RSS

Четврти филолошки сусрети у Карловачкој гимназији

Библиотека Ваљевске гимназије

У Карловачкој гимназији, 29. и 30. септембра, одржани су 4. Филолошки сусрети, размена литерарних секција Карловачке гимназије, Филолошке гимназије из Београда и Ваљевске гимназије.

У уторак, 29. 9. 2020, у Свечаној сали Карловачке гимназије приређен је сусрет са Слободаном Владушићем, писцем и професором Филозофског факултета у Новом Саду. Разговор је занимљивим питањима о књижевности и стварању усмеравала професорка Маја Стокин. Писац је показао како се повезивањем различитих области знања развија личност са животном причом и повезује са другим личностима. Дијалог са писцем о роману „Велики јуриш“ и о књизи „Књижевност и коментари настављен је на Стражилову.

У среду, 30. 9. 2020, гости литерарних секција били су академик Милосав Тешић и проф. др Радивоје Микић. О поезији Милосава Тешића надахнуто је говорио професор Радивоје Микић. Ученици све три гимназије, у оквиру Округлог стола, изложили су своје радове о Тешићевој поезији. Модератор је била Лела Росић, професорка књижевности у Филолошкој гимназији.

View original post 164 more words

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 августа, 2021 инч Некатегоризовано

 

Финална свечаност 29. Поетског конкурса „Десанка Максимовић“

Библиотека Ваљевске гимназије

У недељу, 16. маја, на дан рођења наше велике песникиње, по 29. пут је у нашој школи одржан Поетски конкурс „Десанка Максимовић“. Право учешћа на конкурсу имају редовни ученици средњих школа Србије и свих крајева бивше Југославије који пишу на српском језику.

Жири ради у саставу: Драган Лакићевић, песник и главни уредник СКЗ (председник), академик Матија Бећковић, песник и др Вера Ваш, професор српског језика и књижевности у Ваљевској гимназији.

Конкурс заједнички расписују Ваљевска гимназија и Српска књижевна задруга, а додељују се Прва, Друга и Трећа награда. Прва награда подразумева и штампање збирке песама која се промовише наредне године.

Због пандемије корона вируса, победничка збирка из 2019. године „Са друге стране пера“ Ленке Настасић, сада студенткиње, а тада ученице Гимназије „Вељко Петровић“ из Сомбора, промовисана је тек ове године.

Прошлогодишњи, 28. Поетски конкурс је организован електронским путем, а победници конкурса су ове године позвани на финалну свечаност тако да су…

View original post 850 more words

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 августа, 2021 инч ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА 2020

 

Ознаке: , ,

СПЕЦИЈАЛНА НАГРАДА „СТРАЖИЛОВО“ ЗА ПАНОРАМУ ПОЕЗИЈЕ КАРЛОВАЧКИХ ЂАКА

Сремски Карловци, 10.август, 2021.

„Ове године Бранково коло доделило је и специјалну награду „Стражилово“. Ретко се догађа, али када се случи, то је с разлогом. На завршној седници 9. августа 2021. године,  жири Бранковог кола у саставу: Ненад Грујичић, Иван Лаловић и Растко Лончар, донео је једногласну одлуку да овогодишња награда „Стражилово“ осим за најбоље песничке књиге објављене у Бранковом колу, у виду специјалне припадне и  панорами поезије ђака Карловачке гимназије, „Песме после нас“, коју је приредила др Маја Стокин, професор српскога језика и књижевности у нашој најстаријој гимназији.

Оно што одређује ову несвакидашњу књигу јесте њена младолика лепота, поезија из кошнице младих талената, песме ђака Карловачке гимназије, а у духовној аури чувених Сремских Карловаца и Бранковога Стражилова. То је та привилегија, јединствена и непоновљива, обоготворена стопама сваког ученика и професора Карловачке гимназије, дар који припада реткима и одабранима (…)“

Специјална награда „Стражилово“ припала је Панорами поезија ученика Карловачке гимназије „Песме после нас“ у којој се налазе песме Алексе Вилића, Исидоре Антонијевић, Наталије Ђорђевић, Иве Максимовић, Николине Дикић и Хелене Будимир.

