RSS

Архиве ознака: есеј о поезији

Маја Стокин, ПОЕЗИЈА – СО ЖИВОТА

„Чему песници у оскудно време”
Хелдерлин

Поезија је свечани духовни чин у којем песник своја лична искуства сажима употребом симбола у најважније наговештаје. Чин, који је до једног тренутка, био искључиво личан, сада се отеловљује у светионицима – речима. У њих је песник положио све своје искуство. Чак и када поезија звучи имперсонално, каже Иван Лалић, имперсоналност – уколико је „песник заиста талентован, само је маска. Бели завој испод којег, ако је песник аутентичан, осећате рану.” Тај пут, од ране до Љубави – код великих уметника, након песника, прелази и читалац, изнова, пратећи док плови мрачном пучином, светло које просијава из стихова.

Песма, уз помоћ речи које је одабрао песник, позива читаоца на имагинарно путовање које, уз помоћ маште и симбола, оживљава његов или му отвара потпуно нов духовни свет. Стога и тумачити поезију подразумева оживети амбијент и атмосферу коју је песник покушао да нам пренесе.

Мотиви за писање могу бити различити. Понекад песник пише да би освојио срце вољене жене, понекад се бори са својим унутрашњим немирима, у неким ситуацијама изражава своје незадовољство појединим друштвеним приликама. Из сличних разлога и читамо. Гушимо своје немире, лечимо своје туге, а у ствари, УВЕК, свесно или несвесно, трагамо за суштином и преображавамо се. Тај преображај кроз тугу у свом есеју сликовито објашњава и Рилке. Он каже да је од велике важности бити осамљен и пажљив кад наиђе туга: јер привидно безначајни и неми тренутак у којем наша будућност ступа у нас много је ближи животу него онај други, бучни и случајни час када нас она, као да долази споља, заиста и задеси. Уколико смо тиши, стрпљивији и отворенији у тузи, утолико дубље и слободније улази оно ново у нас, утолико га боље стичемо и утолико више оно постаје наша судбина, и ми је у дубини душе осећамо сроднијом и ближом када нас једног дана „задеси” (Рилке, Писма младом песнику: 31).

Све што упијамо у себе, преображава наше судбине. Песму прочитати значи подићи се на ниво свести песника у тренутку док ју је писао. Једном прочитана песма наставља да живи у нама као магловито „сећање на Рај”, неисказано „осећање Бога”, као свест о „Другом простору” у којем „све разлике ћуте”, и ненаметљиво, тихо, невидљиво усмерава нам понашање, поступке, животни пут саображавајући наше биће са његовим Творцем, који је на трен, само на трен, у песми (врхунској), промолио своје лице да нас подсети ко смо.

Управо на том путу преображавања и сазревања, човеку подстрек пружа и поезија. Кроз поезију оживљавамо своја потонула узбуђења, слике својих снова, значајне тренутке из прошлости, суочавамо се са најдубљим осећањима у најприснијем часу, док читамо неку песму, укратко, постајемо свесни себе. Трагајући за смислом песник промишља о животу, а пажљиви читалац га прати. И један и други су Смислотражитељи, Боготражитељи. Стога поезији и јесте место, као што каже Љубомир Симовић, у коферима прогнаника, у затворима, у болницама, на фронту… Свуда где живот болном ватром топи хладни гвоздени оклоп човечији, преображавајући га у Светлост и топлину.

Достојевски је рекао: „Лепота ће спасити свет”, Метју Арнолд да ће свет спасити поезија, Бродски лепо закључио да свет нећемо више моћи спасити, али да појединца увек можемо, а ја бих додала: као што зрно соли дâ укус безукусном јелу, тако и поезија указује на Смисао, у наизглед бесмисленом свету, огрезлом у патњу и бол. А када наш бол добије смисао – патња престаје; тако и Поезија постаје један од путева укидања патње спознајом Смисла.

Истина је да Поезију чита, на начин како сам дефинисала читање поезије, веома мали број људи. Мањина мањине! Али као што је Поезија со живота њима, тако су и ти људи со овога света и, како лепо закључује Маргарет Мид: „Никад не сумњајте у то да мала група промишљених, посвећених грађана може променити свет. Заправо, свет се једино тако и мењао”.

А један од тих посвећеника, који су мењајући нашу свест мењали овај свет, један од највећих српских песника XX века, Иван В. Лалић изјављује: „(…) што се тиче спаса, или спасења, када бих мислио или осећао да га нема – зацело не бих уопште писао песме. Јер моје песме покушавају да свету кажу ДА, хватајући се у коштац са заводљивом представом о свопштем бесмислу света.”

И зато на крају хоћу да кажем да Верујем! Верујем у „сунце над животом и сан од чисте воде”, верујем у Живот, верујем у Поезију – со живота, и хоћу да се придружим Лалићу и осталим Смислотражитељима који су овом свету, баш оваквом какав је, рекли једно велико, радосно, љубавно – ДА!

 

Извор: Маја Стокин, ПОЕЗИЈА – ВЕЛИКО ЉУБАВНО „ДА!“ ЖИВОТУ

so zivota

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23 априла, 2017 in Стокин

 

Ознаке: ,

Насо Вајена – ПОЕЗИЈА И СВЕСТ О САМОМ СЕБИ

ПОЕЗИЈА И СВЕСТ О САМОМ СЕБИ

Постоји удаљена област у људској души, коју човек, свесно или несвесно, жуди да освоји, простор изгубљене хармоније, која представља сталан предмет наше носталгије. Вредност једне песме мери се степеном на коме она може да нас отргне од онога што верујемо да јесмо и да нас одведе у ону област. Као и религиозно искуство, песничко искуство је одвајање од нас самих које нам дозвољава да се дубље ујединимо са самом собом.

