RSS

Архиве ознака: Дерета

Марко Аурелије НЕМА МЕСТА КОЈЕ ЧОВЕКУ ПРУЖА ВЕЋИ МИР И СПОКОЈСТВО НЕГО ШТО ЈЕ ЊЕГОВА ДУША…

***

„Људи траже места у селу, на мору, у брдима, да би се у њих повукли. И ти си навикао да имаш такве жеље. А свака таква тежња је у најмањој мери детињаста, јер је с друге стране ипак могуће да се човек, ако само хоће, у свако доба повуче у самога себе. Нема места које човеку пружа већи мир и спокојство него што је његова душа, нарочито што је она таква да, чим се у њу повуче, одмах наиђе на савршени мир. А кад кажем „мир“, мислим на савршени склад. Зато нека ти увек склониште буде ту и у њему се обнављај. Нека принципи који ће, чим на њих наиђеш, бити довољни да искључе и одвоје од тебе цео двор и да те поново отпрате у свет у који без љутње мораш да се вратиш, не буду ни предуги ни плитки. Јер, на шта се љутиш? Зар на поквареност људи? Сети се реченице која каже да разумна бића живе једна ради других, да сношљивост према људима спада у правичност и да људи греше против своје воље. Помисли, такође, колико се њих међусобно свађало, било пуно подозрења и мржње једно према другоме, како су се међусобно борили на живот и смрт, а напослетку су ипак прободени падали и претварали се у прах и пепео. Сети се тога и престани већ једном са љутњом. Или си можда незадовољан са оним што ти је природа поделила? Онда знај да постоје само две могућности: провиђење или игра атома. Сети се и доказа по којима се закључује да је и свемир држава. Или те, можда, још увек узнемиравају телесни прохтеви­­­? Онда мисли на то да се душа, чим се једном одвојила и сазнала за своје нарочите особине, више не предаје  и не меша ни са благим ни са грубим дахом света. Размишљај и о ономе што си чуо о боли и о наслади и са чим си се у потпуности сложио. Или ти, можда, не да мира жудња за оно мало славе? Онда се сети како се брзо све заборавља, и како је огромна провалија вечног времена на обе стране, испред и иза тебе; помисли како је све само ништавно одобравање, несталност и неспособност расуђивања масе која изгледа да те хвали и како је безначајно мален простор на којем се све то догађа. Та, цела земља, и није ништа друго до једна тачка, а ово обитавалиште људско је само један њен сићушан део. Како је мало оних и какви су то људи који ће те хвалити! Зато неспрестано размишљај о могућности да се повучеш на оно месташце које ти припада и нарочито не дај да те повлаче овамо онамо и немој се одвише гордити, него буди слободоуман и посматрај ствари и као муж, и као човек, и као грађанин, и као смртно биће. А од ових правила која увек морају да ти буду пред очима, запамти нарочито ова два: прво, да се ствари не дотичу душе, него да непокретно стоје ван ње, а немир долази искључиво из твога схватања; и друго, да се у свему ономе што гледаш већ врше промене и да њега као таквог ускоро неће ни бити. Увек мисли и на то колико си времена већ ти сам доживео. Свемир је промена, а човечји живот је само привиђење.“

 

Превод: Албин Вилхар

 

Из књиге Марка Аурелија, Самом себи, Београд: Дерета 2019.

 

sunce

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 јануара, 2020 in Марко Аурелије

 

Ознаке: , , ,

Марко Аурелије САМОМ СЕБИ (одломак)

***

„Не троши остатак свог живота у размишљању о другим људима, осим ако то служи општем добру, јер ћеш, ако се будеш мучио око тога шта овај или онај ради и зашто он то ради, шта каже, шта мисли и намерава, и осталим сличним питањима која нас одводе од посматрања нашег сопственог ума, бити спречен да обавиш неки други посао. Стога у низу представа треба избегавати све што нема основе и сврхе, а пре свега радозналост, бригу о стварима које те се не тичу и све рђаве мисли. И треба себе да навикнеш да имаш само такве представе које те неће спречити да у тренутку када те неко запита: „Шта сада мислиш?“, простодушно одговориш: „То и то“, тако да се одмах види по твојим мислима све једноставно и добронамерно, и како долази од бића које схвата опште ствари, не брине се за похотљиве и пожудне представе, нема ни труни славољубља, зависти, подозрења или нечег сличног чега би се човек  морао стидети кад би рекао да је мислио баш на то. Јер само је онај човек свештеник и слуга божији који се непрестано труди да буде најбољи, који има тесне везе са бићем које живи у његовој унутрашњости и даје му снаге да га ниједна страст не окаља, никакав бол не рани, никакав злочин не додирне, и да буде неосетљив према свакој слабости; које га и у највећој борби подстиче да не клоне (да га наиме ниједна страст не руши), да буде испуњен правичношћу и да од срца поздравља све што се догоди и што се са њим збуде. Веома ретко и то само ако је у питању општа корист, мислиће он о томе што неко други каже, учини или помисли. Јер он не жели ништа друго до ли да испуни своје дужности, непрекидно размишља о томе шта му се спрема у вечности и васиони, и своје задатке испуњава лепо, јер је убеђен да је то добро. Из васионе свако доноси собом на свет свој досуђени део, а сваки део доприноси и сврси целине. Он размишља и о томе да су сва разумна бића у међусобном сродству и да људска природа налаже бригу о свима људима који живе по свеопштој природи. А увек су му пред очима они који не живе тако: он прати какви су они код куће, а какви ван ње, какви дању, а какви ноћу, и са ким се друже. Разуме се да хвали ових људи, који ни сами са собом нису задовољни, он не придаје никакву важност.“

 

Превод: Албин Вилхар

 

Београд: Дерета 2019, страна 65.