Ненад Грујичић

Део вести преузет је са сајта Бранковог кола: http://www.brankovokolo.org

Вест у целини налази се на следећим линковима:

http://www.brankovokolo.org/290/specijalna-nagrada-strazilovo-za-panoramu-poezije-karlovackih-djaka.html?fbclid=IwAR0v14m-SBRiOpBLNWorOT5JlY-UYiol_3NRM07AgLHm_oMpPLsmAVKeqpk

https://www.dnevnik.rs/kultura/knjiga/proglaseni-laureati-nagrade-brankovog-kola-strazilovo-09-08-2021

https://www.rtv.rs/sr_ci/vojvodina/srem/brankovo-kolo-saopstilo-imena-dobitnika-nagrada-strazilovo_1263091.html?fbclid=IwAR21r0wWQ17uUG04FKbRerPxU3MivghcJxqvjnlIzogLYgfsTNMsXPUOfbw

Збирка песама ПЕСМЕ ПОСЛЕ НАС: Панорама поезије ђака Kарловачке гимназије:

https://viewer.joomag.com/%D0%9F%D0…/0814784001628507219

 
 

Ознаке: , , , ,

Плутарх О ЧЕЖЊИ ДУШЕ ЗА СВЕТЛОШЋУ

***

„Неки филозофи држе да је сама душа светлост, и то доказују на разне начине, између осталог и чињеницом да се душа највише буни и негодује на незнање и неразборитост, и чисто мрзи све што је непросветљено, и узрујава се кад наиђе на нешто мрачно, јер то у њој изазива страх и неповерење, док, с друге стране, толико ужива и чезне за светлошћу да се ни ономе у чему природно налази задовољство не радује у мраку, без светлости, јер светлост је то што ‒ као мед кад се у јело дода ‒ свако уживање и пријатност испуњава радошћу и благородним осећањима. Зато онај ко се повлачи у анонимност и заодева се у помрчину и такорећи сам себе жива сахрањује, тај као да је незадовољан што се родио и одриче се самог постојања.“

Превела: Челица Миловановић

Из књиге О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Београд: Српска књижевна задуга, 2017.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 августа, 2021 инч Плутарх

 

Ознаке: , , ,

Плутарх О ПРИМАЊУ ДОБРИХ ДЕЛА

„Добро дело захтева примаоца подједнако колико и даваоца, и обојица су потребна да се оно оствари. Онај ко не прими добро дело као да је протраћио добро набачену лопту, која стога не погађа свој циљ. Јер као што бацачу лопте циљ доноси много задовољства ако га погоди, а много једа ако га промаши, исто тако чини и човек достојан да прими добро дело ономе ко је намерио да му га учини. У првом случају грешка је до самог играча ако не успе да погоди циљ; у другом, пак, онај ко одбије да прими добро дело и окрене му леђа чини неправду јер га омета у остварењу његове среће.”

Превод: Ноел Путник

Одломак из књиге: Плутарх, „О Сократовом демону”, Београд: 2021, Српска књижевна задруга

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11 августа, 2021 инч Плутарх

 

Ознаке: , , ,

Плутарх КАКО СУЗБИЈАТИ ЖУДЊУ ЗА БОГАТСТВОМ

„Постоји и вежба за правичност, којојм се сузбија жудња за богатством и среброљубље. Она се не своди само на уздржавање од тога да ноћу поткрадамо и пљачкамо своје суседе, управо као што нас ни уздржавање од издаје отаџбине и пријатеља за новац не припрема за то да се одупремо среброљубљу. (Пре ће бити да нас у тим стварима закон и страх од њега обуздавају да у својој похлепи не чинимо оно што је недозвољено.) Само онај ко се често и својом вољом уздржава чак и од оних поштених и законом дозвољених добитака може стећи спремност и навику да се држи подаље од непоштене и противзаконите добити. Немогуће је очувати спокојан ум пред великим али недоличним и штетним угодностима ако нисмо често и с презиром одбацивали и оно у чему је дозвољено уживати. Једнако је тешко превазићи искушење велике похлепе и непоштене добити која нам је надомак руке ако наша страст за стицањем није већ давно умирена и обуздана, него је, штавише, одгајана да без задршке посегне за добити и с великом се муком устеже од стицања за којим жуди. Човек који се не препушта помоћи пријатељ и не прихвата дарове краљева, који се одриче чак и случајне добити која му допадне судбином, обуздао је среброљубље које хрли ка сваком благу које се појави и стога не чини неправду нити ремети спокој ума. Он ведра духа стреми добру, достојанствен и чисте савести.”

Превод: Ноел Путник

Одломак из књиге: Плутарх, „О Сократовом демону“, Београд: 2021, Српска књижевна задруга

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11 августа, 2021 инч Плутарх

 

Ознаке: , , ,

Ања Француз СТОЈАН НОВАКОВИЋ

Перо рецка по танкој, жутој хартији при светлости малених свећа. Повијена списатељска леђа лагано се померају у ритму руке која пуни редове хартије црним мастилом. Покрети су некако тешки, али опуштени. Теже да запишу крхка слова историје и књиге српске, која ми тако често губимо у забораву. Теже да оставе печат и доказ свога постојања и речи овога писара – Стојана Новаковића, модерног српског просветитеља.

