RSS

Емили Дикинсон БОРАВИМ У МОГУЋНОСТИ…

***

Боравим у Могућности,

Од прозе лепшој кући ―

Крај више прозора можеш стати

На више врата ући

 

Свака одаја као кедар ―

Ту не може да продре око ―

А вековечни кров јој чине

Небески забати ― високо.

 

Гости су племените врсте ―

А чиме бавим ту се?

Ширим руке своје уске

Да рај саберем у се.

 

Превод: Иван В. Лалић, Лепотица Амхерста ― по-

зоришни комад написан на основу живота Емили Дикинсон.

 

eden 3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 24, 2017 in Дикинсон

 

Ознаке: , , ,

Емили Дикисон КАД УМИРАХ ЗАЧУХ МУЈЕ ЗУЈ…

***

Кад умирах, зачух мухе зуј.

Тишина собе моје

Беше к’о она што се

у предаху олује чује.

 

Свуд очи исцеђене, суве,

Посвуда укочен дах

Пред задњи наступ, кад се

У соби појавио краљ.

 

Завештах све успомене, отписах

Делове свога духа,

Колико смогох ― а тада у собу

Улетела је мајушна муха.

 

Уз плавичаст, трептав, и клецав зуј,

Између мене и светлости је стала;

А кад прозори отказаше, тада

Пут виду свом више нисам знала.

 

 Иван В. Лалић, Емили Дикинсон: Лепотица Амхерста

― позоришни комад, и друге песме Емили Дикинсон, (НИРО/

Књижевне новине: Београд 1976), стр. 92.

 

van gog

Ван Гог

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 23, 2017 in Дикинсон

 

Ознаке: , , ,

Иван В. Лалић ЈУТАРЊА ПЕСМА ГОСПОДИНА ОЛИВЕРА

 

Просто се јутро смеши у тишину

Ко што се смеше стари конобари.

Зрак светла пипа празну паучину,

Разједа сенке пепељастих ствари.

 

Треба се дићи и треба отићи,

Опран сапуном, најежен од јутра.

Зацело треба данас некуд стићи;

Нек стан празнина закључа изнутра.

 

А јутром све су мале зебње ближе,

Ко миш претрче преко прекривача.

Ал кад се пође, некуд се и стиже,

С празнином мисли место огртача.

 

Треба се дићи и скупити шкрто

Сирасте мрве једне добре воље.

У зрцалу се поглед ломи крто.

Под челом фине нити главобоље.

 

Просто се јутро смеши у тишину

На хрпу неизговорених речи;

Осећам испод непца маховину,

Слаткасти трулеж што се тешко лечи.

 

А заправо сам хтео да отпловим

Као на барци, на кревету уском;

Над димњацима да шишмише ловим,

И звезде, младе кестене са љуском.

 

А заправо сам хтео да се шетам

У папучама испод дрвореда,

Да витке нимфе испод лишћа сретам,

Од узбуђења бео као креда.

 

И још сам хтео да на море одем

И квасим ноге поред неког брода,

Па да полако све зебње набодем

На јарбол, два-три педља испод свода.

 

Јер даске мог се пода тихо тресу;

Можда се земља врти мало брже.

Завидим оним што носе на месу

Модрице страха, а ведро се држе.

 

Знам једно: нема на мени кривице

Што зидови су тањи сваке ноћи,

И што ми, кад крај мртве прођем птице,

Мехурић језе мора жало проћи.

 

Јутро се смеши. Да, треба отићи

Улицом крхком, као сваког јутра,

И након пола сата некуд стићи;

Зацело тамо где стижем и сутра.

 

Бојим се само да једном не нађем

Ујутро срушен град, сред пустопоља,

Па да кад затим из куће изађем

Мој стан празнина закључа и споља.

 

Време, ватре, вртови, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

belski

Николај Богданов Белски

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 22, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , ,

Милета Јакшић СТВАРИ КОЈЕ СУ ПРОШЛЕ

Ствари које су прошле, где су оне?

Скривено од нас у даљине сиве

Све што је било добро, лепо, мило –

Ствари које су прошле да л’ још живе?

 

Да ли нам прошлост даје знаке живота

Кад из давнине драга слика њена

Сине кадикад у дубокој ноћи,

У сну – у трагу наших успомена?

 

Можда у свету негде, непозната,

Изван живота има област нека,

Круг у ком траје оно што је било

С прошлошћу нашом која на нас чека?…

 

Ствари које су прошле, где су оне?

