RSS

Архиве ознака: Есеји

НАБОКОВ О ЧЕХОВУ

„Не само што је Чехов хтео све да одене у зелено, да сади дрвеће и цвеће, него је жарко желео да створи нешто ново. Пун живота, динамичан, неисцрпно активан, он није само описивао живот – мењао га је, мењао је набоље. Пожуривао је изградњу првог московског јавног дома, са библиотеком, читаоницом, салом и позориштем; његова брига је била да Москва добије клинику за кожне болести; уз помоћ сликара Иље Рјепина, основао је Музеј сликарства и лепих уметности у Таганрогу; покренуо је изградњу прве станице за биолошка истраживања на Криму; скупио је књиге за школе на Сахалину и слао их је у огромним пошиљкама; изградио је три школе за сељачку школу близу Москве, једну за другом; истовремено је изградио и звоник и ватрогасну станицу за сељаке. Може се рећи да је био опчињен градњом, јер је, по његовом мишљењу, свака градња увећава суму људске среће.  Горком је написао: „Када би сваки човек учинио само оно што може да учини на свом парченцету земље, како би чудесан био овај свет!“

У своју бележницу уписао је следеће: „Турчин копа бунар за спас душе. Било би добро кад би свако од нас за собом оставио школу, бунар или нешто слично; тако наш живот не би отишао у вечност без икаквог трага.“ Све ове активности захтевале су много тешког рада. Рецимо, када је градио школе, он се лично хватао у коштац са свом оном халабуком око радника, зидара, димничара и тесара; сам је куповао сав грађевински материјал, од керамишких плочица до вратанца за пећи, и сам је надзирао све грађевинске радове.“

 

Превод: Маја Врачаревић

Из књиге ЕСЕЈИ, ННК, Београд, 2006.

 

цехов

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 марта, 2020 in Набоков

 

Ознаке: , ,

Валтер Бењамин ИСКУСТВО

У својој борби за стицање одговорности, боримо се с маскираним. Маска одраслог зове се искуство. Она је безизражајна, непробојка, увек иста. Тај одрасли је већ све преживео: младост, идеале, наде, жену. Све је то била илузија. Често се осећамо престрашени или огорчени. Можда је он у прaву. Чиме би требало да узвратимо? Ми још ништа нисмо проживели.

Али, покушајмо да стргнемо ту маску. Шта је тај одрасли проживео? Шта би он хтео да нам докаже? Првенствено ово: да је и он био млад, да је и он хтео оно што ми хоћемо, да ни он није веровао својим родитељима, али је и њега живот научио да су они били у праву. Док то говори, надмоћно се осмехује: тако ћемо и ми проћи – унапред обезвређује године које ћемо живети, промеће их у слатке детињарије, у дечије пијанство пре дуге трезвености озбиљног живота. Тако нам се одрасли представљају као добронамерни и просвећени. Познајемо ми и друге педагоге чија горчина не би да нам дозволи ни те кратке године „младости“. Намргођени и окрутни, они би већ сад да нас гурну у жрвањ живота. Оба та становишта обезвређују и уништавају наше године. И све више нас обузима осећање: наша младост је само једна кратка ноћ; затим наступа велико „искуство“, наступају године компромиса, сиромаштво у идејама и безвољности. То нам говоре одрасли и то је оно што су проживели.

Да, то су преживели, само ту једну ствар, никад и ништа друго: једино бесмисленост живота. Његову бруталност. Јесу ли нас икад охрабривали за било шта велико, ново, будуће? О, не, јер је то немогућно проживети. Сваки смисао – истинито, добро, лепо –заснован је у себи самом: па шта ће нам онда то искуство? И у томе лежи тајна: зато што одрасли не подиже поглед на велико и смислено, те је стога искуство постало јеванђеље филистара. Претвара се у посланство обичности живота. Али он никад не схвата да постоји нешто друго него што је искуство, да постоје вредности које се не могу искусити, а којима ми служимо.

Зашто је, дакле, за филистара живот без утехе и смисла? Зато што он зна само за искуство и ни за шта више. Зато што је он сам неутешан и лишен духа. И зато што он ни према чему нема неки унутрашњи однос осим према обичности и утврђеној рутини.

