Хаиме Лабастида РЕЧИ, РЕЧЕНИЦЕ, НИШТА

[…]

Одакле се рађа, питам ја, поезија?

Зар из тишине, из дубоке

тишине смрти, из закаснелог запрепаштења

што провоцира тишину небеских тела,

из мирног хропца тог безданог неба,

из огромних празнина које свака сићушна

животиња поседује? Зашто не, напротив,

из самих речи, из звука који узнемирује,

из чудног начина на који се братиме

слова и ствари, знак и чула,

зелено црнило лишћа и урлици

грлени који ништа не значе

и који инсистирају, ипак, да се роде

из најдубљег бунара једњака?

 

А изнад слова и речи,

није ли реченица и њен тежак одјек?

А испод реченице и говора,

нису ли мисли и све оно

што казују? Гласови, речи,

слова и синтакса, опрез, о богови, ниче

језгро атомско и сурово, казивање,

оно што се скицира у структури.

Шта могу да урадим? Биће боље да заћутим,

да слушам у тишини тај дубок шапат ствари.

 

Превод са шпанског: Соња Штајнфелд

Со би имала укус прашине, Агора, Зрењанин, 2016

 

 

Хаиме Лабастида ОБОГАЉЕНЕ РЕЧИ

Када се речи, о богиње,

када се речи обогаљене

таложе у лобањи

и тада говоримо

или пишемо као да знамо

шта смо стварно жудели да говоримо

или шта смо заиста желели да пишемо

и гомилају се црна слова

по белој подлози

или махнити звуци који не желе

ништа друго осим да их неко изговори

или чује (како? зашто?),

и када стигне, као што рекох,

дан у којем речи љубави

надиру једна за другом, шикљајући,

као да се даве у крви,

у грлу и немају

ништа друго да раде

него да потамне овај папир

или овај горки екран светлости

што је начин који присваја данас,

како кажу, модерно писање,

то писање саткано од светла

и од сенки, као сва писања,

па нека су и сачињена од тинте црне и црвене

по кожи јелена,

или оштрим длетом

по каменом воску, или каменом

тврдим о камен, непомичним,

углачаним годинама неолитске

револуције, када смо ми људи

припитомили кукуруз, пшеницу,

коња и чак то говедо слатко и

стрпљиво и петла који нас буди,

уплашен, ноћима,

када нас речи, о богиње,

када нас речи обогаљене

зграбе за руку

и оне саме буду писале,

као да имају свој живот

и нешто сасвим туђе

нашој вољи ће их натерати

да се споје мало-помало једне

са другима, као болесне

љубавнице,као кучке прождиране

глађу, шта треба

да урадимо? Да заувек заћутимо?

Што да не? Која је сврха

писања? Сви ћемо

умрети, несумњиво, једног дана.

 

Дакле, тачно је да ћемо

сви умрети, несумњиво, једног дана,

али пре него што то време дође,

треба да волимо и да пишемо,

треба да уживамо у том тврдом

грумену соли, том успореном погледу

цвећа, тој трунки љубави

без надања. Зашто без надања?

Шта би било ако бисмо, без трунке

љубави без надања, имали,

на дуже време, недељу дана,

рецимо, можда неколико минута, дуготрајну

љубав? Ако би речи живеле

нешто више од једног дана? Живот би,

несумњиво, био другачији. Живот јесте другачији.

 

Превод са шпанског: Соња Штајнфелд

 

Со би имала укус прашине, Агора, Зрењанин, 2016

 

Гинтер Кунерт ИЗВЕШТАЈ О СТАЊУ

Све је могуће и

истовремено је све немогуће.

Само нам је још природа остала

или оно што је

остало од ње. Око нас

удобно камење блажених претеча

чија је будућност

досегла до оностраности.

 

Наш је дан

који ником не припада. Седимо

у црној светлости

једемо отров пијемо киселину

ми мислимо ми живимо

и померамо последице

за сутра

кад опет је више могуће

и још више немогуће

кад опет смо такви

какви ће сви бити:

 

надаље скрпљено дело

неутешно недокинуто

коначно бескорисно

остатак

који се прећуткује.

 

Превод: Стеван Тонтић

 

Судбинска опомена, Агора, Зрењанин, 2016.

 

Александар Ристовић РУЖА ЗА ОНУ КОЈА НИЈЕ ОВДЕ

Моја мати у старинском аутобусу

прелази огроман пут. Преко залеђених

                                                                ливада,

кроз снегом опрхван планински предео.

Седећи иза возача, разговара са њим

о необичном времену. Љуљушка се

на свом седишту са малим птицама у крилу.

 

Кадикад споља чују се крици,

али се не виде они који су изложени мучењу,

негде од неког.

 

Наједном у аутобусу осећа се

јак мирис ружа, као да је неко

испустио бочицу с мирисом,

или трља између шака ружине латице.

 

Моја мати путује у Нигде

зимским аутобусом. Кадикада јој је иње на лицу.

Побелела су јој уста и обрве.

 

Имам довољно разлога да верујем у њено

                                                                   путовање,

томе ме учи метафизика, али и једно

посве лично осећање времена и бесмртности.

 

 

3. фебруар 1993.

Александар Ристовић – Песме