Понор је последња тачка мора. Најдубља. Шта год тамо упало, више се не враћа. Море га носи даље и вуче по свом песковитом дну. Један младић из даљине посматра како понор утапа српску књигу. Полако тоне, море га гута. Ниже нити речи драме Црногорци и збирке песама Певанија како би спасао књигу српску. Тка и плете српску књижевност под смотром професора преплашеног осмејка Даничића Ђуре. У томе младоме добу, објављује Историју српске књижевности, прву такву књигу на овим просторима. Заљубио се тада у историју нашега народа и очувао, објавио и испитао споменике из духовне прошлости Србије. Подарио је име дијаманту ћирилске писмености Мирослављевом јеванђељу и први издао Душанов законик. Допринео је ширењу духовности и просветитељске идеје претходника својих. Подигао је камене стубове нашег школског система и тако представио крупан корак у његовој модернизацији. Труд и рад, овога младића преобразили су у честитога и вреднога господина који је у новијој историји нашој најзнаменитија личност која је руковала српским школством. Златне нити које је укоренио у главама малених људи, почеле су да цветају и са земљице бацале семе на школе и књиге. Својим радом у бројним библиотекама, а нарочито у Народној библиотеци исткао је бројне надлежности и њену будућу организацију. Увидевши ово, људи позваху господина на свечано отварање Српске књижевне задруге, најстарије издавачке установе у нас. Тамо је стао председником првим у мандата два. Посебна душа, пола просветитељска пола реформаторска, чинила је све како би ујединила народе своје и утемељила законе наше. ,,Код њега је каткада тешко одредити где престаје језичар, где почиње историк књижевни, а где је опет историк народа“, говорио је чувени српски филолог Александар Белић за ово свестрано биће које је српскоме народу подарило нешто најважније ‒ народни идентитет који се огледао у образовању, књизи и школству. И заиста, господин је разумео. Разумео је људе, проблематичне штампаре свога доба, тежину која носи издање књига, од корице до корице и листа до листа. Ослушнуо је глас у себи који му је говорио да нешто треба да се мења. Да нешто не сме да падне у заборав, у понор. Јер ипак, то је најдубља тачка мора. Шта год тамо упало, више се не враћа. Море га носи даље и вуче по свом песковитом дну. Младић тада, а господин сада то зна. И зато је његова душа кренула на дуг пут да заштити то нешто. Да заштити наш народ, нашу славу и наш књижевни рад.

На нама је сада један задатак. Пред нама стоји као какав кип непомични што га сунце обасјава. Задатак наш једноставан је врло, да спасимо господина од понора он гласи. Да му пружимо ослонац како пао не би. Да ми сад ткамо предања о његовој души и да спасимо господина и славу нашу, Новаковића Стојана.

2. НАГРАДА НА КОНКУРСУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ „БЕСКРАЈНО ПЛАВО КОЛО“ 2021.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24 јуна, 2021 инч ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА 2020

 

Ознаке: , ,

Хелена Будимир ИСПРЕД КРОЈАЧКОГ САЛОНА

Нису ми рекли, али знам
Уселила сам те у пукотину у себи
И од тад она постаје већа
И не бринем
Свако одело је мојој души мало, а теби опет
Свако своје које дам, велико ти је да обучеш
Сада имам једну бригу
Како да ти га прекројим
Ја нећу да се скупљам у мањи број
А ти се никада нећеш иселити из мојих пукотина
И у њима никада неће бити места за мене

2. НАГРАДА НА КОНКУРСУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ „БЕСКРАЈНО ПЛАВО КОЛО“ 2021.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24 јуна, 2021 инч ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА 2020

 

Ознаке: ,

Антоније Блум КАКО ТРЕБА ДА СЕ ОДНОСИМО ПРЕМА СЕБИ?

„Треба да се односимо према себи као што се уметник односи према материјалу: да узимамо у обзир сва својства овог материјала и да на основу тога одлучујемо шта може да се уради. Као што уметник показује велико познавање свог материјала и да има представу о томе шта жели да направи од њега, тако и човек, не одбацујући у себи ништа, трезвено, смирено прихватајући себе онаквог какав јесте, треба истовремено да има узвишену представу о Човеку, о ономе што треба да постане, што треба да буде.

