RSS

Архиве ознака: Душко Бабић

О НЕСАНИЦИ

Фјодор Тјутчев  НЕСАНИЦА

 

Једнолик одбој сата, знан:
Та мучна повест ноћи, завет!
Тај језик што је сваком стран
И јасан сваком, као савест!

Без туге – да л је ко од нас
Сред свемирскога слушао мука
Та јецања времена, мукла,
Пророчко-опроштајни глас?

Чини нам се: осиротели свет
Сустиго усуд; куд и не би!
У борби с природом целом, опет
Препуштени смо самима себи.

И живот наш ту, пред очима
Ко привид на крају земље лебди,
И с нашим веком и друзима
У сумрачној даљини бледи…

И ново неко, младо племе
Под сунцем управо стасава!
А ми, пак, друзи, И наше време
Већ смо под сметом заборава!

Покаткад само, обред жални
Док врши у поноћни час –
Тај погребни глас метални
Оплакује, каткада, нас!

 

NES 1

Бато Дугаржапов

 

Иван В. Лалић  ПОХВАЛА НЕСАНИЦИ

 

Бесане очи које виде више

Но мрљу јутра, шару на тапету,

Прочитаће у рукопису кише

Читаву повест о будућем лету:

За усуд сваког листа једне црта

Сведочи облик: семантика капи

Садржи облик будућега врта

Ил празног неба што блиста и вапи.

 

У страшном благослову ноћног бдења

Стрепња изнутра размрежава очи

И корен вида шири се и мења

Да новим путем нова слика крочи –

На некој звезди море се расцвета,

У чаши воде заискри тишина,

Свака је прошлост стално започета,

А море, то је најлепша горчина.

 

У несаници другог сна је корен:

Способност да си другачије будан –

И нови дан, по слици прошлог створен,

Добије сенку, није узалудан;

Облачиш капут, палиш мотор: тачност

Покрета твојих инородна бива;

На семафору пева вишезначност,

Тробојна шара неког новог ткива…

 

Онај што ноћу посумња у време

Друкчије дан ће, час по час, да споји –

И поштујући прости закон шеме

Питаће себе: да л шема постоји?

У несаници другог сна је корен:

Сна који пуни, ко пустињу вода,

Јаву у којој изнова си створен:

У несаници светлуца слобода –

 

Д р у г е  су ноћи оних који бдију –

На некој звезди море се расцвета,

Прадавне шуме загрцнуто пију

Ваздух и воду будућега лета;

Последња слика: као ретровизор

Пун друма што се одмара у ништа

Бесане очи рајски назру призор

Потоње несанице, уточишта.

 

nes 12

Arthur Streeton

 

Душко Бабић  ПОЗНЕ НЕСАНИЦЕ

 

 

Куд год да кренем, ја угледам тебе.

На свакоме зиду цртам твоје лице.

Као дете мајку, као Нарцис себе,

Траже те моје руке и зенице.

 

Ушла си у моја свитања и ноћи,

Пронела бакље кроз подруме доње;

Свему разлог дала – дерту и самоћи.

Сребрне кочије и крилате коње

 

Вратила у мртве, дроњаве улице.

У том сну и чуду окрилатих и ја,

Комична луда, уморна од свега.

 

Заволех своје позне несанице

И мисли дивље, без страха и стега.

Срећан док траје ова чаролија.

 

ПЕСНИЧКИ МЕРИДИЈАНИ СМЕДЕРЕВА, XLVII међународни фестивал поезије, Смедерево, 2016

 

nes 11

Ferdinand du Puigaudean

 

Иван В. Лалић НЕСАНИЦА

 

 

Све више у сећању, гутљај мање

У чаши воде на столу;

                            Мајко

Чудно се рачвају стазе у твојој башти –

А на сваком заокрету

Све мање могућности да решим ову ноћ:

Како ме плаши будуће моје лице

У огледалу, када сване –

Као да сам већ био на том месту

Што ми га змија уступа и склања се у грм;

Дозволила си ми да наслутим врата

Одшкринута љубави, да походи нас она

И остане – можда – у овом простору

Што може у реч да стане, чим склопим очи

(А узалуд);

                   Но како да закорачим

Срцем у срце твоје загонетке?

