RSS

Архиве ознака: Александар Мирковић

Роберт Рождественски ЕХО

Покриће небо

звездана прашина,

повиће се гране меко.

Ја те чујем и из тих даљина.

Ми смо – ехо,

ми смо – ехо.

Ми смо – једно другог дуги ехо.

 

И мени до тебе,

где год да пребиваш,

лако је срцем изградити мост.

Опет нас, Љубави, позиваш!

Ми смо – нежност,

Ми смо – нежност,

Ми смо – једно другог вечна нежност.

 

Чак и у пределима у дубокој тами,

иза линије смртнога круга,

знам, нећемо бити сами.

Ми смо – сећање,

ми смо – сећање.

Ми смо – звездано сећање једно другога.

 

Р.И. Рождественски – ПЕСМЕ

Препевао: Александар Мирковић

 

eho
Advertisements
 
2 коментара

Објављено од стране на септембар 24, 2016 in Рождественски

 

Ознаке: , , ,

Јевгениј Водолазкин ЕХО ЧУВА ГЛАС ЧОВЕКА КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА

Лавр – име човека и наслов књиге. Јевгениј Водолазкин је написао роман о животу у петнаестом веку, у чијем средишту је неочекиван и необичан главни јунак – генијални исцелитељ, јуродиви, ходочасник, праведник – и човек који сумња. Аутор – доктор филологије, ученик Лихачова, цео живот ради у Пушкиновом дому. Критичари га зову руски Еко, али поређење је површно, нетачно. Номинован за „Велику књигу“ – 2013 „Лавр“ је заиста велика књига, роман – поступак(дело), етички гест. О његовим коренима разговарамо са аутором.

Фактички, ви сте написали житије.  Да ли је због тога било потребно изградити одређено  понашање, начин живота?

Али ја не поседујем квалитете које сам описивао! То је судбина сваког хагиографа: у почетку он каже: „Ја нисам достојан да пишем, али пошто ће без мене то заувек нестати у тами непостојања, свједно, боље да опишем…“ Овај текст и ја, стварали смо један другог: писао сам га, а он ме је, колико је то могуће, исправљао. Његов утицај на мене је био изузетно велики; када описујеш човека са неспорним врлинама, помало му се и сам приближаваш.

Изгледа да је код читалаца одавно сазрела потреба за оваквим јунаком – шта мислите, због чега?

Да, зато што многе, као и мене, нервира данашњи култ успеха, успеха схваћеног не само у финансијском смислу, већ и у смислу припадности одређеном кругу. Живот и телевизију су испунили људи који ништа паметно не знају да ураде, професионални чланови странке, који су се подухватили доношења нових закона битисања, који конвертирају своју недаровитост у нови стил живота. Жив сам човек, нисам лицемер, и не припадам онима који су склони да мрачно осуђују затворени у ћелију. Уморан сам од вечитих празних прича о томе, од наметања стереотипа. Зашто људи желе на Рублевку где је врло неудобно, где се не може стићи? Тамо мирише на успех! Али тамо, као у Андерсеновој бајци, сва врата су означена крстићима нацртаним кредом, и није јасно куда треба ићи. У неком тренутку сам помислио: ако ово додирује мене како може додирнути људе који су свом животу виђали  нешто друго? И пронашао сам хероја у времену, у којем су људи озбиљно размишљали зашто живе.

Значи, на први импулс то је текст протеста?

Па ја бих рекао: протест у форми тврдње. Тврдња је изнад протеста. Потребно је заправо мање прибегавати деструктивним методама. Једноставно зато што, активно уништавајући нешто,  истовремено уништаваш и себе. Не свиђа ти се туђа грађевина – сазидај поред ње своју.

Схватајући глупост свог питања свеједно питам: ко је био прототип за вашег јунака?

Он има много прототипова. У овом роману, колико год то чудно изгледало, врло је мало измишљеног. Користио сам неколико десетина житија, и то су апсолутно реални људи. Бахтин је такав тип житија звао „кризна житија”: почињу од пада, и даље човек полази од апсолутне нуле ка врху. При томе страховито пати због свог несавршенства: што се више подиже, дубина греха у који је упао, за њега је очигледнија.

Да ли сте имали осећање да овај текст мора кроз вас да се оствари, материјализује, да не владате  само ви њиме, већ и он вама?

Апсолутно! Више сам се осећао као преводилац, транслатор, него као писац….И схватио сам једно: од тога, колико правилно и тачно преведем звучање  речи оног времена, зависиће живот овог текста данас.

Видимо да је језичка граница од шест векова условна?

Ствар  је у томе, што сам готово тридесет година читао древне руске текстове. Они су постали моја свакодневница. Било је година, чак деценија, када сам на староруском читао више него на руском, једноставно зато што се на други начин не може сагледати целина: многи текстови нису штампани, требало их је читати у рукопису. Сада, када се могу користити фотокопије, ја ипак читам рукописе, из њих тече таква енергија… Спремајући се за писање романа, око пола године сам само  размишљао о стилу. У почетку сам хтео да се одрекнем црквено-словенских елемената у роману уопоште. Чинило ми се да људи то могу доживети као нешто мртво, сувопарно: стручњак у области старе руске књижевности почиње да демонстира своје знање, јер је то његова професија. Бојао сам се да могу добити празан, вештачки конструисан текст. Али више од света, плашио сам се да буде слатко, лажно, некакво умилно духовно тепање…

