RSS

Мисао у покрету

KRIZA MEDIJA I MEDIJI KRIZE

„A. Kami je zahtevao da društvo novine oslobodi novca da bi mogle da uzdižu publiku na ono što je u njoj najnaprednije. To danas zvuči kao citat iz Biblije. I bilo je živo sećanja na to do čega su neodgovorni tržišni liberalizam i finanskijska oligarhija doveli svet. Posle neoliberalinog preokreta devedesetih, to je sasvim potisnuto iz kolektivne svesti. U današnjem javnom mnjenju na krizu se gleda kao na elemetarnu nepogodu, a najkrivlja je za sve sirotinja koja hoće suv stan, da svaki dan jede, zdravstveno osiguranje, penzijicu. Zato „odgovorne elite“ moraju da uvode štednju. Na sirotinji, naravno. I mediji, koji su nekada smatrani „psima čuvarima“ slabih i nezaštićenih, pošto sad žive od oglasa banaka, logično podržavaju te „mere“ onih koji su svet i doveli na rub provalije.“

Da li je floskula o „nezavisnom novinarstvu“, zapravo, samo mit?

Ipak je to više od mita. Štampa je u istoriji kapitalizma važna. Dž. Milton je u 17. veku u parlamentu govorio kao bi za Englesku bio teži udaraca da se zabrani slobodni protok informacija nego da neko zaustavi njihove brodove. Ali, on je znao i da istina nikada ne sme da postane roba kao sukno i pamuk. Na Zapadu su sloboda mišljenja i govora bivale velika moć. Ali to je odavno historija. Sve je postalo sredstvo bogatih za zaštitu društva u kojem se njihovo bogatstvo može neograničeno uvećavati. Tome služe i vesti. A danas i ljudska prava, građanske slobode.

…..

Američki mediji odavno ne prate američku politiku, oni su sama ta politika. Oni učestvuju u kreiranju, a onda i u sprovođenju politike. Tu su novinari samo služinčad. Tako je i obaranje malezijskog aviona imalo sam upotrebnu vrednost nekoliko dana. Kad je postalo neupotrebljivo, kad je postalo činjenica da je avionu promenjena ruta, da su tu bili avioni Ukrajinskog ratnog vazduhoplovstva, onda je pao alžirski avion u Africi u Maliju…I sve je nstalo. Sergej Lavrov s vremena na vreme pita šta bi sa „malezijskim avionom“, ali zapadne medije u njhovoj „sjajnoj izolaciji“ to „ne zanima“. Nema tu novinarstva. To su ratnici u propagandnom ratu. Mi gubimo iz vida da vlasnici američkih medija pripadaju korporativnoj eliti, najbogatijem i najuticajnijem delu američkog društva i da je politika SAD, pre svega, politika zaštite njihovih interesa. Njihov uticaj na politiku je veći nego predsednikov.

Ali zar mi nismo čekali slobodu medija sa Zapada?

Mi, iz naše mišje rupe, nismo verovali, recimo, N. Čomskom i E. Hermanu da je na Zapadu na delu propagandni model. Ja u knjizi navodim konstataciju sociologa medija Gej Takman, koja je izričito tvrdila da su aktivnosti američkih novinarskih profesionalaca usmerene na očuvanje američkog političkog sistema isto koliko je rad sovjetskih novinara usmeren na očuvanje njihovog političkog sistema. B. Rasel je jop dvadesetih godina objašanjavao da, iako je tačno da Sovjeti ne pristaju da slušaju kritike svojih intelektualaca, ni profesoru univerziteta koji živi od donacija Rokfelera neće se praštati da kritikuje ličnosti i vrednosti do kojih drži porodica velikih bankara. Ali Istok je izgubio propagandni rat i Istokom je zavladalo osećanje niže vrednosti. Sve smo shvatili kada smo, u vreme raspada SFRJ, postali tema koji se hranila ta medijska mašinerija.

Ipak, nije sve bilo tako crno?

