Архиве категорија: Uncategorized
Жарко Видовић УМЕТНОСТ
„Уметност није уметничко дело. Она није ни избор ни свеукупност свих дела која, до данас створена, постоје.
Уметност је сам п р о ц е с који ми, немајући бољег израза, називамо с т в а р а – њ е м уметничког дела и доживљавања дела. Оно што називамо „уметничким делом“ јесте само траг, израз, документ уметности. Сама уметност траје колико и стварање дела. Дело, затим, постоји и даље, као и свака друга /неуметничка/ ствар. Али, нас оно подсећа на процес који се одигравао у човеку. По томе што се сећамо тога процес, што нас дело подсећа на процес /на уметност/ – називамо дело уметничким.
Уметност је, међутим, не само у ствараоцу дела него и у ономе који дело доживљава. Процес доживљавања дела је, такође, уметност. Кад кажемо да је дело лепо, а при томе остајемо хладни и одсутни, онда је у тим речима садржано само сећање на уметност /на доживљај/.
Уметност, дакле, није никаква постојећа ствар, нити икакав догађај изван човека, него је она моменат једног нарочитог стања човековог духа. То стање називамо уметност или доживљај.
Дело је с тим стањем повезано зато што из таквог стања настаје. Пошто дело није само по себи уметност, него је из уметности /доживљаја/, а само уживаоцу оно опет постаје уметност, то се оно зове дело уметности или „уметничко дело“. Изван тога доживљаја оно је ствар.“
Из књиге УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, Загреб 1966/67 – Београд 2019.
Жарко Видовић ТЕХНИКА И ЗАНАТ У УМЕТНОСТИ
„Да би човеку била могућа уметност, неопходно је такво техничко образовање /или техничка вештина/, да се приликом стварања не мора мислити на техничке проблеме, као што је за савршену вожњу скијама неопходно усвојити технику држања на скијама до те мере, да скијаш не мора мислити на своје покрете. Свака уметност има своју посебну технику /или посебан занат, посебан „језик“ изражавања/.
Појмом технике обухватамо, међутим, многе противречне ствари и појаве: алат /посебан за сваку уметност/, материјал који обрађује сваки уметник /посебан за сваку уметност/, модел који се, евентуално, репродукује или описује /посебан за сваку уметност/ и знање потребно за репродукцију /опис/ модела. Но, да би техника постојала, мора постојати техничко биће, тј. човек који тим елементима технике уме да влада и који, помоћу алата, материјала или модела, може да начини све што хоће. Мора, дакле, да постоји мајстор, који од „сировине“ /материјала/ може сваки модел /тј. „природу“/ да репродукује. Но, техником то можемо назвати тек кад мајстор може да репродукује модел без двоумљења и колебања, сигурно, чак и кад је при раду одсутног духа и кад мисли на нешто друго, а не на модел, алат и материјал. Дакле, права техника делује код мајстора аутоматски!
Но, баш због тога /нужног/ аутоматизма техника није уметност, те ни мајстор, техничко биће, није још уметник. Он је само техничар, занатлија! Без духа и без печата доживљаја, без печата личности у његовој творевини.
Али историју технике – па ни историју технике сликарске, скулпторске, градитељске, плесне, музичке, говорне /знање језика и имена за сваки појам и сваку ствар/ – не смемо бркати са историјом одговарајуће уметности, јер уметност није техника. Ни највећи уметник није увек уметник, мада је увек мајстор. Техника се може стећи напором воље, а уметност се никада не изазива напором воље. Уметност је спонтана те се, као ни доживљај, не изазива вољом.“
Из књиге УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, загреб 1966/67 – Београд 2019.
Николај Велимировић МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
LXXVI
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.
Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.
Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Они су место мене исповедили грехе моје пред светом.
Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати сама себе.
Они су ме мучили онда, кад сам ја бежао од мука. Они су ме ружили онда, када сам ја сам себи ласкао.
Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим.
Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.
Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.
Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.
Кад сам мислио мирно спавати, они су ме будили иза сна.
Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот, они су га рушили и изгонили ме ван.
Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Благослови их и умножи их; умножи их и још више их огорчи против мене –
да би моје бегство к Теби било бесповратно;
да би се нада у људе искидала сва као паучина;
да би се смирење потпуно зацарило у души мојој;
да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гнева;
да би све своје благо сабрао на небу;
ах, да би се једном ослободио самообмане, која ме је и заплела у страшну мрежу варљива живота. Непријатељи су ме научили да знам, -што мало ко зна – да човек нема непријатеља у свету изван себе.
Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи.
Заиста тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи.
Зато благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје.
Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна.
Јер зна син, да му се непријатељи не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између њих и моли се Богу за њих;
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Петар Кочић МОЛИТВА
О Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и радости разгубати!
СТРАНИЦА ДНЕВНИКА ЈЕДНЕ НАТАЛИЈЕ
17.03.2020.
Људи су почели да раде као пчеле у кошници. Професори се труде да нам пошаљу упутства како се улази у Гугл учионицу. Иако ми је то интересантно, не желим да пишем о томе. Знам да све што је ново људима доноси стрес и гомилу питања. Сви постају скептици. С обзиром на то да нам је и образовање постало електронско, бојим се да полако не почнемо да губимо осећања и додир са реалношћу. Зато желим да пишем о реалности, о томе како се осећам. Не у дигиталној форми него на папиру.
