RSS

Архиве категорија: Uncategorized

Старац Пајсије   НЕМА ДУХОВНОГ ПРОЛЕЋА БЕЗ ДУХОВНЕ ЗИМЕ

***

„Тмурност времена никад не остаје трајно на небу, него пролази и опет се појављује сунце. Нада са стрпљењем изгони хладноћу зиме и доноси радост пролећа које сунцем загрева земљу и ствара зелени покривач. Не можемо очекивати духовно пролеће уколико уколико најпре не прођемо духовну зиму, током које у нама умире духовна гамад. Не очекујмо да оно Божанско процвета у нама уколико претходно не умре оно људско: односно ако се духовним орањем не преокрене зеленило (телесне, вештаствене) природе и пшенично семе не падне и донесе стварно зеленило са изобилним (духовним) плодом.“

 

Из књиге СУЗЕ ЗА СВЕТ, Савремени грчки старци I, Београд 2004.

 

шљива 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 5 априла, 2020 in Старац Пајсије, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Иван Иљин ПРАШИНА СВЕТА

***

„Живети значи – разликовати, процењивати, изабирати; онај ко се томе не научи остаће затрпан прашином живота. Живети значи – укорењивати се у основноме и организовати из њега свој карактер и свој поглед на свет; ко није способан за то, тај ће се сам распасти у прах и изгубиће сам себе. (…) Све ништавне ствари нашег постојања – све те несреће, издаје и празне „прилике“ живота које желе да стекну тежину и значај, а у ствари су лишене сваке суштине – сви ти празни, беспризорни животни садржаји, који се на нас односе непрекидном бујицом – све те гадости које нас засипају, које претендују на наше време и нашу пажњу, које нас раздражују, узбуђују и разочаравају – све је то прашина, злосрећна и ништавна прашина живота… И ако не умемо да се избавимо од ње, ако живимо у њој, предаћемо јој пламен нашег постојања; ако не васпитавамо себе у најбољем укусу и не супротставимо јој јачу и благороднију дубину духа, прогутаће нас гадост, наша животна дела изгубиће виши смисао, постаће бесмислена и недовољна, наш животни ниво постаће нижи, наша љубав постаће каћиперна, нечиста и нетворачка; наши поступци постаће случајни, издајнички, лажни – и дух наш задавиће се у дубини постојања.

(…) Човек занесен прашином и сам постаје прашина, читав облак прашине. (…) Због прашине коју је подигао и не види сунце.

(…) Притајивши се крај путева нашега живота, лежи око нас та лукава прашина; и боље нам је не узнемиравати је, и не расипати њене прегршти на ветру. Она се неприметно увлачи у грло наше душе и улази у срце, прожимајући све што је у њему сакривено. Ево зашто нам је неопходно умеће да од ње очистимо наш душевни простор; онај ко тај мар пренебрегава, ризикује да се кад-тад задави у сопственој прашини. Јер из те прашине у човеку почиње све: и мишљење, које се претвара у релативна, апстрактна схватања (логична прашина);  и неукорењена, беспредметно залутала фантазија (естетичка прашина) и воља која се одваја од својих светих корена, цинична, властољубива, сурова, која разумева човечанство као безличну, политичку прашину, и хладно и умртвљено срце, која престаје да воли и запада у природно баналну прашину постојања…

А ако срце занемогне, човек је допола мртав; и неће се изборити са животном прашином. Савремена криза света је криза загушеног срца и побуњене прашине.“

 

Превео: Владимир Јагличић

 

Из књиге ПОЈУЋЕ СРЦЕ, Књига тихих созерцања, Београд: Бернар, 2010.

 

Elizabeth Adela Forbes

Elizabeth Adela Forbes

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 априла, 2020 in Иљин, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

ДУХОВНА ЛИТЕРАТУРА

Јеромонасх Серафим Роуз БОГ СЕ ОТКРИВА У ЉУДСКОМ СРЦУ

Духовне књиге

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 априла, 2020 in ДУХОВНА ЛИТЕРАТУРА, Uncategorized

 

Жарко Видовић УМЕТНОСТ

„Уметност није уметничко дело. Она није ни избор ни свеукупност свих дела која, до данас створена, постоје.

Уметност је сам п р о ц е с који ми, немајући бољег израза, називамо   с т в а р а –    њ е м уметничког дела и доживљавања дела. Оно што називамо „уметничким делом“ јесте само траг, израз, документ уметности. Сама уметност траје колико и стварање дела. Дело, затим, постоји и даље, као и свака друга /неуметничка/ ствар. Али, нас оно подсећа на процес који се одигравао у човеку. По томе што се сећамо тога процес, што нас дело подсећа на процес /на уметност/ – називамо дело уметничким.

Уметност је, међутим, не само у ствараоцу дела него и у ономе који дело доживљава. Процес доживљавања дела је, такође, уметност. Кад кажемо да је дело лепо, а при томе остајемо хладни и одсутни, онда је у тим речима садржано само сећање на уметност /на доживљај/.

Уметност, дакле, није никаква постојећа ствар, нити икакав догађај изван човека, него је она моменат једног нарочитог стања човековог духа. То стање називамо уметност или доживљај.

