RSS

Архиве ознака: Безазленства

Миодраг Павловић ОБРАЋАЊЕ ПРИЈАТЕЉУ

Тамо где је сва наша нада,
нико о нама није ништа чуо.

Ни овде где смо стали чврсто
као стабло или стена,
на изглед у земљу урасли,
ништа се на нама не заснива,
не очекују нас ни гробница ни престо.

Нема записа о нашем рођењу,
ни после кад одемо,
неће се јавити ожиљак
на божанском телу.

Суморно ли је седети безимен
крај дивовске воде!
Сањамо неке обале
где још расте прареч,
да тамо будемо изгнани ван изгнанства
и слова да извлачимо као конце
из матице, из великог вира,
за одору у којој се траје.

Пријатељу, ти можда знаш
ради чије забуне
песници ходе беспутно,
а зову их пространства?

Миодраг Павловић, „Безазленства“, Завичајник, Ваљево

Jie Ma

Jie Ma

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 октобра, 2015 инч Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , , , ,

Миодраг Павловић ПУТНИК

Лутам по свету пуном грдње.
Људи на саборима
на неплодно биље се туже.

Звери за трпезом на пропланку
куну лукавост људи.

Ваздушна бића на стазама облака
карају звери непокорне.

И тешким речима ружи своје анђеле
онај што громом збори.

Одозго до доле
прекори се котрљају
као љути водопади.

На дну се гласови прекора
сустичу ка човеку под вишњом
што лежи уморан и гладан;
последњи сам у ланцу свеопштих псовки.

Немам на коме да се искалим.
Хоћу да се огласим љубављу
и да узбрдо кренем
са похвалом стварања на уснама.

Из збирке „Безазленства“, Ваљево, 1989

Manuel Rodrigez

Manuel Rodrigez

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 октобра, 2015 инч Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , , , ,

Миодраг Павловић СЛАВА НАЛИЧЈА

Шиба нас крута светлост.
Орлови на димњацима стоје.
Пуна поруге и зуба
долази из пупка огња
светлост ко бесно и хладно дете.
Слепци застају на прагу:
зашто се нама смеје сјај
из дубине свог мудрог рова?

Затим се мења време
и видиш из кујне сунце
како мокри по твом граду
усред бела дана.
Људи окрећу човеку леђа.
И небо се одриче себе.
Свети је камен на главном тргу
млитав и без даха.

Последњи зрак нас шамара.
И кад одлази светлост нам се руга.
Ко ће на прозору да ме држи
и да се брине за мој вид?
У којој дубини свода сињег
можемо откопати оца,
иза колико брегова да нађемо друга?

Из збирке „Безазленства“, Завичајник, Ваљево

Felix Valloton Le Rayon

Felix Valloton Le Rayon

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 октобра, 2015 инч Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , , , ,