RSS

Архиве ознака: Градац

Романо Гвардини О МЕЛАНХОЛИЈИ

Меланхолија превазилази домен психијатрије и улази у домен дисциплина које се баве смислом људског постојања.

Она је чежња за врхунском љубављу и добротом, за бесконачним. Али та чежња сједињена је са дубоким убеђењем да је узалудна. У дубини бића она се суочава са метафизичком празнином и коначношћу, са осећањем пролазности, са тугом и јадом. Питање које које се поставља јесте зашто је човеку дато да буде поприште тог немогућег сукоба? Који је његов смисао?Верујемо да се ту ради о нечему што има везе са дубинама наше љускости.

Ова осетљивост чини човека рањивим: рањава мањак у етичности, мањак моралне отмености пре свега, племенитости душе. А нарочито дубоко рањава оно ниско, просто, обично. Овде се ради о нечем урођеном. Одлучујуће место или моменат не налазе се у спољашњим околностима и потресима, него у унутрашњости самог бића. У свему томе може се назрети и нешто велико, осетити да се из све те беде уздиже такође нешто драгоцено и племенито. Меланхолик је тај који са пуноћом постојања има најдубље односе. Он до самог дна осећа моћ створених обличја. Из његовог бића шикља гејзир живота, и његово искуство кадро је да му разоткрије силовитост свеколиког постојања.
Али увек, чини ми се, у спрези са добротом, у спрези са жељом да се живот оконча у доброти, у пријатности, и у доброчинствима према другима.

Ова дубока жудња и чињеница да она не настаје у неком засебном одељку бића, него у самом његовом средишту и прожима целину, чини да је читаво биће меланхолика натопљено Еросом (Највишим Добром) и да Ерос има ту особеност да уједно жуди и за љубављу и за лепотом, која је и сама дубоко угрожена. Биће које воли је отворено, спремно да крене у сусрет другоме и да га прихвати, да да и да прими.Оно је пуно поверења. Оно је без заштите…

 

Из часописа Градац, издање 2006-2007
Превод са немачког: Душан Ђорђевић Милеуснић

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 јануара, 2018 in Гвардини

 

Ознаке: , ,

Гастон Башлар ПОЕЗИЈА И СЛИКАРСТВО КАО ФЕНОМЕНОЛОГИЈА ДУШЕ

Georges Rouault 3

Georges Rouault

[…] Слика, у својој једноставности, не захтева никакво знање. Она припада наивној свести. По начину изражавања она је још нов, млад језик. Новином својих слика песник је увек на извору језика. Да бисмо тачно одредили шта може тачно да буде феноменологија песничке слике, да бисмо утврдили да слика постоји пре мисли, требало би рећи да је поезија пре феноменологија душе него феноменологија духа. […] Пошто филозофија поезије мора да обухвати све снаге речника, она не сме ништа да упрошћава, ни да укрућује. За такву филозофију дух и душа нису синоними. […] Реч душа је бесмртна реч. Она је неизбрисива у неким песмама. То је реч даха.

George Rouault 1

Georges Rouault

Чак и у области сликарства, у којем се чини да реализација подразумева одлуке које припадају духу, одлуке које проналазе обавезе у свету перцепције, феноменологија душе може да открије као зачетак дела. У лепом предговору који је написао за изложбу Руоових дела у Албију, Рене Иг каже: „Ако бисмо хтели да пронађемо како Руо постиже експлозивност својих дефиниција… требало би можда да оживимо помало занемарену реч која се зове душа.“ Рене Иг затим доказује да онај који жели да схвати, да осети и да воли дело Руоа „треба да се баци у центар, у срце, у жижу одакле све добија свој извор и смер: а ту ће опет пронаћи ону заборављену или осуђену реч, душа“. Руоово сликарство показује да душа поседује унутарње зрачење, оно зрачење које „унутарња визија“ познаје и преноси у свет жарких боја, у свет сунчеве светлости. Зато се од оног који хоће да, волећи га, схвати Руоово сликарство тражи потпуна промена психолошких перспектива. Он треба да буде озарен унутарњом светлошћу која није одраз светлости спољашњег света. Без сумње, често се и сувише олако употребљавају изрази „унутарња визија“ и „унутарње светло“. Али ту говори сликар, неко ко ствара светлости. Он зна из ког извора долази осветљење. Он доживљава интимни смисао страсти за црвено. У основи таквог сликарства налази се душа која се бори. Фовизам је изнутра. Такво сликарство је, дакле, феномен душе. Дело треба да искупи страсну душу.

Georges Rouault 4

Georges Rouault

Превод: Фрида Филиповић

ПОЕТИКА ПРОСТОРА, Градац, Београд – Чачак 2005. стр. 9–10.

George Rouault 2

Georges Rouault

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 новембра, 2017 in Башлар

 

Ознаке: , , ,

Новица Тадић НОЋ

Сретао сам у дубокој ноћи познате и непознате,
миле и немиле. Комешао сам се и шумео
попут лишћа на ноћном дрвету.

Бол ме је оплетао; тромо сам корачао.
И није било стожера који би ме одржао.

Кад се моја грудва снега отопила, плакао сам с друге стране лица, кроз наличја.
Већ стару књигу песама стезао сам под пазухом,
Као тајно крило које ће ме однети.

Високо на небу, на косој равни,
Горела су градска светла,
А свет се урушавао као проклети плагијат.

И зора се примицала, зора-озледа,
И срам се разгоревао, певајући.

Из збирке О БРАТУ, СЕСТРИ И ОБЛАКУ, Градац

Romana Rihova

Romana Rihova

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 октобра, 2015 in Тадић

 

Ознаке: , , , , ,