RSS

Лаза Костић МЕЂУ ЗВЕЗДАМА (ВИЛОВАНКА)

У по ноћи превесељке,
са нетренке теревенке,
загрејан се дигох дома.
На улици нема света,
само што по снегу шета
једна мома.
Одело је снежно, бело,
на брежне јој пало груди,
снег од једа чисто студи;
узалуд му Месечина
светло чело живо љуби,
он шкрипуће бели зуби,
гледајући како струком,
како белом, меком руком,
како малом, лаком ногом,
а камоли лицем, оком,
та поноћна дивна јава
месечину надасјава.
Кад снег шкрипи зубма белим,
а да шта ћу ја да велим,
у по ноћи превесељке,
са нетренке теревенке?
„Госпођице, добро вече!“
Жеља моја цури рече:
„На тој зими, леле мени,
тако лако одевени!
Ево моје шубе црне,
да вас мало заогрне!“ –
Дотакнух се, загрлих је,
махито ми срце бије,
у жестини и заносу
већ осећам бујну косу
што се по мом лицу просу,
мириси ми обасуше
свак’ задисак жељне душе.
Загрли ме, дах ми стесни;
ал’ очију поглед њез’ни’
нагон узда, занос трезни;
из њега ми мис’о сине:
„Мајко!“ – „Сине!“
одзову се уста њена,
а из белих из рамена
поникоше бела крила:
то је била – моја вила. –
Лепирица као бела
кад би собом цвет понела,
да га виса спасе веља
од земљина од увеља:
тако вила поне мене
у просторе васељене;
те небесном лик лепиру
лети с цветом по свемиру,
по свеширу, по етиру.

* * *
Васиона пукла пуста.
Већ у мени душа суста,
а срце ми силно бије,
у главу ми крвца лије,
ал’ ми вила лице мије
хладом свога крила мека,
и још нека блага река,
нека струја из далека:
свети мирис памтивека.
Нада мном се звезде роје,
намигују зраком бледом,
згледају се чудним гледом,
једна другу пита редом:
„Откуд овде ово двоје?“
Па познавши с бледа лика
незнанога познаника,
опет једна другу пита:
Да л’ да приме из дубина
хладне земље врелог сина? –
Ил’ то, можда, нису звезде?
То су, је ли, оне честе
изниклице срца мога,
расцветаног, широкога?
А ти зраци нису зраци,
грановити то су траци,
што о њима мирно висе
срца мога изниклице.
А око те дивне круне,
неокрунке, светле, пуне,
прозорна се румен пружа; –
то је, то је светска ружа.
Светска ружо, васељенко,
сиротанко, незеленко,
саморанко, светла сенко,
а камо ти твог славуја? –
У то неки звук забруја.
Је л’ олуја?
Ил’ бујица
огњевитих репатица,
тих небесних блудних гуја?
Ни олуја, ни бујица,
то је цвркут рајских тица; –
ил’ је разлег од песама
из највишег оног храма
над звездама?
По тихотној васељени
разлежу се звуци њени
смртном уву нечувени;
а у мени? –
К’о тамјана плави прамак
полетив са жртвеника
у наручју зефирову
кад се сретне на висина’
с ваздусима виших сила,
те се стану отимати,
наваљују, ревене се,
ко ће да га пре однесе,
да звездану кади ногу
његовом и њином богу: –
Тако мене звуци ломе
у живоме срцу моме,
из недара да га носе,
једни маме, други просе,
једни прете, други туже; –
„Ој, давори, јадни слуше,
бела вило, ој, давори,
откуд звуци, збори, збори!“
Очима ме вила кори:
„У тебе су очи, руке,
звезда има зраке, звуке;
ти су звуци, мили друже,
од славуја светске руже,
реч начелна свију вера,
први прозор неразмера,
рајски кротник дивљег звера, –
Хармонија сфера.“
Тако зборе вилске очи,
а у мене свирка точи,
свирка лепа мени тепа:
„Скочи доле, скочи, скочи!
Да те носе наша крила
где је врело сваког миља,
да ти душа свирку пије,
светлост да ти лице мије,
пламен да ти срце грије,
дивотама жиће слади,
а побратим, месец млади,
да те хлади!
Не дај се од виле смести,
вештица је, зле је свести,
бог би знао куда језди!“
Као смели морепловац
древних прича и времена
што је, везан за катарку,
у безумљу слатку, жарку,
слуш’о песме од сирена,
дивних, мамних морских жена: –
тако мене звуци вуку,
у стоструком зборе гуку:
Један вели: – Ходи мени!
одвешћу те светлој сени,
златној звезди стар-Омира! –
– Мене шаље зрак Шекспира! –
– Мени свира вечна лира
Пиндара, Анакреона –
– и Милтона – и Бирона –
– Шилер – Гета и Тењира –
Данта – Таса –
– Калидаса –
Тако мене звуци гоне,
а за сваким речи звоне:
„Не дај се од виле смести,
вештица је, зле је свести,
бог би знао куда језди!“ –
Ал’ мануше бела крила,
проговори моја вила“
„Куда језди? – Нашој звезди!“ –
Реч се ори по простори,
по звезданом ведром вису,
звуци били – па и нису. –
У тишини, по висини
носи вила даље сина.
Око мене звезде бледе,
све се већма губе, реде,
а вила ми прстом каже
једну малу светлуцаљку,
око моме самртноме
на дну видног домашаја.
Зрака јој се муком бори,
час угине а час гори,
час тињавог слика гара,
час је буктац од пожара,
час је бледа, модра, плава,
час румена па крвава.
– Бледа звездо, јадна селе,
какве су те силе смеле
те си тако јадна, тужна,
мученица, божја сужна,
какав бол у теби сјаје,
ко у теби вечност траје,
ко се каје? –
Крваво се звезда смеши,
из крвавог тог смејутка
неки шапат к’о да јеца,
чини ми се да ме кара,
да ми звезда одговара.
Ал’ не чујем оног звука,
звонке јеке, мамна гука,
што у светлиј’ њених друга:
Гласи мука и покаја,
шапат јада, сузни бризи,
неодољних уздисаја
бројанички, свети низи;
старе славе сетна хвала,
а скорашњих срамних зала
осветница, – јека од гусала.

* * *
Иза сна се тешког прену’, –
мрак је. Где сам? – ал’ на трему
муклим тутњом одговара
шеталица глухог доба,
навила је кивна злоба
те се никад не одмара:
Корачање мог стражара.
Ал’ ме љуто боли глава –
после оних светлих снова,
оних дивних витезова,
оних слика, оних слава –
ова јава!
Немојте ме питат саде
да вам причам старе јаде,
старе јаде, нове наде,
што их наша звезда знаде;
већ пођите до јавора,
побратима оног бора
што га стужи и сасуши
неисказом вељих мука
Косовкина бела рука,
те је њему рука мала
грдне јаде завештала;
а кад гуслар по њим гуди,
из јавора јаде буди,
из тамнице јади лете
да се браћа јада сете,
да се сете, да их свете! –
Ја вам не знам рећи више
до што књига ова пише
док не прође ова јава
што ми сада додијава,
те се мојих снова сетим
ил’ док опет – не полетим.

У пештанској тамници, 1872.

 

kapor

Момо Капор

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 8, 2018 in Костић

 

Ознаке: , , , ,

Иван Буњин ВЕЧЕ

Ми се среће увек само присећамо.
А срећа је свуда. Може бити она –
Врт онај јесењи иза павиљона,
Ил тај чисти ваздух иза окна тамо…

У бескрају неба бели облак снује,
Крајеви му сјаје. Дуго погледом га
Пратим. Ми видимо, знамо мало тога,
А срећа се само зналцима дарује.

Отворен је прозор. Писнула и села
Под прозором птица. И са старих књига,
Споро дижем поглед уморан од брига.

Дан се тихо гаси, плавет опустела
У даљини вршалица пева и румени…
Гледам, слушам, срећан. Све је ту – у мени.

1909.

Иван А. Буњин

Препевао: Александар Мирковић

 

bunjin 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 6, 2018 in Буњин

 

Ознаке: , ,

Фјодор И. Тјутчев, SILENTIUM!

Ћути и скривај док се роје
И осећања и снове своје —
Нека се у дубинама душе
Подигну и поново сруше
Нечујно, ко звезда ноћни пути, —
Диви се њима — и ћути.

Како срцe да искаже себе?
Како други да схвати тебе?
Твоме животу шта даје драж?
Изречена мисао је лаж —
Прокључаш ли извор се замути,
Напој се њиме — и ћути…

У себи самом да живиш знај —
У души ти је свег света сјај
Мисли, чаробно-тајни хум —
Заглушиће их спољашњи шум,
Дневних зрака светло их мути —
Њихову песму појми — и ћути!…
почетак 1830.

Фјодор И. Тјутчев

Препевао: Александар Мирковић

 

тјут

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 6, 2018 in Tјутчев

 

Ознаке: , ,

Бела Хамваш ДНЕВНИК

11. септембар 1943.

„Нема тако малене ствари коју не бих саслушао ако ми се обраћаш из дубине срца.”

12 .децембар 1943.

Прекјуче и јуче враћала ми се мисао Хофманстала: bereitet euch auf ungeheures Licht! – Колико год пута сам окретао леђа спољњем свету, поглед према унутра пратила је ова мисао попут неког кликтаја. Иначе ме ждере рад. Онај рад који не допушта ништа изван њега самог. О, волео бих да се задубим, волео бих да се цео дан молим и да медитирам и да служим Њему, и да будем у Његовој близини.

Од 1939. године Господ ми се више пута појављивао у сно­вима. Седмицама сам стално у себи чувао деловање објављења. За време последње подруг године није, мада сам често веома јако желео. Данима сам мислио: Господ се увек другачије поја­вљује. Најпримитивнијој души у виду слике. Касније већ у ду­ховном виду. Лане у Русији као „присуство”… Живео сам пред његовим светим лицем. Септембра 11. јавио се у мени као Жива Реч када ми је рекао: „Нема тако малене ствари коју не бих саслушао ако ми се обраћаш из дубине срца…” Каква је то ве­лика милост била! И каква велика милост ако сам је поврх тога још и разумео јасном свешћу. Сада већ знам шта је објављење, и како се догађа.

Не треба за то магија, трик. О, не. Чисто срце, ништа друго – и Његова милост.

19.децембар 1943.

Калемљен неспокојем. Нестрпљење. Оно што се у овоме жи­воту објављује само је копија и касна последица онога што се већ збило у мом вишем бивству. Усхићена пажња према мојој вишој ег­зистенцији. Нестрпљива радозналост како би мој нижи живот био потпуно истоветан с вишим. Жудња и страст реализације. Јер је више реалније. – Поподне сам помислио: каква је незнатна разлика између мог садашњег живота и онога од пре десет година – споља. Каква је огромна разлика – изнутра. Каква је пак незнатна истинска реализација што се споља не види оно што се налази изнутра – или споља се не налази оно што се изнутра види. Како то уме да ме мучи! Да ли је заблуда све – што све (себе) видим измењеним – мада су ми се изменили само поглед и схватање?

Сјесени сам се запутио у продубљавање. Али тиме што се Като вратила кући, ја сам био поремећен. Не могу да медитирам, увече се у постељи површно молим. И тиме што је овај живот олабављен, олабављено је и све остало. Мили, Драги, Добри Оче мој! Помози. Каква је дубока и чиста радост била јесенас хитати увече у твој загрљај – и сада чезнем за њим, о једна кап Твога присуства! Једна кап! Жедан сам.

Тада сам почео да докучујем мистерију реализације. Сакрал­ност. Светлост која дремље у човеку – (Рукопис се овде прекида.)