Човек је саздан  слободан, не треба га гушити. Знате, када дођете у цркву увек је тамо гомила баба које те вуку за рукав: не стоји се тако, не стављају се тако свеће! Неке људе то може одвратити од цркве једном и засвагда. Нисам желео да будем у улози такве бабе, нисам хтео да се на роман гледа као на досадну проповед. Зато сам користио мешавину црквенославизама, сленга, савремених речи, бирократизме…

Окривљују вас за постмодернизам…

Постмодернизам се игра цитатима из књижевности, ја користим потпуно другачије, посебне текстове. Они уопште не припадају књижевности. Стари руски текстови су пре свега писани споменици, који нису доживљавани, посматрани као уметнички и естетски. Тамо је мало ко мислио о лепоти текста. Мислили су о његовој истинитости и пуноћи. И  „коефицијент истине“ тих текстова је врло висок.

То јест, то су сведочанства?

Безусловно. Текстови који се данас зову „староруска књижевност“ не знају за фикцију, фантазију. И чак када постоји фантазија она се, свеједно, посматра као истина. Лихачoв је једном приметио, да је средњовековна литература принципијелно против фикције, зато што је фикција – лаж. И уметност  за средњовековног преписивача – није вредност сама по себи. Текстови које сам узимао су болно истинити, искрени, испуњени осећањима, животом, страдањем, крвљу.

Међу њима је много житија јуродивих – Андреја Јуродивог, Василија Блаженог, Ксеније Петроградске. А осим тога, текстови хронографски, космографски, ходочаснички, летописи: хронике Георгија Монаха, Александрија, текстови Физиолога, Шестоднева… Важна је била интонација средњовековних текстова, којом сам, како ми се чини, овладао.

Од чега се она састоји?  У немачкој књижевности постоји појам „испуњавање празних места“: све моменте који се понављају, све свакодневне тренутке, све, што се само по себи разуме, прескаче се. А средњи век ништа не пропушта. Не дели догађаје на важне и неважне. Тачније – дели  другачије. То је један ток битисања, који понекад задивљује, понекад нервира: а зашто о свим тим стварима?!

А зашто, заправо?

Зато што је то део живота  који не треба да буде изгубљен. Живот је дар Божији, важан у свим својим испољавањима. На пример, врло су интересантни неки делови полемике Ивана Грозног с Курбским. Грозни се, рецимо, сећа када је он био мали, бољар Шујски је седео „лактом ослоњен на оца нашега постељу, ногу положивши на столицу“. И Курбски му одговара: па ти не умеш да пишеш! На истом месту и о постељама, и о џемперима, и „друге луде басне…“ Курбски је већ човек европске поетике, и он тврди да Иван не зна да пише, да се не разуме у књижевност. А Иван је изнад књижевности, он бележи оно што памти, у ствари он је два века испред. С тачке гледишта лепог писања не приличи да се пише о ситницама, а са тачке гледишта психологије тренутка, Иван јако пати због понижења које је осетио у детињтву. И њега то сећање узнемирава. И више од тога, ми схватамо: оно ће се одразити на историју.

Или протопоп Аввакум пише: „Друго у мом житију говорити и не би требало, јер су апостоли све написали….“ Људи у средњем веку ништа не таје, али на другачији начин врше одабир шта је главно, а шта споредно. На пример у „Хроници Георгија Монаха“ описи иду по периодима владавине византијских царева. И у глави о Лаву IV наведена је прича о непознатом путнику са псом, кога је убио и искасапио разбојник. Пас је остао да чува тело свог господара. Наишао је један „човек милосрдни“, видео леш убијеног, сахранио га, помолио се, и пас је пошао за њим. А он је био крчмар у оближњем селу и пас је остао код њега. Једног дана у крчму је ушао човек и пас је почео да кидише на њега. Посумњали су да нешто није како треба, притисли га, како су то већ у средњем веку умели, и испоставило се да је он убица. Сиже заузима три четвртине главе. Зашто? Са тачке гледишта савременог историчара – то је незамисливо, а са тачке гледишта средњовековног приповедача – важно: доказује да је чак и злочин учињен у тајности,  кажњив.

Мени се чини – или можда грешим: не теку само староруски извори у „Лавру“?

Не само они. На пример, на роман је врло снажно утицала једна проповед митрополита Антонија Сурошког. Он је причао како му је на исповести пришао бели официр, који је случајно убио своју жену током битке. И рекао: „Исповедио сам се, отпустили су ми грех, али ми није ништа лакше – шта да радим?“ А владика Антоније му је одговорио: „А да ли сте ви молили Бога за опроштај – зашто не би замолили за опроштај своју убијену жену?“ И после неког времена човек се вратио и рекао: „Ја сам заиста то учинио и мени је сада лакше… Тај сиже – мотив разговора хероја са вољеном која је мртва – користио сам у роману као позадину.

У „Лавру“ је материјализована таква нестварна енергија, као што је снага духа. Она повезује човека XV и XXI столећа, она руши појам времена – да ли је тако?

Да, ми посматрамо човека у времену и видимо човека ван времена! Тај ефекат је једна студенткиња, како су ми причали, оштроумно окарактерисала речју: „хронотоплес“. „Лавр“ је покушај да се укину време и простор, тачније – да се покаже шта се све може постићи радом духа, ако схватимо своје време као део вечности.

