RSS

Архиве ознака: Белешке

Момчило Настасијевић ИЛИ ДА ИЛИ НЕ

***
Чисто да или чисто не, чисто хоћу или нећу, имају за унутрашња аналогна стања мир или активност. По опстанак једне унутрашње организације духа, па чак и душе, ништа није кобније него упола извршен задатак, упола поднесена жртва, недовољно схваћена истина, делимично мирење са стварношћу. Отуда опасност да се често дође на мртву моралну тачку: парализовану акцију и напрегнути, несигурни мир.

Неколико рефлексија из уметности, Есеји, белешке, мисли, СКЗ, 1991

Christine Ellger

Christine Ellger

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 септембра, 2015 in Настасијевић

 

Ознаке: , , , ,

Момчило Настасијевић О ЗВЕЗДАНОМ НЕБУ УМЕТНИКА

Велики уметници нису готово никад срећне руке са својим ђацима: они су настали као силно јаке светлости да светле у велике даљине, ко се нашао непосредно близу њих, очи су му засенуле, изгубио се у њима – свему се другом може подражавати; ремек-дело није ту да се са њега скидају калупи и да се око њега губи време у напору да се око њега уђе у тајни механизам једне велике душе? − него да се на њему пречишћавају они што нагонски иду за тим да се отресу свега мртвог и пасивног што се као улична прашина наватало по њима.
Ко је само једном успео да се, као Буда, Христос, св. Фрања, отресе свих мера и система и идеја и остане сам самцит лице у лице с природом, тај је већ и заволео све ствари и успео сажалити се на њих, а ту је почетак стварања из себе; нешто је прострујало кроз цело биће, нешто као велики страх и велика смелост, бескрајни бол и бескрајна радост: дотадашње слабе кохезије унутрашњег живота нестало је и нови хаос судбоносно се покренуо да створи још једно звездано небо, јер сваки велики уметник носи у себи звездано небо. Све остало, техничко знање, ступањ образованости, од тога тренутка престаје бити главно, мада не губи сваку вредност. Једна је нова сила почела делати.

James Eads

James Eads

 
2 коментара

Објављено од стране на 21 августа, 2015 in Настасијевић

 

Ознаке: , , , , ,

Момчило Настасијевић О ЖЕЉИ

„Истрчим, али не целим собом из тока ствари, чиме се бар изиђе на чистину маније, већ делом само, таласем себе, из сопствене целости бивања. Почетни раскорак са самим собом, завршни са целом стварошћу.
Изгубим ли је, ту целост свога бивања, значи, оно што је мотив мене, чиме сам нераздвојно у контрапункту живота, у исто време и ја и не ја, разјединило се у чим ситније тим убрзаније, тим опречније покрете.
Као точак, један само, или сваки напосе, испав из осовине, да појури сваки својим убразањем и на своју страну, обмањујући се да је то убрзање и правац самих кола, кад у ствари поломљена леже негде на путу.
У појави жеље, дакле, видим поуздани знак да се у механизму унутрашњег живота нешто пореметило; видим неодложну потребу за даљим преуређајем себе. Јер нема пунијег учешћа до целим собом у свеопштем току.
А сузбијати је, кад је већ ту, исто што и поткресивати коров. Те, по пропису искони, радије оставим жељу да је пуста: бар богатим се заварам, чиме сам у ствари пуки сиромах.“

Момчило Настасијевић, Есеји, белешке, мисли, СКЗ, 1991

Michael Zahornacky

Michael Zahornacky

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 августа, 2015 in Настасијевић

 

Ознаке: , , , , , ,