22–23. фебруар 1945.
СентандрејаБудимпешта (Стари Будим, Вихор улица 29)

Пред Богом нико не може рећи за себе да је добар. Пред њим нема заслуге. Свака наша велика особина његов је дар. И сада, када данима осећам у себи да се упалио подстицајни плам, го­рим у специфичној ватри: када Његово име у себи изустим, па­дам готово у извансебност, јер знам, то није доброта, није заслуга, није велика особина, него Његов дар. У себи то називам ватра Молитве. Упалила се коначно, после дугог преклињања, мучења, и још дуже немоћи. Када га моја мисао досегне, Њему се примак­не, усмери се, Њега призива, гледа према Њему, пипка, кличе му, моли, захваљује – толико пута колико само уздахне или се помо­ли, мили топли план се разлива у мени, из мога срца – или из Ње­говог срца? – не знам, јер тада је моје срце такво као да је Његово. Ватра љубави. Господе мој, драги добри Оче. Драги Христе. Дуго као да сам узалуд звао. Као да ми је окренуо леђа. Можда баш у оним мојим најтежим данима, најмрачнијим данима мога живота. А ови дани су били тако тамни и тешки због тога што ме Он није саслушао, и момој поклик није стизао до Њега. А потом одједном, као када кроз дим изненада сукне плам, мој поклик је доспео до Њега. Обратно? Његова реч је доспела до мене? Како је чудно што се не сећам којега дана се то збило. Али знам, пак, да је то оно време када је требало да се подухватим описа свога обрачуна.

Нарочит обрачун! Не обрачунавам ја. Са мном се обрачуна­ва. Обрачун не обављам ја, него сам ја онај с којим се обрачунава. Пресуда – пресуда нада мном. Немам никаквог удела, нисам ни имао и нисам ни могао имати. Моја једина делатност: схватити шта ми се догађа и шта ми се догодило. Какав је смисао онога што ми се догађа и што се догодило? Оно о чему је реч: живот једног човека. Мојих четрдесет осам година, то је мој живот који сам живео и за који сам осећао да ћу живети до краја, доспео је на теразије, под суд, и осуђен је а да га сам човек ни дотакао није. Човеку је поверено да чини што хоће. Услед неизбежне принуде судбине савршена и потпуна измена смера. Једино слично томе: апокалипса, или суд другога света. Преживети Артака Вираза, Бардо Тодол и Перт ем Херу. Иступање из дана.

Већ ме је месецима раније обузимала дубока натмуреност. Крајем фебруара довршио сам велики рад који је трајао подруг године, потом сам зготовио мања дела када су Немци окупирали земљу. Почев од тог тренутка као да сам био ишчупан из сопстве­ног живота. После две седмице започело је бомбардовање Будим­пеште. После месец дана добио сам позив у војску, и отишао сам у Сокоју. Покушао сам, глупо, да се извучем, али без успеха. Једва и да сам имао два-три уравнотежена дана. Срећан ниједан. Сре­дином октобра сам се вратио, и тада је започео потпуни сумрак.

Свакодневно сам у Буђеном преклињао да одем кући, и приспевши кући готово исти дан сам осетио и знао и разумео: ни­сам смео да мољакам, јер ако се моја молба и остварила, уопште нисам напредовао. Али оно што сам доживео, то је било необич­није чак и од тога. Желео сам из „лоше” ситуације у „бољу” и када сам то досегао, видео сам да је то било још „горе” него „лоше”. Моја свест је осетљива на степенице: приметио сам то у тренутку повратка из Русије. Међутим, нисам знао да онај ко жели да скра­ти време одређено за судбину своје станице, он нужно призива на себе умножене тежине станице. На свакој се станици треба за-држати онолико времена колико је одређено, нико некажњено ово време не може да скрати. Била је иронија мога дајмона што ме је пре времена пропустио у следеће време, али се морало показати да сам ја још за то био непогодан. И пошто сам био непогодан, нисам могао то да поднесем. И пошто нисам могао да поднесем, стадијум је био „лош”. Чак је био „лошији”.

Требало је да останем у Буђеном. Као што касније нисам смео од бомбардовања да бежим у Сокоју. Као што још касније, у доба Божића, није требало да бежим из стана у подрум замка Кишцели.

Подрум замка Кишцели био је поуздана заштита од бомбардовања према људском рачунању. Када сам ушао, обузела ме је пријатна смиреност, а када смо други дан Божића дошли с нашим коферима и ћебадима, одахнуо сам. Претходни дани су протица­ли усред готово непрекидних ваздушних напада и гранатирања. На брду је било више немачких тешких батерија, и повремено су отварале ватру. Прозори су подрхтавали. И ми смо дрхтали. Већ смо седмицама смели да се разодевамо тек после поноћи. Радио се једва чуо.

Живео сам под непрекидном грижом савести. У таквој де­пресији какву нисам могао ни да замислим. И ако сада запитам зашто сам имао грижу савести, могао бих да одговорим само сле­деће: од Буђена, приликом сваког обрта моје судбине сам сâм хтео да одредим ток свога живота. Ја сам сâм хтео да будем сопствена промисао. Нисам се поуздавао у то да ће Он усмеравати судбину боље него ја. Нисам веровао. Био сам неповерљив према Проми­сли и мислио сам да сам сигурнији у својој, него у Његовој руци. Због тога сам веровао да сâм треба да усмеравам своју судбину и зато сам молио Њега да ме пре времена уздигне преко степе­ника. Резултат је да сам доспевао у све тежи и тежи положај. На крају је уследио слом. Вративши се кући из Сокоје испоставило се да ни то нисам смео да тражим ни да изнудим. Боље би било да сам тамо остао? Боље би било да сам с осталима побегао у шуме Зале? Сада то више не знам. У сваком случају требало је препустити Промисли да се испољи и није требало веровати да ја знам боље од Њега каква да буде моја судбина.

Грижа савести ми није давала мира. Свакодневно ме је обу­зимало ридање. Ужасно сам се плашио. Најпре од ваздушних на­пада. Касније од артиљеријске ватре и од легитимисања и депор­товања, и од тога да треба да одем у Залу. Тако је стигао Божић. Спремили смо се. Један кофер и један завежљај одеће. Један ко­фер животних намирница. Четири ћебета. Две баштенске столи­це. Повукли смо се у подрум, и веровали смо да ће вихор минути за неколико дана. Долазе Руси и успоставиће се мир.

