RSS

Архиве категорија: Uncategorized

Бранко Миљковић и Жарко Видовић ПОХВАЛА БИЉУ

Бранко Миљковић ПОХВАЛА БИЉУ

I

Дошле су из једног сажетог дана непознате и познате
Снебивљиве у нашој употреби многобројне биљке
Чине видљивом линију којом се граничи
измишљено и стварно
Свуда где има минерала и ваздуха воде и маште
Биљке које нам пробадају тело зрачним
копљима мириса
Које нас заустављају отровом и продужују
беланчевином
Скупљају нас по свету и хране нашу изнемоглост
Из земље закључане пред нашим моћима
Ваде неопходна блага из затворене бразде
Из црне браве за коју нема другог кључа осим
биља
О врло смеле и инвентивне биљке
Све што пронађу несебично покажу
Стоје између нас и празнине као најлепша
ограда
Биљке што ждеру празнину и враћају нам ваздух

bilje 1

II

Изналазе путеве између крајности: између
минерала у коме никада није ноћ, где
сунце не залази, где је симетрија
стална и нашега срца
Она расту ван јаве па нам се онда јаве
Чине паралелним прошлост и будућност и старају
се да не буде више мртве стварности
него живе нестварности
Иду до смрти и натраг и чине време потребним
Помешају дан и ноћ и зачну слатке плодове
Припремају љубав

 

bilje 2

III

Ту све почиње ако у њима заиста има
прилагођене светлости
(Тамо где не посредују између нас и нашега
сунца пустиња је)
Оне стварају свет пре његове очигледности пре
првога дана
Цветају птице на гранама људи од глине отварају
стабла и узимају отуд срце слично ружи
Оне су најмање измишљене
Не мењају недељу за понедељак

 

bilje 3

IV

Два света је измишљају: подземни и онај чији
је дан имитација невидљивог сунца
Биљка са кореном изван овог света
Отвара ветар и улази у празно не куцајући
Продре кроз материју и такне бескрај њен
наговорени цвет
Њено биљно искуство: пресипање једног света
у други
Зелене враџбине биљни ђаво цвет а не свест
Њена безболност додирнута чудесним

Врати зрно у заборав
Ослобађа ме бога њена провидност
Слична птицама које прелетају мора
(Конфузне птице не схватајући простор)
Њена безболност њен цвет без памћења лишише
је бескраја иако је дело два света
Иако експлоатише једну супстанцу нимало
конкретну у дубинама дана
Биљке!
Измишљам им имена да живе са мном поклањам
им врт
Приближавам им својим навикама и потребама
Користим се њиховим заборавом

 

bilje 4.jpg

V

Ја знам твој корен
Али из којег зрна сенка твоја ниче
Биљна лепото дуго невидљива у семенци
удаљена
Нашла си под земљом моју главу без тела што
сања истински сан
Звезде поређане у махуну
Све што је створено песмом и сунцем
Између моје одсутности и твојих биљних
амбиција ноћ
Која ме чини потребним и када ме нема
Зелени микрофону мога подземног гласа зово
Што ничеш из пакла јер нема другог сунца под
земљом

О биљко где су твоји анђели слични инсектима
И моја крв што везује кисеоник и време

 

bilje 6.jpg

 

Жарко Видовић ПОХВАЛА БИЉУ (одломци)

 

***

„Човек песник ствара само кад је сличан биљци. Песма Бранка Миљковића Похвала биљу је похвала поезији, човековој  моћи да буде као биљка!

Миљковићева песма је у тону култа биља: о могућности човека и биљке да буду слични једно другом.

***

Биљка је  – у аутентичној, првобитној духовности човека – телесна појава творачке суштине у природи. Биљка чува тајну те суштине не повређујући је. Та тајна је у чистоти раста и настајања, то јест живљења без убијања или уништавања нечег живог. То је тајна самог живота. Такво растење – чисто растење и настајање, без примесе убијања је физис (од глагола настајати), баш како Миљковић каже: „биљка са кореном изван овог света“. По учењу Платониста (старијем, још из времена Парменида и мистерија пре њега), У Небу нема Зла: тамо је само Добро, искон и корен сваког Добра и самог битија (постојања као Добра), док је Зло могуће само у свету насталом из Пада, те је свет, као и нашег игумана Стефана (Његош, Горски вијенац), „состав паклене неслоге“. Па како ни у животу биљке нема Зла, то је њен корен небески, изван овог света. Па и кад угине, биљка се не распада и не смрди као тело животиње – осим ако је животињски микроорганизми не прераде као своју храну. Иначе, она се само суши и чува свој мирис, скривен као и семе живота скривено у њеној чаури.

Тако је и Мироточиви умро: сличан биљци! И остао сличан њој.

***

Биљка се не креће, пасивна је, ни за чим не посеже, ништа не иште и не тражи, ничему се не опире. У томе су земља и биљка исте. Земља је названа мајком зато што су и једна и друга сличне биљци!