Јутро растура твој врт

Рукама хладне ватре; звезде су скоро исцуреле

На запад, као песак низ бол клепсидре,

И бол једне слике иза капака ево попушта,

Зараста као одсечена шака,

                                              Без ожиљка:

Но сан није решење, него милост;

Чудно се рачвају стазе у твојој башти,

Мајко,

            И змијски језик трепери

На трепавици ми, у тренутку

Пре него што усним.

 

Сметње на везама, Београд, 1975.

 

NES 3

Александр Заварин

 

Тања Крагујевић  НЕСАН

 

Можда ће ме зауставити

Неки ветар зао

Можда прва окука

Можда река

За моје ломне лађе неповољна

И опака

 

Можда ћу застати

Као ткаља пред игром

Самовољних нити

Можда ће се међу путоказима

Кобна завера збити

 

Можда ће ме сан задесити благи

Можда паун златокрили

Можда звезда изнендна и далека

Завичајна јабука

У наручју плота

Можда брег

Можда несавладива лепота

 

 

NES 4

Casey Klahn

 

Ана Ристовић   ИЗ ВЕЧЕРИ У ВЕЧЕ…

 

Из вечери у вече

Месец кокетно зури

У издувани пластични замак полегао

По трави у уснулом луна парку

И покушава да трампи осећај

Тешке, колективно одговорне

Месечне пуноће

За осећај

Сваковечерње неоптерећујуће

Празнине

По којој би се, сирот, најрадије

Простро целом дужином

Да може.

 

NES 5

Joan Fullerton

 

Чарлс Симић    ЗА СНОВЕ

 

Још станујем на свим адресама,

Тамне наочаре ни у кући не скида,

Кревет у тајности делим

С фантомима, у глуво доба ноћи

 

У кухињи проверавам славину.

Касним у школу, а тамо кад стигнем

Као да ме нико не препознаје.

Седим повучен, одбачен, непризнат.

 

Те мале радње где купујем непримећен

Само су ноћу отворене,

Биоскопи са улазом кроз оронула дворишта

Још приказују трепераве филмове мог живота.

 

Главни јунак је увек претерани оптимиста,

Хоће ли на крају све изгубити? – Шта год то беше –

Кад закорачи у хладну неверицу светлости

Што стиснутих усана чека на излазу.

 

nes 8

Stanislaw Maglowski

 

Адам Загајевски НОЋ ЈЕ ЦИСТЕРНА

 

 

Ноћ је цистерна. Сове певају. Избеглице се вуку пољским путевима

У шуму и жамору вечне несреће.

Ко си ти који идеш изгубљен у забринутој гомили.

И ко ђеш постати, у кога ћеш се претворити

Када се врати дан и скори дочек затвори круг блискости.

 

Ноћ је цистерна. Последњи парови плешу на народном балу.

Са мора се чује крик високих таласа и ветар њише бор.

На истоку нечија рука повлачи прву црту свитања.

Бледе светиљке, грца мотор аутомобила.

Пред нама стаза живота и кратак тренутак астрономије.

 

nes 9

Sophus Jacobsen

 

 Едит Седергран У МРАКУ

 

 

Нисам нашла љубав. Нисам никог срела.

У јесењим ноћима сам дршћући пролазила поред Заратустриног гроба:

Ко ме још на Земљи чује?

Тада се нека рука лако спустила око мог струка –

Нашла сам сестру…

Вучем је за златне увојке –

То си ти, немогућа?

То си ти?

Са неверицом гледам је у лице…

Тако се богови играју са нама?

 

nes 10

George Inness

 

Иво Андрић  О НЕСАНИЦИ

 

Још један сан за време несанице. Не спавам и знам да не спавам, али сам у сну потпуно одсутан, на другом крају, у другој околини.

