RSS

Григориј Сковорода ШТА СВЕ НЕ МОЖЕМО, ШТА СВЕ НЕ УМЕМО…

„Боже мој, шта све не умемо, шта све не можемо! Измерили смо мора, земљу, небо, открили смо непојмљиво мноштво светова, градимо „несхватљиве“ машине. Али ту нешто недостаје. Нисмо у стању да попунимо ограничени и пролазни душевни бездан.“

 

sergej afonski margarita prejer

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 јула, 2020 in Сковорода

 

Ознаке:

Ана Бландијана НЕШТО НЕМАМ ДОВОЉНО СНАГЕ…

***

Нешто

(Немам довољно снаге

да кажем неко)

Окончаће, ипак,

кошмар који изгледа бескрајан,

покушавамо ли, онда,

да схватимо,

како смо пали у сан

колико смо спавали

и како смо били у стању

да сањамо

тако наказне облике.

Крив је наш метаболизам?

Огромне трауме

које смо у детињству преживели?

Или, можда, и не припада животу

тајни токсин страха.

једном ћемо се пробудити

а изгледаће нам

да смо били у смрти и да смо се вратили.

 

Из збирке АНЂЕЛИ И БИЉКЕ, Вршац: КОВ 2007.

 

blandijana

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 7 јула, 2020 in Бландијана

 

Ознаке: ,

Даринка Јеврић ПЈЕСМА МОГА НАРАШТАЈА

Њихов смијешак изгнан из породичних албума
пјенуша струњен метал из њиховог даха
у пустош смјером гаврана, у димни брид зрака
игра овај вучји накот руски рулет с историјом.

 

У усијаном крвотоку охола равнодушност,
кристал мука, напросто
славјански тмаста зебња.
Младићи крхки, што појмили су сан,
буђење или смрт ко агрегатно стање живота.

 

Вазда затечени: у нехају, спокојству,
кушали суштину. Жарко.
Окове, снове и књиге на полицама. Досегли слућено
у магновењу. Бијес пророка.

 

Дјечаци крхки што усов им студи под кожом, под ноктом,
избивају из пакла
с Осмијехом Љуба Чупића
с Руком Принциповом.

 

А ишчитали слова с каменом календара
гњила писмена са лобање, мемлу срче, олује.
Већ удисали помало слеђену њежност
ка свом исходишту: у пансионима за самце
у собама од мастила,

 

Вјетрењаче времена, галије очас потонуле —
прска сипки тотем на вијеку,
на води; цвјетови ироније!

 

Час је да домаја удари благи ретуш на одсјај
нашег лица

 

памћење

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 јуна, 2020 in Даринка Јеврић

 

Ознаке: ,

Даринка Јеврић ПЈЕСНИК ПРЕД СТЕЋКОМ

… пристали смо,
дакле, на узмак, срамну завјетрину.
Поразу залог мукла саборност ова
чијег се смисла одричемо.
Задихан и свладан
невидјелицу удијеваш у иглу
сводиш мудре поруке да заметнеш траг.
Залуђеном – само ти се привиђа свјетлост,
фосфорне мрље на камену,
оплођен кристал.
И знам: спорна је премоћ овог свједочења стихом
над сасма нијемим споменом
гујом прошивеног срца;
о блажен цјелов мука, што
пребива у сумњи, згођен у дан
кад недостојни смо заветних речи.

 

стећак

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 јуна, 2020 in Даринка Јеврић

 

Ознаке: ,

Јустин Ћелијски ДОМ ДУШЕ МОЈЕ

Из мрачне печине тела свог гледам Те,

Господе,

и изгледам, и никако да сагледам.

А знам, предосећам и знам, да си Ти

једини архитект, Господе, који може

саградити вечни дом душе моје.

А зидари су:

молитва, сузе, пост, љубав, смерност,

кротост, трпљење, нада, жалостивост…

Онда је све човеково у покрету,

у узбуђењу,

у пријатном трепету, у градилачком

страху…

И тако узбуркано сунце лије на наш

земаљски свет тиху и мирну и

животворну светлост, која као да не зна

ни за какве буре и олује (…)

Човече,

небо је кров земљин.

Гле, колико ти је дато да растеш у

висину!

али толико исто и да се спушташ у

дубину!

Да не би висина врха била

несразмерна према дубини корена.