Сви, сви без и једног изузетка, сви су веровали у ово лудило. И када су пете седмице Руси заиста стигли, још и онда су сви у то веровали. Казујем само зато како бих означио основу заједничког расположења. Нико није унапред видео оно што је уследило. Чак ни сан. У подруму су многи сањали и најчешћи сан је био: пролеће, цвеће, светлост. Често сам и ја исто то сањао. Свако је то сматрао за охрабрујући предзнак. Ко зна, можда је то и био охрабрујући предзнак с неког сасвим другог гледишта него са ста­новишта људског живота на земљи. И једино што ме од подрума до данашњег дана теши и што одржава у мени веру јесте: све ово горко, ужасно, грозно, незамисливо тешко време и ова неизмер­на патња има неки други смисао, не земни него небески смисао. Данас већ мислим да ме смисао земних ствари готово уопште не интересује, само оних других. Наравно, само у најређим случаје­вима видим овај небески смисао.

Оно што је земно, досадно ми је. Бескрајно досадно. Ништа ме више не мучи и више не понижава као моје телесне потре­бе: топла соба, одећа, храна, нарочито храна, глад. Тешка робија. Бити роб тела. Али изгледа да још није дошло време да се тога ослободим. Још нисам за то зрео и нисам достојан. Можда ника­да нећу ни бити, и имаћу тешку смрт, јер се тешко ослобађам од телесних потреба и отуда и од самог телесног бића. Господе, буди са мном.

27. фебруар 1945.

Ујутру опет стрепња. Молим се да ме Господ ослободи и молим га да данас не морам да будем грешан. Само сам делимично успео. Даље се разгранава пролеће. Рад у кухињи, у подруму, крижам дуван, чистим лампу у соби. Ципелу нисам успео да за­шијем. Два пута долазе Руси да потраже смештај. Вест о томе да су Немци продрли назад до Тиње. Много мислим на Сентандреју. Като хоће да оде до лекара. Јако пати од осипа и црева. Више пута ми се јављају напади глади. Јошка жели да оде у Пешту, али се враћа. Купе људе и одводе на принудни рад. Поподне миран час. Пишем апокалиптички дневник. Снажна одлука да ћу живети чистим животом. Драги Христе, помози да не укаљам себе.

2. март 1945.

Мили драги вољени добри Оче мој, драги Христе мој, хвала Теби што си ме сачувао у тешком времену мога живота, и пазио си на чистоту моје душе. Молим те да ме сачуваш од великих грехова мојих, од похлепе и грамзивости. Дај ми снаге да могу да владам својим телесним страстима и жудњама, дај ми од твоје снаге како бих могао да се уздигнем изнад оних дивљих и прождрљивих телесних патњи које данас овде муче људе. Баци поглед на ме с љубављу, и допусти ми да ходим путем истине и мира. Ви­диш, Господе, патим од тога што ме подземни инстинкти препла­вљују, више патим него од телесне глади. Драги Христе мој, дај ми снаге да победим подземне грехове и да не паднем у грешке и да се не удаљим од Тебе. Сачувај ме од жеље за туђим иметком, од жудње утробе. Пружи ми задовољство, спокој, мир, дај ми задовољство у Теби, дај ми надмоћ и перспективу над мојим телесним страстима, и допусти ми да ме Твој дух сачува од греха, и да се наситим Твојим хлебом. Драги Христе мој, дај ми од твога хлеба како бих чист био пред Тобом и да не будем понижен мојим калним гресима и жељама. Господе, саслушај моју молбу, моја сопствена је недовољна, узалудна и грешна. Пружи своју руку према мени како бих је ухватио и похрлио ка Теби – Амин.

4. март 1945.

Тако ми пролазе дани овде у Вихор улици, у бездомном, бескућном ропству. Не помињем као тужбу ово ропство. Ако не друго, онда то у каквој сам спољној ситуацији, научио сам да са стрпљењем подносим. Ујутру се будим у соби хладној као лед, поред Като која је болесна и која ми прича своје снове. Покаткада и ја сањам. Ујутру ме мучи „тескоба” и „страх” и „грч”. Бојим се дана и судбине. Одлажем устајање. Волео бих да тога дана останем чист. У мени лебди клица дубоких молитви. Подижем ролетне. Пушим. Потом се одевам у своје крпе, у суседној топлој соби доручкујем чорбу. Рад. Прљав рад, кућни сам слуга, сечем дрва, износим ђубре, усред кала. Данас имам први светао дан, мој ум и дух оживљују. Стално сам гладан. Волео бих да једем нешто од чега бих био сит. Шта? Слатко тесто: ташке с пекмезом и маком, добро замашћене. Каква срамотна жеља. Ручак. Каткада крадом мало читања, читам Платона: Парменид, Хармид.

9. март 1945.

Хвала Теби, мили драги добри Оче мој, Теби Христе мој, што си ми дао светлост и учинио да разумем извор својих грехова и грешака. Јутрос сам постао свестан тога колико је у мојој судбини била и јесте огромна улога страха, и тога да ни моја пожуда и псеудоглад нису ништа друго до страх од глади, и моја нарав ме је зато притискала и зато патим што се бојим, и што не верујем у Тебе и Теби, и не верујем у усмеравање Твога Ума Провиђења. Знам да је од овога разумевања још далеко пут до савладавања страха, али данас, мада је минуло само пола дана, већ нисам починио грех пожуде. Међутим, догодило се више и већа ствар. Промена се догодила унутра у мојој души. Унутра се догодила одлука и супротстављање страху, и одлучан приступ Теби, драги, љубљени Господе, драги Христе мој. Није тешко пропатити телесне муке ако Ти помогнеш. Помози, драги Христе мој. Још жалим за уништеним својим домом, за мојим прикупљеним добрима. Срце ми плаче шта је све пропало у маленом стану на Реметехеђи путу.