Корачам обасјаним путем између ливада и ретких дрвета и полагано се пењем врхунцу који не видим. Све је у светлости, преливено и прожето њоме. По навици говорим о дрветима, путу и ливадама. У ствари, ту постоји само светлост, сама за себе, без везе са сунцем и светом. Светлост као постојање и свет. И сам сам једино део те светлости. Присећам се себе, али светлост видим и осећам. Светлост, која није део света него живот за себе, навире, лије и буја, брише све у сећању и мој сопствени лик и рођено име. Осећам још само да корачам са лаким отпором пред собом, али бодро корачам као човек који све дубље гази у воду. Газим све дубље у светлост и губим се у њој. Оборене главе видим како ми груди постају сјајне, па прозрачне, пре него што се неповратно претворе у житку светлост без граница.

Ни на јави ни у сну није могућно тако сазнање, али у заносу несанице ја сам наслутио: да има негде један живот сав од светлости у коме је светлост основни закон и једни облик постојања.

 

Иво Андрић, Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1976

NES 2

Бато Дугаржапов

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 јануара, 2018 in ПОЕЗИЈА, поезија

 

Ознаке: , , , , , , ,

Душко Бабић КРИЗА ПОЕЗИЈЕ И КРИЗА ЧОВЕКА

1.

Питање будућности и смисла поезије више је цивилизацијско него  естетичко.

Криза поезије у цивилизацији новца и забаве види се већ на први поглед. Књиге песама објављују се све мање, у минорним тиражима. Судећи по интересовању читалаца, чини се да их је и тако превише. У мору баналних, неписмено склепаних романа, поезију мало ко примећује и тражи.

У историји човечанства није забележен ниједан период и ниједна култура а да нису иза себе оставили неко поетско наслеђе. Из давне прошлости остало је запамћено само оно што је ушло у песму. Што није оживотворено поезијом као да није ни било. При томе, не смемо заборавити да је поезија много старија од писма и књиге – она је рођена са човеком, као његова моћ и потреба. Као део његовог одређења.

У очима обичног света песници су увек били чудаци и дангубе. Али, уз ту негативну представу, или боље рећи – изнад ње, чувана је свест да они имају нешто што обични људи немају, да су изабрани међу многима да кажу дубљу, трајнију и лепшу реч о животу. Овај светли ореол изнад њихових занесених глава данас као да је ишчезао. Јер цивилизацијски и културолошки амбијент у којем живимо обесмишљава сваки напор да се трага за дубљим и трајнијим вредностима. У ружичастом вилајету, у којем је све подређено лакој забави и проводу, отужној порнографији, агресивној реклами, култу тела и култу новца – поезија је постала непотребна. Анахрона, невидљива. Цивилизацијски баласт.

2.

Поезија, схваћена у најширем смислу,  јесте простор у којем човек себе  препознаје и остварује као вишедимензионално биће, створено за живот а не за пуко постојање. Простор слободе и надограђивања себе. Простор одбране живота пред смрћу. О томе је дубоко и тачно писао Момчило Настасијевић у својим есејима, а један од њих носи карактеристичан наслов: У одбрану човека. Човек је створен као полусаздано биће са могућношћу и слободом до-саздавања.

Криза поезије јесте криза живота и криза човека. Одбрана поезије је одбрана човека. То је основна, стајна тачка са које треба промишљати и нашу данашњу тему – место поезије у савременом свету.

У постхришћанској, вестернизованој цивилизацији нашег доба човек је одједном (одједном!) остао без вишег плана постојања; незаинтересован за смисао, истину, лепо, добро, свето… За све што га чини узвишеним, изабраним бићем у природном току и поретку. Чини се да човек разграђује и унижава саму идеју човека, сводећи себе на биће нижег реда, селећи себе у „скотско мрвтило”, како у једном стиху рече Његош.

Одбрана поезије, дакле, мора кренути од залагања да се човек – лепо обучени, цивилизовани двоножни мајмун – врати себи, свом исконском лику и позвању, бићу створеном по божјем подобију.

Пошто ово прихватимо и разумемо, можемо се окренути поезији самој и промишљању њеног унутрашњег самокретања. Од те тачке може почети анализа њене  анемичности и ерозије њеног смисла и друштвеног статуса.