 

(Низ хучни водопад времена, Филозофске урвине)
нестеров 3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 јуна, 2020 in Јустин Ћелијски

 

Ознаке:

Јустин Ћелијски ДАНАС ЈЕ ВИДОВ-ДАН…

***

Данас је Видов-дан, браћо моја, да би отворили душе наше, ране наше, да нас Христос види, да нас види наш распети Бог. Данас је Видов-дан, да би отворили наше закречене гробове, да би пронашли све наше мртваце, које васкрснути треба. Данас је Видов-дан, да би видели како је огромно гробље наше, како је огромна множина мртваца наших, а како је мало и нимало моћи у нама да их васкрснемо, да их из гробова дигнемо. Видов-дан је данас , браћо драга, да би видели да је земља препуна мртвацима, и да не може опстати без Бога Који васкрсава, и да ће људи без Христа иструлети у гробовима грехова својих, и да ће човечанство извршити самоубиство од очајања, ако се не врати Христу и не падне пред ноге његове. ‒ О, да би данас на Видов-дан виделе очи наше да нас из гробова наших једнако васкрснути може васкрсли Бог Христос! ‒А он је тако благ; он је Бог благих вести: „ходите к мени сви који сте уморни; ходите к мени сви којима људи пелен пружају, ја ћу вас нахранити благим вестима. У пеленски горке дане ја вам доносим љиљански благе вести; ходите к Мени. Оставите грех, грех је увек горак, и не воли благе вести моје… Ходите к Мени“.

 

Из беседе Видов-дан у Оксфорду, Сетве и жетве, Београд: Манастир Ћелије, 2007.

 

zrak 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 јуна, 2020 in Јустин Ћелијски

 

Ознаке: ,

Иван В. Лалић, ДУХОВНИ ЗАВИЧАЈ

Споменули сте духовни провинцијализам, у склопу са појмовима „усконационалног“ и „локално егзотичног“. Чини ми се да се такав провинцијализам може да изражава – и да се изражава – једнако и кроз својеврсне космополитске аспирације. ПРОВИНЦИЈАЛНИ ЈЕ ДУХ КОЈИ ОДБИЈА ДА СЕ СЕЋА, КОЈИ СЕ ОДРИЧЕ СВОЈИХ КООРДИНАТА ЗАДАТИХ У ЈЕЗИКУ – У ТРАДИЦИЈИ, ИСТОРИЈИ, СУДБИНИ, ДУХОВНОМ ПРОСТОРУ ТОГ ЈЕЗИКА. (Ко не извуче поуке из Лазе Костића или Војислава Илића, узалуд ће их тражити код Малармеа или Рилкеа)…Међутим, тај „НАЦИОНАЛНИ ТЕРЕН“ – или свест да на њему стојите – само је један предуслов. РЕЧ ЈЕ О ТЛУ ГДЕ ПЕСНИК МОРА ДА ИМА СВОЈЕ КОРЕЊЕ – ако не жели да се помири са судбином биљке у саксији. Но то за мене не значи бирање некаквог, како рекосте, „наглашено националног„ пута; некакво затварање у круг појмова и тема везаних искључиво за споменуто тло – које је за мене она тачка, са које могу да чврсто искорачим и у којој налазим своју аутентичну равнотежу. Најзад, ТО ЈЕ ОНА ТАЧКА ИЗ КОЈЕ НАЈБОЉЕ ВИДИМ И НАЈПРЕЦИЗНИЈЕ ОДМЕРАВАМ ВРЕМЕ И ПРОСТОР; тачка-репер, која ми помаже да ствари доводим у праву визуру. (Када кажем Орфеј, ја мислим и на оне „трачке брегове, илирске горе“, тај прототип песничке судбине обликован је негде ту.) За мене појам онога што називате националним тереном превазилази деноминацију национално; ДУХОВНИ ЗАВИЧАЈ – јер о њему је реч – НИЈЕ НЕШТО ДВОДИМЕНЗИОНАЛНО, НЕШТО ЈЕДНОСМЕРНО. ПРЕ ГА ДОЖИВЉАВАМ КАО НЕКАКАВ СИСТЕМ КОНЦЕНТРИЧНИХ СФЕРА, СА СВОЈИМ ОДРЕЂЕНИМ СРЕДИШТЕМ. Када кажем Ресава, када кажем Византија, покушавам да нешто опште одредим посебним појмовима који су ми блиски. Када кажем Дела љубави, и то доведему у везу са Византијом, ја тражим известан склад, меру, систем, могућност тачног исказа – а не неки „наглашено национални правац кретања.“ИНАЧЕ УЛАЗ У СВЕТСКУ ПОЕЗИЈУ НАШЛИ СМО ДАВНО, ПРЕ МНОГО ВЕКОВА. ЗАБОРАВИЛО СЕ. Нашао га је касније, рецимо, и Лаза Костић. Данас су врата отворена. Проблем се јавља када нам није јасно како се тамо улази. (1970)Иван В. Лалић – О ПОЕЗИЈИ (Завод за уџбенике, Београд, 1997)

 

Преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com

 

 

 

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11 јуна, 2020 in Uncategorized

 

Франц Кафка МАЛА БАСНА

„Ах“, рече миш, „свет се сваког дана све више сужава. Испрва је био толико широк да ме је било страх; трчао сам и трчао, и осетио се толико срећан кад сам најзад десно и лево у даљини видео зидове; али ти дугачки зидови толико брзо хитају један ка другоме да се ја налазим већ у последњој соби, а онде у углу чека клопка у коју ћу утрчати.“ „Треба само да промениш правац трчања“, рече мачка и поједе га.

