Има песника за чији је једини живот меродавна искључиво поезија. Јер песник је много више оно што најбољим делом себе живи у свом делу, много мање онај онај човек који се креће улицама, пребива у свакодневици. Он често наликује на свица, делећи његову двострукост: поетична жаруља која пресеца ноћ и обичан сури мекокрилац, један међу многима, када жар згасне.
Бранко Миљковић или неукротива реч, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996.
Ознаке: Бранко Миљковић или неукротива реч, Завод за уџбенике и наставна средства, О песнику, Петар Џаџић, есеј
препознавања 