Али, ми знамо за нешто друго, што никакво искуство не може да нам да, нити да нам одузме: да постоји истина, чак и ако је све до сада мишљено била заблуда. Или: да верност може бити сачувана чак и ако је нико до сада није сачувао. Такво хтење искуство не може да нам одузме. Ипак, јесу ли наши стари, с њиховим уморним кретњама и њиховом моћном безнадежношћу, у праву у једној ствари? Наиме, да ли ће оно што искусимо бити тужно и да ли само у ономе што се не да искусити можемо да заснујемо сву одважност и сав смисао? Онда би дух бо слободан.али, стално изнова, живот га прибија уз тле, јер је живот збир искустава лишен утехе.

Таква питања, међутим, сад више не разумем. Да ли ми онда, ипак, још водимо живот оних који дух не познају? Оних чије се Ја разбија о живот попут таласа о хридине? Не. Свако наше искуство сада има садржај. Ми сами у њих уносимо садржај из свог духа. Онај ко је лишен мисли, мири се са заблудом. „Никад нећеш наћи истину“, говори он истраживачу, „ја сам то већ искусио“. Али, за истраживача је заблуда само нова помоћ на путу до истине (Спиноза).

Искуство је несувисло и лишено духа само за оне који су сами лишени духа. Можда искуство може бити болно ономе ко му стреми, али тешко да ће му допустити да очајава.

У сваком случају, никад неће одустати и дозволити да га филистарски ритам успава. Јер, филистар, можете да опазите, ликује са сваком новом бесмртношћу. Тада сматра да је у праву. Уверава себе: дух истински не постоји. Ипак, нико више од њега не захтева утегнутије покорности и више „страхопоштовања“, пред „духом“. Кад већ хоће да критикује морао би и да ствара. Он то није у стању. Чак и кад искуси дух, чему се повинује против своје воље, то искуство је за њега без духа.

 

Реци му

Требало би да штује снове из младости своје

Кад до зрелог човека дорасте (Шилер)

 

Ништа филистару није мрскије од његових снова из младости. Јер, оно што му се из тих снова јавља и зове га, глас је духа, који се и њему обраћа као и сваком другом човеку. Младост је за њега вечито упозоравајуће сећање. Зато се он бори против ње. Он казује младима о том сивом, силном искуству и подучава их да му се и сами смеју. Пре свега зато што је проживљавање без духа лагодно, мада нимало лековито. Штавише, познајемо још једно друкчије искуство. Оно може бити непријатељско према духу и кадро да уништи многе цватуће снове. Ипак, оно је најлепше, најнетакнутије, најнепосредније, јер никад не може бити без духа докле год ми остајемо млади. Свако га проживљава увек сам за себе, као што каже Заратустра на крају свог лутања (Најзад, неко проживљава још једино себе). Филистар није без свог искуства, а то је оно о вечитом одсуству духа. Младић ће искусити дух, и што ће мање без икаквог труда доспевати до нечег великог, утолико ће више свуда, током свог лутања и у свим људима, откривати дух. Младић ће кад сазри у човека бити великодушан. Филистар је нетолерантан.

Превео: Јовица Аћин

 

ИСКУСТВО И СИРОМАШТВО, Изабрани огледи о искуству. Службени гласник, Београд, 2016.

 

Marc Chagall

Marc Chagall

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 августа, 2018 in Бењамин

 

Ознаке: , , , ,

Josif Brodski JEZIK I PESNIK

• I s vremena na vreme, pomoću jedne reči, jedne rime, pisac pesme uspeva da se nađe tamo gde pre njega niko nije bivao – i dalje, možda, od onog što bi i sam želeo.Onaj što piše pesmu piše je pre svega zato što je stvaranje stihova fantastični ubrzivač svesti, mišljenja, osećaja sveta. Kada jedanput iskusi to ubrzanje, čovek više ne može da se odrekne ponavljanja tog eksperimenta, on počinje da biva zavisan od tog procesa, kao što postanu zavisni uživaoci droga ili alkohola. Smatram da se čovek koji na takav način zavisi od jezika i zove pesnik.
• Kao što znamo, postoje tri načina saznanja: analitički, intuitivni i način kojim su se služili biblijski proroci – posredstvom otkrovenja. Poezija se razlikuje od ostalih oblika književnosti po tome što se istovremeno služi svim trima načinima (dajući prvenstvo drugom i trećem), jer se sva tri načina nalaze u jeziku.
• Onaj što piše pesmu piše je zato što mu jezik došaptava ili diktira sledeći stih.
• Kad počinje pesmu pesnik po pravilu ne zna kako će je završiti, i povremeno biva veoma začuđen onim što je ispalo, jer se često dobije bolje od očekivanog, često njegova misao odlazi dalje no što je računao. To i jeste trenutaka kada se budućnost jezika meša u njegovu sadašnjost.

