RSS

Архиве категорија: Јурсенар

Маргерит Јурсенар ДОБРА СТРАНА СПАВАЊА ЈЕ ЧИЊЕНИЦА ДА СЕ ИЗ ЊЕГА БУДИ

Од свих задовољстава која ме лагано напуштају сан је једно од најдрагоценијих, али и најобичнијих. Човек који спава лоше и мало, ослоњен на многобројне јастуке, има и сувише времена да размишља о тој посебној сласти. Прихватам да је најсавршенији сан скоро обавезно додатак љубави, одмор који се одражава и који одражавају два тела. Али оно што мене овде занима то је специфична тајна сна сама за себе, неизбежно смело загњуривање сваке вечери човека голог, самог и обезоружаног у океан где се све мења, боје, густина, чак и сам ритам дисања, и где сретамо мртве. Добра страна спавања је чињеница да се из њега буди, да се човек враћа неизмењен, пошто нас чудна забрана спречава да изнесемо са собом срж својих снова. Умирује нас и то што спавање лечи од умора, привремено, на најцелисходнији начин, удешавајући да не постојимо. И ту, као и другде, задовољство и вештина састоје се у томе што се свесно препуштамо тој блаженој бесвесности, што прихватамо да будемо за длаку слабији, тежи, лакши, неодређенији но што јесмо. Вратићу се касније на чудесни свет снова. Више волим да говорим о извесним искуствима чистог спавања, чистог буђења, која су на ивици смрти и васкрсавања. Покушавам да ухватим тачни осећај оног младалачког сна који обара као гром, кад човек заспи над књигама, обучен, отргнут наједном од математике и права, пренет усред сна, чврстог и потпуног, испуњеног неискоришћеном енергијом, тако да се у њему осећа тако рећи прави смисао постојања кроз затворене капке. Обнављам сећање на изненадни сан на голој земљи, у шуми, после заморног дана лова. Будио ме је лавеж паса, или њихове шапе на мојим грудима. Та утонулост била је тако потпуна да сам сваки пут могао да се пробудим другачији и чудило ме је, или би ме понекад растужило, оно строго правило да се из толике даљине враћам у тај мајушан део човечанства који представљам. Шта представљају те посебности до којих највише држимо, кад оне тако мало значе за слободног спавача и кад сам успевао за тренутак, пре но што се са жаљењем вратим у кожу Хадријана, да уживам скоро свесно у том празном човеку, у тој егзистенцији без прошлости?

[…] Али ми и мислимо тако мало на појаву која представља бар трећину нашег живота, јер је потребна извесна скромност да бисмо ценили њену доброту. У сну и гај Калигула и праведни Аристид вреде исто; остављам своје таште и важне привилегије, не разликујем се више од црног чувара који спава на мом прагу. Шта је друго наша несаница до бесомучна упорност интелигенције у прављењу мисли, низа судова, силогизама и дефиниција само њој својствених, њено одбијање да се повуче пред божанском глупошћу склопљених очију или мудром лудошћу снова? Човек који не спава, а ја већ неколико месеци имам тако често прилику да то утврдим на самом себи, одбија мање или више свесно да укаже поверење бујици ствари. Брату смрти… Сократ се преварио и његова је реченица само реторичко претеривање. Почињем да упознајем смрт; има она и других тајни, још странијих нашем садашњем стању човека. А међутим, тако су ти токови испреплетани, тако дубоки, испод тих тајанстава одсуства и делимичног заборава, да лепо осећамо да се негде спајају и бели и тамни извор. Никад нисам радо гледао вољена бића кад спавају; одмарали су се од мене; и измицали ми. А сваки човек се стиди свог лица умрљаног сном. Колико сам пута, кад устанем врло рано да радим или читам, сам намештао згужване јастуке, покриваче у нереду, та скоро бестидна сведочанства наших сусрета са ништавилом, доказе да већ сваке ноћи престајемо да постојимо.

