Од свих задовољстава која ме лагано напуштају сан је једно од најдрагоценијих, али и најобичнијих. Човек који спава лоше и мало, ослоњен на многобројне јастуке, има и сувише времена да размишља о тој посебној сласти. Прихватам да је најсавршенији сан скоро обавезно додатак љубави, одмор који се одражава и који одражавају два тела. Али оно што мене овде занима то је специфична тајна сна сама за себе, неизбежно смело загњуривање сваке вечери човека голог, самог и обезоружаног у океан где се све мења, боје, густина, чак и сам ритам дисања, и где сретамо мртве. Добра страна спавања је чињеница да се из њега буди, да се човек враћа неизмењен, пошто нас чудна забрана спречава да изнесемо са собом срж својих снова. Умирује нас и то што спавање лечи од умора, привремено, на најцелисходнији начин, удешавајући да не постојимо. И ту, као и другде, задовољство и вештина састоје се у томе што се свесно препуштамо тој блаженој бесвесности, што прихватамо да будемо за длаку слабији, тежи, лакши, неодређенији но што јесмо. Вратићу се касније на чудесни свет снова. Више волим да говорим о извесним искуствима чистог спавања, чистог буђења, која су на ивици смрти и васкрсавања. Покушавам да ухватим тачни осећај оног младалачког сна који обара као гром, кад човек заспи над књигама, обучен, отргнут наједном од математике и права, пренет усред сна, чврстог и потпуног, испуњеног неискоришћеном енергијом, тако да се у њему осећа тако рећи прави смисао постојања кроз затворене капке. Обнављам сећање на изненадни сан на голој земљи, у шуми, после заморног дана лова. Будио ме је лавеж паса, или њихове шапе на мојим грудима. Та утонулост била је тако потпуна да сам сваки пут могао да се пробудим другачији и чудило ме је, или би ме понекад растужило, оно строго правило да се из толике даљине враћам у тај мајушан део човечанства који представљам. Шта представљају те посебности до којих највише држимо, кад оне тако мало значе за слободног спавача и кад сам успевао за тренутак, пре но што се са жаљењем вратим у кожу Хадријана, да уживам скоро свесно у том празном човеку, у тој егзистенцији без прошлости?
[…] Али ми и мислимо тако мало на појаву која представља бар трећину нашег живота, јер је потребна извесна скромност да бисмо ценили њену доброту. У сну и гај Калигула и праведни Аристид вреде исто; остављам своје таште и важне привилегије, не разликујем се више од црног чувара који спава на мом прагу. Шта је друго наша несаница до бесомучна упорност интелигенције у прављењу мисли, низа судова, силогизама и дефиниција само њој својствених, њено одбијање да се повуче пред божанском глупошћу склопљених очију или мудром лудошћу снова? Човек који не спава, а ја већ неколико месеци имам тако често прилику да то утврдим на самом себи, одбија мање или више свесно да укаже поверење бујици ствари. Брату смрти… Сократ се преварио и његова је реченица само реторичко претеривање. Почињем да упознајем смрт; има она и других тајни, још странијих нашем садашњем стању човека. А међутим, тако су ти токови испреплетани, тако дубоки, испод тих тајанстава одсуства и делимичног заборава, да лепо осећамо да се негде спајају и бели и тамни извор. Никад нисам радо гледао вољена бића кад спавају; одмарали су се од мене; и измицали ми. А сваки човек се стиди свог лица умрљаног сном. Колико сам пута, кад устанем врло рано да радим или читам, сам намештао згужване јастуке, покриваче у нереду, та скоро бестидна сведочанства наших сусрета са ништавилом, доказе да већ сваке ноћи престајемо да постојимо.
Превод: Ивана Павловић
Из књиге Хадријанови мемоари, Библиотека Новости, Београд, 2004
David Hettinger
препознавања 