У том погледу, проблем савремене поезије мора се посматрати као део глобалног питања о месту и природи савремене уметности, која се нашла пред следећим изазовом: како сачувати супстанцу ванвремености и окренутост апсолутним вредностима (истини, лепоти, добру, Богу), а бити у дослуху са духом времена и његовим захтевима? При томе, наравно, ваља имати у виду и специфичности поезије у односу на остале књижевне жанрове, као и друге врсте уметности, о чему ћу после рећи неку реч.

У том смислу, издвајам неколико одлика и тенденција у глобалној слици савремене поезије, у којима видим симптоме њеног слабљења и колабирања.

3.

Утапање у прозу: Од краја 19. века, традиционални везани стих губи статус повлашћеног облика песничког изражавања. Од краја прве деценије 20. века, појавом авангардних књижевних праваца, започиње доминација слободног стиха. Тада је започело замагљивање границе између стиха и прозе , односно између поезије и прозе, будући да се појам поезија (у свом ужем значењу) везивао искључиво за стих. Данас је та граница сасвим неодређена и скоро небитна, јер је једина разлика између њих она спољашња, графичка (у бележењу слободног стиха не користи се цела расположива ширина странице).

Овo никако не би требало схватити као негирање слободног стиха и залагање за везани. Појава слободног стиха била је природна потреба поезије, ако хоћете, и живота. Историјске и културолошке промене, нова искуства о човеку и о несагледивости његових граница, коначни тријумф идеја урбане и индустријске цивилизације које су удаљиле човека од природних и стабилних представа о свету и животу, а тиме и од стабилних облика уметничког и песничког изражавања – призвале су слободни стих, као нови, нужни простор поетског израза. На сличан начин може се разумети и објаснити  глобална доминација слободног стиха у протеклих сто година.

Није, дакле, реч о томе да је слободни стих, сам по себи, донео нешто лоше –  напротив – већ о томе да је он временом губио своју супстанцу – ритмичност и метафоричност, без којих нема поезије. На овај начин поезија је остала без емоције, полета, усхићења; приземила се, утопила у прозаичност и прозу. Постала је хладна, без ватре. А такве песме нису више ништа могле да додају ни  поезији ни животу. То је постао говор из празнине у празно. Велики индијски песник, Тагоре, све ово тачно је  рекао једним стихом-афоризмом: ,,Или ватру у песму, или са песмом у ватру”.

 

4.

Утапање у науку и филозофију: Ова појава је спонтана реакција на претходну – покушај спасавања поезије од приземности и баналности, њеним ,,подизањем” у сферу филозофирања о крајњим питањима постојања. Да би се избавила из плићака баналних, прозаичних досетки, песма се помера ка умовању о филозофским и метафизичким идејама. Тако се неконтролисано умножавао број песама које  личе на стиховани есеј, са убијеним ритмом и згаслом метафоричношћу.

Овде, наравно, није проблем то што се поезија бави филозофским, ,,тешким” питањима (увек се њима бавила), него у начину на који то чини – изразом који је ближи научном и филозофском него поетском.  Поезију је тако преплавио интелектуализам и непрозирни херметизам, разметање различитим реминисценцијама, цитатима и псеудоцитатима – доказима високе учености и ерудиције. Сугестибилност поетске слике, магија симбола, моћ мелодије и ритма атрофирали су кад су потчињени интелектуализму и постмодерној еклектичкој цитативности. Из песме се изгубио дрхтај душе, „сладост” језика, простор тајне.

Ово је добро дошло непесницима и полупесницима, који су недостатак инспирације и духовног напона заогртали у непроходни херметизам, зачињен позивањем на митове, велике песнике, филозофе, научнике.

Ако неко не зна о чему је овде реч, треба да погледа серију прилога о младим српским песницима из Политикиног Културног додатка, од пре пола године. Уредник је великодушно уступао по једну целу страну једном младом песнику, са избором из његове поезије и пратећим критичким текстом. Ово не помињем као проблематичан уреднички потез (што свакако јесте), него као могућност да се провере напред изнете тезе о погубном утицају пренаглашеног квазиинтелектуализма на савремену поезију. Не мислим, наравно, да код неких од тих песника нема  дара и песничког потенцијала. Верујем да ће се он показати и опесмотворити кад се они ослободе заблуде да песма мора изгледати модерно, да мора пленити знањем и ученошћу да би била у складу са духом времена. Када их искуство научи да је песма увек била пројављивање оног најдубљег у нама у неисцрпним могућностима језика.

