RSS

Архиве ознака: Анђелка Николић

Маја Стокин ДРХТУРИМ, СИЋУШНА… (О збирци песама „Птица златоока“ Анђелке Николић)

„Сваки човек има два простирања. Једно је ограничено контурама карактера и облашћу друштвеног хода и рада… Друго простирање је страховито, толико колики је свет, колики је онај немир који нас стално мучи, стално тражи пут преко свих светова, и пита за вечност[1].“ Нема мисли која би тачније представила поезију Анђелке Николић од ове, коју је у првој половини прошлог столећа, записала Исидора Секулић. Јер, током четврт века, колико песме ове збирке настају, Анђелка Николић сваким стихом куца на врата Вечности. „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се…“[2] И иште, и куца, и тражи, и отвара се ‒ и налази Анђелка Николић! А Нађено претаче у песме којима гради „уређен врт са стазама које воде према небу[3]“.

Приређивач је песме разврстао у шест циклуса: Бокори сунце, Мртваја, Сазвучја, Времеплов, Речи звезде и Молитвене. Ова је подела само условна с обзиром на то да су основни мотиви у свим циклусима исти. Све су песме и настале са циљем да се слави Господ и све оно што нам је у овоземаљском животу даровано,  чак иако су то врло често недаће, мука, тескоба, чак иако нам се неретко крст који носимо чини претешким.

Миодраг Павловић је својевремено записао да лепота песничке слике може допринети дефинитивној валоризацији песника (Павловић 2002: 56). Лепота песничких слика један је од највећих квалитета ове поезије. Кроз мноштво упечатљивих метафора, песникиња открива и свој лик и „чежњу за Светлом у свему“. И управо ова чежња најверније одражава песникињин хришћански поглед на свет и место поезије у њему. Први циклус Бокори сунце састоји се из шеснаест песма. Махом су песме лирски монолози, лирски дијалози са Господом или, ређе, са замишљеним саговорником. И када је присутан слушалац, он никада не проговара, али је његово присуство неопходно за настанак песме. Понекад се божанско присуство интуитивно слути, или наговештава реторским питањима, као у стиховима: „Ко ме из незнани зва?/ Ко ме именом мојим зва?/ Чији тихани летај у око ми вирка?“ У тренуцима божанског озарења песникиња бележи: „Гле! Очи твоје ме виде кроз венац златасте светлине“. Обраћање слушаоцу, уколико је присутан у песми, најчешће је вид сведочења о Господњем присуству у свему, као у стиховима: „Дођи, окуси како пљуштај светлости Његове плави кад пут твој пометен, немиром сплетен ка Себи управи!“. Од прве до последње песме ове збирке, некада веома експлицитно, а некад дискретно, песникиња открива да „свет искривљен, искежен, клет“ није њен, већ да њу привлачи „небеских боја плет“ и њени „извири кликтави“ певају само Њему. У свету свакодневице она је „жедна усред вода“. Молитвом се на небу отвара „златно око сунцокрета“ који своје „сузе зрачне просипа на све жеђи света“. И живот и свет замењују се поезијом, односно поезија постаје и њен свет и живот. Поимање појавности и бића и света Анђелке Николић у бити је хришћанско, односно хришћанско је у бити сваке њене песме. Јер „када се небо спусти, меко и без звука низ плаво лице звездано“ – тек тада „као кључем дан се отвори“. Чини се да је читаво њено биће преплављено Песмом Господњом, а њена поезија је просто одјек једног посебног стања душе. Њена душа је одморна, без напетости и активна само у стању песничког сањарења када оживљавају слике које сведоче о Божанском пројављивању. Пред њима стражи и њих песникиња непрестано очекује јер је само тада могућ покрет њене душе који се труди да ослушне. О мисији песника сведочи и песма Певачи вида. Њихов је задатак да свијају светлосне струне „у песму као у шкољку да бисерно бескрајем шумори“. Тада се невидљиво настањује „милостиво Сунце у румен света леполиког“. Сагледати невидљиво и ослушнути нечујан покрет душе и преточити га у „крхке песме, саткане од Светлости,  које плове свиленим долинама“ може само Песник вида, а то је насушна потреба и наше песникиње. Тренутак ишчекивања такве песме јесте тренутак ишчекивања себе. Тада расту „очи бдења“ и „гаси се време“. Само кроз песму њен „дубоки живот гласно пева“.

