RSS

Архиве ознака: Архипелаг

Норман Макејг ПОСЛЕ

Изаберимо лепу реч, рецимо вече,

И попнимо се кроз њу у прошлост,

Или станимо на високо Ако, премеравајући

Ружичаста краљевства која смо изгубили.

 

Из сваког угла гмиже хиљаду

Досада говорећи: Поздрави нас. Ми смо живот.

Скрдимо сунце на заласку, помузимо га

У крчаг и испијмо до дна.

 

Или замрсимо у глог

 Свој суморни поглед као паучину

Да задрхти с цвркутом оног врапца

И запали се кад падне роса.

 

Или довуцимо даљину кући и

Вежимо је ланцем у углу собе

Да нас опчини својим дивљим урликом

И замоли за комадиће нашег сна.

 

Негде постоји решење. Можеш ли га наћи?

Можеш ли говорити непрестано

Љубав, док нас њено призивање не присили

Да заборавимо колико смо сами?

 

Извештај племену, Архипелаг, Београд, 2008.

more 2 Frederick Waughn

Frederick Waugn

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 6 августа, 2016 инч Макејг

 

Ознаке: , , , , ,

Норман Макејг ЈУТАРЊА ПЕСМА

Јутро, и нешто гребе

На врата моје свести.

 

Унутра

Корачаш ветровитим улицама, переш судове,

Седиш са зачуђујућим књигама у руци.

Хоћу да хвалим твоје покрете

Тако музикалне, тако штедљиве, и твоју мирноћу

Тако музикалну, тако дарежљиву.

Мада птице не певају, као да су

Птице певале у најслађем

Складу и твоја светлост

Пребира сурова и нежна обличја

Света. Хоћу да ти кажем

Како је немогуће

Не казивати ти како је немогуће

Казивати ти о јутрима

У које ти ово јутро претвараш.

 

Нешто је гребало

На вратима моје свести.

Пустио сам га унутра.

Теби га поклањам.

 

Извештај племену, Архипелаг, Београд, 2008.

jutarnja 5 Visborg Aagaard

Visborg Aagaard

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30 јула, 2016 инч Макејг

 

Ознаке: , , ,

Живорад Недељковић ЗАМРЗАВАЊЕ

И ова наклоност природе је варка.
Сазнања доноси искуство, године немарно
Набацане испод одеће, догађаји у њима
Од којих је зависило хоћу ли ходати
Усправљен, скрушен због изгубљеног,
Очајан због надоместака, ураслих у ум:
И сада невешто њиме господаре.

Веровах да неће овде бити крвопролића,
Да и реч је скончала у масакрима и истребљењу.
Други пут опет, после посрнућа и обезличења.

Али надолазе обмане, опет и опет,
Посао им је да избезуме, да свако тврђење изобличе, заузму утврду коју дизах
Око властитих плодова патње
Раслих у признавању немих огрешења.
Још увећавам благо, убирам драгоцености,
Недоучен ризничар у одајама испод коже.

Сија штедро зимско сунце, успављује,
Покрете своди на празнична ишчекивања
Облапорности и тужаљке над годинама
Пропуштеним кроз туђа сита.
Да је било памети, чујем у безразложном
Примицању усхиђењима укопаним у блатном
Аутизму владалаца. Да има памети, узвратим
Кадикад, загледан у крвави траг звезде,
Свикле да опомиње и буди
Исписано тло по коме ходам.

Сија стрпљиво сунце, зна да ће ускоро,
У предвидиво лудом заносу небеса,
Бити исечено и одложено у подрум.
Видајући његове, снажићу сопствене боје,
И сам печеница,
Неоткрављена, испод плодова које тло збира.

Улазак, Архипелаг, Београд, 2014

zamrzavanje Camille Pissarro

Camille Pissarro

 
1 коментар

Објављено од стране на 8 јануара, 2016 инч Живорад Недељковић

 

Ознаке: , , , , ,

Живорад Недељковић МАЛЕ СВЕТКОВИНЕ

И овај је дан сав од малих светковина:
Мале су да мање не могу бити,
Преко нам потребне,
Нама малима у великом нашем свету;
Сазданом од књига, од напора да преиначимо
Јаву несвиклу јунака, и приближимо је,
Такнемо у сањивој соби;
У мало време
Огромна, блиска времена уносимо.
У њима истражујемо, научени
Да језиком пред којим се инати лирика
Проговара ово доба.