 

5.

Пренаглашавање поступка: У низу негативних учинака постмодерних тенденција у уметности друге половине 20. века, амблематичан је онај који би се могао одредити као пренаглашавање поступка, можда још боље, опседнутост поступком.

Садржина и облик уметничког дела чине органску целину, неразлучиво јединство. У аутентичном уметничком делу садржина је облик и облик је садржина. Па, ипак, ако се ово двоје посматра одвојено, аналитички и, ако није прејака реч – онтолошки, садржина стоји изнад форме. Свако саопштавање човека човеку неминовно носи мисао, значење, логос. Ако тога нема, губи значај и хармонија, и ритам, и мелодија – начин говора, уопште.

Постмодерна уметност је изокренула овај поредак: саджину је подредила форми. Распадање целовитости и стабилности идеја о свету и човеку, релативизовање темељних појмова људског постојања, као што су:  истина, добро, лепо,  свето обеснажује принцип логосности и смислености у песничком делу. Мањак смисла и значења све више се надокнађује еклектичким спајањем туђих идеја и облика. Бригу за смисао и значење заменила је брига за поступак склапања дела. Уметници су све више почели да се баве својим текстом а све мање животом. Тако су настајале различите формалне екстраваганције, у којима је било све мање човека, душе, живота. Смисла и лепоте. Тако смо у сликарству  добили слике без икаквих облика (уоквирен црни квадрат) и музичке композиције у распону од хватања случајних звукова до потпуне тишине.

Тај погубни тренд није мимоишао ни поезију. И овде је недостатак смисла и значења  заклањан промишљањем самог поступка обесмишљавања. Одсуство смисла (најчешће и истинске инспирације) компензован је обликом који скреће пажњу на себе. Уместо света уметнички предмет је постао сам текст. Свет је текст – гласи омиљена постмодернистичка лозинка.

 Али, за разлику од сликарства и музике, у поезији такве тенденције  нису могле  да добију статус етаблиране уметничке праксе. Песничке књиге са празним страницама, којих је било и код нас, остале су само духовито скретање пажње на себе (ако су биле и то). Протеривање смисла из поезије није могло бити тако радикално као у сликарству, рецимо, јер је медиј у којем се остварује песма – језик, био природна брана тој појави. Најбољи доказ су надреалистички експерименти и њихови одјеци. Од тог нападног и громког оспоравања смисла и афирмације чисте спонтаности и случаја, у поезији није остало ништа. Поезија је била отпорнија пред најездом обесмишљавања, у односу на сликарство, јер је чувала у себи језгро свог исконског  значења – poesisa, стваралаштва. Али, негативан утицај тежње за укидањем смисла, није мимоишао ни њу.

 

6.

Превазилажење ових ограничења, која смо у наслову овог излагања одредили као кризу поезије, није могуће ако естетички и уметнички аспект наведених појава не посматрамо у контексту цивилизацијских и културолошких промена које су донеле последње деценије, на ,,крају историје”. Ако кризу поезије не сагледамо као кризу човека, чиме смо и започели овај текст.

Ако одбрану поезије не разумемо као одбрану човека.

 

 

Из Зборника Филолошки сусрети 1, Карловачка гимназија, 2017.

 

knjige 2

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24 септембра, 2017 in Бабић

 

Ознаке: , , ,

Маја Стокин АКО ЉУБАВ НИСМО (О поезији Душка Бабића)

      „Уметничка дела су бескрајно усамљена, и понајмање се могу досегнути критиком. Само љубав може да их докучи и држи, само она може да буде праведна према њима. Дајте сваки пут себи и свом осећању за право, насупрот сваком таквом расправљању, приказу, предговору.“ Размишљајући како да представим поезију Душка Бабића, присетила сам се управо ових Рилкеових речи. И чини ми се да је то једини могућ и једини искрен начин – лични доживљај, чији корен је у љубави. Многи су указивали на сличност песничког и религиозног искуства. „Као и религиозно искуство, песничко искуство је одвајање од нас самих, које нам дозвољава да се дубље ујединимо са самом собом.“  Чини ми се да ова Вајенина мисао можда најбоље изражава мој доживљај Бабићеве поезије.

