Помоли се иза круте скале,
о титане, царе дуговласи,
за твој триомф све је приправљено.
Даница је исток засмијала,
чаровите разасула власи,
њежно краче цвијетним стопама
по плаветном и тихом простору.
Све се хоре шуме и дубраве
од радости и слатког појања;
вид су сјајни узели потоци,
играјући немирно скакају
у њедрима кипућега поља.
Глас пастира и глас земљедјелца
већ јутрењу пролама тишину;
морнар смјели на мору се њиха,
мути веслом сребрне валове
кâ лопатом пастир жеравице.
Јошт те чека љубимац Авроре
на бријегу тихога канала;
заборављен судбом и људима,
но утјешан у мрачној пустињи
са зракама свога створитеља
те призире људе и судбину
како једно лажно сновидјење, —
ја те чекам, чекам с нестрпјењем
да се прострем у морску пучину,
да полетим мало физически,
кâ што летим ваздухом морално.¹
Петар Петровић Његош, ПЈЕСМЕ, (стр. 167), Удружени издавачи, Београд, 1967.
НАПОМЕНЕ: 1. морално — овде у значењу духовно
преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com
препознавања 