Али је страх све то био прибрао и грчевито држао. Грч мора да попусти. Допустићеш ми да под светлошћу Твоје светлости уви­дим најтеже питање своје судбине. Хвала Теби, Господе, хвала. Буди добронамеран према мени у мојим биткама, у томе да свој пут усмерим према Теби и да приспем у Твоју близину. Осећам, драги Оче мој, да сам духовно спреман, а с Твојом помоћи мно­го је постигао овај човек у којем наставам, али сам у карактеру и егзистенцији остао бескрајно јадан. Морам то да примим на знање, јер од детињства запажам какав је тај пут који сам већ пре­валио према савршенству и шта још треба да учиним. Рачунам на оно што сам држао и држим за резултат свога живота. Није то истакнутост изнад другога човека, него приближавање Теби и рашчишћавање односа према Теби. Сада, у овом тешком раз­добљу мога живота, усред ужасних патњи присиљен сам на језгро тешкоће своје егзистенције: на страх. То треба сада да победим. Ти који си ми показао језгро даћеш ми снагу да победим тамног демона Страх. Волео бих да будем Твој светац, хоћу да будем Твој чисти Син и савршено чедо. Већ си ми давно указао да је у нашем људском животу једино важно: да пред Тобом и Теби и за Тебе, у вековечности будемо неко. То је моја жудња и једина жеља сада када сам изгубио готово све у свом земном животу. Драги, драги Исусе мој – сада осећам у себи први пут да ми је лакнуло, и ја сам као богати младић: остављам све и следим Тебе. Оче мој, Христе мој, драги Господе, буди са мном у мојим жељама: дај ми снаге, светлости, дај ми твога духа. Нека ништа друго не буде за мене важно, само Ти. Нека ми ништа друго не буде лепо, само Ти. Нек ми ништа не буде истина, ни задовољавајуће, ни утешно, ни мир­но, ни ведро, ни коначно, само Ти, само Ти. Не остављај ме ни за трен – ни у сну, ни у будности – Амин.

11.март 1945, понедељак
Сентандреја

Драги добри небески Христе мој, чувам за себе још мно­ге горчине, свуда где год ступим кварим ваздух себи и око себе. И овде кварим, чак и све оно што се могло покварити, мада је било довољно лоше и без мене. Инферно, инферно, свуда, праве га људи, Руси, Немци, њилаши, суседи, рођаци, браћа и сестре. Шест дана (пети дан) овде сам у веома тешкој ситуацији коју сам и сâм отежао, и стално је отежавам, из минута у минут. Оче мој, драги Учитељу мој, када ћу заслужити да будем чист? Када ћеш ми допустити да не грешим у греху утробе и страха који су сада највећи грех. Молим Те, добри Христе мој, погледај ме благо­словеним очима, смилуј ми се и не допусти ми, када се вратим код Като, да више грешим. Господе, Господе мој, саслушај ме, молим Ти се, не допусти да залутам, не допусти мојој руци да се маши забрањених ствари. Ослободи ме стрепње од ужасног демона смрти од глади. Раскини тамни облак који ме покрива и који ме одваја од Твога духа. Господе мој, буди са мном, буди са мном, кличем Ти, свом снагом својом кличем и преклињем, из своје патње коју сам сам призвао и призивам на себе. Буди до­бар према мени, Христе мој, драги Спаситељу мој. У Твоје руке препоручујем душу своју, у Твоје свете руке, учини са мном шта Ти хоћеш, Промисли моја. Нека се збуде воља Твоја, а не моја, на веке векова – Амин.

13. март 1945.
Сентандреја

Данас одавде одлазим кући, драги Оче, Створитељу мој, дра­ги Христе мој, одавде где исто као и свуда влада нељубав, не­захвалност према родитељима, мржња, завист, страх, жудња за влашћу, хистерија, лудило, збрка. О драги добри Исусе мој, драги Учитељу, Љубави, свако мора да има удела у патњи? Јадни моји стари родитељи! Јадна моја добра мајка, како пати због зала зета и кћери! Благослови је, драги Христе мој, благослови је да у твом духу може да поднесе патње. Благослови овај дом који за мене ни Инферно није могао сасвим да поквари. Преживео сам овде толико срећних и великих тренутака да опет одлазим тешка срца. Господе мој, драги Христе мој, одведи ме кући код Като. То је моја молба Теби, Љубљени Господе мој: одведи ме до куће без невоље, заштити овај дом и буди са мном како бих могао одржати Твој закон и заповести. Чист живот, без прикривања, без кала, без лажи – то нека ми сада буде циљ: то нека се оствари. Помози ми, добри Христе мој, како би нам живот постао чвршћи. Води ме куда год ти видиш да је добро. У твоје руке препоручујем душу Като и моју душу. Не остављај ме, никада, ни за трен. Не допусти да ослабим, да потамним, да се изгубим, да се помрачим. Немој ме препустити греху, драги добри Оче мој. Допусти ми да са стр­пљењем поднесемо тешке дане понижења и нужде. Мојој драгој малој Като дај снаге, здравља, увиђавности, светлости и срце које љуби. Да се волимо у име Твоје. У Твојим рукама да будемо сви – Амин.

16. март 1945.