Прене нас: звони, не зазире од интерфона,
Шаље писма у ковертама украшеним
Маркама с мотивима заштићеног биља,
И изума моћних да скрену ток историје,
Бујице зауздају; још сањају проналазачи.

У ковертама затичемо понуде и опомене,
Претње, позиве да платимо рачуне.
Да окружимо бројке на изборним листама.
И кад питаш како ћемо,
Као бајаги одговорим да нећу
Изаћи из времена усељених давно.
Ти нећеш ни из својих, ни из мојих,
Ни из наших; онда смеху подаримо
Отиске и из јавне библиотеке нашег сина
Узмемо давно изумљена штива: чувашке
И инуитске бајке. Дечак препоручује
Лектиру, износи стрипове и дискове.
Умилни ветрић зањише влати и врбак.
Оживи ветрењаче; ено нас на крилу анђела.
И како бисмо другачије, зар да одустанемо,
Кад наши су дани од малих светковина
Састављени. Наши дани; како је лепо,
Једини, бити у њима, у молитви
Да ни ти, Једини, никада не изостанеш,
А када заокружено буде све,
Нека твоја рука трагове избрише.

Улазак, Архипелаг, Београд, 2014

svetkovine Henri Matisse

Henri Matisse

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 7 јануара, 2016 инч Живорад Недељковић

 

Ознаке: , , , , ,

Zbignjev Herbert GOSPODIN KOGITO O USPRAVNOM DRŽANJU

1.
U Utici
građani
nisu hteli da se brane

u gradu je izbila epidemija
nagona za samoodržanjem

hram slobode
pretvoren je u buvlju pijacu

senat raspravlja o tome
kako da ne bude senat

građani
neće da se brane
na ubrzanim kursevima uče
kako se pada na kolena

pasivno očekuju neprijatelja
pišu vernopodaničke govore
zakopavaju zlato

šiju nove nevino bele zastave
uče decu da lažu

otvorili su kapije
kroz koje sada ulazi
peščani stub

inače kao i obično
trguje se i kopulira

2.
Gospodin Kogito bi
hteo da bude
na visini situacije

to znači da sudbini gleda
pravo u oči

vidi Uporedne životopise
kao Katon mlađi

međutim nema
mač
ni priliku
da porodicu pošalje preko mora

prema tome čeka kao i ostali
šetajući besan po sobi

uprkos savetima stoika
hteo bi da ima telo od dijamanata
i krila

gleda kroz prozor
kako sunce Republike
zalazi

nije mu mnogo ostalo
zapravo samo
da izabere položaj
u kome želi da umre

da izabere gest
da izabere poslednju reč

zbog toga ne leže
u postelju
da bi izbegao
gušenje na spavanju

hteo bi da do kraja
ostane na visini situacije

sudbina mu gleda u oči
na mestu gde je bila
njegova glava

Zbignjev Herbert – Gospodin Kogito, Arhipelag, Beograd, 2008

Preveli: Biserka Rajčić i Petar Vujičić

Svein Nordrum

Svein Nordrum

 
1 коментар

Објављено од стране на 4 јануара, 2016 инч Збигњев Херберт

 

Ознаке: , , ,

Амир Ор ПЛОЧА 16: УМЕТНОСТ

Ово је био осми дан стварања:
Облаци су упили жустре потезе четкице
Преко плавичасто-сиве површине неба.

Наше су се душе пробијале ка ватри
Као лепи инсекти
Али авион је шибао напред, уписујући своју линију.
Равнодушан према небеској катаклизми
Која се догађала далеко изнад.

У свануће пред абажурима облака
Уметник бића је замочио четкицу у благу светлост
И мирна јесен је тихо уцртана у врхове платана
Лагано их изједначујући с деловима кровова
Између водопада руског вина.

Ваздух је чист, без мисли:
Што се може видети – безимено је, набијено сновима.
Између закрпа лутајућих светова овај свет се
Лагано подиже
Ту и тамо, у мојим очима.

„Музеј времена“, Архипелаг, Београд, 2015

Ebru Sidar jesen

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 6 новембра, 2015 инч Ор

 

Ознаке: , , , , ,