RSS

Архиве категорија: Uncategorized

Рајко Петров Ного СТВАРИ КОЈЕ СМО ВОЛЕЛИ

Ствари

које смо волели

зар изгубљене су заувек:

зелена столица, очева шкриња

и благи мир са њима.

У пустоме свету осаме

ја сањам блиске ствари.

 

О како силан јер узалудан

напор је мојих прстију

тај блиски мир да ухвате,

у шкољку руку затворе;

 

ти прсти – пужа рогови

на друге, на јаве додире.

 

 

nogo 1

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 21, 2017 in Рајко Петров Ного, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Josif Brodski JEZIK I PESNIK

• I s vremena na vreme, pomoću jedne reči, jedne rime, pisac pesme uspeva da se nađe tamo gde pre njega niko nije bivao – i dalje, možda, od onog što bi i sam želeo.Onaj što piše pesmu piše je pre svega zato što je stvaranje stihova fantastični ubrzivač svesti, mišljenja, osećaja sveta. Kada jedanput iskusi to ubrzanje, čovek više ne može da se odrekne ponavljanja tog eksperimenta, on počinje da biva zavisan od tog procesa, kao što postanu zavisni uživaoci droga ili alkohola. Smatram da se čovek koji na takav način zavisi od jezika i zove pesnik.
• Kao što znamo, postoje tri načina saznanja: analitički, intuitivni i način kojim su se služili biblijski proroci – posredstvom otkrovenja. Poezija se razlikuje od ostalih oblika književnosti po tome što se istovremeno služi svim trima načinima (dajući prvenstvo drugom i trećem), jer se sva tri načina nalaze u jeziku.
• Onaj što piše pesmu piše je zato što mu jezik došaptava ili diktira sledeći stih.
• Kad počinje pesmu pesnik po pravilu ne zna kako će je završiti, i povremeno biva veoma začuđen onim što je ispalo, jer se često dobije bolje od očekivanog, često njegova misao odlazi dalje no što je računao. To i jeste trenutaka kada se budućnost jezika meša u njegovu sadašnjost.

Čovek se laća da napiše pesmu iz raznih razloga: da bi osvojio srce voljene žene, da bi izrazio svoj odnos prema stvarnosti koja ga okružuje, bio to pejzaž ili država, da bi zapečatio duševno stanje u kojem se u datom trenutku nalazi, da bi – kako on misli tog trenutka – ostavio trag na zemlji. On pribegava toj formi – pesmi – iz pobuda, pre svega, nesvesno-mimetičkih. Crni vertikalni stub reči na sredini belog lista hartije očigledno podseća čoveka na njegov vlastiti položaj u svetu, na odnos prostora prema njegovom telu. Ali nezavisno od razloga zbog kojih se on laća pera i nezavisno od efekta koji se postiže onim što izlazi ispod tog pera pred auditorijum, bio on mali ili veliki, neposredna posledica tog poduhvata je osećaj stupanja u direktan kontakt sa jezikom – tačnije osećaj trenutnog padanja u zavisnost od svega što je na njemu već izraženo, napisano, ostvareno.

Ta zavisnost je apsolutna, despotska, ali ona i oslobađa. Jer budući uvek stariji od pisca, jezik poseduje ogromnu centrifugalnu energiju koju predstavlja njegov vremenski potencijal – tj. sve vreme koje leži ispred njega. A taj potencijal ne određuje toliko količinski sastav nacije koja govori tim jezikom, mada i to, koliko kvalitet pesamam napisanih na njemu. Dovoljno je setiti se autora grčke ili rimske antike, dovoljno je setiti se Dantea. Ono što se danas stavara na ruskom ili enegleskom jeziku garantuje postojanje tih jezika tokom sledećih hiljdu godina. Pesnik je, ponavljam, sredstvo postojanja jezika. Ili, kako je rekao veliki Odn – on je ono čime jezik živi. Nestaće mene koji pišem ove stihove, neće biti ni vas, čitalaca, ali jezik kojim su napisani i na kojem ih čitate ostaje – ne zato što je dugovečniji od čoveka, već i zato što je bolje prilagođen mutaciji.

Onaj što piše pesmu, međutim, ne piše je zato što računa na posmrtnu slavu, mada se često nada da će ga pesma nadživeti, makar i na kratko vreme. Onaj što piše pesmu piše je zato što mu jezik došaptava ili diktira sledeći stih. Kad počinje pesmu pesnik po pravilu ne zna kako će je završiti, i povremeno biva veoma začuđen onim što je ispalo, jer se često dobije bolje od očekivanog, često njegova misao odlazi dalje no što je računao. To i jeste trenutaka kada se budućnost jezika meša u njegovu sadašnjost. Kao što znamo, postoje tri načina saznanja: analitički, intuitivni i način kojimsu se služili biblijski proroci – posredstvom otkrovenja. Poezija se razlikuje od ostalih oblika književnosti po tome što se istovremeno služi svim trima načinima (dajući prvenstvo drugom i trećem), jer se sva tri načina nalaze u jeziku. I s vremena na vreme, pomoću jedne reči, jedene rime, pisac pesme uspeva da se nađe tamo gde pre njega niko nije bivao – i dalje, možda, od onog što bi i sam želeo. Onaj što piše pesmu piše je pre svega zato što je stvaranje stihova fanstastični ubrzivač svesti, mišljenja, osećaja sveta. Kada jedanput iskusi to ubrzanje, čovek više ne može da se odrekne ponavljanja tog eksperimenta, on počinje da biva zavisan od tog procesa, kao što postanu zavisni uživaoci droga ili alkohola. Smatram da se čovek koji na takav način zavisi i od jezika i zove pesnik.