 

Превод: Ивана Павловић

 

Из књиге Хадријанови мемоари, Библиотека Новости, Београд, 2004

 

spavanje david hettinger

David Hettinger

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 22, 2018 in Јурсенар

 

Ознаке: ,

Маргерит Јурсенар ЈЕДАН ДЕО ЖИВОТА ПРОЛАЗИ У ТРАЖЕЊУ РАЗЛОГА БИТИСАЊУ…

***

Један део сваког живота, чак и оно мало достојног пажње, пролази у тражењу разлога битисању, почетку, извору. Моја немоћ понекад ме је наводила на чудесна објашњења, на тражење у окултним заносима оног што ми здрав разум није пружао. Кад се све сложене рачунице покажу погрешне, кад ни сами филозофи немају више шта да нам кажу, опростиво је окретање случајном цвркуту птица или далекој противтежи звезда.

 

Превод: Ивана Павловић

 

Из књиге Хадријанови мемоари, Библиотека Новости, Београд, 2004

 

jursenar

 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 22, 2018 in Јурсенар

 

Ознаке: ,

Маргерит Јурсенар ЈЕДНА ТЕОРИЈА ДОДИРА

Понекад сам сањао о томе да изградим систем људског сазнања саздан на еротичном, једну теорију додира, где би се тајна и достојанство овог другог састојали баш у том пружању подршке неког другог света нашем Ја. Уживање у тој филозофији био би један потпунији, али и посебнији облик прилажења Другом, још један начин у служби сазнавања оног што нисам ја. И у најмање чулним сусретима ипак се доживљај или радња довршавају додиром: мало одвратна рука старице ми пружа плацет, влажно чело мог оца у агонији, опрана рана рањеника. Чак се и најинтелектуалнији или најравнодушнији односи одвијају тим системом телесних знакова: нагло заблистали поглед трибуна коме објашњавају маневар ујутру пред битку, безлични поглед потчињеног који се при нашем проласку укочи у ставу послушности, пријатељски поздрав роба кад му захвалим што ме је послужио или зналачки израз старог пријатеља пред грчком камејом донетом на поклон. Такви и најмањи и најповршнији додири са већином бића довољни су за нашу жељу, чак је и превазилазе. Ако јачају, ако се множе око једног јединог створа док га целог не обавију, ако сваки делић једног тела има за нас исто толико потресних значења колико и црте једног лица; кад једно једино биће, уместо да у нама изазове, у најбољем случају, раздраженост, задовољство или досаду, почиње да нас опседа као музика или да нас мучи као проблем, ако са периферије нашег света доспе у његово средиште и постане најзад најнеопходније но што смо сами себи, онда се догоди то неочекивано чудо, где ја пре видим најезду духа на пут но просту игру пути.

Овакви погледи на љубав могли би да доведу до стварања каријере заводника. А ја је нисам остварио вероватно зато што сам радио нешто друго, ако не и нешто боље. У недостатку генијалности таква каријера захтева труд, па чак и маневрисање, а за то се нисам осећао нарочито способан. Све то, постављање замки, увек истих, рутина сведена на вечито прилажење, домета ограниченог самом победом, замарало ме је. Техника великог освајача захтева при прелажењу са једног објекта на други лакоћу, равнодушност, коју ја немам у односу на њих; у сваком случају, више њих је мене напустило но што сам ја њих напустио; никад нисам схватио да човек може да се засити једног бића. Жеља да човек тачно преброји богатства која нам доноси свака нова љубав, да је човек гледа како се мења, можда да је гледа како стари, тешко може да се сложи са бројним освајањима. Некад сам мислио да ће ми  извесна љубав према лепоти заменити врлину, да ће моћи да ме одбрани од претерано простачких прохтева. Али преварио сам се. Љубитељ лепоте најзад свуда нађе своју златну жицу, и у најодвратнијем земљишту, да би осетио, држећи у рукама та фрагментарна ремек-дела, укаљана или поломљена, оно задовољство зналца, сакупљача грнчарије која се сматра простом.

 

Превод: Иванка Павловић

 

Из књиге Хадријанови мемоари, Библиотека Новости, Београд, 2004

 

enzo montano

Enzo Montano

 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 22, 2018 in Јурсенар

 

Ознаке: ,