      За Душка Бабића поезија је врста склоништа у једном лепшем свету,  смисленијем и човечнијем.  У његовом погледу огледају се слике детињства (комад хлеба испод сача, чаша воде са извора, мирис проветрене собе), слике завичаја (трепет гора завичајних, лишћар витих бреза, шуме и жита млада у чији се мир у мислима склања из градског метежа). У своје песме он призива слике драгих особа: очеву, која оживљава кроз његов глас; сестрину – налик анђелској, брижну и присутну у  свему што му живот олакшава; слику мајке у црнини и звук њених уздаха ; брата – импулсивног, али добродушног српског солдата. Али слике из детињства не чини човека уметником. Чини га способност да своју (живу?) душу утка у те слике, да оне бљесну у дубинама нашег бића, да осветле наше дубине, да осетимо да је биће уметника и наше – исто биће, да су сва сећања – наша сећања. Јер сви смо ми кругови који се шире око Једног.

За Душка Бабића процес стварања је насушна потреба. „Питајте самог себе у најприснијем часу својих ноћи: морам ли да пишем? Ријте до дна душе тражећи дубок одговор. Па ако би тај одговор гласио потврдно, ако ово озбиљно питање можете да предусретнете снажним и простим морам, онда изграђујте свој живот према тој неминовности” (Р.М. Рилке). Чини ми се да Бабић припада таквим песницима. За њега „песма је постојање” (Р. М. Рилке). У својим стиховима он  покушава да сабере све оно виђено и наслућено, а неизречено током „разливених година и дана”; живот и „надживот”,

       Душко Бабић покушава да, кроз риму, из душиних дубина на површину извуче све оно сушто и судње, тамо скривено. За њега је тренутак ишчекивања сонета тренутак када прижељкује да „душа  окове скине и да прхну крилате риме”, он чека налет плиме  да се отвори  слепи вид”. У своју реч „претопио” је и несвесно уткао утицаје Тадића, Попе, Дучића, Миљковића, Настасијевића, Црњанског, али и Филипа Вишњића. Ушао је у његове песме и глас Светог Јефрема Сирина. Форма је нешто што песник негује и воли, али чему не робује. Стиче се утисак да се она наметне спонтано, али исто тако и нестане и ослободи мисли стега.

         Да би човек писао, па и читао поезију, нужно је да се загледа у себе самог, често и над своје провалије и поноре, ризикујући да се у њих утопи и у њима изгуби. Па ипак, иако се може стићи и до неповрата, Бабић осећа и наслућује, попут Настасијевића, да је „дубље дно души но страдáњу“. Силазећи у своје неосветљене подруме, песник се суочава са свим што се у њему годинама сабирало и таложило , копа по својим успоменама. Његови су записи често ноћни, где се, као кроз левак, у песникову душу сливају  дневне импресије. „Када ноћ кроз жиле бризне”, он се сав „у дивљу снагу заошија.” Тада „хиљаде чула лепрша”.  „Зидови зуре право у кости”, осећа се јаче сваки покрет и „сваки звук заболи.” „Поганци и луде играју жмурке са ђаволом насмејаним.” Песник „ноћу гори” и рве се са пустахијама, учевијестима, факирфукарама, са собом клонулим, са свим што упразно звечи и звони, са утварама и демонским силама. Са собом. Не мири се са злом, њега свакодневно среће, раскринкава, разобличава по улицама, трговима, сутеренима, пијацама, испред дућана, у библиотеци, говори његовим језиком, слика нам га до детаља. Наказно лице греховног живота ипак није засењено пред боголиким, за којим Бабић трага без престанка и које, умивајући га непрестано изнутра, на крају  исијава из целине његових песама.