Nije. Pre pada Berlinskog zida je bilo stalne borbe za nezavisnost medija. Otpor establišmentu je postojao. I cenio se. Posle Drugog svetskog rata i otrežnjenja bilo je velikih očekivanja i značajnih dometa. A. Kami je zahtevao da društvo novine oslobodi novca da bi mogle da uzdižu publiku na ono što je u njoj najnaprednije. To danas zvuči kao citat iz Biblije. I bilo je živo sećanja na to do čega su neodgovorni tržišni liberalizam i finanskijska oligarhija doveli svet. Posle neoliberalinog preokreta devedesetih, to je sasvim potisnuto iz kolektivne svesti. U današnjem javnom mnjenju na krizu se gleda kao na elemetarnu nepogodu, a najkrivlja je za sve sirotinja koja hoće suv stan, da svaki dan jede, zdravstveno osiguranje, penzijicu. Zato „odgovorne elite“ moraju da uvode štednju. Na sirotinji, naravno. I mediji, koji su nekada smatrani „psima čuvarima“ slabih i nezaštićenih, pošto sad žive od oglasa banaka, logično podržavaju te „mere“ onih koji su svet i doveli na rub provalije. Do osamdesetih godina novinar je još bio moralno i obaveza na kritički odnos. I bilo je velikih imena. Potpuno neuporedivih sa današnjim zvezdama. Ni najveći cinik ne bi se usudio da poredi, recimo, Orijanu Falači i Kristijan Amanpur. Čak i za ovo nemoralno stanje to bi bilo neprimereno.

Da li je korporativizacija medija smrt nezavisnog novinarstva?

Kada je cilj proizvodnje vesti sveden na novac, usledilo je amputranje novinarske savesti. Intelektualni oreol profesije sveo se na najamništvo. Iznad novinarskog kodeksa je radni ugovor po kojem vlasnik raspolaže novinarom kao laptopom. Uključi, isključi. Za male pare kupuje se ceo čovek i svo njegovo vreme. Novinari, suočeni sa egistencijalnim problemima, o tome pričaju tek kad mediji bankrotira. Kao u slučaju „Los Anđeles tajmsa“, na primer. Važniji je izdavaču dobar ugovor s drugom korporacijom nego stotine vrhunskih tekstova. Društveni interes, nacionalna šteta, ugoržavanje generacija su tu krajputaši prošlosti. Smešni stari zapisi. Kao što je govorio osnivač „Frankfurter algemajne cajtnuga“, Paul Zete, slobodna štampa je sloboda dve stotine bogatih ljudi da šire svoje mišljenje. Ostali su dekor. I kao na sletu, naučeni su da nuverljivo viču – da su slobodni. Vremenom cinizam postane stanje. Samoponiženje je uračunato u najamninu. Istina, sve manju.

Knjigu ste nazvali „Kriza medija i mediji krize“. Zašto su mediji u krizi kad su dostupniji nego ikada ranije?

Kapitalističko društvo ulazi u krizu koja se od sloma u Vol Stritu 2008. poredi sa Velikom depresijom iz 1929. Svet nema gotovo rešenje za izlazak iz krize. To je pitanje interesa i odnosa moći. Rezultat nastaje u odmeravanju snaga. U zdravijem kapitalizmu štampa je bila, kao je govorio V. Igo, „majka svih revolucija“. Reč „revolucija“ označava korenitu promenu, a ne krpljenje i pokušaj očuvanja status quo-a po svaku cenu, što se označava bezličnom pojmom „reforme“. U Engleskoj „slavnoj revoluciji“, u velikoj Francuskoj revoluciji štampa i novinari su bili na vrhu talasa promena. Današnji mediji su falanga klase koja će se protiv promena boriti do poslednjeg građanina, i u svetu, i u svojoj državi. Oni su danas na čelu borbi protiv svake promene i zato su u krizi. Kriza identiteta, kriza orijentacije sad već nosi i krizu poslovanja, krizu novinarske profesije.

Da li Internet magazini, blogovi i društvene mreže mogu biti zamena za izgubljeno nezavisno novinarstvo?

To su ostrvca u okeanu. Tu se može slobodno izražavati misao, ali dovedena do ličnih egzibicionizama i potpunog ekstremizma. To je vizija sveta tipa holivudskog Pobesnelog Maksa. Svi su užasno preplašeni, nekontrolisano besni i opšte je bezakonje. Ali, to još više udaljava od ozbiljne kritičare od mogućnosti uticaja na društvena kretanja. Ti milioni raznih misli, u osnovi, same sebe poništavaju. Jer da bi neko saznanje istine postalo delotvorno, ono mora biti, kaošto je govorio Gramši, „podruštvljeno“. Masovno prihvaćeno. Bez „mejnstrim“ medija, devedeset odsto interneta samo je onanija. Ništa se iz toga ne može roditi. A ovde se radi o tome. Odlomak iz intervjua Slobodana Reljića