Данас се осећам много боље. Трагала сам за сунцем по стану. Кад сам га нашла,узела сам књигу у руке и пила чај. Упила сам зраке наде и задовољства. Не осећам више тугу нити као да ми је свега преко главе. Осећам мир. Желим да имам испуњен дан иако сам затворена. Моја прехлада је боље, само мало кашљем, али још увек не могу да изађем напоље на клупицу. Дрвеће изгледа дивно данас, комшијско цвеће је процветало као и жбун неког дивљег цвећа. Жао ми је што ми је тај призор завеса кварила. Моје биљке су добро, додуше циклама је мало сува. Ускоро ћу посадити невен. Сунце тренутно полако залази, птице певају и мирно је. Нажалост, има много аутомобила. Број заражених је 65.
Одлучила сам да ћу да носим хаљине како бих се осећала боље. Данас сам мало плесала. Осећам се као срећно босоного циганче. Само што сам се ја добровољно одрекла слободе због здравља. Покушаћу да направим распоред како бих могла да будем вредна.
Иван В. Лалић ПЛАВА ГРОБНИЦА
Стојте, галије царске! Спутајте моћне крме,
Газите тихим ходом!
Опело неко шапћем у подне пуно срме
Истопљене над водом.
Ту где на дну шкољке, како рече песник,
Сан уморан хвата, лежи брат до брата,
Леже златне сенке, знакови удесни
једног давног, никад допеваног рата.
Зар не осећате како море мили
Овде где се Сизиф са Сизифом грли?
Док у подневној сумаглици чили
Трајект што без журбе према копну хрли.
Ту где беспослени турист снима барке,
Са сламним шеширом спуштеним на чело,
Храм назирем, стваран испод летње варке
Мора што трепери док шапћем опело,
Шапћем га у себи, да не будем смешан
У оку водича што рутински брбља
О Наусикаји, сасвим неумешан
У моје опело и худ удес Србља.
Стојте, галије царске! И ви глисери бучни
Возите с пола гаса.
Мисао једну горку хоћу да разобручим,
Макар у пола гласа.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода…
Само да унуци у њиховој сенци
Крваре због истог, недохватног плода.
Зато ту се Сизиф са Танталом грли
Испод воде, мени свете, којом плута
Пена од трајекта који копну хрли,
Наранчина кора, мрла од мазута…
И проћи ће многа столећа, ко пена,
Како рече песник у самртном зноју,
У врућици рујној; ал велика смена,
Коју сањао је, још гине у строју.
Стојте, галије царске! Слабо вас нешто видим
У омаглици дана.
Пред невидљивим храмом отвара се и бриди
Незацељена рана.
Хоћу да кроз звуке шкљоцања камера,
Одломке безвезних разговора летњих,
Провучем тај шапат; моја је намера
Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи
И кажем: ипак мирно почивајте;
Није ово подне оно што нас спаја,
Него једна повест која дуго траје,
А вас усијава до црнога сјаја,
Па подневно ово сунце црно бива
Унутрашњем оку путника певача;
Док ми поглед клизи по плочи залива
Са још свежом браздом промаклог тегљача.
Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта
Макар несвесно ода.
Не смем да иштем више.
А историја кошта:
Крв ипак није вода.
____________________
*Крф 1985. године – Београд 9. VII 1989. године
Иван В. Лалић ОКТАВЕ О ЛЕТУ
Кад већ почетком лета сенка чврсне
и протка јуни као жила мрамор,
Тад знаш да лето рано ће да прсне
Изнутра, и да предвоји се само
О Илиндану; снаге истоврсне
Напете некад твоје конце држе;
Сад пуштају их бестрасно, све брже,
Док простим падом пониреш у замор.
Ветар у празној чаши на тераси
Са предвечерјем слаже се у талог.
Лептир у срцу. И осећаш да си
И одступницу предао у залог
Одсутној некој милости. На траси
Што увире у обзор, сјај даљине
Већ руби невид, и облак прашине
За коњаником који носи налог.
Пурпурне крпе лепршаве зором!
Покретне слике, вртови на коси!
Куле што роне усправно у понор
Преврнут као купа! Усхит што си
Одевао у речи, као пророк
Што само слути будуће, а не зна
Колико може машта, неопрезна,
Ко вино да се преломи у порок !
Од свега тога сазри једно лето,
Кад бестрасно га суђаје досуде,
Кад будуће и бивше, кад се све то
Смири у раван спојене посуде —
А срце мотри за крилатом петом
Гласника, мери размак и брзину;
И слуша крике ждралова што плину
У магли мрака, мокрим мимолетом.
(4—5. VI 1989)
Алекса Вилић АКРОСТИХ ЗА САВУ
Селестијалне ти сузе плачем на жарки летњи дан
Амбис те зове крицима митровачких врана
Вино твоје је љубав или метална горчина смрти
Au revoir mon amie
Шеташ ипак вечно до просторија твог бескраја
У светлим бојама сањари твоја страст
Можда судбина стварно постоји?
А грожђе је нажао остало необрано
Немамо времена, последње зрно песка је истекло
О, боли моја, у коју слаткоћу тебе да обојим?
Волећемо се до последњег хица
Иронично c’est la vie носиће ветар сремских пејзажа
Ћилим црвени још увек лежи вечно у прашини ⎯ чекајући
Алекса Вилић III1
Карловачка гимназија
Владислав Петковић Дис ХИМНА
Oдмани руком и загази бару
Што мили, тече, као живот мека,
Сарани разум, и удиши пару
С поднебља глиба што те свуда чека.
И пусти трулеж нека слепо гази
Љубав и душу, и натапа струну;
Задах нек на те своју сенку плази
Високу, крупну, као злоба пуну.
Одмани руком и затвори око,
Црвљиво доба нека нагло тиска
Спомене, славу, у блато дубоко,
Где порок цвета и развратност ниска.
За лице твоје огледала није.
Живи међ људма у музици блуда.
Живи! И нек ти влага срце пије.
Живи у земљи срамоте и луда.
Edward Robert Hughes (1851-1914)
препознавања 