        Бабића  доживљавам као неуморног трагаоца за смислом.  Не изненађује, стога,  што се књига његових изабраних песама завршава  циклусом  религиозних химни, у којима се слави светлост, љубав и Бог. Често се ови мотиви могу доживети и као синоними, када песник каже: „Сини, још једном, о Господе“. Духовно искуство којим је прожета збирка Умити се, сузама песник не препричава. Он га заступа и поново проживљава. Из нашег песника често проговара напон хришћанске религиозности, и он каже:  „Благосиљај, душо моја, Господа, јер су дани твоји у његовој руци. Јер другог добра не знаш“ (Д. Бабић). Он покушава да спозна неваљалства своја, бежи од лукавства и гордости. Срцем Господа призива, „да му се покаже у тминама и умије га сузама док није касно, док га  не преда кнезу таме, заувек”. „Цело је његово биће крст”, рекла би песникиња  Марија Јефтимијевић. Бабић каже: „Још стојим кобно недовршен над понорима зјапећих дана, и себи мучан и замршен, сав од рана и обмана.“ Битно је да човек пронађе „страсну меру у распећу“ (М. Јефтимијевић) између земаљског и божанског , и мир у дому саграђеном у властитој души. По њему, човек се рађа и препорађа у плакању, које је и молитва и химна, и горчина и сладост. Песник тај христолики живот открива, такву светлост и љубав бира и тежи јој као суштини свог постојања.

         У најновијим песмама, објављеним у књижевним листовима и часописима, поред духовне, упознајемо и једну другу страну песникове личности, ону коју пажљиви читалац наслућује – чулну, емотивну. У сонету Позне несанице песник је поново трагалац за смислом, али се чини да га овде  открива – у љубави према жени, чега раније код њега није било. Жена  је та која га „из зора и звезда греје на блатњавом путу“, она „зове срце у преступни лет“,  узрок је његових позних несаница, али је и „пронела бакље кроз подруме доње“ и „свему разлог дала“. За песника је важно само оно што су огрејале „људског срца свете ватре“.  На крају свог „мутног санка“ и „пролазне жизни“ песник закључује: „Уистину сазнао си, само срцем што си знао“ и: „Живи само то што отка она луда плетисанка“. Све остало су лагарије, прах и пепео. Сонет Ако љубав нисмо превазилази оквире обичне љубавне песме. Својој земаљској љубави Бабић даје и  виши, метафизички смисао и прихвата љубав као дар од Господа. То је дубока песма о људској души која чезне за љубављу и у вечности, упркос болу. Његов идеал је изражен у стиховима: „Волети: верно, слепо, неразумно, До задњег часа. И тамо, постхумно!“ Стога можемо закључити да љубав за песника представља  „радост, али и начин да се доживи дубина и пуноћа егзистенције“, како би рекао Љубомир Симовић.

       У једном од својих интервјуа Душко Бабић наглашава да је његова књига сведок једног дубљег скривеног човека, који се не види у метежу свакодневља. И пита се јесу ли таква сведочанства икоме потребна. Већини, можда и нису. Али, потребна су оној „огромној мањини”, о којој говори велики песник Октавио Паз. У којој хоћу да видим и себе.

 „Читање једне песме никад се не завршава. Наставља се сваки пут када с њом дођемо у тајни додир”, она  „наставља да  спава у нама, као непрекидна бременитост, која се прекида у тренутку доношења плода, у тренутку тајног додира” (Вајена). Песме Душка Бабића увериле су ме у то. Њихова енергија помаже читаоцу да се уздиже, да оплођује наду, да учи како „у страшној муци постојати“.  Кад треба у црнилу видети светло, мржњу гасити љубављу,  кад треба бити Човек.

         Усуђујем  да   поезију нашег песника доведем у везу са  оним  што је Љубомир Симовић рекао за поезију једног од Бабићевих великих узора, Момчила Настасијевића: „(…) његову песничку књигу не видим на полици или писаћем столу историчара, теоретичара, или неког другог професионалног љубитеља књижевности, него у коферу прогнаника, крај јастука тешког болесника, или на столу крај робијашке порције – где и јесте право место за књигу песама.“

 

СИЗИФ,  Часопис за књижевност и културу, март – април 2017, Краљево.

andrej remnjov

Андреј Ремњов

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 7 маја, 2017 in Стокин

 

Ознаке: , , , , , , ,