Драги вољени добри Христе мој, прекјуче, када сам долазио из Сентандреје, током пута сам се гласно молио Теби да ми даш снаге, и да више не морам да се машам туђег, потом готово да сам потонуо у овај грех. Затим сам овде код куће за то добио освету демона. Драга моја Като, једино моје мало срце платила је за то: за мој грех њу је сустигао напад демона. А поред тога укинута нам је и исхрана, и сада треба да живимо сами од свога. Јучера­шњи дан је протекао с горчинама. Ноћу и ујутру усред ужасних болова срца плач и очај. Умрећемо од глади? Потресна је хаброст Като. Предузимљива. Хоће да прода свој сат за пола џака брашна. Ја сам данас радио у башти. Топло је, право пролеће. Гладан сам. Почињем да се привикавам на мисао о смрти од глади. Ноћас и ујутру налет самоубиства. Ужас. Оче мој, драги Христе мој, данас сам опет починио грех. Опет грех. Господе мој, драги Христе мој, заштити ме, одбрани од овога демона – од демона смрти од глади! Свети Оче мој, свети Оче мој! Хвала ти за снагу и светлост које си ми дао, јер данас више нисам тако нејак и таман као што сам био минулих дана. Помози да живим и умрем у Твом духу и према твојим заповестима, и да могу да поднесем ону судбину коју си ми одмерио. Драги Христе мој, благослови моју драгу малу Като, благослови Сентандрејце. Допусти да пут Като буде успешан, да њена јуначка душа не доживи слом. Воли је, Господе мој, воли и благослови, драгог свог слугу и кћер своју – буди с нама, Господе Христе, буди с нама – Амин.

Превео с мађарског
Сава Бабић

ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ, год. 187, јун 2011, књ. 487, св. 6 (стр. 1013-1021), МАТИЦА СРПСКА, Н. Сад, 2011.

прузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com

bela

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 6, 2018 in Хамваш

 

Ознаке: , ,

Василиј Кандински ДЕЛО И УМЕТНИК

Дело настаје из „уметника“ на загонетан, мистичан начин пун тајновитости. Ослобођено од уметника, оно добија самосталан живот, постаје личност, независно духовно дишући субјекат, који води и материјално реалан живот и који је биће. То, дакле, није равнодушна и случајно настала појава, која равнодушно постоји и у духовном животу, већ је то појава која, слично сваком бићу поседује стваралачку, активну снагу. Она живи, делује и учествује у стварању описане духовне атмосфере. Са становишта ове унутрашње изузетности_ и рађа се одговор на питање да ли .је уметничко дело добро или лоше. Уколико је оно „лоше“ или слабо по форми, то онда значи да је та форма лоша или превише слаба да би изазвала било какву душевну вибрацију која чисто звучи. (2)

Исто тако, није у ствари „добро насликана“ она слика која је тачна у валерима (неизбежним француским валерима) или која .је некако посебно, готово научно подељена на топле и хладне тонове, већ она слика, која живи пуним унутрашњим животом. А, такође, „добар цртеж“ је само онај, на којем ништа не може бити измењено а да то не наруши тај унутрашњи живот, без обзира на то да ли тај цртеж противречи анатомији, ботаници или некој другој науци. Овде питање није у томе да ли.је нарушена нека спољашња (па, самим тим, само и неизоставно случајна) форма, већ само у томе да ли уметник ту форму употребљава онако како она постоји споља, или не. Исто тако и боје морају бити примењиване не зато што оне постоје у том звуку у природи или не, већ зато што су оне неопходне у том звуку у слици, или не. Укратко, уметник не само да је опуномоћен, већ је и    д у ж а н   д а   п о с т у п а  с формама онако, к а к о   ј е  т о   н у ж н о   з а   њ е г о в е   ц и- љ е в е. И не само анатомија или било шта слично, већ  и   п р и н ц и п и ј е л н о   одбацивање ових наука није нужно, већ је нужна потпуна, неограничена слобода уметника у избору његових средстава.(3)

Ова нужност је право на неограничену слободу, која се сместа претвара у преступ, чим она напушта овај терен. С уметничке стране, ово право јесте поменута унутрашња раван. У  целом животу (па дакле, и у уметности) — чисти циљ.

А посебно, бесциљно праћење научних чињеница не може бити тако штетно, као њихово бесциљно одбацивање. У првом случају настаје подражавање природе (материјално), које може бити примењено у различиге специјалне сврхе. (4) У другом случају настаје уметничка лаж, за којом се, слично сваком греху, вуче дуг ланац ружних последица. У првом случају духовна атмосфера остаје празна. Он је чини сличној камену. Други је испуњава отровом и кугом.

Сликарство је уметност, а   уметност   у о п ш т е   н и ј е   б е с ц и љ н о   с а з д а в а њ е   с т в а р и  које се расипају у празнини, него је снага и власт, испуњена сврхом и мора да служи развоју и истанчавању људске душе, кретању троугла. Оно је језик, којим, у само њему доступној и својственој форми, говоре души о стварима, које су за душу хлеб насушни и који она може добити једино у овом облику.

Када се уметност одриче овог задатка, тада празнина остаје неиспуњена пошто нема друге власти ни снаге на свету, које би могле заменити уметност.(5) И увек, у временима интензивног душевног живота, и уметност постаје животнија, зато што су душа и уметност међусобно повезане нераскидивим ланцем узајамног деловања и усавршавања. У периодима када је душа запуштена и заглушена материјалним погледима на свет, безверјем и из тога проистеклим чисто практичним тежњама, појављује се гледиште да уметност није дата човеку ради одређеног циља, него да је она бесциљна, да уметност постоји само ради уметности (l’art pour l’art). (6)

Овде се веза између уметности и душе напола анестезира. Али, то се убрзо освећује, зато што уметник и гледалац (који разговарају један с другим на језику душе) престају да разумеју један другог и гледалац окреће леђа уметнику и гледа на њега као на акробату, чија га спретност и довитљивост доводе до дивљења.

Уметник, пре свега, мора да тежи да промени ово стање путем признавања свог дуга према уметности, па, дакле, и према самом себи, те да себе не сматра господарем ситуације већ слугом виших циљева, чије су дужности јасне, велике и свете. Он мора себе да васпита и да се удуби у сопствену душу, да ту своју душу чува и развија, како би његов спољашњи таленат могао нешто да одене, а не да буде, као изгубљена рукавица с непознате руке, само подобије руке.

Уметник мора да има нешто што треба да каже, пошто његов задатак није овладавање формом, већ прилагођавање форме садржају. (7) Уметник никако није некакав посебни миљеник судбине. Он нема право да живи без обавеза, његов посао је тежак и често постаје његов крст. Он мора да зна да сваки његов поступак, свако осећање, мисао ствара неопипљив, изузетно танан материјал, из којег настају његова дела и да је он зато, ако је и слободан, слободан само у уметности, а не у животу.