Та опуштеност и препуштеност, као уметност, моћ и чар ишчекивања је она смиреност којој не доликује никакво форсирање, наглашавање, намера, тенденција. Ту смирену опуштеност Хајдегер приказује као човекову спремност да чује тајну реч небеса, отвореног Неба, као чудо озарености коју човек не постиже никаквим својим чином, него то може само да му се догоди! Та смирена опуштеност потиче из предсократовске (али мистеријске) физис-природе, из човекова поистовећења с биљком: тада је отворен и за поезију! Наравно, за поезију пророчку (а не ону пуку, естетску, лирску).

***

Кад се Гете, тј. његов Фауст колеба око тога како да схвати и преведе Логос (из Јовановог јеванђеља), па се коначно између између рели сила и речи чин, одлучује за ову другу, пред њим се већ у току колебања јавља – не Логос кога Фауст жели да именује, него Сатана, Мефисто, који је (наравно у сфери духовности, а не у сфери праксе) само акција, сила, форсирање, наметање, намера, тенденција, искуство, примена искуства… једном речју све оно што има моћ у пракси (земаљског царства), али је немоћно да доспе у веру! Дакле, Сатана је све осим смирене опуштености. А Логос је напротив бестрашће (смиреност без страсти), смиреност која у овом свету може да се поистовети само са физис-природом (чедном природом) човека и биља. Тако се Логос и родио у свету: као што биљка рађа дејством Земље и Сунца, тако и Богорододица рађа Христа, Логос од Духа Светог. Без страсти. Тако се и сам Логос предао и пустио да Га распну: без отпора, као да је биљка! У духовном животу небеског царства смиреност не може бити доведена у питање – осим сатанизмом „праксе“.

Ако се биљка не креће и ничему себе не намеће, као што се ничему ни не опире, онда значи да она (као ни Логос) по својој природи није ни сила ни чин, него баш поменута смирена опуштеност и препуштеност. Смиреност, једино стање у којем човеку може да се догоди ДАР НЕБА, те је човеку стало до те смирености управо колико и до Дара Неба. Та смиреност је у хришћанству позната као целомудреност, бестрашће, очишћеност од страсти), као стање могуће само у осећању које није страст. Такво стање се човеку догађа у Причешћу евхаристијским Хлебом и Вином. Причешће је виша, духовна обнова физис-природе биља у човеку…

То не значи да је човек биљка или да може да буде биљка, него само да је уподобљен биљци као што је и Христос. Дрво Живота: да је у стању да се тајно поистовети са биљем.

Зато се хришћанин причешћује биљном твари као жртвом бескрвном, а не месом (закланом жртвом, курбаном, дословно схваћеним кољивом). Смо такво причешће агапи, Љубав која (као биљка) само даје, ништа не тражи и све трпи! Та биљна смиреност човекова, та тајна (имагинарна, маштовна, то јест у вери дата) обнова првобитне физис-природе у човеку, то одсуство силе и чина човеку је услов и за појаву спонтаности (смирене опуштености и препуштености) у којој настаје поетско дело (музичко дело), свештена поезија и, поврх свега, Литургија! Само у тој смирености може човек – како то и Платон каже о песнику – да буде орган божанског, небеског говора. „Званије је свештено поете, Глас је његов Неба влијаније“ (Луча Микрокозма, Посвета), само кад је човек већ постигао смиреност очистивши се од страсти. А чисти се жртвом (поистовећењем себе са жртвом, али бескрвном жртвом).“

Приредила: Маја Стокин

Из рада КАТАРЗА – ЧИСТОТА ФЛОРЕ И „ПОХВАЛА БИЉУ“, …И вера је уметност (књига), Приредио: Матеј Арсенијевић.  Београд, 2008.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 30, 2019 in Видовић, Миљковић, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Иво Андрић ОТКРИВАЊЕ

Знајте да нисам
онај што се у самртном лику
пред вашим очима крио.

Под тим варљивим видом
увек сам само био
песма велике среће
која хуји и плави, као поплава зрачна,
мора и континенте.

Под тим варљивим видом
увек сам, увек био
песма великог сна,
сна што као снег веје и засипа и гаси
мора и континенте.

Знајте да сам ја песма
извора непресушног.
Песма велике беде,
глади, безразложног јада, која одувек пуни
мора и континенте.

Београд, 1939.

 

откривање

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 28, 2019 in Андрић, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Момчило Настасијевић О НАУЧНИКУ И УМЕТНИКУ

„Научник је озбиљан човек који пажљиво корача сигурним и утрвеним путем прокопаним ранијим генерацијама […]. Уметник је немирно, радознало дете пуштено у свет. Он, иако има пред собом многе путеве и стазе, радије иде странпутицом, јер је суревњив на оне који су тим путевима прошли пре њега. Не марећи за равницу, сигурност и чисте видике, провлачи се кроз непроходне шуме и планине, и помисао да ће туда после њега неко други проћи и видети више него он ужасава га.“

Настасијевић, Момчило. Есеји, белешке, мисли.

