СТАЛНИ ОБЛИЦИ СТИХА

Шестерац – стих без цезуре с нагласцима претежно на непарним слоговима и с границама иза парних слогова.

Там у нашој земљи

По два сунца грију,

По два сунца грију,

По два вјетра вију…

Седмерац обично има цезуру после 4. Слога (4+3), а нагласци су на непарним слоговима.

Каталектички седмерац је стих којем недостаје један слог.

Удахнула девојка,

Удахнуо и ја,

Уздисаји њен и мој,

Један другог вија…

 

Осмерац је најчешће асиметричан стих с цезуром после петог слога (5+3).

Осу се небо звездама,

А равно поље овцама…

 

Симетрични осмерац, с цезуром на средини (4+4), трохејске интонације, карактеристичан је стих романтичарске поезије.

Подиже се чета мала

На Цетињу Црне Горе.

Малена је, али храбра… (Мажуранић)

Деветерац има цезуру после петог слога (5+4); обично је јампске интонације, а то змачи да је то стих новије уметничке поезије:

Над крововима небо сиво.

А измаглица влажана лута

И ко прозрачно меко ткиво

Покрива правце мога пута… (Ракић, Јасика)

Десетерац се јавља у неколико облика:

Асиметрични, епски или јуначки десетерац уобичајен је стих епске народне поезије. Обично је цезура после четвртог слога.

Лирски симетрични десетерац је чест стих усмених балада и лирских народних песама: цезура му је после 5. Слога и има трохејско-дактилски распоред акценатских целина (2+3, односно 3+2):

Санак заспала Алта госпођа,

Три ноћи сама без господара –

Њој се чиеаше три су године.

На подлози народног лирског десетерца Лаза Костић је створио свој  симетрични десетерац. У њему је испевао своју песму Santa Maria della Sallute у којој се пуни (акаталектички) десетерци смењују са каталектичким и хиперкаталектичким стиховима (тј. са деветерцима и једанаестерцима).

Опрости, мајко света, опрости       10

Што наших гора пожалих бор,        9

На ком се, устук свакоје злости,     10

Блаженој теби подиже двор;            9

Презри, небеснице, врело милости,     11

Што ти земаљски сагреши створ:            9

Кајан ти љубим пречисте скуте,               10

Santa Maria della Sallute                               10

Јампски десетерац је настао адаптацијом енглеског или немачког јампског пентаметра, тј. стиха од 5 јампских стопа. Тим стихом Лаза Костић је у својим трагедијама подражавао Шекспиров јампски параметар:

Не рекох л’ теби момче, одлази!

Јер нисам сазво овај сјајни збор

Да слушам вољом твојих прича лаж!

(Лаза Костић, Максим Црнојевић)

Једанаестерац је стих са цезуром после 5. Слога (5+&) и претежном наглашеношћу парних слогова. Та јампска тенденција јасан је знак да је реч о увезеном стиху.

Шта гледаш? Гледам како вода тече.

Где талас шушти кроз шикарје густо –

И мислим како све је прошло пусто…

Дванаестерац се јавља у више варијанти.

Двоструко римовани дванаестерац има 12 слогова, цезуру после 6. слога и двоструку риму, спољашњу и унутрашњу. Био је омиљени стих приморских ренесансних песника 16. и 17. века.

Симетрични дванаестерац је стих сложен од два шестерца (6+6) с изразито трохејском тенденцијом (с претежном наглашеношћу непарних слогова). Подлога му је француски александринац, стих с цезуром после 6. слога и наглашеним 6. слогом сваког полустиха. Тај најпознатији стих француске поезије назван је по циклусу епских песама о Александру Великом из 12. и 13. Века, тзв. Александриди, која је била испевана у дванаестерцима. У 19. веку тај стих су прихватили Бодлер и француски симболисти. А под њиховим утицајем постао је и најпопуларнији стих српских модерниста с почетка 20. века.

Дан болестан, мутан, небо непрозирно,

Над безбојном водом мир вечерњи беше.

Часовник невидљив негде узби мирно;

Тад потоње руже лагано помреше.

(Дучић, Сат)

Хексаметар је у античкој поезији означавао сваки стих од 6 метричких јединица (стопа). А Хомеров хексаметар, који је постао узор каснијој грчкој и латинској епској поезији (Латини су га звали versus heroicus), био је дактилски стих, који је чинило 5 дактила и 1 спондеј. У 19. веку код Срба су га покушавали увести Јован Хаџић и Лукијан Мушицки.

Лађа читаву ноћ и у зору ломљаше вале

Постоје и стихови који су грађени према класичном хексаметру, али су слободнији од њега. Такав стих неговао је успешно Војислав Илић (то је дуг стих од 14 или 16 слогова, с цезуром после 6, односно 8. слога.

Пред хладни Венусов кип, под сенком питоме ноћи

Тибуло, квирит млад, зачуђен, застаде немо,

И чудни гледаше лик. На крилу одмора свога

Ромула вечни град спокојно, тихо је дремо….

(Војислав Илић, Тибуло)