Из овога већ само по себи следи да уметник има трипут већу одговорност у поређењу са неуметником: као прво, он мора да врати назад таленат који му је дат; као друго, његови поступци, мисли, осећања стварају, исто као и поступци, мисли и осећања сваког човека, духовну атмосферу и они је могу или просветлити, или затровати; као треће, ови поступци, мисли и осећања су материјал за његова дела, која ионово утичу на духовну атмосферу. Уметник није само „краљ“, како га назива Sar Peladan, у том смислу да је велика његова власт, већ и у том да је велика и његова обавеза.

Ако уметник јесте жрец „Лепог“ , онда се то Лепо такође тражи само уз помоћ истог оног принципа унутрашње вредности , који смо сретали свуда. То „Лепо“ тражи се исто тако само на основу мерила унутрашње величине и нужности које нас на целом досадашњем путу никада није изневерило.

Лепо је оно што је у складу са унутрашњом душевном нужношћу. Лепо је оно што је изнутра лепо. (8)

Један од првих бораца, један од првих душевних композитора у уметности данашњице, који већ ствара уметност сутрашњице, М. Метерлинк каже: „На земљи нема ничег, што више жуди за лепим и што само лакше постаје лепо, до душе… Управо зато је тако мало душа које се не потчињавају власти душе која се предала лепоти.“(9)

А ово својство душе је уље, које олакшава лагано, једва видљиво, с времена на време споља успоравано, али неминовно, стално кретање духовног троугла напред и увис.

НАПОМЕНЕ:

(1) Посебно је књижевност одавно исказала овај принцип. На пример, Гете каже: „Као слободан дух, уметник с стоји изнад природе и може је тумачити у складу са својим циљевима… он је истовремено и њен господар и њен роб. Он је њен роб у мери у којој је принуђен да говори служећи се земаљским средствима како би био схваћен (NB!), али је и њен господар мери у којој та земаљска средства потчињава себи и тера их да служе његовим највишим циљевима. Уметник се обраћа свету кроз опште, а то опште он не налази у природи, већ је оно плод његовог властитог духа или, ако хоћете, плод надахнућа оплођујућег божанског даха” (Karl Heinemann Goethe. 1899, стр. 684). У наше време — О. Вајлд: „Уметност почиње тамо, где се завршава природа“ (De Profundis). И у сликарству се често срећу сличне мисли. Делакроа, на пример, природу назива речником уметника.

(2) На пример, такозвана „неморална“ дела или уопште нису у стању да изазову никакву душевну вибрацију (тада она по нашем одређењу и нису уметничка), или, поседујући у било ком погледу веродостојну форму, изазивају и душевну вибрацију. Тада су она „добра“. Ако пак она и поред ове душевне вибрације рађају и чисто телесне вибрације ниског квалитета (како је код нас да их зову), онда из тога не проистиче да се треба односити негативно према делу, већ према субјекту који га прима вулгарно.

(3) Ова неограничена слобода мора бити заснована на унутрашњој нужноси (која се зове честитост). И овај принцип није само уметнички него и животни принцип. Овај принцип је попут највеличанственијег мача надчовека за борбу с малограђанштином.

(4) Наравно, ако је ово подражавање дело руку уметника који живи духовно, оно онда никада ни не може бити потпуно мртво преношење природе. И у овој форми душа може да говори и да буде чута. Као противпример неславно познатим главама Denner’a (Alte Pinakothek у Минхену) могу послужити барем пејзажи Canaletta.

(5) Ова празнина може се лако испунити управо отровом и кугом.

(6) Ово гледиште један је од идеалних агенаса таквих времена. Оно је несвестан протест против материјализма, који свему хоће да постави практичан циљ. Овде опет јасно до изражаја и колико је снажна и неискорењива уметност, а такође и снага људске душе која је жива и вечна.

(7) Вероватно је јасно да је овде реч о васпитавању душе а не о нужности да се у сваку ствар на силу утисне свестан садржај или да се у уметничке одежде на силу одене овај измишљени садржај! У овим случајевима ништа не би настало, осим бездушне ствари произведене главом. Већ је и горе било речено: рађање уметничког дела испуњено је тајном. Не, ако је душа уметника жива, онда нема потребе подупирати је и помагати умним радом и теоријама. Она ће сама пронаћи шта да каже, макар и самом уметнику у тренутку стварања то „шта” било потпуно нејасно. Унутрашњи глас душе ће му такође дошапнути каква му јe форма потребна и где да.је нађе (у спољашњој или унутрашњој „природи”). Сваки уметник који, како се то каже, ради по oceћају, зна како му изненадно и за њега самог неочекивано постаје одбојна форма коју је смислио и како „као само од себе’ на место те одбачене долалзи друга, права. Беклин каже да истинско уметничко у дело импровизација, дакле, план, конструкција, претходна композиција не могу бити ништа друго, него степеници по којима се достиже циљ, који и за самог уметника ка може бити неочекиван.

(8) Под овим лепим пе подразумева се спољашњи или чак унутрашњи општеприхваћени морал, већ све оно, што и у најнеопипљивијој форми профињује и душу. И стога је у сликарству, на пример, изнутра свака боја лепа, зато што свака боја рађа душевну вибрацију, свака вибрација обогаћује душу. И зато, коначно, изнутра лепо може бити све што је споља „ружно“. Тако је уметности, тако јe и у животу. И зато у животу нема ничег ружног у свом унутрашњем резултату, то јест у деловању на душу другог.

(9)Von der inneren Sch6nheit, стр. 187 (К. Robert l,angewiesche Verlag Diisseldorf u. Leipzig).

Василиј Кандински, ПЛАВИ ЈАХАЧ,  (О духовном у уметности, стр. 120-123), Логос, Београд, 2015.

