Шестерац – стих без цезуре с нагласцима претежно на непарним слоговима и с границама иза парних слогова.
Там у нашој земљи
По два сунца грију,
По два сунца грију,
По два вјетра вију…
Седмерац обично има цезуру после 4. Слога (4+3), а нагласци су на непарним слоговима.
Каталектички седмерац је стих којем недостаје један слог.
Удахнула девојка,
Удахнуо и ја,
Уздисаји њен и мој,
Један другог вија…
Осмерац је најчешће асиметричан стих с цезуром после петог слога (5+3).
Осу се небо звездама,
А равно поље овцама…
Симетрични осмерац, с цезуром на средини (4+4), трохејске интонације, карактеристичан је стих романтичарске поезије.
Подиже се чета мала
На Цетињу Црне Горе.
Малена је, али храбра… (Мажуранић)
Деветерац има цезуру после петог слога (5+4); обично је јампске интонације, а то змачи да је то стих новије уметничке поезије:
Над крововима небо сиво.
А измаглица влажана лута
И ко прозрачно меко ткиво
Покрива правце мога пута… (Ракић, Јасика)
Десетерац се јавља у неколико облика:
Асиметрични, епски или јуначки десетерац уобичајен је стих епске народне поезије. Обично је цезура после четвртог слога.
Лирски симетрични десетерац је чест стих усмених балада и лирских народних песама: цезура му је после 5. Слога и има трохејско-дактилски распоред акценатских целина (2+3, односно 3+2):
Санак заспала Алта госпођа,
Три ноћи сама без господара –
Њој се чиеаше три су године.
На подлози народног лирског десетерца Лаза Костић је створио свој симетрични десетерац. У њему је испевао своју песму Santa Maria della Sallute у којој се пуни (акаталектички) десетерци смењују са каталектичким и хиперкаталектичким стиховима (тј. са деветерцима и једанаестерцима).
Опрости, мајко света, опрости 10
Што наших гора пожалих бор, 9
На ком се, устук свакоје злости, 10
Блаженој теби подиже двор; 9
Презри, небеснице, врело милости, 11
Што ти земаљски сагреши створ: 9
Кајан ти љубим пречисте скуте, 10
Santa Maria della Sallute 10
Јампски десетерац је настао адаптацијом енглеског или немачког јампског пентаметра, тј. стиха од 5 јампских стопа. Тим стихом Лаза Костић је у својим трагедијама подражавао Шекспиров јампски параметар:
Не рекох л’ теби момче, одлази!
Јер нисам сазво овај сјајни збор
Да слушам вољом твојих прича лаж!
(Лаза Костић, Максим Црнојевић)
Једанаестерац је стих са цезуром после 5. Слога (5+&) и претежном наглашеношћу парних слогова. Та јампска тенденција јасан је знак да је реч о увезеном стиху.
Шта гледаш? Гледам како вода тече.
Где талас шушти кроз шикарје густо –
И мислим како све је прошло пусто…
Дванаестерац се јавља у више варијанти.
Двоструко римовани дванаестерац има 12 слогова, цезуру после 6. слога и двоструку риму, спољашњу и унутрашњу. Био је омиљени стих приморских ренесансних песника 16. и 17. века.
Симетрични дванаестерац је стих сложен од два шестерца (6+6) с изразито трохејском тенденцијом (с претежном наглашеношћу непарних слогова). Подлога му је француски александринац, стих с цезуром после 6. слога и наглашеним 6. слогом сваког полустиха. Тај најпознатији стих француске поезије назван је по циклусу епских песама о Александру Великом из 12. и 13. Века, тзв. Александриди, која је била испевана у дванаестерцима. У 19. веку тај стих су прихватили Бодлер и француски симболисти. А под њиховим утицајем постао је и најпопуларнији стих српских модерниста с почетка 20. века.
Дан болестан, мутан, небо непрозирно,
Над безбојном водом мир вечерњи беше.
Часовник невидљив негде узби мирно;
Тад потоње руже лагано помреше.
(Дучић, Сат)
Хексаметар је у античкој поезији означавао сваки стих од 6 метричких јединица (стопа). А Хомеров хексаметар, који је постао узор каснијој грчкој и латинској епској поезији (Латини су га звали versus heroicus), био је дактилски стих, који је чинило 5 дактила и 1 спондеј. У 19. веку код Срба су га покушавали увести Јован Хаџић и Лукијан Мушицки.
Лађа читаву ноћ и у зору ломљаше вале
Постоје и стихови који су грађени према класичном хексаметру, али су слободнији од њега. Такав стих неговао је успешно Војислав Илић (то је дуг стих од 14 или 16 слогова, с цезуром после 6, односно 8. слога.
Пред хладни Венусов кип, под сенком питоме ноћи
Тибуло, квирит млад, зачуђен, застаде немо,
И чудни гледаше лик. На крилу одмора свога
Ромула вечни град спокојно, тихо је дремо….
(Војислав Илић, Тибуло)
Ознаке: Зденко Лешић, Службени гласник, александринац, метрика, симетрични дванаестерац, стални облици стиха, стих, цезура