RSS

Архиве ознака: Александар Мирковић

Јосиф Бродски ГОВОР НА СОРБОНИ

Филозофију треба изучавати, у најбољем случају,
после педесете. Градити модел
друштва – поготову. Прво ваља
научити као се спрема супа, пече – ако не и лови –
риба, кува пристојна кафа.
У противном, морални закони
ће замирисати на очев каиш или на превод
са немачког. Прво треба научити
како губити пре но што добијеш,
мрзети себе више од тиранина,
годинама облагати собу половином
ништавног туговања – пре разматрања
о тријумфу правде. Који наступа
увек са кашњењем од минимум четврт века.

 

Изучавати рад филозофа треба кроз призму
искуства или – са наочарима (што је приближно једно исто),
када се слова сливају и када је
гола женска на згужваној простирци
за вас фотографија или репродукција
уметничке слике. Истинска љубав
према мудрости не инсистира на узајамности,
и добија, не браком,
облик књижурине издате у Гетингену,
већ равнодушноћу према себи,
црвенилом стида, понекад – елегијом.

 

(Негде звони трамвај, очи се склапају,
војници се певајући враћају из бордела,
киша – једино што подсећа на Хегела)

 

Истина се у томе састоји, да истина
не постоји. То не ослобађа
од одговорности, него управо супротно:
етика – то је вакуум који испуњава људско
понашање, практично непрестано;
или, ако вам је драже, космос.
И богови воле добро не због његових очију,
већ зато што, да га нема, не би ни постојали.
И они, са своје стране, испуњавају вакуум.
И може бити, чак још систематичније,
него ми: јер на нас се не може
рачунати. Иако нас има више,
него што нас је икада било, ми – нисмо у Грчкој:
нас убија ниска облачност и, како је горе наведено, киша.

 

Изучавати филозофију треба када вам филозофија
није потребна. Када наслућујете
да су столица у вашем хотелу и Млечни пут
повезани међу собом тешње
него узрок и последица, него ви
и ваши рођаци. И да је заједничко
сазвежђима и столицама – безосећајност, бездушност.
То нас зближава, ако не и спаја
или смо већ крв! Природно, тежити
сличности са стварима не приличи. С друге стране, када
сте болесни, немате обавезу да оздравите
и не нервирате се како изгледате. Ето шта знају
људи после педесете. Ето зашто они
сада, гледајући у огледало, замењују естетику са метафизиком.

 

март 1989.

 

Ј. Бродски – Сабране песме

 

препевао: Александар Мирковић

 

senke.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25 јула, 2019 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , ,

Јосиф Бродски УСАМЉЕНОСТ

 

Када изгуби равнотежу
твоја свест посустала,
када степеници тог степеништа
беже испод ногу,
као палуба,
када пљује на човечанство
твоје ноћно самотништво –
можеш
мислити на вечност
и сумњати у непорочност
идеја, хипотеза, на уметничких
дела поглед,
и – самог зачећа – узгред
Мадониног сина Исуса.

 

Али боље је дивити се стварности
и њеним гробовима дубоким,
који ће ти се потом,
касније много,
показати блиским.
Да.
Боље је дивити се стварности
с њеним путевим кратким,
који ће ти се затим
чудом неким
показати
широким,
показаће се великим,
прашњавим,
компромисима поплочаним,
показаће се великим крилима,
показаће се великим птицама.

 

Да. Боље је дивити се стварности
с њеним мерилима убогим, која ти се гаде,
и која ће ти потом, необично до крајности,
послужити као балустраде
(иако не особито чисте),
да држе у равнотежи
хроме истине твоје
што на том излизаном степеништу стоје.

 

1959.

 

Препевао: Александар Мирковић

 

usamljenost

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25 јула, 2019 in Јосиф Бродски поезија

 

Ознаке: , , ,

Арсеније Тарковски ЖИВОТ, ЖИВОТ

I

Предосећањима не верујем, и знамења
Не бојим се; ни клетвe, ни кад отров вреба ‒
Не бежим од њих. На свету смрти нема.
Бесмртно је све. Бесмртни су сви. Не треба
Бојати се смрти, ни са седамнаест,
Ни у седамдесетом лету. Свет и светлост ‒ јесу!
Ни таме, ни смрти нема на овоме свету.
На жалу морскоме ‒ сви смо већ ту,
И један сам од оних који мрежу вуку,
Кад бесмртност дође у своме јату.

II

Живите у дому ‒ и неће пасти он.
Позваћу свако од столећа,
Да у њега уђем и саградим дом.
Ето зашто су са мном ваша деца
И ваше жене за истим столом ‒
А сто је један прадеди и унуку:
Сада  ‒ збива се будуће,
И ако подигнем своју руку,
Свих пет луча у вама остаће.
Сваки минули дан, ко грудобран,
Кључњачама својим сам подупро,
Земљомерским ланцем време премерио
И кроз њега се, ко кроз Урал, пробио.

III

Век сам за себе по расту изабрао.
Ишли смо на југ, дизали прашину над степом;
Димио се коров црн; и цврчак је, брком
Дирнувши потковицу, и не знајући прорицао,
И смрћу ме плашио, као монах.
Своју судбу сам за седло привезао;
И сад се ја, у долазећим временима,
Као дечак, придижем на узенгијама.

Моје бесмртности мени је довољно,
Да би ми крв из века у век текла.
За топлину што се у куту нежно свила
Животом бих платио драговољно,
Кад не би његова летећа игла
Ко конац мене по свету водила.

 

1965.

Препевао: Александар Мирковић

Из књиге: НА ПУТУ ИСТИНЕ И ЉУБАВИ, Избор из руске поезије, Нови Сад: Сродство по избору, 2019.