Превео: Радослав Божић

преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com

кандински

Василиј Кандински

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 3, 2018 in Кандински

 

Ознаке: , ,

Владан Десница СМРТ ЈЕ ТАЧНО НАШЕГ СТАСА И УЗРАСТА: ШТО ЈЕ ВЕЋИ ЧОВЈЕК, ВЕЋА ЈЕ И СМРТ У ЊЕМУ

[…]

Смрт је оно што стварима даје посвету. Она им придаје знамен реалности, озбиљност одистинског. Она свакој ствари даје њено достојанство пред лицем живота. Има ништавних безначајних живота. Безначајних смрти нема. Свака је смрт свеопћи догађај, свачији догађај. Један мали катаклизам. Једна црна рупа без дна у тијелу козмоса. Смрт искупљује сваки живот. Живјети се може и неозбиљно, и неодговорно. Читав наш живот може да буде једна фикција, једна страсна игра у загрљају бунила, једна усијана илузија просањана на рубу стварности. Једино смрт је реална. Она је једино што нам се у животу стварно догађа.

Па опет ‒ непојмљива. Непојмљива и невјероватна. Сваки се живот одиграва у некаквом, мада и илузорном, мада и произвољном, систему координата; на некој, мада и чудној шаховској плочи. Смрт је једини потез ван те плоче ‒ сулуди скок шаховског коњића преко њеног руба, у празно, у провалију без координата и без димензија.

Али мисао смрти није дана свима. Она припада изабранима.

Гледао сам старе сељаке на самртном одру. С њима је умирала њихова њива, њихов виноград, њихова крава Бијелка. За њима је остао необран њихов кукуруз, незавршена њихова парница о међама, непокривена њихова појата ‒ прозрачни бијели скелет изукрштаних греда, кавез пун заробљеног плавог неба који још чека покров топлог црвеног цријепа. С њима је умирао њихов поглед што сеже до крајњег оградног зида на хоризонту; а застор хоризонта спушта се непосредно за том оградом: дрвена љеса у дну ограде води равно у авлију сунца које залази.

 

десница 1

 

За шкољку заједно с њом умире небосклон њезине седефне коре. […] Јер за смрт треба фантазије. Стваралачке фантазије. И смрт је наш стварлачки акт. Наш највиши стваралачки акт, за оног ко нема фантазије, нема ни смрти. Одатле бива да је понека смрт већа драма за другога него за самог оног који умире.

Средином живота, у напону моћи, кад човјек вјерује да је у пуном посједу себе, а кад стварно посједује све друго него себе сама, лудо сам понекад држао да је стално присуство смрти у нама прћија слабих, знамен незнатности људске јединке. Какве ли наивности! Смрт је тачно нашег стаса и узраста: што је већи човјек, већа је и смрт у њему.

[…] Смрт припада само ствараоцу. Њен дах је оно што подаје једру пуноћу живота, као што мраз подаје жар образима вабећи из дремљивих дубина бића на површину кључ топле крви. Њен образ је оно што људским дјелима даје препланулу боју зрелости. Сви наши напори, сва наша дјела само су видови борбе против смрти, само луди покушаји обмане, очајна настојања да се она завара, занијече, превлада, заборави. Језа ништавила покретач је свега у нашем бивствовању, клица и немир сваког кретања и сваког тражења. Јер свако је човјечје тражење тражење једног излаза из безизлазности, сваки је његов напор напор да провали из обруча детерминисаности а хисторија човјека није друго до хисторија лудих покушаја да се тај обруч пробије. Одатле, сваки је људски напор напор против реалности реалнога.

 

рубенс 2

Петер Паул Рубенс

 

И није то клонулост, клонулост касног замореног доба. Није то капитулација пред усудом. Баш напротив, то је револт, то је борба, то је акција. То је подвиг. Највиша акција и врховни подвиг: борба за немогуће. То је прометејство. У томе и јест смисао прометејства. По немогућности свог циља Прометеј и бива Прометеј. Немогућност посвећује његову борбу, неуспјех крунише његово дјело, једнако онако као што за добричине „конац дјело краси“.

Не, није то измишљај малаксалих, изрођених. То стоји записано на самим прапочецима хисторије духа. Праочај бивствовања рођен је заједно с првим трачком човјекове свјести о себи. И све што је постигнуто, постигнуто је захваљујући њему. Постизање могућнога је само нуспроизвод ‒ и за Прометеја неважни нуспроизвод ‒ тежње за немогућим. У настојању да се успне на недостижни врх стабла живота, Прометеј успут труни јабуке. А добричине седе на ледини и те јабуке дочекују из безнадне борбе против детерминисаности никле су све илузије човекове, сви вирови и вртлози његове мисли заточене међу уским стијенкама и стварности. Све „слијепе наде што му напућују срце“.

Синоћ, кад је у недалекој капелици замрло и мрмољење сестрица којом успављују протекли дан и кад је све у болници утихнуло, пречитавао сам Есхиловог Окованог Прометеја. И учинило ми се да сам у њему нашао највишу пјесничку (а и људску), ријеч која је икад рјечена.

… Да ниси можда још и даље дрзнуо?

Смртнику ускратих да сагледа свој крај.

А какав ли му лијек за то нађе ти?

Његову груд напућих слијепим надама.

О, благодат си сину дао овијеку!…

 

 

Oдломак из књиге Прољећа Ивана Галеба

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 3, 2018 in Десница

 

Ознаке: , ,

Франц Кафка МОЛИТВА, УМЕТНОСТ И НАУЧНО ИСТРАЖИВАЊЕ САМО СУ ТРИ РАЗЛИЧИТА ПЛАМЕНА…

Молитва, уметност и научно истраживање само су три различита пламена која избијају из истог огњишта. Хоћемо да у тренутку прекорачимо дате личне могућности воље, да се нађемо с оне стране граница сопственог сићушног Ја. Уметност и молитва су тек руке испружене у таму. Просимо да бисмо себе поклонили.

 

Франц Кафка, Мрачна самица, Службени гласник, Београд, 2011.

 

Serusier, Paul le

Serusier, Paul le

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 2, 2018 in Кафка, цитати

 

Ознаке: ,