Čovek se laća da napiše pesmu iz raznih razloga: da bi osvojio srce voljene žene, da bi izrazio svoj odnos prema stvarnosti koja ga okružuje, bio to pejzaž ili država, da bi zapečatio duševno stanje u kojem se u datom trenutku nalazi, da bi – kako on misli tog trenutka – ostavio trag na zemlji. On pribegava toj formi – pesmi – iz pobuda, pre svega, nesvesno-mimetičkih. Crni vertikalni stub reči na sredini belog lista hartije očigledno podseća čoveka na njegov vlastiti položaj u svetu, na odnos prostora prema njegovom telu. Ali nezavisno od razloga zbog kojih se on laća pera i nezavisno od efekta koji se postiže onim što izlazi ispod tog pera pred auditorijum, bio on mali ili veliki, neposredna posledica tog poduhvata je osećaj stupanja u direktan kontakt sa jezikom – tačnije osećaj trenutnog padanja u zavisnost od svega što je na njemu već izraženo, napisano, ostvareno.

Ta zavisnost je apsolutna, despotska, ali ona i oslobađa. Jer budući uvek stariji od pisca, jezik poseduje ogromnu centrifugalnu energiju koju predstavlja njegov vremenski potencijal – tj. sve vreme koje leži ispred njega. A taj potencijal ne određuje toliko količinski sastav nacije koja govori tim jezikom, mada i to, koliko kvalitet pesamam napisanih na njemu. Dovoljno je setiti se autora grčke ili rimske antike, dovoljno je setiti se Dantea. Ono što se danas stavara na ruskom ili enegleskom jeziku garantuje postojanje tih jezika tokom sledećih hiljdu godina. Pesnik je, ponavljam, sredstvo postojanja jezika. Ili, kako je rekao veliki Odn – on je ono čime jezik živi. Nestaće mene koji pišem ove stihove, neće biti ni vas, čitalaca, ali jezik kojim su napisani i na kojem ih čitate ostaje – ne zato što je dugovečniji od čoveka, već i zato što je bolje prilagođen mutaciji.

Onaj što piše pesmu, međutim, ne piše je zato što računa na posmrtnu slavu, mada se često nada da će ga pesma nadživeti, makar i na kratko vreme. Onaj što piše pesmu piše je zato što mu jezik došaptava ili diktira sledeći stih. Kad počinje pesmu pesnik po pravilu ne zna kako će je završiti, i povremeno biva veoma začuđen onim što je ispalo, jer se često dobije bolje od očekivanog, često njegova misao odlazi dalje no što je računao. To i jeste trenutaka kada se budućnost jezika meša u njegovu sadašnjost. Kao što znamo, postoje tri načina saznanja: analitički, intuitivni i način kojimsu se služili biblijski proroci – posredstvom otkrovenja. Poezija se razlikuje od ostalih oblika književnosti po tome što se istovremeno služi svim trima načinima (dajući prvenstvo drugom i trećem), jer se sva tri načina nalaze u jeziku. I s vremena na vreme, pomoću jedne reči, jedene rime, pisac pesme uspeva da se nađe tamo gde pre njega niko nije bivao – i dalje, možda, od onog što bi i sam želeo. Onaj što piše pesmu piše je pre svega zato što je stvaranje stihova fanstastični ubrzivač svesti, mišljenja, osećaja sveta. Kada jedanput iskusi to ubrzanje, čovek više ne može da se odrekne ponavljanja tog eksperimenta, on počinje da biva zavisan od tog procesa, kao što postanu zavisni uživaoci droga ili alkohola. Smatram da se čovek koji na takav način zavisi i od jezika i zove pesnik.