Средњовековни човек је живео у вечности. Његов живот је био дужи због „раширености“, није било времена, није било сати. Време се одређивало према сунцу. И с простором је било другачије. Доћи до Јерусалима – био је подвиг, прави, без наводника. Али, при томе су људи схватали да није обавезно кретати се у простору. То, што су желели да досегну тамо, иза мора, сасвим је могуће пронаћи и овде. Уопште у средњем веку, за протек времена нису везиване посебне наде: људи не постају бољи протеком времена; технички прогрес не уздиже дух и свест. И лична човекова историја важнија је од историје човечанства: на усавршавају се народи, усавршавају се људи.

То јест, за живота бољи нећемо постати?

Тако нешто нико није ни обећао! Наравно постоји забавна изрека: „С висина нашег времена“, то јест, тамо – они су сви убоги, јадни, а ми, овде – узнапредовали. Али средњовековни поглед на ствари је сасвим супротан. Тамо свест није перспективна, већ ретроспективна: највиша тачка у историји је – оваплоћење Христово; све после тога је – удаљавање.

Ми, данашњи, ти исти смо. Ми летимо авионима, користимо мобилне телефоне, али питање зашто живимо и зашто умиремо – због тога није ишчезло. И теорија еволуције, која узгред, тако солидно изгледа – ништа не објашњава у развоју човека као духовног бића. Пред основним „зашто“ и „због чега“ исто смо тако беспомоћни као и људи у средњем веку.


Да ли би се Лихачову, вашем учитељу свидео „Лавр“? Да ли сте њиме, као читаоцем, мерили овај текст?

Надам се! И његово време је било „раширено“, али он је био врло савремен човек. Његов, и по данашњим мерилима, незамисливо дуг 93-годишњи живот – представља и огроман материјал за поређење, када човек таквог нивоа, као што је био он, има могућност за поређење. Никада није сумњао да ће се совјетска власт завршити, једноставно зато што се сећао времена пре ње. Тако је и говорио: „Ја се још сећам времена до несреће…“

Узгред, он није био сасвим човек „од овог света“, напротив – био је одлучан, мудар, практичан. После његове смрти, када је требало заштити човека који је упао у зупчаник бирократског система, замолио сам за помоћ другу значајну личност. Све се завршило фразом:“….звао сам, није се јавио“. Лихачов би увек успео добије везу.


Шта је вама најважније у јунаку?

Може бити то, што је тај човек постао  странац самом себи, постао неко други, и не једном, већ много пута. Јуродивост је изузетно велики подвиг. Ево зашто. Отшелник напушта свет да би служио Богу, одбацује свет да би остао са Богом. Јуродиви одбацује….не само свет, он одбацује и сопствену личност, губи је, до краја се самоуништава.

….постаје човек без својстава? Али Лавр је баш човек са особинама!

Да, особине остају, чак и када се глас претвори у ехо. Ехо има својства, тон, он је личан. Он чува глас човека кога више нема. Лаврова прича представља највиши облик одрицања од себе. Мени су више пута пребацивали људи духовног усмерења: говорили су, Лавр није увек убедљив са црквене тачке гледишта, зато што не делује у име Бога, већ у име своје умрле драге. Али ја сам уверен: овде нема противречности. Љубав према Устини и јесте његова љубав према Богу, и ради ње се он одриче себе.

Самоодрицање чини човека праведником?

Потребно је да се све склопи…. Са две стране то иде и одозго и одоздо. И без благодати то се не може постићи. Присетимо се Кијевско-Печерског патерика, у коме се описује сурова аскеза која даје врло лоше резултате.

Постоји идеја да је средњи век далеко и ни у чему(и да га више нема); но, изгледа да то време, које нам није блиско, садржи неке форме данашњих ствари и појава, то јест понавља се пред нашим очима?

Нисам филозоф и не могу да разматрам проблем у целини, али ако се окренемо животу речи, видећемо изненађујуће ствари. За средњи век карактеристично је одсуство идеја ауторства, ванестетска перцепција текста, цитатност, фрагметарност, одсуство чврстих узрочно-последичних веза и граница. Све што видимо у новијој литератури. Као стручњак за књижевност (и не само ја) видим повратак средњовековне поетике у великој мери. Све што је створило Ново време – портрет, пејзаж, естетика, психологизам – врло су необавезне ствари за савремену литературу. Више не постоји потреба да се то изрази, а може се подразумевати имплицитно…

Ново време које је превладавало колективну свест, било је време раста персоналности. Гутембергов проналазак означио је крај аморфности текста, анонимност аутора. Шта видимо сада? Од Барта проглашену смрт аутора – интертекстуалност постмодернизма. Ватромет стилских и текстуалних позајмица, као у средњем веку, када су позајмљивали не само идеју, већ текст. Литература XXI века, уз сву релативност поређења – у сазвучју је са средњим веком.

И не само литература. Код нас се најважнија питања, као и у Византији, решавају на трговима. Очи и уши средњег века биле су отоворене за чуда. У феноменима Толкина, Луиса, Хари Потера, то се враћа. Књижевност осваја средњи век поново….

Спор у позадини, који се води између апологије успеха и апологије милосрђа у роману, може бити разрешен? Или  су то по дефиницији конфликтне стратегије?