У посебан циклус, насловљен Мртваја издвојене су песме у којима песникиња слика тескобу своје свакодневице. У тим, посебним данима „јато мртваја“ засењује светлост којој она „у дубини своје душе“ непрестано тежи. Она прибегава готово натприродном захвату да муку, јад, патњу,а то је реалност с којом се свакодневно суочава, преточи у Љубав која јој помаже да свој, иначе претежак крст, лакше изнесе. Попут сунцокрета свој поглед непрестано управља ка Сунцу и ишчитава божанске истине  са неба, птица, цветова, дрвећа, влати трава… Упире се, снагом подвижника, да изазове преумљење у својим мислима, да „пробије опсаду мртваја“, да „закрпи разјапљен јаз“, да се у крст рашири и у Господу смири. И оно што је лековито за читаоца, чији је свет у координатном систему сродном оном у овој збирци представљеној, јесте управо то што песникиња у овом преображају и рвању с недаћама  и успева. Анђелка Николић непрестано „шири дланове ко мека гнезда за светлост леполику“ и она, налик чуду, заиста, увек потече. Она истрајно и свакодневно припрема своју душу да кроз патње прима благодат, захвална и за ране и за „ковитлаце кужне“, не престајући да пева своју молбену песму и призове „Знак што спасава“ и препозна „Зов што избавља од дана злог“.

У једном поетском запису, у готово исповедном тону, Анђелка Николић гледа смрти у очи. Пресабирајући се над својим животом, она искрено записује: „И бојим је се и не бојим. Бојим је се непознате и неизвесне. Бојим се свога пада. У смрт. Бојим се и свога живота који се као шатор разапео преко малог делића ведрог неба. Шатор пун закрпа и рупа. Једва штити ил не штити, од жеге, несанице или олује. Ипод њега дрхтурим сићушна. Како је мален мој шатор тако исцепан и прљав! Да ли ће да ме сачува? Да ли ће да се преобрази у дворац или палату? (…) Да ли ће Отац мој безмерјем Својим да ме загрли?“ Попут Христа у Гетсиманском врту и песникиња страхује, не толико од смрти, колико од онога што је очекује након ње. Хоће ли је Господ прихватити такву каква је. На последње питање из овог записа, она и не даје одговор јер га и нема.  Колико из њега провејава неизвесност, толико је присутна и нада да ће је Господ наоружати вером и потребном снагом за најтежа суочења.

Циклус Сазвучја састављен од једанаест песама у којима песникиња ослушкује, и у метафоре и синестезијске слике претаче, музику тишине и светлости. У њему се слави песма „изнутра осветљена“, која „живот лије“, то је поема која на плаветну снагу неба чистог мирише, „песма која отвара просторе изнад река звезда и птица у бескрај пружене“. Песникиња осећа себе у погледу неба, у мирису земље, у зени пупољка. Осећа да је са песмом у сагласју, да је са њом једно. Она пева како би „стишала срце олујно и уцелило распукло ко презрели цвет“. И као што физички живот значи стално сагласје и сазвучје са физичким окружењем, атмосфером која је око нас и у нас продире, са енергијама светлости, и од њих зависи, примећивали ми то или не, тако и духовни живот значи стално сагласје са нашим духовним окружењем, били ми тога свесни или не. Када се то сагласје поремети, испадамо из једног од ова два колосека, а уколико потпуно престане, гаси се и наш живот. У највећем броју случајева, дакако, не примећујемо свој живот, присуство и делање духовних елемената као што не примећујемо ни притисак ваздуха или деловање светлости на наша тела. Наша духовна чула нису увек довољно будна. Већина људи се толико труди да развије хармонију са видљивим светом да њихова моћ сагласја са невидљивим остаје неразвијена. Циклус Сазвучја Анђелке Николић уједно је и потврда да је ова врста равнотеже итекако могућа уколико се сензитивност ослободи стега и када се у тиховању брижљиво ослушкује и посматра. Тада „у срж срца пада семе благотворно свих гласова и звука. Спусти се као сидро у средиште крилатог круга“.