J. Brodski – Lice sa posebnim izrazom (odlomak), 1987

Prevod: Neda Nikolić Bobić

brodski-esej

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 јануара, 2017 in Јосиф Бродски есеји

 

Ознаке: , , , , ,

Борхес ЗАГОНЕТКА ПОЕЗИЈЕ (одломци)

***

Целог живота читам, анализирам, пишем (или се окушавам у писању) и уживам. Схватио сам да је ово последње најважније од свега.
***
Мислим да је Емерсон негде записао да је библиотека нека врста чаробне пећине која је пуна покојника. А ти покојници могу се поново родити, могу се вратити у живот када отворите странице које су исписали.
***
Када говоримо о бискупу Берклију (који је, да вас подсетим, пророчански предвидео величину Америке), сећам се да је он написао да се укус јабуке не налази ни у самој јабуци – јабука не може себе да куша – ни у устима онога ко је једе. Потребан је контакт између њих. Исто се догађа и са књигом или са збирком књига, са библиотеком. Јер шта је књига сама по себи? Физички предмет у свету физичких предмета. Низ мртвих симбола. А онда наиђе прави читалац и те речи – или боље, поезија иза тих речи, јер саме речи су пуки симболи – оживи, па добијемо васкрсење речи.
***
Мислим да је прво читање неке песме оно право, а после тога заносимо се у уверењу да се то осећање, тај утисак, тај утисак, понавља. Међутим, као што рекох, може то да буде пука оданост, пука варка сећања, пуко неразликовање између наше страсти и страсти коју смо некада осећали. Тако би се могло рећи да поезија сваки пут представља нов доживљај. Сваки пут кад прочитам неку песму, долази до тог доживљаја. И то је поезија.
***
Један од црквених отаца рекао је да је једнако опасно ставити књигу у руке незналице као ставити мач у руке детета. Шопенхауер је писао да људи погрешно мисле да куповином књиге купују њену садржину. Понекад, док посматрам мноштво књига које имам код куће, осећам да ћу умрети пре него што их прочитам, па ипак не могу да одолим искушењу да купим нове књиге.

Борхес, Загонетка поезије, Умеће стиха, Службени гласник, Београд, 2012

nema vremena 2 Janos Laszlo Aldor

Janos Laszlo Aldor

 
2 коментара

Објављено од стране на 7 фебруара, 2016 in Борхес

 

Ознаке: , , , ,

Момчило Настасијевић ИЛИ ДА ИЛИ НЕ

***
Чисто да или чисто не, чисто хоћу или нећу, имају за унутрашња аналогна стања мир или активност. По опстанак једне унутрашње организације духа, па чак и душе, ништа није кобније него упола извршен задатак, упола поднесена жртва, недовољно схваћена истина, делимично мирење са стварношћу. Отуда опасност да се често дође на мртву моралну тачку: парализовану акцију и напрегнути, несигурни мир.

Неколико рефлексија из уметности, Есеји, белешке, мисли, СКЗ, 1991

Christine Ellger

Christine Ellger

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 септембра, 2015 in Настасијевић

 

Ознаке: , , , ,

Момчило Настасијевић О ЖЕЉИ

„Истрчим, али не целим собом из тока ствари, чиме се бар изиђе на чистину маније, већ делом само, таласем себе, из сопствене целости бивања. Почетни раскорак са самим собом, завршни са целом стварошћу.
Изгубим ли је, ту целост свога бивања, значи, оно што је мотив мене, чиме сам нераздвојно у контрапункту живота, у исто време и ја и не ја, разјединило се у чим ситније тим убрзаније, тим опречније покрете.
Као точак, један само, или сваки напосе, испав из осовине, да појури сваки својим убразањем и на своју страну, обмањујући се да је то убрзање и правац самих кола, кад у ствари поломљена леже негде на путу.
У појави жеље, дакле, видим поуздани знак да се у механизму унутрашњег живота нешто пореметило; видим неодложну потребу за даљим преуређајем себе. Јер нема пунијег учешћа до целим собом у свеопштем току.
А сузбијати је, кад је већ ту, исто што и поткресивати коров. Те, по пропису искони, радије оставим жељу да је пуста: бар богатим се заварам, чиме сам у ствари пуки сиромах.“

Момчило Настасијевић, Есеји, белешке, мисли, СКЗ, 1991

Michael Zahornacky

Michael Zahornacky

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 августа, 2015 in Настасијевић

 

Ознаке: , , , , , ,