Идеја милосрђа је, убеђен сам, ванвремена. Наткласна и наднационална. Она живи и у колибицама и у дворцима. Уплашио сам се да не пишем о својим унутрашњим фантомима а онда одједном је открио  међу читаоцима и „симпатизерима“, верујућим и неверујућим, интелектуалцима и људима без образовања, здравима и болеснима. Уопштено (све у свему) као ми је једном рекао Леонид Јузефович: постоје теме пред којима су сви једнаки….

Питање: Ваш роман је, како се данас то каже порука, или посланица. Ако би је срочили у једној реченици, која је то порука?

 

Ј. Водолазкин: Писао сам о човеку који је способан да се зарад другог човека одрекне себе. Мене није занимала историја средњег века, већ историја душе.

 

Разговор водила: Марина Токарева

Извор: Новая газета, 30.09.2013.

 

превод: Александар Мирковић

valaam

манастир Валаам


 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 5, 2016 in интервју

 

Ознаке: , , , , ,

Фазил Искандер ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ

***

Ко види на небу анђеле, не види на небу птице.

***

Мрав не може сам себе да опише. Потребан је поглед одозго.

***

Веруј у разум у разумним границама!

***

Ако је Васељена настала као резултат Великог Праска, како учи савремена наука, ко је био васељенски терориста који је организовао прву експлозију?

***

Најграндиознији мит је створио Маркс, мит о спасењу човечанства уз помоћ радничке класе. Разуме се, и сам Маркс је у њега веровао, као што су поверовали и многи људи. Вероватно су и митови, настали хиљадама година раније, људима изгледали исто тако истинити . Њихова вера у оностране силе, вероватно је била слична нашој вери у науку.

***

Идеал је немогућ. Али могући су правилни кораци ка идеалу. Корак ка идеалу и јесте идеал.

***

Грубост је необрађена искреност.

***

Чак и најморалнији људи, играјући карте, шах и друге хазардне игре, не примећују да те игре захтевају лукавост, подмуклост, вероломне комбинације. Кажу – па то је игра. Али, други могу рећи – и живот је игра.

***

Из живота и књига памтимо одговоре мудраца само на она питања која смо сами себи већ поставили.

***

Ја нисам толико храбар да би бих био простодушан – рекао је он. Простодушност је тренутно, без размишљања, природно прихватање Божијег света. Простодушан човек може бити храбар, малодушан, паметан или глуп, али прихватање света јаче је од тих особина.

***

Огромна усредсређеност на вољу искључује све сувишно, па и доброту.

***

Човек који је пао може се може подићи из понора ако се у његовој души сачувала макар једна светиња – мајка, вољена жена, деца; па чак и сећање на неки племенит и несебичан поступак који је давно учинио. Мртав човек – потпуни заборав свих светиња.

***

Постоје два типа људи – једни се више од свега на свету боје да не упрљају одећу, у најширем смислу; други – више од свега се плаше да не упрљају душу. И никада се не дешава да се човек истовремено плаши да запрља и одећу и душу.

***

Све животиње имају лак сан. Неповерење према свету. Може ли се тиме објаснити и лак сан неких људи?

***

Ето он ми не дозвољава да слажем – неочекивано говори човек, показујући главом ка теби, и управо због тога ти му дозвољаваш да слаже.

***

Сваки човек има сопствене границе психичког слуха, психичке предиспозиције. Циљ образовања и васпитање је да га доведе до тих граница. Све што је ван њих, схвата се, усваја, у најбољем случају формално. Ето због чега понекад срећемо образоване идиоте.

***

Многи писци ни сами не схватају да је први чин стварања – њихов живот, као накупљање етичке енергије за други стваралачки чин.

***

Највеће достигнуће литературе – смејати се свом јунаку и истовремено га волети.

***

Што је необичнији догађај који се у причи описује, обичнијим детаљима га треба окружити.

***

У литератури тиха метафора неслободе увек је дуговечнија од крика о ропству.

***

У нашој литератури на једног сумњивог Моцарта долази десет несумњивих Салијерија.

***

Тај песник се разуме у стихове као пингвин у Библију.

***

Потребно је да имамо личност да никоме не би завидели. Осећање личности је осећање унутрашње целовитости, које не тражи никакву допуну.

***

Губитак апетита за животом доводи до повећавања апетита за алкохолом. Треба се борити не са алкохолом, већ обновити апетит за животом.

***

Лењ човек може бити добар човек, али лења душа је злобна.

***

Лакше је борити се са светском глупошћу него са једним глупаном.

***

– Шта те највише мучи? – питао сам једно дрво које је расло на голом брду. – Жалим за дрвећем – одговорило је оно. – Шта те највише мучи? – питао сам дрво у шуми. – Око мене је дрвеће – одговорило је оно – и ноћу, и дању око мене је дрвеће, не могу од њих нигде да се склоним.

***

У споровима између људи, самим тим и у судским споровима, током совјетске власти, по правилу је побеђивао онај који је био ближи партији. Сада побеђује онај који има више пара. При томе, за време совјетске власти, ако би судија схватио да учињено дело ни на који начин није повезано са ауторитетом партије, могао је праведно да пресуди.

***

Злоба је надахнуће од ђавола. У злоби осећамо необичан прилив снаге која нас тера у искушење да делујемо и победимо. Основа хамлетизма је одсуство злобе, а не обузетост мислима, као што многи мисле. Сама обузетост мислима последица је одсуства злобе.

***

Комична сличност Маркса и Ничеа. По Марксу, пролетаријат је надкласа, њој припада будућност, али она се може остварити само у условима интернационализма. По Ничеу, будућност припада надчовеку. Али надчовек се може појавити само у условим мешања раса, то јест у условима биолошког интернационализма.

