RSS

Архиве категорија: Uncategorized

Иво Андрић ТРАВНИЧКА ХРОНИКА (одломак)

***

„Оставши опет у непомућеној ноћној тишини, као завејан, Давил је седео један тренутак, скрштених руку и изгубљена погледа. Био је узбуђен и брижан, али не уплашен и сам. Поред све неизвесности и свих тешкоћа које га очекују, чинило му се као да се, први пут откако је у Травнику, малко разведрава и указује парче пута пред њим.

Од оног фебруарског дана, пре више од седам година, кад је, после првог Дивана код Хусреф Мехмед-паше, дошао узбуђен и понижен у Барухову собу у приземљу и пао на тврди миндерлук, сви послови и напори у вези са Турцима вукли су га ка земљи, спутавали и слабили. У њему је, из године у годину, расло и арално дејство „оријенталног отрова“ који мути поглед и погриза вољу, а којим је од првог дана почела да га запаја ова земља. Ни близина француске војске у Далмацији, ни сав сјај великих победа нису могли то да измене. А сада, када се, после слома и пораза, спрема да све напусти и крене у неизвесност, јављају се у њему подстрек и воља, какве није познавао за ових седам година. Бриге и потребе су веће него икад, али га зачудо не избезумљују као до сада, него му оштре мисао и шире видик, не насрћу из бусија, као проклетство и несрећа, него теку са осталим животом.

У суседној соби сада се чуло како нешто шушка и гребе, као миш у дувару. То његова жена, неуморна и прибрана као увек, спрема и увија последње ствари. У овој истој кући спавају његова деца. И она ће једног дана порасти (он ће све ућинити да добро и срећно порасту) и поћи да траже пут који он није успео да нађе, па ако га и не нађу, тражиће га ваљда са више снаге и достојанства него што је он умео да га тражи. Сад, спавајући расту. Да, живи се и креће у овој кући као и у свету напољу, где се отварају изгледи и дозревају нове могућности. ‒ Као да је одавно напустио Травник, он није више мислио на Босну, ни шта му је дала ни колико одузела. Осећао је само како му однекуд притичу снага и стрпљење и решеност да спасава себе и своје. И настављао је да сређује пожутеле папире, да цепа све што је застарело и излишно, а да оставља и слаже оно што би му могло требати за даљи живот, у измењеним приликама, у Француској.

А тај механички посао пратила је, као нека упорна мелодија, неодређена, али стална мисао: да ипак негде мора да постоји и тај прави пут који је он целог живота узалуд тражио; да постоји и да ће га човек кад тад наћи и отворити за све људе. Он сам не зна како, када, ни где, али наћи ће га кад било његова деца или још даље потомство.

То му је, као нечујна унутарња мелодија, олакшавало посао.“

 

Isaac Levitan

Isaac Levitan

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 децембра, 2019 in Uncategorized

 

Леополд Стаф НЕДЕЉА

Нећу да идем овом стазом

на којој вене опало лишће:

ту је на сваком кораку

све дубља, све магловитија јесен.

Навратићу тамо где је зелено,

на извор

око којега цветају бојом неба

невини незаборавци

и сећање у тишини тражи

твоје име.

 

неделја

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 новембра, 2019 in Леополд Стаф, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Иво Андрић ОТКРИВАЊЕ

Знајте да нисам
онај што се у самртном лику
пред вашим очима крио.

Под тим варљивим видом
увек сам само био
песма велике среће
која хуји и плави, као поплава зрачна,
мора и континенте.

Под тим варљивим видом
увек сам, увек био
песма великог сна,
сна што као снег веје и засипа и гаси
мора и континенте.

Знајте да сам ја песма
извора непресушног.
Песма велике беде,
глади, безразложног јада, која одувек пуни
мора и континенте.

Београд, 1939.

 

откривање

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 јула, 2019 in Андрић, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Момчило Настасијевић О НАУЧНИКУ И УМЕТНИКУ

„Научник је озбиљан човек који пажљиво корача сигурним и утрвеним путем прокопаним ранијим генерацијама […]. Уметник је немирно, радознало дете пуштено у свет. Он, иако има пред собом многе путеве и стазе, радије иде странпутицом, јер је суревњив на оне који су тим путевима прошли пре њега. Не марећи за равницу, сигурност и чисте видике, провлачи се кроз непроходне шуме и планине, и помисао да ће туда после њега неко други проћи и видети више него он ужасава га.“

Настасијевић, Момчило. Есеји, белешке, мисли.

