RSS

Архиве ознака: Бернар

Иван Буњин СВИ СМО МИ, У СУШТИНИ, ДОБРИ…

***

„ Да, да, сви смо браћа. Али, само смрт или велике патње, велике несреће подсећају нас на то с правом и непобитном убедљивошћу , лишавајући нас наших земних церемонија, изводећи нас из круга свакодневног живота. (…) Он не може показати трунке бојазни да би то што је рекао, могло испасти неумесно, назвавши братом не само обичног пролазника, него краља или председника републике, знаменитог човека или милијардера. И нипошто, нипошто он не осећа икакву бојазан зато што би му сви опростили због његовог слепила, његовог блаженства. Не, уопште не због тога. Једноставно, он је сада од свих бољи. Десница Божја која га је дотакла, као да га је лишила имена, времена, простора. Он је сада, просто човек, коме су сви људи браћа…

И у нечему другом он је у праву; сви смо ми, у суштини, добри. Идем, дишем, видим, осећам – носим у себи живот, његову пуноћу и радост. Шта то значи? То значи да поимам, примам све што ме окружује, да све оно што ми је мило, пријатно и драго изазива у мени љубав. Зато што је живот, несумњиво, љубав, доброта, а ускраћивање љубави, доброте, увек је ускраћивање живота, и већ по себи, сама смрт. И, ево, он, тај слепац, позива ме док пролазим: „Погледај и мене, осети љубав и према мени; теби је све блиско у овом свету, овога дивног јутра – значи, и ја сам ти близак; а ако сам ти већ близак, не можеш бити безосећајан према мојој усамљености и беспомоћности, јер је крв моја, као и крв целог света, једна и иста твоја крв, јер је твоје чувство живота, заправо, чувство љубави, јер је свако страдање наше опште страдање које ремети нашу заједничку радост живота, то јест, осећање, које имамо једно за друго и осећање за све што постоји.“

Не утркујте се да се изједначите у свакодневном животу, у зависти, мржњи, злобном надметању.

У томе једнакости не може бити – никада је није било, неће је ни бити.

 

  1. маја 1924.

Превод: Дејан Михаиловић

 

Прича СЛЕПАЦ; Из књиге СУНЧАНИЦА, Изабране приче (1920‒1927). Бернар. Стари Бановци – Дунав – Београд. 2010.

 

Jean Marc Janiaczyk

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 31 јула, 2020 in Буњин

 

Ознаке: , , ,

Иван Иљин ПРАШИНА СВЕТА

***

„Живети значи – разликовати, процењивати, изабирати; онај ко се томе не научи остаће затрпан прашином живота. Живети значи – укорењивати се у основноме и организовати из њега свој карактер и свој поглед на свет; ко није способан за то, тај ће се сам распасти у прах и изгубиће сам себе. (…) Све ништавне ствари нашег постојања – све те несреће, издаје и празне „прилике“ живота које желе да стекну тежину и значај, а у ствари су лишене сваке суштине – сви ти празни, беспризорни животни садржаји, који се на нас односе непрекидном бујицом – све те гадости које нас засипају, које претендују на наше време и нашу пажњу, које нас раздражују, узбуђују и разочаравају – све је то прашина, злосрећна и ништавна прашина живота… И ако не умемо да се избавимо од ње, ако живимо у њој, предаћемо јој пламен нашег постојања; ако не васпитавамо себе у најбољем укусу и не супротставимо јој јачу и благороднију дубину духа, прогутаће нас гадост, наша животна дела изгубиће виши смисао, постаће бесмислена и недовољна, наш животни ниво постаће нижи, наша љубав постаће каћиперна, нечиста и нетворачка; наши поступци постаће случајни, издајнички, лажни – и дух наш задавиће се у дубини постојања.

(…) Човек занесен прашином и сам постаје прашина, читав облак прашине. (…) Због прашине коју је подигао и не види сунце.

(…) Притајивши се крај путева нашега живота, лежи око нас та лукава прашина; и боље нам је не узнемиравати је, и не расипати њене прегршти на ветру. Она се неприметно увлачи у грло наше душе и улази у срце, прожимајући све што је у њему сакривено. Ево зашто нам је неопходно умеће да од ње очистимо наш душевни простор; онај ко тај мар пренебрегава, ризикује да се кад-тад задави у сопственој прашини. Јер из те прашине у човеку почиње све: и мишљење, које се претвара у релативна, апстрактна схватања (логична прашина);  и неукорењена, беспредметно залутала фантазија (естетичка прашина) и воља која се одваја од својих светих корена, цинична, властољубива, сурова, која разумева човечанство као безличну, политичку прашину, и хладно и умртвљено срце, која престаје да воли и запада у природно баналну прашину постојања…

А ако срце занемогне, човек је допола мртав; и неће се изборити са животном прашином. Савремена криза света је криза загушеног срца и побуњене прашине.“

 

Превео: Владимир Јагличић

 

Из књиге ПОЈУЋЕ СРЦЕ, Књига тихих созерцања, Београд: Бернар, 2010.

 

Elizabeth Adela Forbes

Elizabeth Adela Forbes

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 априла, 2020 in Иљин, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Исидора Секулић ШТА ЈЕ ИЗРАВНАЊЕ?

„Шта је изравнање? Није то врста материјалног прераспоређивања човекова, испремештај његових отпорних места према невољи која се у њега уселила. Изравнање у страдалноме спиритуалног је карактера, нарочито у моменту настајања. За моменат, у човеку се дели дух од тела, и човек чини један избор при којем га води и помаже неко тајанство, нешто меко и милостиво, што без икаквог ауторитета придобија страдалника да изабере мирно очекивање изравнања неке врсте. Касније, изравнање узима и материјални карактер, јер остаје као функција у целом животу и раду човека. То је оно што прост народ лепо каже: Патња га изменила, патња га озарила. Гледате неког страдалника и видите: умањен је, и изгубио је, по свим рачунима овог света; крњ је и разбијен; али уједно не можете не видети да се тај човек може гледати и с ове, и с оне стране, са стране где стојимо ми, и са стране где стоји он. Нама с ове стране није лако гледати страдалнога како треба, с његове стране. Али ако смо проницљиви и осетљиви, искусићемо да страдалник гледа нас с оне стране као неко ко је тамо прошао кроз тесна врата, и живи на неком спрату, у подземљу или у надземљу, али свакако на спрату који је само његов. Из његових се очију чита да он бар једну ствар боље зна него ми: зна да ми са страхом гледамо његов живот, а он без страха живи тај живот. Ми мислимо да су код њега тело и душа завазда се раздвојили, и да оно непогођено од невоље, не помаже погођено. А стварно душа и тело везали се код њега јачим везама но икад, и до саме смрти оно што је остало поштеђено даје се ономе што страда.“

 

Из есеја ИЗРАВНАЊА, Стопама Христовим, Одабрани записи. Отачник • Бернар, Београд. 2019.

 

izravnanja 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 децембра, 2019 in Исидора Секулић

 

Ознаке: , , , , ,

Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ, Свест о животу је изнад живота, познавање закона среће је – изнад среће („Сан смешног човека“)

…Казао сам да сам заспао неприметно и чак као да сам и даље размишљао о истим питањима. Одједном ми се приснило да узимам револвер и, седећи, нишаним право у срце – y срце, а не у главу; а раније сам одлучио да обавезно пуцам у главу, и то у десну слепоочницу. Пошто сам уперио цев у груди, причекао сам секунду или две, и одједном су се моја свећа, сто и зид преда мном покренули, зањихали. Брзо сам опалио.

У сну ви понекад падате са висине, или вас кољу, или туку, али никада не осећате бол, осим ако се доиста некако сами повредите у кревету, тада ћете осетити бол и готово увек се пробудите од бола. Тако је било и у мом сну: нисам осетио бол, али ми се учинило да се од пуцња све у мени срушило, све одједном угасило и око мене све постало страхотно црно. Као да сам ослепео и онемео, и лежим на нечем тврдом, испружен, наузнак, ништа не видим и не могу учинити ни најмањи покрет. Око мене се крећу и вичу, грми басом капетан, вришти газдарица одједном опет прекид: мене већ носе у затвореном мртвачком сандуку. И ја осећам како се њише сандук и размишљам о томе, и одједном ме, први пут, фрапира мисао да сам, ето, умро, коначно умро, знам то и не сумњам, не видим и не крећем се, али осећам и размишљам. Међутим, брзо се мирим са тим и, по обичају, као у сну, примам стварност без поговора.

Исто, мене закопавају у земљу. Сви одлазе и ја остајем сам, апсолутно сам. Не мичем се. Када сам раније, на јави, замишљао како ће ме сахранити y гроб, увек сам са гробом повезивао само осећај влаге и хладноће. Тако сам и сада осетио да ми је веома хладно, нарочито врховима прстију на ногама, али ништа више нисам осетио. Лежао сам, и чудно ништа нисам очекивао, сматрајући да мртвац нема шта да чека. Али било је влажно. Не знам колико је времена прошло – сат, неколико дана, или много дана. И одједном на моје лево затворено око канула je кап воде која је процурила кроз кров сандука; за њом, минут касније – друга, затим кроз минут – трећа, тако даље, и тако даље, стално после једног минута. Дубоки гнев је одједном плануо y мом срцу, и ја сам одједном осетио у њему физички бол. „To je моја рана“ – помислио сам – „то је пуцањ, тамо је куршум…“ А кап је капала сваког минута и право на моје склопљено око. И ја сам одједном повикао, не гласом, јер сам био мртав и нем, већ свим својим бићем, господару свега што се дешавало са мном:

Ма ко да си, али ако постојиш и ако постоји нешто разумније од овога што се сада дешава, онда му дозволи да буде и овде. Ако ми се светиш за моје неразумно самоубиство ругобом и бесмислом даљег битисања, онда знај да се никакво мучење, које би ме задесило, не може мерити са презиром који ћу немо осећати у току милиона година мучеништва!

Завапио сам и ућутао. Готово цели минут трајало је дубоко ћутање, чак је још једна кап канула, али ја сам знао, безгранично сам и непоколебљиво веровао и знао да ће се одмах обавезно све променити. И гле, изненада се створио мој гроб. Истина, не знам да ли је био отворен и раскопан, али мене је зграбило неко тајанствено, незнано биће и ми смо се одједном нашли у васиони. Одједном сам прегледао: била је дубока ноћ, и још никад, никад није било такве таме! Летели смо у простору већ далеко од Земље. Нисам ништа питао оног који ме је носио чекао сам и био поносан. Уверавао сам себе да се не плашим, и обамирао од усхићења при помисли да се не бојим. Не сећам се колико смо времена летели и не могу ни да замислим: све се одвијало тако, као увек у сну, када прескачеш простор и време, законе постојања и разума, и заустављаш се само на тачкама за којима срце чезне и снева. Сећам се да сам одједном угледао у тами једну малену звезду. „Је ли то Сиријус?“ нисам издржао и упитао сам неочекивано, јер нисам хтео ни о чему да питам. „Не, то је она иста звезда коју си видео међу облацима, када си се враћао кући“, одговорило је биће које ме је носило. Знао сам да је имало људски лик.

Чудна ствар, нисам волео то биће, чак сам осећао према њему дубоку одвратност. Очекивао сам апсолутно непостој ање и зато сам пуцао у срце. И ето, ја сам y рукама бића, које, наравно, није људско, али које постоји, живи: „А, значи, постоји и загробни живот!“ помислио сам са чудном лакомисленошћу сна, али суштина мог срца била је са мном y свој својој дубини: „Ако треба поново постојати“ помислио сам, и „живети опет по нечијој неприкосновеној вољи, онда нећу да ме победе и понизе!“ – „Ти знаш да се бојим тебе, и зато ме презиреш„, рекао сам изненада свом сапутнику; нисам се могао уздржати од понижавајућег питања, y коме је било признање, и осетио сам y свом срцу понижење, као убод игле. Он није одговорио на моје питање, али ја сам одједном осетио да ме не презиру и да ме не исмевају, да ме чак не сажаљевају, и да наш пут има непознат и тајанствен циљ, који се тиче само мене.

Страх је растао у мом срцу. Али са мукама нешто је тихо прелазило од мог ћутљивог сапутника на мене, и као да је продирале y мене. Летели смо у мрачном и непознатом простору. Одавно већ нисам видео сазвежђа позната мојим очима. Знао сам да постоје у небеском пространству такве звезде чија светлост стиже на Земљу тек за хиљаде и милионе година. Можда смо прелетали та пространства. У страшној тузи која је мучила моје срце очекивао сам нешто. И одједном, потресло ме једно познато осећање и снажно ме мамило некуд: изненада сам угледао наше Сунце!