 

живот

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 јула, 2019 in Арсеније Тарковски

 

Ознаке: , , ,

Арсеније Тарковски ХВАЛА ШТО ВИСИНЕ ПРЕМЕРИХ…

Хвала што висине премерих
Небеских звезда и земних гора
Очима ‒ за светлост и су̑за мора!

Рукама, радом преморених,
За то, што их као два крила,
Рукама ниси одбацила!

Грлу и уснама кажем хвала
За то, што ми је тешко певати,
Што ми је глас потмуо и груб,
Кад из дубина зденца полети
Бели голуб и ван излети
И разбије груди о оштри руб!

Не бели голуб ‒ само име,
Живоме слуху туђи склад,
Што звучи ко крила твоја
Четрдесет лета уназад.

1969.

 

Препевао: Александар Мирковић

 

Из књиге НА ПУТУ ИСТИНЕ И ЉУБАВИ, Избор из руске поезије, Нови Сад: Сродство по избору, 2019.

 

nebo.jpg

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 јула, 2019 in Арсеније Тарковски

 

Ознаке: , , ,

Фјодор Тјутчев ДА, У ЖИВОТУ ИМА МАГНОВЕЊА….

Да, у животу има магновења —
Тешко их је пренети,
Заноси су животних хтења
Земне благодати.
Шуме дрвећа врхови
Високо нада мном,
Птице  небесни створови
Сад беседе са мном.
Све је прљаво и лажно
Отишло далеко,
Све је мило-неостварно
И близу и лако.
И лепо ми је и слатко,
У грудима мир тај,
Сањивошћу обавијен,
О време, причекај!

 

1855.

 

Из књиге: НА ПУТУ ИСТИНЕ И ЉУБАВИ, Избор из руске поезије, Нови Сад: Сродство по избору, 2019.

 

Приредио и препевао: Александар Мирковић

66831476_330924054462906_4028855524681318400_n

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 јула, 2019 in Тјутчев

 

Ознаке: , ,

Николај Заболоцки ЗАШТО НИСАМ ПЕСИМИСТА

Реч је средство људског општења. Реч црта у људској свести спољашњи свет и унутрашњи свет подједнако. Уз помоћ речи ја се обраћам људима. Реч, ван међуљудског општења губи свој смисао, постајући необавезна.

Ја сам човек, део света, његово дело. Ја сам мисао природе и њен разум. Ја сам део људског друштва, његова јединица. Уз моју помоћ и природа и човечанство преображавају сами себе, усавршавају, постају бољи.

Ја, песник, живим у свету чаробних тајни. Посвуда ме оне окружују. Биљни свет у свој својој шароликости – та трава, ти цветови, то дрвеће – моћно царство првобитног живота, основа свега живог, моја браћа, која ме хране и телом својим, и ваздухом – сви они живе заједно са мном. Зар могу да се одрекнем сродства са њима? Променљивост биљног пејзажа, додири лишћа и грана, игра сунца на плодовима земље – то је осмех на лицу мог друга, са којим сам везан спонама крвног сродства.

Неуглађени свет животиња, људске очи коња и паса, дечији разговори птица, херојска рика звери, сећају ме на моје јуче. Зар га могу заборавити?

Безброј људских лица од којих је свако – живо огледало унутрашњег живота, фини инструмент душе, препун тајни – шта може бити привлачније од сталног дружења са њима, посматрања, пријатељства.

Оку невидљива величанствена здања мисли, која се, подобно духовима уздижу над животом људског света, усхићују ме, јачају у мени веру у човека. Напори бољег дела човечанства, које се бори са болестима људског рода, које се бори са безумљем братоубилачких ратова, са подјармљивањем човека од стране другог човека, одважно прониче у тајанства природе преображавајући је – све су то знамења нове, боље етапе живота од времена његовог постанка. Сложен и разнолик свет са свим својим победама и поразима, са радостима и тугама, трагедијама и фарсама, окружује ме, и ја сам једна од његових делатних честица. Моја делатност је моја уметничка реч.

Путујући по свету чаробних тајни, истински уметник уклања са ствари и појава покорицу свакидашњице и говори свом читаоцу:

‒ То што си навикао сваки дан да гледаш, то, по чему клизиш својим навикнутим, равнодушним погледом – заправо није свакидашње, обично, уобичајено, већ пуно чари, богатог унутрашњег садржаја, и у том смислу – тајанствено. Ево, ја скидам копрену са твојих очију: погледај свет, ради у њему и радуј се што си човек!

Ето зашто нисам песимиста.

 

1957.

 

Превод: Александар Мирковић

 

Из књиге: На путу истине и љубави, Избор из руске поезије, Приредио и препевао Александар Мирковић, Сродство по избору, Нови Сад, 2019.

 

мушкатле

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 маја, 2019 in Заболоцки

 

Ознаке: , , , ,

Михаил Ј. Љермонтов МОЛИТВА

У животном тешком трену
Кад је срцу живот пуст,
Ја молитву једну чудну
Изговарам наизуст.

Сила жива благодатна
У сазвучју живих речи,
Из њих дише непојамна
И лепота свéта, лечи.

И са душе скотрља се
Бреме сумње далеко —
Верује се, и плаче се,
И тако је лако, лако…

1839.

М. Ј. Љермонтов

Препевао: Александар Мирковић

 

ПРЕУЗЕТО СА БЛОГА: WWW.SRODSTVOPOIZBORU.COM

 

Nicolae Vermont

Nicolae Vermont

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 6 октобра, 2018 in Љермонтов

 

Ознаке: , ,