J. Brodski – Lice sa posebnim izrazom (odlomak), 1987

Prevod: Neda Nikolić Bobić

brodski-esej

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 1, 2017 in Јосиф Бродски есеји, Uncategorized

 

Ознаке: , , , , ,

Владан Десница О РАДОСТИ ИШЧЕКИВАЊА

Примјетио сам, радује ме сваки долазак танке болничарке. Несвјесно га очекујем. Веселим се оброцима и сату кад ми дају лијекове зато што их она доноси. Тачније, не веселим се (претјерао сам), али их чекам. А то је можда, још више. Без онога што нас весели, некако се може. То је воће на нашој трпези: пријатно је, но не мора баш да буде. Али с оним што се ишчекује, већ је мало друкчије. Оно што се ишчекује тежи да постане потреба, насушна потреба. Па кад то ишчекивано изостане, његово одсуство, она празнина, зна каткад заузети у нама велико, велико мјесто. Тачно онолико колико је запремало ишчекивано.

ПРОЉЕЋА ИВАНА ГАЛЕБА, Савремена администрација, Београд, 1964

desnica-1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 27, 2016 in Десница, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Октавио Паз УНУТРАШЊОСТ

Зараћене мисли

Хоће да ми распрсну чело

 

Стазама птичјим

Рукопис напредује

 

Рука размишља гласно

Једна реч дозива другу

 

Листом по коме пишем

Стижу и одлазе бића која видим

 

Корњача стол књига

Свијају крила и одмарају

 

Упалише се светиљке већ

Ко лежај се отвара и затвара час

 

Са црвеним чарапама и бледим лицем

Улазите ти и ноћ

 

Превод: Бранислав Прелевић

 

Лукови, Реч и мисао, Рад, Београд, 1979.

paz-3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 5, 2016 in Uncategorized

 

Ознаке: , , , , , ,

Октавио Паз ПЕСНИК

  • Музика и хлеб, млеко и вино, љубав и сан: бесплатно. Велики смртоносни загрљај противника који се воле: свака рана је извор. Пријатељи добро оштре своје оружје, спремни за завршну распру, распру ка смрти за цео живот. Крстаре кроз ноћ спојени љубавници, звезде и телеса здружени. Човек је храна човекова. Знање се не разликује од снивања, снивање од чина. Поезија је запалила ватру свим песмама. Престаше речи, престаше слике. Укинуто растојање између имена и ствари, именовати значи стварати, а маштати – рађати.

  • Привремено, узимај штап, теориши, буди тачан. Плаћај своју цену и стичи своју плату. У слободним часовима паси до распукнућа: има големих брда часописа. Или се накриви сваке вечери на сто кафеа, са језиком натеченим од политике. Ћути и гестикулирај: све је исто. У неком граду већ су припремили твоју казну. Нема излаза који не води срамоти или стратишту: имаш снове сувише јасне, потребна ти је чврста филозофија.

Превод: Бранислав Прелевић

Лукови, Реч и мисао, Рад, Београд, 1979

paz-2

Geoffry Johnson

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 5, 2016 in Паз, Uncategorized

 

Ознаке: , , , , ,

Бела Хамваш – ПРИЈАТЕЉСТВО

Бела Хамваш – ПРИЈАТЕЉСТВО

СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ

1.
Платон каже да је прареч заједнице закон, Аристотел каже Филија. Обојица могу бити у праву. Оно што уједно одржава заједно, то је закон изнад бића. Али оно што ствара заједницу, то је пријатељство које живи у бићима. Филија значи пријатељство, али ово пријатељство није идеја. Много је више само биће. Где постоји раздор, претпоставља се да је присутан Ареј, олујни; где постоји љубав, претпоставља се да је присутна Афродита, она која разрешава противречности; где постоји пријатељство, претпоставља се да је присутна богиња Филија. И Аристотел мисли, ако много хиљада и милиона људи станује на једном месту, говоре једним језиком, негују једну баштину, придржавају се једног моралног реда – то је све чудо богиње Филије. Без ње би Ла Брије био у праву, јер он каже: изненађен сам што човечанство не живи у једној држави, не верује у једну религију, не говори једним језиком – ако погледам многоврсност и разноврсност…

View original post 2.623 more words

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 1, 2016 in Хамваш, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Едит Седергран ЛЕПОТА

Шта је лепота? Питају се све душе –

Лепота је свако изобиље, сваки жар, свака препуњеност и свака велика немаштина;

Лепота је бити одан лету и наг до јесени;

Лепота је папагајева перјана одора или залазак сунца који најављује олују:

Лепота је оштра црта и необичан глас: то сам ја,

Лепота је велики губитак и погребна поворка без гласа,

Лепота је лаки замах лепезе који буди дашак судбине;

Лепота је бити чулан као ружа или опростити све зато што сунце сија;

Лепота је крст који је монах изабрао или ниска бисера коју дама

Добија од љубавника,

Лепота није ретки сос у коме песници себе сервирају,

Лепота је водити рат и тражити срећу,

Лепота је служити вишим силама.

 

Превод: Славица Агатоновић

Изабране песме, Трећи трг –Чигоја штампа, Београд 2011

HDRtist HDR - http://www.ohanaware.com/hdrtist/

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 28, 2016 in Седергран, Uncategorized

 

Ознаке: , ,