***

Марксизам – манија логизације.

***

Чак и када су Немци стајали пред Москвом, наши људи су се Стаљина више плашили него Хитлера. Сваки народ, после тако убедљивих Хитлерових победа у два-три месеца, упао би у панику и анархију, али наш народ се толико бојао Стаљина, да практично није себи дозволио анархију и ми смо победили. То не искључује хероизам народа, већ га суштински допуњује. ***

Ропска традиција. Код нас духовну снагу често схватају истовремено и као полицијску силу. И љуте се што духовна сила не примењује полицијске мере.

***

Светост је апсоутно поверење у људе. Разобличавајући преваре, ми, не слутећи то, подсвесно служимо светости, олакшавајући јој живот.

***

Врло често интелигентни људи не размеју савесне. Инстурмент савести суптилније је грађе од инструмента ума.

***

Да би схватили песника треба се заљубити у његово стваралаштво. Онда се можеш охладити, али то што си сазнао заљубивши се, увек ће остати са тобом.

***

Снажне личности никада никоме себе не намећу. Наметљивост је знак одсуства личности.

***

Постоји Добро и постоји Зло. Карика која их повезује је – моћ.

***

Ништа тако добро не разголићује истинско стање човековог ума као покушај да дефинише односе међусобно удаљених ствари. И ту се изненада открије маскирана будала или неочекивана паметница.

***

Мудар човек одмах види много глупости свуда и због тога спушта руке одустајући од борбе са глупошћу. Остаје му подсмех. Ограничен човек види једну глупост и борбено улази у рат са њом, мислећи да ће, победивши ту глупост, завршити са глупошћу света. Отуда патос борбе. ***

Песимизам је бољи од унинија. Песимизам – чежња за другим полом, полом добра; према томе он признаје његово постојање. Униније, међутим, уопште не види никакве полове.

***

У детињству, било је пријатно приљубити се уз дрво, наслонити се, обгрлити га и посебно попети се на њега. Задовољство од верања по гранама, сећам се, превазилазило је циљ – доћи до плодова. Мислим, у детињству наша психичка оранизација је много финија. То је било несвесно лечење, хармонизација душе.

***

Знаменита мисао Достојевског да ако се Христос и истина не поклапају* онда ће он остати с Христом, а не са истином. Полемичарски неспоразум – јер за верујућег Христос и јесте истина и никаквог раздвајања не може бити, може се просто отпасти од вере.

* (Ф.М. Достојевски: „Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема њему слична, него и да не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином. Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете ставити место Христа“ )

***

Он је рекао: – Шетајући по Јерусалиму, срео сам крхку девојку-војника са аутоматом. Пожелео сам да је нежно разоружам.

***

Толико је презирао људе да их никада није лагао.

***

Многи Американци воле да седе подигавши ноге на сто. То може бити знак победе динамичности над размишљањем, на месту размишљања – столом.

***

Понекад те узнемири када очигледно глуп човек изненада оствари сложену превару. Вероватно је ствар у следећем. Моралан човек уопште не учествује у аморалним играма, док човек без савести увек у њима игра. Његов, у општељудском смислу слаб ум, у аморалним комбинацијама достиже одређено савршенство.

***

– Ваша последња жеља пре него што уђете у тигров кавез? – Добро га нахраните.

Фазил Искандер – Из бележнице

Превод: Александар Мирковић

polje 1

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 15, 2016 in Искандер

 

Ознаке: , ,

Јосиф Бродски ЈУЛСКИ ИНТЕРМЕЦО

 

Пријатељу Д. Ђ. – преводилац

 

Девојке, које смо варали,

са којима смо спавали,

пријатељи, са којима смо пили,

рођаци, који су нас хранили и облачили,

браћа и сестре, које смо тако волели,

познаници, случајни суседи на спрату изнад,

наши школски другови, наши учитељи, да, сви заједно –

зашто их не виђам више.

где су нестали.

 

Приближава се јесен, која по реду, приближава се јесен,

нова јесен у лишћу чудно, непознато шуми,

ево, опет преда мном пролазе, пролазе ноћу,

у белом светлу прекрасног дана, непозната ми лица.

зар су сви они мртви, зар је то истина,

свако ко ме је волео, варао, тако се смејао,

зар не чујем у даљини крик свога брата,

зар су они отишли,

а ја остао.

 

Овде, сам, између старих и нових улица,

пролазим сам, никога више не срећем,

не могу више да се пењем чистим уским степеницама

и туђи станови звоне над мојим болом.

 

То звони, звони над мојим плачем,

на нове, које по реду, љубави се навикавам, на губитке,

на непозната лица, туђу галаму и на нова одела,

звони, само звони, затварај врата преда мном.

 

Шуми нада мном, својим новим, широким крилом,

треси се пода мном, бацај моју сенку

својим каменом тврдим,

светлим каменом својим сијај из мрака,

а мене остави, остави ме

мојим мртвима.

 

Јосиф Бродски, 1961.

 

Превод: Александар Мирковић

Vincent van Gogh 29

Vincent van Gogh

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 29, 2016 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , ,

Леонид Андрејев – БЕН-ТОВИТ*

Оног страшног дана, када се десила светска неправда и на Голготи, међу разбојницима био распет Исус Христос – тога дана, од самог јутра, јерусалимског трговца Бен-Товита несносно је заболео зуб. Све је почело још претходне вечери: прво је осетио тиштање и благо пробадање у вилици са десне стране, а један зуб, последњи пре умњака, као да се мало померио и, приликом додиривања језиком, осећао би слаб бол. После јела, ипак, бол би потпуно утихнуо, па је Бен-Товит сасвим заборавио на њега и умирио се – тог дана је успешно трампио свог старог магарца за младог и јаког, био је врло весео и није придавао значај злокобним знацима.

И спавао је добро и чврсто, али пред саму зору нешто је почело да га мучи, као да га је неко звао ради некаквог важног посла, и, када се Бен-Товит љутито пренуо из сна – болели су га зуби, болели су отворено и злобно, свом снагом оштрог бола који је сврдлао у вилици. И више није могао да разазна, да ли га боли јучерашњи зуб, или су му се придружили и други: цела уста и глава били су испуњени ужасним осећајем бола, као да су Бен-Товита приморали да жваће хиљаду ужарених, оштрих ексера. Он отпи из глиненог ћупа гутљај воде – и на трен силина бола умину.

Бен-Товит је био добар и поштен човек, који није волео неправду, али, када се његова жена пробудила, он ју је, једва отварајући уста, обасуо погрдама, жалећи се да га је оставила самог, као шакала, да завија и грчи се у мукама. Жена је покорно прихватила незаслужене прекоре, јер је знала да не долазе из злог срца, и донела му је много добрих лекова: очишћени измет пацова који треба држати на образу, јаку тинктуру од шкорпионовог отрова и оригинално парченце плоче са Божијим заповестима, коју је Мојсије разбио. Од пацовског измета било му је мало боље, али не задуго, стање се побољшало и од тинктуре и комадића плоче, али сваки пут, после краткотрајног побољшања бол се враћао, још снажнији. У кратким предасима Бен-Товит се тешио мислећи о магарцу, маштајући о њему, а када би се стање погоршало, стењао је, љутио се на жену, претио да ће разлупати себи главу каменом ако бол не престане. И све време ходао је са једног на други крај равног крова своје куће, стидећи се да ближе приђе ивици, јер је целу главу умотао у мараму, као што то чине жене. Неколико пута су му притрчавала деца и ужурбаним гласићима причала о Исусу Назарећанину. Бен-Товит се заустављао, кратко слушао намрштеног лица, а онда би их, љутио лупивши ногом о под, отерао: био је добар човек и волео је децу, али сада га је љутило што га узнемиравају свакојаким ситницама. Такође, непријатност му је причињавало и то што се на улици и суседним крововима сакупило много народа, који није ништа радио већ само радознало посматрао Бен-Товита умотаног у мараму, као жена. Већ се спремао да сиђе, када му жена рече:

– Погледај, ено воде разбојнике. Можда ће те то забавити.

 – Остави ме, молим те. Зар не видиш колико ме боли? – срдито је одговорио Бен-Товит.

Али у жениним речима зазвучало је мутно обећање да зубобоља може проћи, па је преко воље пришао је до ограде. Накрививши главу у страну, зашкиљио је једним оком, наслонио образ на руку и правећи гадљиво-плачеван израз лица погледао надоле.

Кроз уску улицу, пењући се ка брду, у нереду се кретала огромна маса људи, обмотана прашином и непрекидним повицима. По средини улице, повијајући се под тежином крстова, ходали су преступници, а над њима, као црни замјеви, летели корбачи римских војника. Један од њих – онај са дугом светлом косом у поцепапаној и окрвављеној кошуљи – спотакао се на бачени камен и пао. Узвици посташе гласнији, и маса га, слична таласу прошараном свим бојама мора, прекри. Бен-Товит изненада задрхта од бола – као да му је неко забио у зуб усијану иглу и окренуо је – и зајеча: „У-у-у-у“, удаљивши се од ограде, гадљиво-равнодушан и љут.

– Како се деру! – рече он са завишћу, замишљајући широко отоврена уста са снажним, здравим зубима, и како би и сам викнуо да је здрав. Од те помисли као да се бол разјари, и Бен-Товит поче брзо да врти замотаном главом мумлајући:„М-у-у”. – -Причају да је Он исцељивао слепе – рече жена не одмичући се од ограде, и баци каменчић на оно место ка коме је, подигнут бичевима, споро ходао Исус. – Како да не! Нека Он сада исцели ову моју зубобољу – иронично је одговорио Бен-Товит и раздражено, с горчином додаде – Колику прашину дижу! Као да су стадо! Све их треба растерати батином! Одведи ме доле, Саро!

Показало се да је жена била у праву: призор је унеколико забавио Бен-Товита, а може бити да је на крају, и измет пацова помогао, па је успео да заспи. А када се пробудио, бол је готово ишчезао, и само се на десној вилици појавио малени оток, толико мален, да се једва могао видети. Жена је рекла да се уопште не примећује, а Бен-Товит се лукаво смешио: знао је колико је добра његова жена и како воли да говори лепе и пријатне ствари. Дошао је и сусед, кожар Самуил, и Бен-Товит га одведе да му покаже свог магарца с поносом слушајући велике похвале упућене себи и животињи.