 

nast 1

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 јула, 2019 in Настасијевић, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Бошко Сувајџић ПЕСМА ПОГИНУЛИХ МОМЧИЛОВИХ ВОЈНИКА ИЗ МОРЕЈЕ

Изађе Момчило Перитеоријски по земљи

као сенка, као магла, као дим,

војвода јединосуштни, управитељ горњих крајева,

првоначелник Архистратига.

И шуме се размицаху, и дрвеће светлозарно

уклањаше лишће пред њим,

и блескаху у полумраку мачеви и бојна копља,

блистави шиљци сига.

И анђели по планинама посипаху снег,

патуљасто зрневље,

и Трибали кукавни грбине и власи седе

повијаху до земље.

И језици наши стадоше говорити, а да речи не

                                                                прозборисмо;

и потом:

усековаше нам главе, и измешаше речи,

и разлучише са животом.

 

Иђаше војвода Момчило пред војском,

са херувимима небеским, у слави,

а по заповеди његовој лећаху над њиме облаци,

и звезде, и птице крилате,

(и Трибали).

И вране се питаху пастрмом са гозбе обилате.

И тецијаху реке небеске,

и отворише се поводњи,

и затворише се тешко,

ко манастирске двери, капци Господњи.

И обашка:

у војсци се запати јевтика, и чир, и вашка:

накот немушти, змијски.

Иђаше војвода Момчило,

перитеоријски.

 

Шта се сачувало од завичаја? Ништа.

Дубоке ће реке тећи од мора натраг у своје врело

као што су увек текле,

као што су могле тећи и у нешем сећању на море,

од мора сношљивијем.

Памтимо пустош ратишта.

Около су брујале траве, као да држе опело.

(Људи су што и биље, да кажемо с Ливијем).

У ропцу самртноме липсаваху Трибали

свакојаке феле, узраста, нације.

Јеђаху земљу као сено. (Изиђи из језера, жено!)

како може онај који дроб повраћаше у тело,

како може онај језиком сведочити Бог,

Или живот, или јензик, или дзело?

 

Ја, Момчилов војник из Мореје

(што разли се по земљи као магла, као жива,

                                                      висок као мунаре),

сведочим крвљу:

мраморно дно, по коме смо ходали;

сводове који су се белели на врху;

људе и гибралтаре.

И Бога сведочим. (Бог је заточен, као талас, на

                                                                       острвљу).

Сведочим васионе. (Да лʼ оно што вишим бива

                                                                   вишу има и сврху?)

Сведочим о путу (јер ја сам тај пут).

Сведочим скакавце, и буру, и глед, и тучу љуту.

У праведном гневу Господњем

сведочим Град који ће нићи у времену потоњем.

И на крају: сам, пред забрањеном собом,

у којој се стекла сва чудесност

(на небеској пучини),

Сведочим сопствену смрт.

(О, Боже, шта ми учини.)

 

velicković snežana

Величковић Снежана

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11 јула, 2019 in Uncategorized

 

Димитрије Мерешковски САМОЋА У ЉУБАВИ

Смркава се. У граду страном
Једно према другом седимо,
И у хладном сумраку ноћном,
Обоје патимо и ћутимо.

Схватили смо обоје давно,
Да је реч немоћна и мртва:
Када је сирото срце пуно,
Слова су само залудна жртва.

И нико никога не криви:
Ко гордост не може да свлада,
Тај ће вечно сам да живи,
Ко воли, — роб мора бити свагда.

У тежњи блаженству што мами,
Одвлаче мучни дани срећу,
Сви смо — сами, увек — сами:
Сам поживех, сам умрећу.

У стаклу бледог окна чучи
Вечерња светлост и дрема. —
Да волимо само смрт нас учи
Све оно, чему повратка нема.

 

1892.

 

Димитриј Мерешковски
Препевао: Александар Мирковић

 

преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com

 

samoca 3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 6 октобра, 2018 in Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Алекса Вилић СНОВИ

желим да затвориш очи; прочистиш мисли

и присетиш се снова које си пре много година

закопао у неистраженом делу своје маште

 

ходаћемо кроз љубичасту свилу бескраја

избраздану рупама стварности

љубићемо наша тела од врха косе до последњег ножног прста

волећемо се безусловно као што су нас волеле наше мајке

 

утопићемо се у талог са листићима чаја на дну наших шоља

и пребројавати посебно она усправна и она окренута наопачке

као мој поглед на овај свет

 

ноћу

искрадаћемо се из топлине својих постеља

само да лежимо заједно на травњаку испред куће

бројимо звезде и нагађамо

која то сија са нашим неоствареним сновима

 

Алекса Вилић II2 , Карловачка гимназија

 

Lidija Ivanova

Lidija Ivanova

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 септембра, 2018 in Uncategorized

 

Ознаке: , ,