 

hip 6

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 децембра, 2019 in Марко Аурелије

 

Ознаке: , , ,

Бојан Јовановић ПАМЋЕЊЕ И САМОЗАБОРАВ (одломак)

***

Битно за свест и представу коју имамо о себи, памћење потврђује континуитет нашег постојања. Изложени непрестаним животним променама, остајемо исти док памтимо себе и стварамо свој идентитет. Ако настојимо да променимо свој идентитет, нећемо постати неко други, већ само потиснути у заборав оно што нас је до тада битно одређивало. Без обзира на своју некадашњу важност, многа наша искуства временом су изгубила значај и као заборављена постала садржај нашег културног и друштвеног несвесног. Утолико смо више изненађени када из њега изрони део нас самих и неочекиваним сећањем, преговарајући на свој начин, покаже привидност нашег заборава. Тај спонтани, несвесни израз, чијег значаја и вредности постајемо свесни, потврђује везу са прошлошћу и показује да смо заборавом само дубље запамтили сопствено искуство коме смо покушали да порекнемо важност.

[…] У свакој људској заједници потреба за памћењем оног што је битно из сопствене прошлости задовољавана је стварањем прича о догађајима, појединцима или појавама. Меморисани у оквиру одређене форме, искуствени садржаји подређени су наративу као матрици памћења и преношења будућим генерацијама. У односу на подразумевајуће историјско и културно наслеђе, свест о вредности и значају дотадашњих искустава, која су сматрана важним за идентитет и животни опстанак, добијала је значење традиције. У оквиру традиције, запамћена позитивна и негативна искуства егзистенцијални су и вредносни оријентири у трагању за собом, идентитетом и смислом целокупног индивидуалног и колективног постојања. Међутим, у том трагању налази се само оно што се током тражења створи од себе.

У тежњи да будемо оно што јесмо и остваримо себе, суочавамо се са искушењем да сачувамо свест о континуитету свог постојања. Непрестане промене које су услов бивања, перманентно доводе у питање тај континуитет, однос према сопственој прошлости и дотадашњем културном искуству. За колективни идентитет важан је осећај припадности одређеној заједници који се може неговати кроз разноврсне облике културе, али се може и потиснути и прекидом памћења довести до самозаборава. Самозаборавни аспект посебно је изражен у спонтаном и присилном брисању и преобликовању сопствене прошлости. Амнезијом битног чиниоца дотадашњег идентитета, поништава се континуитет постојања и успоставља могућност претварања у другог. Наметањем и прихватањем новог идентитета дотадашњи осећај везаности за колектив раскида се и истиче припадност другој заједници, а самозаборав постаје одредница будућег постојања и чинилац новог идентитета.

 

Из књиге ПАМЋЕЊЕ И САМОЗАБОРАВ,  Београд: Дерета, 2018.

 

памћење

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 јула, 2019 in Јовановић

 

Ознаке: , ,

Драган Лакићевић КЊИГА КАО СЛУЧАЈНИ ИЛИ ЛИЧНИ ИЗБОР

Све су књиге , мање или више случајно, долутале до нас. Кад смо их тражили нисмо их лако налазили. И свако је из друге књиге усвојио нешто друго: реч, израз, мисао. Опис…Заволео ову или ону особу… То је случајни и лични избор ‒ по сродности или по судбини.

 

Љубавна књижица, Дерета, Београд, 2004

 

knjiga.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 августа, 2017 in Лакићевић

 

Ознаке: , , ,

Бела Хамваш О КЊИГАМА

Било шта да човек чита, он самог себе чита. Било шта да разуме, само може да разуме основе онога што је он сам. У веселим књигама човек се радује сопственој веселости, у тужним књигама тугује над сопственом тугом. Књиге у којима аутор жели да се уздигне по цену унижавања других буде у другима инстинкт уздизања по цену унижавања других.

Мера књиге је како се човек лако спријатељи с њом и колико се тешко растаје од ње. Дешава се да једно време мора да је остави на столу, да се згреје, јер је недружељубива, и тешко је на њу навићи. То је смрт књиге. Дело према којем осећаш неповерење никада нећеш прочитати. Друга је, пак, таква да ако је украдем, суд би ме ослободио, јер би пресудио да се таквом искушењу не може одолети.

 

Превод: Сава Бабић

 

Хамвашев бревијар, Дерета, Београд, 2001

hamvas-1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 новембра, 2016 in Хамваш

 

Ознаке: , , ,