Затим су, на молбу знатижељне Саре, све троје кренули на Голготу да погледају распете. Уз пут је Бен-Товит испричао Самуилу све, од самог почетка, како га је јуче заболела вилица са десне стране и како га је у сред ноћи пробудио страшан бол. Да би боље дочарао своју муку болно је грчио лице, затварао очи, вртео главом и стењао, а седобради Самул је саосећајно климао главом и говорио: -Ај-ај-ај! Како боли!

Бен-Товиту је годило пријатељско саосећање па је поновио причу, а онда се вратио у далеку прошлост, када му се први пут покварио зуб, доњи, на левој страни. Тако су у живахном разговору стигли на Голготу. Сунце, осуђено да обајсава свет тог страшног дана, већ је зашло иза далеких брда, и на западу је горела, налик крвавом трагу, пурпурно-црвена трака. Испред ње су се тамнећи растапали крстови, а у подножију средњег крста, нејасно су се белеле неке клечеће фигуре . Народ се одавно разишао; постајало је хладно, и, бацивши кратак поглед на распете, Бен-Товит узе Самуила под руку и пажљиво га поведе кући. Осећао је налет красноречивости, па је хтео заврши причу о зубобољи. Ишли су они тако, и Бен-Товит је уз Самуилово саосећајно климање главом и повремене узвике, правио болне гримасе, вртео главом и искусно јечао – а из дубоких кланаца, са далеких спаљених равница спуштала се црна ноћ. Као да је хтела да сакрије од погледа неба велико злодело земље.

Леонид Андрејев


Превео: Александар Мирковић

Извор: Леонид Андреев – Собрание сочинений в 6 томах (т. 1 1898-1903)

НАПОМЕНЕ: бен – значи „син …..“.  Пример: Јаков бен Јицк значи: Јаков син Јицаков.”

Товит – “Бог је добар”

тов – добар

golgota

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 26, 2016 in Андрејев

 

Ознаке: , , ,

Леонид Андрејев ЉУДИ СЕНОВИТЕ СТРАНЕ

Да ли сте некада обратили пажњу на сјај априлског сунца? Његова светлост се не растапа у ваздуху, као светлост летњег сунца, када се плаво небо претвара у златоткани покров, у који је болно погледати заслепљеним очима. Није оно слично ни сетном сунцу јесени, нежном опроштајном осмеху који тако тужно сатреперава са бледоплавом и елегичном бојом умирућих листова; далеко је оно и од пригушеног љубичастог сунца децембарских залазака, које кроз смрзнуто стакло баца крваве мрље на бели зид, хладног, суморног, које се жури да што пре побегне од пребледелих равница севера.

У априлу сунце излази на блистави небески свод, као млади, лепи војник, у сјајном оклопу, и његови су зраци као огњене стреле. Није потребна машта да би их видели на спокојном небу које милује очи, и пратили њихов пад на земљу. На две половине дели сунце улицу: на једној, у сени, све је жуто, тамно и камено-тврдо од ноћног мраза, а на другој, где падају стреле, све је светло, свечано и меко. Сасвим различити људи ходају тим странама, и ја не волим оне, који у сунчаном априлском дану ходају сеновитом страном.

Може бити да се овде помало уплела машта, али човек који се у том тренутку крије од сунца или је равнодушан према њему, буди у мени велико неповерење према скривеним лепотама своје природе. Уз сву жељу да волим све људе, а у односу према непријатељима будем чак учтив и пажљив, не могу да се отргнем од мисли, да је тај човек из сене, камено тврд као смрзнуто блато по којем корача, а његова крв исто тако хладна као и незагрејан сунчевим зрацима ваздух који удише. Посматрајући пажљивије, долазим до много занимљивих закључака о људима сеновите стране.

Један од њих равнодушно прелази са једне стране улице на другу не примећујући сунце и, за њега несавладиве, нежне стреле. То су људи који не воле природу и не воле живот, јер немогуће је волети живот а бити равнодушан према сунцу, сињем небу, свој Божанској лепоти васељене. Они не воле ни људе, равнодушни су; врло је могуће, и често се дешава да часно испуњавају своје обавезе, уредно плаћају дугове и подмећу образ када неко хоће по њему да удари – али та – та честитост, то је најпогубнија честитост, у чијој близини ни куку у зид не смете укуцати: јер ће се неко обесити. То је честитост, од које слаби духом клону сасвим, а јаке хвата неиздржива жеља да праведника више пута ударе у главу мотком и кажу: – Не буди поштен! Не буди поштен! Буди жив!

Другу врсту људи сеновите стране видећете у каљачама, иако је улица сува, и ја сматрам својом обавезом да вас упозорим, госпођице: колико год вас родитељи убеђивали, ни за шта на свету се немојте удавати за господина у каљачама. То је егоист, најодвратнија од свих врста егоиста, јер је цела његова душа усредсређена на заштиту сопствене персоне. Ви мислите, он не воли сунце и топлоту? О, не, он их воли, и ако му гарантујете потпуну сигурност са задовољством ће се скинути и сунчати леђа, али сада је то ризично: на сунцу може изгорети, а у сенци се смрзнути и прехладити, а онда умрети. У мају, када сви траже хладовину, он излази на сунце, јер у право време – корисно је и презнојавање. Поред тог човека, такође, згодно је и обесити се, као и поред првог, чак још згодније: први ће двадесетак пута упорно пресецати конопац, а овај – спремно потегнути за ноге, да би се избавио од непријатног призора батргања тела.