Ако су живе, ако их још има,

Видећемо их кад прођемо и ми,

Када будемо једном дошли к њима.

 

Каирос, Сремски Карловци, 2013.

mileta 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 22, 2017 in Милета Јакшић

 

Ознаке: , ,

Рајко Петров Ного СТВАРИ КОЈЕ СМО ВОЛЕЛИ

Ствари

које смо волели

зар изгубљене су заувек:

зелена столица, очева шкриња

и благи мир са њима.

У пустоме свету осаме

ја сањам блиске ствари.

 

О како силан јер узалудан

напор је мојих прстију

тај блиски мир да ухвате,

у шкољку руку затворе;

 

ти прсти – пужа рогови

на друге, на јаве додире.

 

 

nogo 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 21, 2017 in Рајко Петров Ного, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Рајко Петров Ного СУНЦОКРЕТ

Већег лудака нема…

 

Шија му се од тежина искривила –

нејак је то ослонац за главу блесаву,

од сунца обневиделу,

у светлост лудо заљубљену

ко монах онај звездочатац

што у самштини скапа

(док му се ласте по рукавима гнезде)

низ реку пиљећи у звезде.

 

Па и кад оболео, од туге свео,

стидљиво огромну главу срцу ближе пригне,

и кад му зенице ситне поиспадају,

он и тад сунце упорно сања–

као у мају.

 

Лудака већега нема…

david burliuk

David Burliuk

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 20, 2017 in Рајко Петров Ного

 

Ознаке: , ,

Емил Сиоран ШТА ЈЕ НАТКРИЛИЛО ЧОВЕКОВУ ДУШУ?

***

Пошто је човекова егзистенција најважнија и најчуднија пустоловина што ју је земља видела, неизоставно је да она траје што је могуће краће; њен је завршетак предвидљив и пожељан: непристојно би било непрестано је продужавати. Загазивши у опасну изузетност свога бивствовања, вековима ће још парадоксална животиња играти на своју последњу карту; и миленијумима то може потрајати. Треба ли јадиковати због тога? Очигледно је да она никада неће достићи славу прохујалих дана, јер нам ништа не даје право да наслутимо могућност поновне појаве неког уметника који би могао да стане уз бок Баху или Шекспиру. Декаденција се, пре свега, очитује у уметности: „цивилизација” живи и неко време после распада уметности. Тако ће бити и са човеком: он ће и даље ређати своје подвиге, али ће му духовни извори све више пресушивати, а с њима и свежина надахнућа. Воља за моћи и владањем одвећ је наткрилила душу: кад буде загосподарио свиме што га окружује, власт над својим крајем неће имати. А пошто му сва средства уништавања и самоуништења неће стајати на располагању, човека неће нестати тако лако; извесно је да ће пронаћи средство општег уништења пре но што буде пронашао универзални лек, јер њега, по свему судећи, у природи не може бити. Уништиће се као стваралац: да ли то значи да ће тиме људи нестати са лица земље? Не би требало гледати тако ружичасто на ствари. Много ће се преживелих потуцати земљом као неки сој под-људи, као бродоломници апокалипсе…

Човек није у стању да избегне своју пропаст. Његов освајачки и испитивачки нагон проширује простор око њега, да би потом поништио то што је освојио; оно што он животу придода, окреће се против живота. Роб својих дела, он је – као стваралац – покретачка сила Зла. То важи подједнак за улично трчкарало и за учењака, а  – на општем плану – за најмању бубицу и за Бога. Човечанство је могло остати у стању ненапредовања и продужити своје трајање да је било састављено искључиво од простака и скептика; обузето, међутим, тежњом ка успешности, оно се претворило у ту задихану и позитивно усмерену руљу, осуђену на пропаст због претеране трудољубивости и знатижеље. Похлепно хрлећи ка сопственом праху и пепелу, та руља је припремила себи крај, и свакодневно се у том правцу труди. Ближа расплету но почетку, она предаје својим синовима једино погашени занос пред наилазак апокалипсе…

 

Превод: Милован Данојлић

 

Из есеја РАЗНИ ВИДОВИ ДЕКАДЕНЦИЈЕ, Кратак преглед распадања, Матица српска, Нови Сад, 1979.

apokalipsa 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 4, 2017 in Сиоран

 

Ознаке: , , , ,