А осим тога – а ово је изузетно важно – потребна је спремност да се човек бори, спремност да побеђује, спремност да ствара ону лепоту коју је замислио или у коју је поверовао. Уметник, осим познавања свог материјала и представе о томе шта жели да учини, треба још да развије у себи и упорност, љубав према раду и техничке способности; све ово захтева огромну дисциплину у уметнику, у сваком ствараоцу – без обзира на то да ли је писац, уметник или вајар – а исто ово од нас захтева и живот. Без дисциплине ништа не можемо да постигнемо. Међутим, дисциплина може да буде различита. То може бити механичко испуњавање неких захтева, а може бити и живо стваралаштво, које захтева све наше снаге да буду концентрисане у једно. Човек се изграђује подвигом, надахнућем и упорним радом; и он треба себе тако да воли, тако да цени, тако да поштује своје људско достојанство како би схватио: нема таквог напора који не би вредело уложити да човек постане достојан сваког људског призвања.“

Из књиге ДАНАШЊИ ЧОВЕК ПРЕД БОГОМ

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 маја, 2021 инч Блум

 

Ознаке: ,

Марина Тодић „АЛИ МИ СМО КАРЛОВАЧКИ ЂАЦИ…“

Кад сам била млађа, чула сам много лепих прича о једној дивној госпођи из Сремских Карловаца. Живи у самом центру тог живахног градића, на обронку Фрушке Горе. Причали су ми њој људи који су је упознали и они који су је некада у пролазу само спазили. Имала сам јаку жељу и ја сама да је видим и можда упознам.

На први поглед, деловала је страшно, велико и високо. Морала сам да се попнем на прсте, да подигнем главу да бих успела целу да је видим. Мирисала је на старе књиге, на креде и последњи, касни бехар. Дала ми је до знања, да је озбиљна и одисала је страхопоштовањем. Њене руке су најлепше сковане црне гране, испреплетане изливеним отисцима цветова. Те руке грле, греју, чине ми се као ограда која нас држи на окупу и чува. Кад је погледам у топле, кристално јасне очи, сваки пут ме дочека и задиви на хиљаде разнобојних стаклића пажљиво склопљених у витраж, а обрве, елегантне, дамски обликоване тесарским алаткама, завијене, као дрвене. Коса јој је увек, сређена, проткана танким, пажљиво исцртаним шарама. Сводови јој чврсто држе локне кроз које се промаљају зраци сунца. Када сам је први пут упознала, одмах ме прихватила. Вероватно јој је било смешно гледати ме збуњену и неснађену. Временом је престала да буде страшна и велика. Пружила ми је руке, дозволила ми је да гледам свет кроз њене очи и чувала ме и обасипала својом косом. Касније, када сам почела да одлазим свакодневно код ње, дозволила ми је да је сагледам мало боље. Веома је свестрана, зна мноштво језика, црта, слика, фотографише и воли да пева. Дружељубива је, има познанике из целог света који редовно долазе да је обиђу и виде како је. Има храпав, дубок глас, а кад се умори, зна тако да уздахне, да подсећа на звук звона. Толико је знања држала у себи, помислила сам, као да у глави има пуно неких човечуљака који је снабдевају чињеницама, романима, есејима, уметношћу, музиком. Па кад се умори, они на кратко нестану, можда у њеној глави имају неку заједничку просторију у којој се договарају која је следећа мудрост коју ће да пренесе на мене. Било је дана када сам била јако тужна, а она је тачно знала шта треба да каже и како да реагује. У тренуцима среће и успеха, радовала се и славила заједно са мном. Упознала ме са пуно људи, имала је стрпљења за свађе, препирке, мирења и моја дружења са њима. Учила ме да опростим, да се смирим, да удахнем и издахнем, да седнем и да размислим. И ако веома стабилна, наочита и искусна, дозволила ми је да будем оно што јесам. Заједно смо се пријављивале на разне секције, пробале мноштво нових ствари, учествовале на такмичењима, не бих ли ја схватила шта је оно што желим и ка чему тежим. Дала је облик мојим мислима, исправила је вијуге у глави, научила ме да лепо говорим, улила је самоувереност у мене. Знала је и да се наљути. Није волела незнање, нерад и доконост и умела је да ме казни. Свакако, знала је и да награди. Ценила је размишљање својом главом, креативност, лепу реч, упорност, савесност и стајање иза свог става. Схватила сам да је част дружити се са њом и да могу увек поносно, чак и са малом дозом надмености у гласу да кажем да сам је познавала и била блиска са њом.

Дошло је време када је рекла да се наше дружење мора прекинути. Сматра да сам спремна за нека нова искуства, нове људе и нове победе. Каже да сам сад већ одрасла, да сам је можда прерасла. Опет уплашена, као кад сам је упознавала, одлазим од ње. Хвала јој што ме обогатила о што је створила човека од мене. Надам се само да ћемо се опет некада срести. Она, обасјана карловачким сунцем, одушевљавајући својом лепотом пролазнике, гордо, али увек са осмехом на лицу ће стајати на свом месту. Шта ће са мном бити то не знам. Али знам да ће ме она пазити заувек и поносно чувати у оној двадесетпетици у којој је све почело.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 априла, 2021 инч Песници карловачке 2021

 

Ознаке: , ,