 

миш

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24 маја, 2020 in Кафка

 

Франц Кафка О ПАРАБОЛAMA

„Многи се жале да су речи мудраца увек само параболе и да се у свакодневном животу не могу употребити, а ми имамо само тај једини живот. Када мудрац каже: „Пређи преко“, он не мисли да треба прећи на другу страну, што би се ипак још и могло постићи кад би резултат био вредан пређеног пута, него мисли на неко легендарно Преко, на нешто што не познајемо, што ни он не може поближе да опише и што нам, према томе, овде не може бити ни од какве помоћи. Све те параболе желе, заправо, рећи само то да је непојмљиво непојмљиво – а то смо знали. Оно, међутим, са чим се свакога дана мучимо, нешто је сасвим друго.

         На то ће рећи један: „Зашто се браните? Кад бисте слушали параболе и поступали како оне кажу, и сами бисте постали параболе, па се већ самим тим ослободили свакодневних мука.“

Други рече: „Кладим се да је и то парабола.“

Први рече: „Добио си.“

Други рече: „Али, на жалост, само у параболи.“

Први рече: „Не, у стварности; у параболи си изгубио.“

 

plutarh 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24 маја, 2020 in Кафка

 

Иво Андрић  ЊЕГОШЕВА ПОЕЗИЈА-ПОЕЗИЈА ВИСИНСКИХ ВАЗДУХА И ВЕЛИКИХ, СЛОБОДНИХ ПЕРСПЕКТИВА

***

„У Његошевом књижевном делу, фатални знак кососвске судбине свуда је присутан, и онда када песник не говори о њему, јер њиме је условљено цело поетско дело Његошево. У Његошевој поезији све је хијератички круто и право, упрошћено и сажето до нејасности, везано тврдо у један грчевит узао; све угашено, без другог сјаја осим унутарњег. Јер овде је преко свега прешао дах косовске мисли који је без милосрђа сажегао све оно што не „служи чести, ни имену“, а окаменио све оно што им служи да би вечито стајало тако и служило им. То је поезија висинских ваздуха и великих, слободних перспектива, са онолико украса само колико је могло да буде донесено у један збег. Све што није могло стати у барку спаса после једног потопа, све је одбачено. Отуд у том делу недостају читави комплекси осећања. Али отуд је и све оно што је у њему садржано разбијено до једног интензитета и распаљено до једног жара каквих је мало у светској књижевности.

(…) Taкво је књижевно дело тражила његова основна мисао од њега: Чисто небеско сунце, тврда земља којој смо дужни све, а између тога двога људи витезови који иду ка гробу, ка славном гробу, као јединој жељи и највећој срећи. Све оно што је у Његошевом делу испод тога или изнад тога, дато је само као резултат тешке борбе и болног отимања.

(…) Николај Велимировић, у својој књизи о Његошу, утврдио је са великом слободом духа и завидном ерудицијом сложеност мисаоног света његошевог, и он је несумњиво ближе истини кад каже да је Његошево гледање на свет и живот било, поред свега, ‘христолико’.

Његош сам је, каже се, једном приликом рекао, дивну реч о томе. Кад су му говорили да му се замера што је више човек него владика, он је одговорио: „Лакше је бити владика, него човјек“.  С друге стране, у целој нашој књижевности ми немамо ппоезије која би била ближе Богу и која би то била на узвишенији начин. То је за нас доста, јер то је све.

Него друго је било у питању. Реч познатог француског моралисте Риварола: Држава је лађа чије котве почивају у небесима, могла би се у пуној мери применити на Црну Гору Његошевог времена. Теократска владавина нарочитог типа одговарала је несумњиво најбоље тадашњем стању Црне Горе. И ту као и свему другом требало је „служити чести и имену“ . Требало је бити владика, као што је требало ратовати, као што је требало судити народу, снабдевати га житом и прахом и оловом и чувати га од штетних утицаја са стране, да се народ не поколеба, не изневери и „не потвори“. А за личне склоности и предилекције није било места ни времена ни оправдања.“

 

Одломак из есеја ЊЕГОШ КАО ТРАГИЧНИ ЈУНАК КОСОВСКЕ МИСЛИ, Уметник и његово дело, Есеји 2, Београд, БИГЗ, 1976.

њ1

Аутор: Мартин Црвеница

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20 маја, 2020 in Андрић

 

Ознаке: , ,