Дело је с тим стањем повезано зато што из таквог стања настаје. Пошто дело није само по себи уметност, него је из уметности /доживљаја/,  а само уживаоцу оно опет постаје уметност, то се оно зове дело уметности или „уметничко дело“. Изван тога доживљаја оно је ствар.“

 

Из књиге УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, Загреб 1966/67 – Београд 2019.

inspiracija 3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 марта, 2020 in Видовић, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Жарко Видовић ТЕХНИКА И ЗАНАТ У УМЕТНОСТИ

„Да би човеку била могућа уметност, неопходно је такво техничко образовање /или техничка вештина/, да се приликом стварања не мора мислити на техничке проблеме, као што је за савршену вожњу скијама неопходно усвојити технику држања на скијама до те мере, да скијаш не мора мислити на своје покрете. Свака уметност има своју посебну технику /или посебан занат, посебан „језик“ изражавања/.

Појмом технике обухватамо, међутим, многе противречне ствари и појаве: алат /посебан за сваку уметност/, материјал који обрађује сваки уметник /посебан за сваку уметност/, модел који се, евентуално, репродукује или описује /посебан за сваку уметност/ и знање потребно за репродукцију /опис/ модела. Но, да би техника постојала, мора постојати техничко биће, тј. човек који тим елементима технике уме да влада и који, помоћу алата, материјала или модела, може да начини све што хоће. Мора, дакле, да постоји мајстор, који од „сировине“ /материјала/ може сваки модел /тј. „природу“/ да репродукује. Но, техником то можемо назвати тек кад мајстор може да репродукује модел без двоумљења  и колебања, сигурно, чак и кад је при раду одсутног духа и кад мисли на нешто друго, а не на модел, алат и материјал. Дакле, права техника делује код мајстора аутоматски!

Но, баш због тога /нужног/ аутоматизма техника није уметност, те ни мајстор, техничко биће, није још уметник. Он је само техничар, занатлија! Без духа и без печата доживљаја, без печата личности у његовој творевини.

Али историју технике – па ни историју технике сликарске, скулпторске, градитељске, плесне, музичке, говорне /знање језика и имена за сваки појам и сваку ствар/ – не смемо бркати са историјом одговарајуће уметности, јер уметност није техника. Ни највећи уметник није увек уметник, мада је увек мајстор. Техника се може стећи напором воље, а уметност се никада не изазива напором воље. Уметност је спонтана те се, као ни доживљај, не изазива вољом.“

 

Из књиге УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, загреб 1966/67 – Београд 2019.

 

inspiracija 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 марта, 2020 in Видовић, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Плутарх НА ОКОЛНОСТИ СЕ ЉУТИТИ НЕ ВРЕДИ…

***

„Као што се ципела криви према нози, а не обрнуто, тако се и живот човеков обликује према његовом карактеру и склоностима. Није тачно – што неко рече – да живот испуњен врлином постаје по навици пријатан онима који су изабрали тако да живе; не, него разуман став и држање испуњава живот врлином и чини га надасве пријатним. Зато хајде да очистимо и отворимо прозор мира и радости који је у нама самима, тако да нам и спољне околности, кад престанемо да им се опиремо, постану прихватљиве и за нас повољне.

На околности се, дакле, љутити не вреди –

њих баш брига! – него ко се у прилици свакој

исправно постави, тај ће увек успешан да буде“

 

Превод: Челица Миловановић

Из књиге О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Београд: Српска књижевна задруга, 2017.

 

leptir

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 марта, 2020 in Плутарх, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Плутарх О ДУШЕВНОМ МИРУ И СПОКОЈСТВУ

***

„Очигледно ти ниси заборавио оно што си толико пута чуо од својих учитеља – да фина ципела не лечи гихт, нити круна главобољу. Новац, слава или утицај на двору уопште немају значаја за духовни мир и живот без успона и падова – осим у случају да човек у тим предностима ужица кад их има, а кад му нису доступне, да их не тражи и за њима не трчи. Или, другим речима, да је његов разум навикао, и увек је спремн да брзо реагује кад се страствен и неразумни део душе ускомеша – што често бива – и не пушта га да се расипа и јури у пропаст кад му нешто од оних ствари дође под руку.

Ксенофонт је говорио да богова треба да се сећамо и пошту им указујемо нарочито онда кад им је срећа наклоњена, јер тако, кад се једном нађемо у тешкој ситуацији, ми слободно можемо да их зовемо у помоћ, јер смо заслужили њихово пријатељство и благонаклоност. То исто важи и за савете и препоруке које се дају у циљу смиривања страсти – ко год има памети треба да их проучава још много пре него што се страсти у њему надигну, јер ако се тако унапред припреми, више ће користи од њих имати. Љути пси узбуне се чим чују неку вику, и смирују се тек кад чују онај глас на чије су викање навикли. Тако и душевне страсти кад се ускомешају, није их лако умирити – осим ако човек има у приправности добро познате и прикладне аргументе против узрујавања.“

Превод: Челица Миловановић

Из књиге О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Београд: Српска књижевна задруга, 2017.

 

plutarh 6

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 марта, 2020 in Плутарх, Uncategorized

 

Ознаке: , , ,