Трећа врста људи сеновите стране припада соју ноћних птица, и млади војник – сунце, увек је њихов непомирљиви непријатељ. Они се њега боје и мрзе га. Они мрзе живот. Њихова душа је клупко заплетених змија, слепих и ненаситих, које једна другу уједају, као и онога у чијем срцу су нашле уточиште и који их је људском топлином угрејао. То су страшни и несрећни људи, као што су несрећни сви они који су осуђени да буду дом зла на земљи. Много их је, људи сеновите стране, и с напором се може сместити у одређене оквире њихова изузетна разноликост. Једино што их зближава и чини тако сивим, досадним и непријатељима живота – јесте мржња према сунцу или страх од њега. Током јесењих и зимских дана, када се над главом уместо неба распростре сиви војнички шињел, када све тоне у сиву маглу и жута, загонетна замућеност почне да гуши све живо, ти људи изгледају – као прави људи, и њихове тешке речи о одсуству и излишности сунца – звуче уверљиво. Ту су они господа. Њиховим душама сродна, сена царује земљом, и лица која жуде за сунцем, сива су као и лица оних који га мрзе.

Али са првим лучама априлског сунца разоткрива се обмана, и, као на суду, једни одлазе удесно, а они, који су толико дуго изгледали као прави људи, са истином на уснама, заузимају место са леве стране. Сунце је већ високо и његове пламене стреле, а они тврде да сунца нема и да је ваздух хладан, а када им покажу на небо, доказују да то није право сунце.

Истинско сунце, говоре, неће скоро изаћи, тачније, никада неће изаћи, а то, што сада шаље некакве стреле, варљиво је пролећно сунце, коме се не може веровати. И топлина његова је варљива и опасна: јер никада није толико прехлађених као у пролеће. Они, ти људи сеновите стране, увек знају колико је степени у хладу, и никада не знају колико је степени на сунцу, а када се врате кући из шетње и укућани се на њих обруше нестрпљивим питањима о времену они снуждено одговарају: – Хладно. Сиво. Ако размишљате да изађете, назујте каљаче и узмите кишобран. Како не поверовати човеку коме је чак и нос поплавео од хладноће – и са неповерењем посматрају укућани кроз стакло  сјај сунца и мисле: „Како је све варљиво – изгледа топло, а у ствари је хладно.“ Ако хоћете добро да упознате човека, питајте га у пролеће о времену, и ако одговори: „осам степени у хладу“ – одмах прекините са њим односе, јер ништа ваљано из тих односа неће произаћи.

У литератури се људе сеновите стране називају песимистима, скептицима, мизантропима, загонетним природама, усамљеним душама и другим лепим именима, а у животу их ословљавају именима билижим истини – страшила и гадови. Узрок је у томе, што се у књигама о њима само чита, и када постану досадни, довољно је склонити књигу, а у стварности са тим људима треба живети без икакве наде, и у том случају немогуће их је склонити – закон не дозвољава.

Сада је песмица песимизма испевана до краја, и ако се неки нови мотиви за њу не пронађу, чак и у извођењу највећег уметника зазвучаће фалш. Имам у виду, наравно, не научни песимизам, далек од живота, већ малограђански песимизам, од кога муве цркавају.

Романописцу или драматургу, који лови савременост у своју мрежу, саветовао бих да обрати пажњу на један прилично распрострањен лик. Од искона био је човек сеновите стране, и имао, у своје време, успеха: њега су слушали и, када би долазио у госте, послуживали колачима; сада, отпуштен из службе, непотребан, мефистофелује: подсмева се, иронише и као гавран предсказује несрећу: – Неће бити сунца! Долази грозно време!

Да. Много је данас таквих Руса.

senka

Л.Н. Андрејев

Превео: Александар Мирковић

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 16, 2016 in Андрејев

 

Ознаке: ,

Aleksandar Blok POSTOJI IGRA

Postoji igra: oprezno se uđe,

Da se ljudima pažnja uspava;

I onda se očima plen pronađe;

I neprimetno za njim se hoda.

 

Ma koliko grub i nevičan

Čovek koga pomno slede –

Oseća pogled netremičan

Usne mu zadrhte, preblede

 

A drugi shvati šta se sprema:

Stresu mu se ramena i ruke;

Osvrne se – i ničega nema;

Ali rastu nespokoja muke.

 

Zbilja je strašan pogled nevidljivi,

Jer, nećeš ga lako uhvatiti;

Slutiš, ali je teško saznati,

Čije će te oči sad pratiti.

 

Ni korist, ni žudnja, ni odmazda;

Samo – igra, kao igra dece;

I u svakom ljudskom skupa vazda,

Možeš naći tajne pratioce.

 

Ponekad ne shvataš ni sam:

Šta li se to dešava tebi?

Dođeš k ljudima normalan,

A kad odeš nisi pri sebi.

 

Postoji i zlo i dobro oko,

No bolje nijedno da te ne sledi:

Previše u sebi ima svako,

Neznanih sila od kojih krv ledi.

 

O, tuge! Ni za hiljadu leta

Ne možemo premeriti duše:

Čujemo drhtaje svih planeta,

Gromove kako tišinu ruše…

 

A zasad – u neizvesnosti živimo,

I nesvesni svoje snage,

Kao deca, vatrom se igramo,

Povređujući sebe i druge.

 

1913

 

A. Blok – PESME

 

Prepevao: Aleksandar Mirković

blok

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 22, 2016 in Блок

 

Ознаке: , , ,