 

nast 1

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 26, 2019 in Настасијевић, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Бошко Сувајџић ПЕСМА ПОГИНУЛИХ МОМЧИЛОВИХ ВОЈНИКА ИЗ МОРЕЈЕ

Изађе Момчило Перитеоријски по земљи

као сенка, као магла, као дим,

војвода јединосуштни, управитељ горњих крајева,

првоначелник Архистратига.

И шуме се размицаху, и дрвеће светлозарно

уклањаше лишће пред њим,

и блескаху у полумраку мачеви и бојна копља,

блистави шиљци сига.

И анђели по планинама посипаху снег,

патуљасто зрневље,

и Трибали кукавни грбине и власи седе

повијаху до земље.

И језици наши стадоше говорити, а да речи не

                                                                прозборисмо;

и потом:

усековаше нам главе, и измешаше речи,

и разлучише са животом.

 

Иђаше војвода Момчило пред војском,

са херувимима небеским, у слави,

а по заповеди његовој лећаху над њиме облаци,

и звезде, и птице крилате,

(и Трибали).

И вране се питаху пастрмом са гозбе обилате.

И тецијаху реке небеске,

и отворише се поводњи,

и затворише се тешко,

ко манастирске двери, капци Господњи.

И обашка:

у војсци се запати јевтика, и чир, и вашка:

накот немушти, змијски.

Иђаше војвода Момчило,

перитеоријски.

 

Шта се сачувало од завичаја? Ништа.

Дубоке ће реке тећи од мора натраг у своје врело

као што су увек текле,

као што су могле тећи и у нешем сећању на море,

од мора сношљивијем.

Памтимо пустош ратишта.

Около су брујале траве, као да држе опело.

(Људи су што и биље, да кажемо с Ливијем).

У ропцу самртноме липсаваху Трибали

свакојаке феле, узраста, нације.

Јеђаху земљу као сено. (Изиђи из језера, жено!)

како може онај који дроб повраћаше у тело,

како може онај језиком сведочити Бог,

Или живот, или јензик, или дзело?

 

Ја, Момчилов војник из Мореје

(што разли се по земљи као магла, као жива,

                                                      висок као мунаре),

сведочим крвљу:

мраморно дно, по коме смо ходали;

сводове који су се белели на врху;

људе и гибралтаре.

И Бога сведочим. (Бог је заточен, као талас, на

                                                                       острвљу).

Сведочим васионе. (Да лʼ оно што вишим бива

                                                                   вишу има и сврху?)

Сведочим о путу (јер ја сам тај пут).

Сведочим скакавце, и буру, и глед, и тучу љуту.

У праведном гневу Господњем

сведочим Град који ће нићи у времену потоњем.

И на крају: сам, пред забрањеном собом,

у којој се стекла сва чудесност

(на небеској пучини),

Сведочим сопствену смрт.

(О, Боже, шта ми учини.)

 

velicković snežana

Величковић Снежана

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 11, 2019 in Uncategorized

 

Димитрије Мерешковски САМОЋА У ЉУБАВИ

Смркава се. У граду страном
Једно према другом седимо,
И у хладном сумраку ноћном,
Обоје патимо и ћутимо.

Схватили смо обоје давно,
Да је реч немоћна и мртва:
Када је сирото срце пуно,
Слова су само залудна жртва.

И нико никога не криви:
Ко гордост не може да свлада,
Тај ће вечно сам да живи,
Ко воли, — роб мора бити свагда.

У тежњи блаженству што мами,
Одвлаче мучни дани срећу,
Сви смо — сами, увек — сами:
Сам поживех, сам умрећу.

У стаклу бледог окна чучи
Вечерња светлост и дрема. —
Да волимо само смрт нас учи
Све оно, чему повратка нема.

 

1892.

 

Димитриј Мерешковски
Препевао: Александар Мирковић

 

преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com

 

samoca 3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 6, 2018 in Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Алекса Вилић СНОВИ

желим да затвориш очи; прочистиш мисли

и присетиш се снова које си пре много година

закопао у неистраженом делу своје маште

 

ходаћемо кроз љубичасту свилу бескраја

избраздану рупама стварности

љубићемо наша тела од врха косе до последњег ножног прста

волећемо се безусловно као што су нас волеле наше мајке

 

утопићемо се у талог са листићима чаја на дну наших шоља

и пребројавати посебно она усправна и она окренута наопачке

као мој поглед на овај свет

 

ноћу

искрадаћемо се из топлине својих постеља

само да лежимо заједно на травњаку испред куће

бројимо звезде и нагађамо

која то сија са нашим неоствареним сновима

 

Алекса Вилић II2 , Карловачка гимназија

 

Lidija Ivanova

Lidija Ivanova

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 9, 2018 in Uncategorized

 

Ознаке: , ,