovor umešali i zvuci,

slivajući se sa rečima u početku,

da bi ih ubrzo ugušili.

U crkvenu baštu ušao je bager

sa gvozdenom korpom na vrhu duge ruke.

I zidovi su polako počeli da se predaju.

Smešno je ne predati se, ako si

zid, a pred tobom stoji tvoj – rušilac.

Uz to, bager ga je mogao smatrati

neživim predmetom

i, do izvesnog stepena, sličnim

sebi. A u neživom svetu

nije uobičajeno uzvratiti.

Zatim – doterali su kamione,

buldožere… I onda sam u pozne sate

sedeo na ruševinama apside.

Kroz provaliju oltara zjapila je noć.

I ja sam – kroz te rupe u oltaru –

gledao tramvaje kako beže,

na povorku mutnih uličnih svetiljki.

Nekada, kada nas ne bude više,

tačnije – posle nas, na našem mestu

nići će opet nešto tako,

čega će se svako, ko nas je znao, užasnuti.

Ali onih, koji su nas znali, neće biti mnogo.

Baš tako, po sećanju, psi

na starom mestu podižu nogu.

Ograda je odavno srušena i odnesena,

ali se njima, verovatno, ona pričinjava.

Njihovi snovi potiru javu.

A može biti da zemlja u sebi čuva taj miris:

asfalt ne može da sakrije pseći vonj.

I šta će im taj nakazni dom!

Za njih je tu bašta, i kažu vam – bašta.

A ono što je ljudima očigledno,

psima je potpuno svejedno.

Eto, to zovu: „pseća vernost“.

I ako moram da govorim

ozbiljno o štafeti pokolenja,

onda kažem da verujem samo u tu štafetu.

Tačnije, u one koji osećaju miris.

Tako je malo danas Grka u Lenjingradu,

da, i uopšte – van Grčke – malo ih je.

U krajnjoj meri, malo ih je

da sačuvaju verska zdanja.

A da veruju u to što mi gradimo

niko od njih ne traži. Jedna je,

biće, stvar naciju krstiti,

a krst nostiti – već sasvim druga.

Oni su imali samo jednu obavezu.

Da je ispune nisu uspeli.

Neobrađeno polje je zaraslo.

„Ti, sejaču, svoje ralo čuvaj,

a mi ćemo odrediti kad je vreme klasanju“.

Oni svoje ralo nisu sačuvali.

Gledam noćas kroz prozor

i mislim dokle smo to došli?

I od čega smo dalje:

od pravoslavlja ili helenizma?

Čemu smo bliži? Šta je tamo, ispred nas?

Čeka li nas sada neka druga era?

I ako je tako, šta je naša zajednička dužnost?

I šta joj moramo prineti na žrtvu?

1966.

J. Brodski – Sabrane pesme

Prepevao: Aleksandar Mirković

stanica

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 5, 2015 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , , ,

Josif Brodski GLAGOLI

Okružuju me ćutljivi glagoli,

slični tuđim glavama

glagoli,

gladni glagoli, goli glagoli,

glavni glagoli, gluvi glagoli.

Glagoli bez imenica. Glagoli – samo.

Glagoli,

koji žive u podrumima,

govore – u podrumima, rađaju se – u podrumima

nekoliko spratova ispod

sveopšteg optimizma.

Svako jutro oni idu na posao,

mešaju malter i kamen na kamen nižu,

no, grad gradeći, grad ne grade,

već svojoj usamljenosti spomenik dižu.

I odlazeći, kao što se iz tuđeg sećanja odlazi,

odmereno koračajući od reči do reči,

sa vremena svoja tri,

glagoli će se jednom na Golgotu uspeti.

I nebo nad njima

poput ptica nad grobljem seoskim,

kao da stoji

pred vratima zatvorenim,

neko kuca, zabijajući klinove

u prošlo,

u sadašnje,

u buduće vreme.

Niko neće doći, i niko ih neće skinuti.

Udarci čekića

postaće ritam večiti.

Zemlja hiperbola leži pod njima,

kao nebo metafora lebdi nad nama!

1960.

Josif Brodski – Sabrane pesme

Prepevao: Aleksandar Mirković

glagoli

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 4, 2015 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , , ,