RSS

Архиве ознака: Даринка Јеврић

Даринка Јеврић МУЗИЧКА КУТИЈА: СВЕТЛОСТ ОПРОШТАЈА

По Маргерит Јурсенар

 

Ријеч је о свјетлости:

Оно што прелести јасним

знаком љубави – уистину занавијек

којој смртица не може ништа:

узглављу љубљеног приноси

у потоње предјутарје, кад жижак

дамара тули се и вида,

даровницу давну – музичку кутију седефну

 

Не да извида, ријеч је о потоњој милошти

ријеч је, заправо, о свјетлости опроштаја;

светотајинској кристалној струни

у тијела кутијици затајној

уогњени гдје су, у флуид звучан,

вртови, пољуби, буре – живот сав

 

Длана мог маглина чарна на челу ти

заклон је под којим усниваш

склопив књигу обамрлом руком;

ријечи су неважне: прислони ухо

усни раздање ово уз драгање

сребра звучног што окива ти чула

срмом росне студи, самртно

копреном нити, стопала глежањ,

                                                     грло

 

Не бој се, биће као цјелов руже

кад лептирица сњежна утрне лампу

и душа пада к небу

ваздиже се као лат

с посљедњом пируетом скерлетне балерине

и лабуда црног пјевом

док распрскава се звијежђе

сред мале музичке кутије

 

Почивај завијан мјесечином

на својој страни свјетлости

прати те моје недремано око

 

Приштина

14/15. јун 1998.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 октобра, 2020 инч Даринка Јеврић

 

Ознаке: , ,

Даринка Јеврић ПЈЕСМА МОГА НАРАШТАЈА

Њихов смијешак изгнан из породичних албума
пјенуша струњен метал из њиховог даха
у пустош смјером гаврана, у димни брид зрака
игра овај вучји накот руски рулет с историјом.

 

У усијаном крвотоку охола равнодушност,
кристал мука, напросто
славјански тмаста зебња.
Младићи крхки, што појмили су сан,
буђење или смрт ко агрегатно стање живота.

 

Вазда затечени: у нехају, спокојству,
кушали суштину. Жарко.
Окове, снове и књиге на полицама. Досегли слућено
у магновењу. Бијес пророка.

 

Дјечаци крхки што усов им студи под кожом, под ноктом,
избивају из пакла
с Осмијехом Љуба Чупића
с Руком Принциповом.

 

А ишчитали слова с каменом календара
гњила писмена са лобање, мемлу срче, олује.
Већ удисали помало слеђену њежност
ка свом исходишту: у пансионима за самце
у собама од мастила,

 

Вјетрењаче времена, галије очас потонуле —
прска сипки тотем на вијеку,
на води; цвјетови ироније!

 

Час је да домаја удари благи ретуш на одсјај
нашег лица

 

памћење

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 јуна, 2020 инч Даринка Јеврић

 

Ознаке: ,

Даринка Јеврић ПЈЕСНИК ПРЕД СТЕЋКОМ

… пристали смо,
дакле, на узмак, срамну завјетрину.
Поразу залог мукла саборност ова
чијег се смисла одричемо.
Задихан и свладан
невидјелицу удијеваш у иглу
сводиш мудре поруке да заметнеш траг.
Залуђеном – само ти се привиђа свјетлост,
фосфорне мрље на камену,
оплођен кристал.
И знам: спорна је премоћ овог свједочења стихом
над сасма нијемим споменом
гујом прошивеног срца;
о блажен цјелов мука, што
пребива у сумњи, згођен у дан
кад недостојни смо заветних речи.

 

стећак

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 јуна, 2020 инч Даринка Јеврић

 

Ознаке: ,