Знао сам да то не може бити наше сунце, које је родило нашу земљу, да смо бескрајно удаљени од нашег Сунца, али сам однекуд свим својим бићем осетио да је то апсолутно исто такво Сунце као и наше, његово понављање и двојник! Слатко осећање привлачности измамило је одушевљење у мојој души: завичајна сила света, оног у коме сам се родио, одјекнула је у мом срцу и васкрсла га, ја сам осетио живот, ранији живот, први пут после смрти и гроба.

Али ако је то Сунце, ако је то сасвим такво Сунце као што је наше повикао сам – Где је онда Земља? – Мој сапутник показа ми малену звезду, која је сијала у тами смарагдним сјајем. Летели смо право ка њој.

– Зap су могућа таква понављања у васиони, зар је такав закон природе?… И ако је то тамо Земља, је ли она исто онаква Земља као што је наша… сасвим онако несрећна и сиромашна, али драга и вечно вољена, која, као и наша, изазива исто онакву болну љубав и у најнезахвалнијој својој деци?… викао сам, потресен неодољивом и одушевљеном љубављу према завичајној, старој Земљи, коју сам напустио. Лик јадне девојчице коју сам увредио пролетео је преда мном.

– Све ћеш видети – одговорио је мој сапутник и нека туга се осетила у његовим речима.

Али ми смо се брзо ближили планети. Она је расла пред мојим очима, ја сам већ назирао океан, обрис Европе, и одједном је у мом срцу плануло осећање велике, свете љубоморе: „Како може постојати слично понављање и ради чега? Ја волим, ја могу волети само ону Земљу коју сам напустио, на којој су остали млазеви моје крви, када сам, незахвалник, пуцао у срце и угасио свој живот. Али никада; никада нисам престао да волим ту Земљу, и чак оне ноћи, растајући се са њом, можда сам је волео болније и снажније него икад раније. Има ли мука на овој новој Земљи? На нашој Земљи ми истински можемо волети једино са мукама и само у мукама! Ми другачије не умемо да волимо и не знамо за другачију љубав. Ја хоћу муке да бих волео. Ја хоћу, ја сам жељан, овог тренутка да љубим, да обливам сузама само ону Земљу коју сам напустио, и нећу, не прихватам живот ни на каквој другој!„…

Али сапутник ме је већ оставио.

Одједном, сасвим неприметно, стао сам на ту другу Земљу, у јаркој светлости сунчаног дана, дивног као рај. Стајао сам, мислим, на једном од оних острва која на нашој Земљи чине Грчки архипелаг, или негде на обали копна близу овог архипелага. O, све је било исто онако као код нас, само је све било озарено неким празником и великом, светом, најзад оствареном победом.. Нежно смарагдно море тихо је запљускивало обале и љубило их са љубављу, очевидном, видљивом и готово свесном. Високо, дивно дрвеће расло је у свој раскоши својих боја, а безбројни њихови листићи уверен сам – поздрављали су ме својим тихим, нежним шумором, и као да су изговарали неке речи љубави. Бујна трава се пресијавала јарким и мирисним бојама. Јата птица су летела у ваздуху и, не бојећи се мене, слетеле ми на рамена, на руке, и радосно ме миловале својим драгим, дрхтавим крилцима.

И најзад сам упознао људе ове срећне земље. Они су ми пришли, окружили ме и љубили. O, како су били дивни, деца сунца, деца свог сунца! Никада на нашој земљи нисам видео такву лепоту у човеку. Једино би се y нашој деци, у најмлађим годинама њихова узраста, могао наћи далеки и слаби одсјај ове лепоте. Очи ових срећних људи сијале су ведрим сјајем. Њихова лица била су озарена разумом и неким сазнањем пуним спокоја, али та лица била су весела. У гласовима и речима ових људи одјекивала је детиња радост.

О, ја сам одмах, од првог погледа њихових лица, схватио све, све! То је била земља неоскрнављена грехом, на њој су живели безгрешни људи, живели су у онаквом рају у каквом су живели, по предању целог света, наши прародитељи који су погрешили, само са том разликом што је овде цела земља била рај. Радосно се осмехујући, ови људи су се окупљали око мене и миловали ме. Одвели су ме к себи и свако је желео да ме умири. О, они ме ништа нису питали, али као да су већ све знали, тако ми се чинило, и желели су да што пре уклоне патњу са мог лица.

(…)

Било је већ јутро, то јест још није свануло, али било је око шест сати. Пробудио сам се у истој фотељи, свећа је потпуно догорела, код капетана су спавали, и у целом нашем стану била је ретка тишина. Пре свега, скочио сам изузетно зачуђен; никада се мени ништа слично није догађало, чак ни такве ситнице: још никада, на пример, нисам заспао тако у фотељи. И одједном, док сам стајао и долазио к себи – угледао сам пред собом свој револвер, готов, напуњен – али ја сам га оног тренутка одгурнуо од себе! О, сада хоћу живота, живота! Подигао сам руке и обратио се вечној Истини; нисам се обратио, већ заплакао: одушевљење, неизмерно усхићење обузимало је цело моје биће. Да, живота и – проповеди! За проповед сам се одлучио тог тренутка и, наравно, за сав живот! Идем да проповедам, желим да проповедам а шта? Истину, јер сам је видео, видео сам је својим очима, видео сву њену славу!

И ето, ја отада и проповедам! Поред тога – волим све, а оне што ме исмевају више него све остале. Зашто је то тако – не знам и не могу да објасним, али нека тако и буде. Они кажу да ја већ сада грешим, наиме, ако већ и сада тако грешим, шта ће тек бити даље? То је сушта истина: ја грешим и можда ће касније бити још горе. И наравно, погрешићу неколико пута док не нађем начин како да проповедам, то јест којим речима и каквим делима, зато што је то веома тешко извршити. Ја и сада видим све јасно као дан, али чујте: ко не греши?!

А ипак сви иду ка једном те истом циљу, бар сви теже једном те истом од мудраца до последњег разбојника – само разним путевима. То је стара истина, али ево шта је у њој ново: ја не могу много погрешити! Зато што сам видео истину, видео сам и знам да људи могу бити дивни и срећни, не губећи способност да живе на земљи. Ја нећу и не могу веровати да је зло нормално човеково стање. А ето, они сви ову моју веру и исмевају. Али како да не верујем: ја сам видео истину нисам је открио умом, већ видео, видео, и њен живи лик испунио је моју душу заувек.

Видео сам истину у тако потпуној целовитости и не могу веровати да ње не може бити у људи. Дакле, како ћу погрешити? Наравно, застранићу, чак и неколико пута, и можда ћу, чак, говорити туђим речима, али не дуго: живи лик оног што сам видео биће увек са мном, и увек ће ме исправити и упутити. О, ја сам крепак и свеж, и идем, идем, макар трајало – хиљаду година.

Ја сам хтео, знате, у почетку, чак, да сакријем да сам све њих искварио, али то је била грешка – ето, прва грешка! Али истина ми је дошапнула да лажем, сачувала ме и указала ми пут. Али како да остваримо рај – не знам, зато то не умем да објасним речима. После сна, изгубио сам речи. Бар главне, најпотребније речи. Али не мари: ја ћу поћи и непрестано ћу говорити, неуморно, зато што сам ипак својим очима видео, иако не умем да испричам шта сам видео. Али то исмевачи и не разумеју: Сањао, кажу, бунило, халуцинација. Ех! Зар је то мудрост? А они се поносе! Сан! Шта је сан? А зар наш живот није сан? Рећи ћу и више: нека, нека се то никада не оствари, и нека не буде раја на земљи (јер ја то разумем!) ја ћу ипак проповедати.

А међутим, то је тако једноставно: за један дан, за један сат би се све уредило! Главно је воли друге као себе, ето шта је главно, и то је све, више ништа не треба: одмах ћеш наћи начин да се све организује и среди. Па ипак, ово је само – стара истина коју су билион пута понављали и читали, али се није укоренила на земљи! „Свест о животу је изнад живота, познавање закона среће је – изнад среће, ево са чиме се треба борити!

И борићу се. Ако само сви буду хтели, одмах ће се све средити. А ону девојчицу сам нашао… И поћи ћу да проповедам! Поћи ћу!

 

Ф. М. Достојевски, „Сан смешног човека“, Руси у Богу: антологија руске духовне поезије, избор Здравко Шћепановић, „Панонске нити“ – Крушчић, „Бернар“ – Београд, 2014, стр. 437–445.

Преузето са блога: https://santamarijadellasalute.blogspot.com/

 

Thomas Van Stein

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 јуна, 2018 in Достојевски

 

Ознаке: , ,