У средишту циклуса Времеплов јесте и истоимена песма, састављена из седам целина. Свакој песми у оквиру овог циклуса одговара један дан у недељи, а у сваком дану  је наглашено доба дана, те се разликује: Ноћ, Свитање, Јутро, Пре подне, Подне, Сумрак и Сведан. Песма је асоцијација на стварање света, односно рађање светлости из мрака и из зла. Песникиња овековечује тренутак када „Тросунчана Светлост разбија невид“. У разјапљеном бездану види се одраз „људи укривљених, који прободени тону, њихова згажена лица свакодневно у низине клону“ (Пети дан, Подне). У Подне крвари дан, болестан је и згужван. Запањују и помало плаше огољене слике зла од којих лирски субјекат не штеди читаоца. Он јасно види да „јури зло на светло онемоћало“. Но, ипак способност да из тог „ковитлаца кужног“ „засветли пут нехођени“ и његов коначан и вечан преображај у Светлост, једно је од најупечатљивијих одлика поезије Анђелке Николић. Дискретно подсећа, пре свега себе, јер је најпре такво тумачење у хришћанском духу, да се истински духовни живот одвија и на хоризонтали и на вертикали и да се човек непрестано мора ширити и уздизати. Бескрајна разноликост њених песничких слика, за које црпи инспирацију из свега што је окружује, подсећа да човечији духовни живот мора бити већи, пунији, богатији, дарежљивији у својим интересима него што то може бити само природан живот, да је духовни императив да се све обично, али и зло и мрачно, мора преображавати у Светло и Вечно.

Стиче се утисак да песникиња непрестано обитава у тишини, да њој тежи али и да из ње у речи претаче и мирисе и звуке и најлепше слике. Управо по томе што непрестано „из речи скакутавих лута у ћутање“ (Опрости),  песникиња необично сличи Момчилу Настасијевићу. Готово читава поетика Анђелке Николић могла би стати у неколико стихова из песме и циклуса Речи звезде. Она каже:

Шуме у мени речи неизговорене,

тако ништавне, а свемоћне,

речи као свемир старе,

натопљене светлом,

речи без дна.

Расипам их нечујно

ко маслачак семе

у бокоре боја

да ничу пробуђене

међу звездама.

Да би се остварио преображај потребна је равнотежа. Њу песникиња увек проналази у тишини. Она је брижљиво ослушкује и кад је „згњечена“, и када њен „шумор свилено љуља небеске крошње“ и оног тренутка када она „нарасте“ догађа се „преумљење“. Оно наступа тог тренутка када лирски субјекат идентификује његово пројављивање. О њему сведоче стихови: „Одједном благи шумор заљуља крилом тишине мога срца“. Тишина је предуслов за нарастање крила за досезање Светлости. Оно што нема крила увек падне назад на земљу. Симона Вејл каже да је поглед једини делотворан у тој ствари. Зато што он наводи Бога да сиђе. А када Бог сиђе до нас, он нас подиже и даје нам крила[4]. Отуда је птица чест симбол у поезији Анђелке Николић. Оне на посебан начин заокупљају њену имагинацију. Птицу у грудима носи. „Очима се смеши, злато лије.“

У једној од преписки са приређивачем ове збирке песникиња пише: „Затворила сам се у ћутање и тишину и добро ми је тако. Уопште ми не прија спољња врева. Добро ми је у молитви и Цркви.“ Људски дух не познаје стварнију и чистију утеху од молитве. Она доноси спокој, очишћење и укрепљење, благослов и исцељење. Анђелка Николић сва је усредсређена на божанствену суштину ствари, појава и догађаја. Она подвижнички и неуморно све оне животне садржаје који растачу и немоћају људску душу претвара у оне које је узводе и дају јој посебну дубину и чврстину. Све време она распознаје и изабира само суштински свето. Она пише:

Осећам да сам са песмом једно,

да пуштам корење

све дубље, све шире

кроз облаке млечне

и дрхтаје вода,

кроз живот цео.

Преко поезије, која је од прве до последње песме, пре свега молитвена, иако је тако насловљен у збирци само један, последњи циклус, песникиња улази у живу везу са светом суштином видљивог света. Њена поезија излучује се из дубине срца, као да жели да осветли и посвети све животне садржаје душе. Она „игра у недрима, плови у мислима, ведри у очима“, она песмом „тка своје молитве нит“ и из молитве се улива у песму као река. Не изненађује стога што је и читава ова збирка песама помало налик Сузним мољењима Светог Јеврема Сирина и Псалмима Давидовим. Она је непрестано упућена ка извору исцелитељске воде. О томе сведоче и стихови:

Отварам се

ко цвет

упијам бескрајног

неба сплет.

Ка Теби

се ширим

у недоглед.

Занимљива је тврдња Симоне Вејл да постоји аналогија између механичких односа који чине поредак чулног света и божанских истина[5]. Она пише да сила теже која на земљи потпуно влада кретањем материје јесте слика телесне привржености која влада склоностима наше душе. Једина сила која је способна да савлада силу теже јесте соларна енергија. Када се та енергија спусти на земљу и биљке које је примају, омогућава им да расту усправно, одоздо навише. Сви извори соларне енергије долазе од ње. Ту соларну енергију не можемо просто да кренемо да тражимо него можемо само да је примамо. Она је та која се спушта. Она улази у биљке, она је са семеном закопана у земљу, у таму, и тек тамо има пуну плодност и подстиче кретање одоздо навише захваљујући којем никне жито или никне дрво. Она је слика благодати, која силази да се закопа у тмину наших злих душа и ту постаје једини извор енергије који чини противтежу тежини морала, тежњи ка злу. Чини се да и Анђелка Николић интуитивно осећа нешто слично. Попут земљорадника који уређује биљке тако да су способне да приме што више сунчеве енергије и пренесу је до нас, она са  мрачног, телесног света несмирености и бола, својственог људској природи,  свлачи копрену и открива светлосни свет духовне енергије, лепоте и истине. Све време својим стиховима, својом „песмом дрхтавом од зоре, изнутра осветљеном“ труди се  да, пре свега, у себи распламса Божански свет светлости. Путем збирке песама Птица златоока, на испруженим длановима, вечно окренутим ка Небу, одсада ће је несебично даровати и својим читаоцима.


[1] Исидора Секулић, ИЗРАВНАЊА, (Иде ли светост над уметност?) Neopress, Београд, 2017. (приредио Јован Пејчић).

[2] БИБЛИЈА, СВЕТО ПИСМО СТАРОГ И НОВОГ ЗАВЕТА, (Лк. 11, 9), Глас Цркве, Ваљево 2007.

[3] Новица Тадић, САБРАНЕ ПЕСМЕ IV, („О Богу“ стр. 290-292), МАТИЦА СРПСКА Друштво чланова у Црној Гори, 2012.

[4]Симона Вејл, Бог у потрази за човеком. Духовна аутобиографија. Београд: Службени гласник. 2020.

[5] Симона Вејл, Бог у потрази за човеком. Духовна аутобиографија. Београд: Службени гласник. 2020, 82. страна.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 марта, 2021 инч Маја Стокин

 

Ознаке: , , ,