RSS

Архиве ознака: Владислав Петковић Дис

Владислав Петковић Дис ЊЕНО ИМЕ

Кад склопим очи — и то једном биће —
Нестаће свести где су моје биле
Идеје, мисли; и покров од свиле,
Поклопац, земља тело моје скриће.

Видети нећу зору када свиће,
Молитву, сузе оних који цвиле,
Ни влагу, црве што по мени миле,
У облик иду час дубље, час плиће.

Све ми се чини да пре него вео
На мисли, снове и идеје сиђе,
У свести она јавиће се тада.

Бојим се да ће лица израз цео
Одати лик јој свету, кад ми приђе,
И име које не рекох никада.

 

Monica

Monica Fernandez

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 марта, 2020 инч Дис

 

Ознаке: ,

Владислав Петковић Дис ВИОЛИНА

У тренуцима када тако клоне
И бол и нада, и младост и цвеће,
Кад страх и очај и судбина звоне
Самрт, која се неумитно креће

На моју љубав, на све жеље моје,
На моје небо, моју башту крина —
У тим часима нађу се нас двоје,
И тад плачемо ја и виолина.

У тренуцима када ветар мука
Оде нечујно преко моје главе,
И појаве се сан, дубине звука
И мелодијâ — тад пријатне јаве

Опколе мене, и тад моје око
Не види више предео од сплина:
Ја се осећам подигнут високо,
И тад певамо ја и виолина.

Мрачан и ведар ја идем животом
До старих, црних и светлих обала,
Где дише пустош и мир са лепотом,
Где пропаст живи и где нема зала.

Где нема зала. Са заносом неким
Ја често идем из тужних долина
Негде, далеко, са звуцима меким,
И ту смо срећни ја и виолина.

 

Thomas Van Stein

Thomas Van Stein

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 марта, 2020 инч Дис, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Владислав Петковић Дис НА ОНОМЕ БРЕГУ (о Јанку Веселићу)

На ономе брегу што је над животом,
Тражио сам место где станује срећа,
И ишао дуго окружен лепотом
Из предела снова у пределе цвећа.

И ја сам се пео, уздизао горе,
Мислио сам да си на највећем вису,
И да плетеш венце, доносиш бокоре,
Да си сва у цвећу и самом мирису.

Али та је слика превучена прахом,
И стоји кô спомен минулих обмана:
Ја јој каткад приђем са тугом и страхом.
Као драган драгој после многих дана.

 

24b - kos

Сава Шумановић, Стара трешња, 1938.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 марта, 2020 инч Дис, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Владислав Петковић Дис СТАРА ПЕСМА

За мном стоје многи дани и године,
Многе ноћи и часови очајања,
И тренуци бола, туге, греха, срама
И љубави, мржње, наде и кајања.

Све то стоји на гомили тренутака
У нереду, по прошлости разбацано,
Док њу време вуче некуд, некуд носи
И односи без отпора и лагано.

Немам снаге да се борим са временом,
Да одбраним, да сачувам, не дам своје,
Него гледам чега имам, шта је било:
И све више, ништа више није моје.

Као мирис, као зраци, као тама,
Као ветар, као облак, као пена,
Одвојени дани, ноћи, лебде, круже
И прилазе у облику успомена.

Ал’ кад мис’о и сећање буду стали,
Онда куд ће и коме ће они поћи?
Онда куд ће да ишчезну и да оду
Успомене, моји дани, бивше ноћи?

Па куд идем, да ли идем, је л’ опсена?
Ко ме oни, кога носим, пре и сада?
За мном стоји чега немам, а преда мном:
Мртва прошлост са животом покривена.
Док будућност полагано покров скида,
Ње нестаје и у прошлу прошлост пада.

 

живот

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 марта, 2020 инч Дис

 

Ознаке: ,

Владислав Петковић Дис ПИЈАНСТВО

Не марим да пијем, ал’ сам пијан често
У граји, без друга, сам, крај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.

Не марим да пијем. Ал’ кад приђе тако
Свет мојих радости, уморан, и моли
За мир, за спасење, за смрт или пак’о
Ја се свему смејем па ме све и боли.

И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће;
Узвик га пролама: „Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће“.

И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се заклоним од срама
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек.

 

Evening_on_Karl_Johan_Street

Едвард Мунк

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 марта, 2020 инч Дис

 

Ознаке: ,

Владислав Петковић Дис НИРВАНА

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољупцем мртвих успомена.

И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће к мени дохођаше.

Ту су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облака, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, к’о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

nirvana 2

Filippo Rizzi

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 јануара, 2016 инч Дис

 

Ознаке: , , ,

Борислав Михајловић УТОПЉЕНИК (одломци)

Био је сав и био је заиста „с невиних даљина са очима звезда“. А није дошао одатле. Он је дошао из суморне скучености једне балканске паланке, из помешане крви македонске и србијанске, из сиротиње и блата Чачка и Заблаћа. Син пропалог кафеџије, недоучени матурант – никако није могао да положи тај испит – ружан као дечак, лош ђак, неспретан и бојажљив, један од оних несретних младића који се туђе света, које игра неће, са којима вршњаци свршавају једном заувек пресудом немилосрдном и безобзирном. Капију живота отварао је мучно и тешко и стално гледао како му тај живот залупи вратнице пред носом тако рано тврд, опор, негостољубив.
Само, чини се, он и није хтео много у живот. Као да је оклевао на његовом улазу и газио само онолико коико се неминовно мора. Сигурно је рано већ волео сутон и маглу и сан и све што је мутно. На кратковиде очи ставио је наочаре, али вероватно тек реда ради. Није њему било потребно да гледа јасно, да види оштрије свакодневицу како тромо пролази улицама живота и главе. Био је астралан, а пун сенки, померен и тајновит, месечар својих ноћи без неба. Блед.
Ни војску није служио у време кад му се домовина из петних жила упињала да већ једном ускочи у своје ратничке, јуначке опанке и докусури заљуљану царевину склону паду. Уске су му биле груди за копоран и за шињел – једна горка младићка туга више. Лак и без трага клизио је по животу остављајући само ретку стопу иза себе. Она пресудна коју је оставио својим нестварним бићем утиснута је ту у стазе и путељке далеког села источне Србије: почео је да пише песме.

dis 3

Одмах га је, ноћног лептира крупних очију, повукао град. Највећи што га је Србија тада имала, једна од најмањих престоница света – Београд. Двадесет и четири му је године те 1903. која ће крваво запечатити династичке борбе балканске Србије и отпочети еру грађанске демократије. Он је носио у венама, у крвотоку једну друкчију револуцију – песничку. Један чудесан кантарџија мерио је шљиве док је у дамарима носио једне танане теразије страха, најосетљивије којима је дотада мерена реч у српској поезији.
Један „нервозан ексцентрик“ и „добар, врло добар дечко“ „као мјесечар луташе београдски улицама, са шеширом вјечно у руци, са црном коврџавом главом и брадом, мршава лица и грозничава ока“ забележио је за њега из тих дана велика луталица и пробисвет Матош. По малим листићима и листовима ипак успева понешто да штампа. Свеједно што су прве песме остале непримећене, није више сасвим сам у животу. По једном једва приметном мирису, танком, новом, нашао је пријатеље. Све сами песници стиха или живота: Сима Пандуровић, Матош, Милан Симић, Душан Поповић који су „у свом приватном животу у баналности опанчарског Београда имали смијелости живјети и понашати се као прави пјесници“.
Готово сви су они знали неупоредиво више него Дис. Он се „ради сиротиње и других неприлика није могао наоружати културом“, био је човек мале, никакве лектире, пабирчених успутних знања, оних што се стичу „на уво“. Напустио је убрзо службу и живео, она сам зна како, од коректура, чланака, позајмица, живео животом непризнатог песника и малог београдског новинара на почетку овог века. Знало се сасвим сигурно куда води такав пут. Он је водио право у крчму. И пили су, „њих неколико пропалих људи и полусвет“.
У београдским кафанама, у редакцији „Књижевне недеље“, чији је сарадник од другог броја, а већ после неколико месеци и сарадник са Пандуровићем, ту је Дис научио, сазнао из друге руке да сличне поезије тој коју он носи неисказану у себи има негде у беломе свету. Није могао да је чита, студира, упоређује, није владао ниједним страним језиком. Ипак је улетео у мали београдски литерарни свет храбро, противстављајући му се. Противстављајући му један нови неконформизам, горак, пун сплина и светског бола. Млад човек, без жеље за нормалним животом и песничком каријером, слободан од предрасуда, сукобљен са друштвом, Дис је гледао како:
„Под срамотом живи наше покољење,
Не чују се ни протести ни јауци.“
Писао је песме али није мислио као многи пре њега да њима промени свет. Сав се загледао у себе и своју дубину која је у његовим очима, зато јер јој је тражио људску суштину, била судбина света.

Дис, Пандуровић и Нушић

Дис, Пандуровић и Нушић

[…] И оженио се чак, уз одговарајућу боемску анегдоту о бурми начињеној од жице њеног кишобрана, основао породицу, имао „стално много друштва у кући“, али закован за „пали видик“ и „залазак сећања“, за његов мрачан, изморени стих. Низале су се песме у току осам година тужне, потмуле, суморне, очајне. Док се није решио да их покупи, повеже, обелодани, звекне на излизани тас званичне поезије. Живот је био доследно негостољубив, опор; отац модерне српске поезије узалуд је тражио издавача, најзад је збирку издао о свом танком, сиротињском трошку.
1911. Пошле су у свет песме нестајања и забугариле „Утопљене душе“.
[…] Пре него што се литература поново, после неколико векова загледала у човека остављеног пред апсурдима његове егзистенције, Дис је био нагонски и судбински песимиста, са очима изван сваког зла. Живот је за њега био неподношљива тешка, мука зато што је бесмислен, а бесмислен је стога што у себи носи неодољиву клицу пропасти и смрти.
„Подиго сам своју руку с обарача вечна мрака
Нема смисла реметити бесмисленост у свом току;
Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака…“
[…] Ништа га није тешило и нигде. Знао је да је мисао болест заразна и стара и није ни од ње тражио лека.
[…] Први светски рат вратио је га је поново његовој интимној и породичној судбини. Ни то није био његов прави песнички завичај. Али живот није питао. Бацио га је у повлачење, па после у емиграцију. Почињала је да га нагриза туберкулоза. Сталној муци око новца придружиће се сад и емигрантске невоље, а код куће су стали жена и деца у потпуној беди. Када је најзад доспео у Латински кварт Париза, он је морао да мучи друге бриге, а не бриге уметничког сусрета са једном далеком сродном средином.

dis vojska

Познаник који је требало да шаље Дисов новац његовој породици затајио га је и песник креће на свој последњи пут за Солун преко Крфа „у црном оделу“ и „са обичним путничким кофером“ у коме је била нештампана збирка песама. Збирка која никада неће бити штампана. Марсељ, Тулон, Рим, Напуљ. И да није то забележио његов сапутник симпатични игуман Манасије Софроније Михајловић, слутили бисмо да је ту, под Везувом морао мислити на изумрле вароши Помпеје и Херкуланума. Ти мртви градови под лавом и пепелом били су тако блиски његовом песничком свету. Стално пун слутњи Дис се са очајањем укрцао на брод „Италија“, да заплови Јонским морем.
Кратку вожњу прекратила је немачка подморница, немачки сумарен како су тада говорили. Торпедовани брод прогутао је и Диса. Мучен несаницом, није спавао те последње ноћи. Тако се и затекао на палуби. Када се несрећа догодила, био је кажу миран, чак и равнодушан. Спустио се са осталима у чамац за спасавање. Био је то једини чамац који се неће спасти. Недовољно удаљен од брода био је увучен у вртлог његовог потапања. Остао је, после, његов леш на таласима. У џепу су му нађене само наочари и драхма и по. Путнички кофер отишао је под таласе и с њим и она тајанствена свешчица стихова. Леш су оставили мору да га сахрани и да његовом гробу без ознаке тако лепо пристане Китсов епитаф: „Овде лежи неко чије је име писано по води“
Има неке чудне доследне симболике у Дисовој смрти. Умрети са тридесет и седам година (време смрти Бајрона и Његоша) утопити се у мору а бити песник „Утопљених душа“, написати метафору да жали што свој „живот прости није спустио у борбу таласа“, а бити прогутан буквалном борбом таласа, видети стално свој гроб огроман као гробницу света а нестати у бескрајној стихији мора – био је то крај достојан песника.
Песника који је написао мало стихова, али и песника који је онда када је био на својим поетским врхунцима значио и значи једну од најтужнијих и најинспиративнијих оркестрација наше речи.
Опет је то био још један самоук и један недоук који је заокренуо путеве наше поезије.

Из књиге „Портрети“, Нолит, Београд, 1955

 
1 коментар

Објављено од стране на 15 новембра, 2015 инч Михајловић Борислав

 

Ознаке: , , , , ,

Владислав Петковић Дис НА КАЛЕМЕГДАНУ

Дан јулски и врео уморан одлази.
Уз шуштање лишћа раздрагано, гласно,
Јављају лахори да вече долази.
С њим и сутон иде, и шаптање страсно
Срећног нешто света.
Ти парком прошета.

 

Твој костим је био лак к’о месечина,
На твом нежном лицу осмех ведар, смео,
У бујној ти коси спава помрчина,
А на глави шешир помодан и бео:
Крај мене, кроз грају
Прошла си у сјају.

 

Погледом те гледах за тебе умрлим.
Ти си дивна била. Не осетих тада
Жељу да те волим, потребу да грлим
Дан мојих очију. Нит осетих јада,
Ил’ песме јесени,
Ил’ бола у мени.

 

Дан јулски и врео уморан одлази.
И док шушти лишће све више и више
Таме, мрака, мира по парку долази.
То ноћ у спокојству тишином мирише.
А бол шири крила…
Ти си дивна била.

 

Rousseau Henri

Rousseau Henri

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 новембра, 2015 инч Дис

 

Ознаке: , , ,