ПОЕЗИЈА И ОБИЧАН ЧОВЕК

Општеважеће мишљење је да је песник човек с већим сензибилитетом у поређењу с обичним човеком, и да је песничка способност резултат тог већег сензибилитета, не може да се докаже. Зато што не познајемо други елемент тог поређења, дело сензибилитета обичног човека. Само то дело – како доживљава обичан човек – није видљиво, јер се користи у тренутку кад се ствара, не остављајући трага. Или, ако га остави, тај траг није уметнички и не може да послужи као елемент за поређење. Изгледа да песничку способност дугују углавном већем сензибилитету одређени људи, не толико за доживљавање искуства, колико за грађу којом то доживљавање може да постане уметност. Сликар има посебну везу са бојама, музичар са звуцима, вајар с пластичним облицима, песник са језиком. Човек без таквог посебног сензибилитета не може да постане уметник, иако то не значи да не може да осећа песнички. Не само што може, него је свака његова делатност усмерена управо на то. Као онај Молијеров јунак, сваки човек прави (или настоји да прави) поезију и не знајући то, без обзира да ли је у позицији да уметнички пренесе своје искуство. Сви стреме ка идеалној психолошкој ситуацији, ка унутрашњој хармонији сличној осећањима из детињства која неко има о свету тада, ка апсолутној слободи где осећај времена изгледа да ишчезава, каква слобода представља и циљ уметности. Разлика је у томе што обичан човек покушава да стигне до те ситуације разлитим начинима, посредством разних искустава – религиозних, еротских, халуциногених због наркотика, посредством и самог уметничког искуства, које је највише – најсуптилиније и најсвеобухватније – али и најбезначајнијим својим поступцима, који се сви несвесно усмеравају према њој, док је песник стиче искуством свога покушаја да то што осећа изрази језиком.

ПОЕЗИЈА И ЈЕЗИК

Језик поезије је језик у његовом највишем стању, у његовој апсолутној функцији. Једини језик који није конвенционалан. Зато што означитељи означено не могу да се схвате одвојено као код обичног језика. То је разлог што је поезија непреводива. При превођењу једне песничке фразе из једног језика у други не мења се само облик речи, мења се и садржај речи (отуд су облик и садржај песничких речи идентични – садржај је облик, и обрнуто). Јединство постојања речи разбија се, облик се отуђује од садржаја, језик постаје конвенционалан. Језик поезије је најприроднији језик, јер не трпи ни од каквог расцепа између свога тела и своје душе. То је језик у његовом најсрећнијем тренутку. Идеалан језик.

ПОЕЗИЈА И ВРЕМЕ

Поезија је време безвремене садашњости. Зато што огољава прошлост и садашњост од њихове времености: обезвремењује слике из прошлости одвајајући их из сећања; брише из садашњости њене актуалне елементе потапајући је у девичански заборав. Прошлост и садашњост се у поезији срећу у једној безвременој тачки, у дубокој, неразрушивој, вечитој садашњости.

ПОЕЗИЈА И ЧИТАЊЕ

Доживљај једне песме не завршава се кад се она прочита. То је први додир, акт нашег упознавања са њом. Доживљај једне песме је и доживљај сећања на њу, а то није исто с доживљајем њеног читања. Јер наша нова искуства интерполирана у међувремену, мењају и наш одговор на њу. Доживљај сећања на једну песму је оно што бисмо могли назвати тајним читањем, јер сваки пут кад се сећамо неке песме, неприметно је читамо још једном. Читање једне песме никад се не завршава. Наставља се сваки пут када с њом дођемо у тајни додир, и још више. Наставља се и кад песма спава у нама, као непрекидна бременитост, која се прекида у тренутку доношења плода, у тренутку тајног додира.

ПОЕЗИЈА И УСАМЉЕНОСТ

Оно што се прича о усамљености песника је мит. Поезија је супротна усамљености. Човек који пише или човек који се осећа поетично стрепи од усамљености мање него било ко други, зато што има поезију. Усамљеност настаје углавном онда када се човек налази у расколу са самим собом, и онда када не може да комуницира са другима – могућност комуникације с дргима је резултат, не узрок усамљености. Ако је поезија понирање песника у најдубље слојеве своје душе, онда је она и пут за самоупознавање – делотворан начин да неко комуницира са самим собом. Песник је најуравнотеженији човек, поред свих прокламација и бајки о супротном, уравнотежен у суштинском смислу речи, не под фирмом површинске равнотеже. И управо стога што човеку помаже да боље схвати самог себе, поезија олакшава његову комуникацију са другима.

ПОЕЗИЈА И ПРОГРЕС

Поезија не напредује. Једноставно мења лик. Или, ако напредује, ми нисмо у стању да то препознамо. Зато што поезија није једно песничко штиво, него оно што осећамо када читамо један песнички текст. Не можемо да поредимо поезију свога доба са поезијом неког другог времена, зато што не знамо како су доживљавали ту поезију свог времена људи тога времена. Оно што зовемо поезијом неке друге епохе су песме те друге епохе како их ми доживљавамо у наше доба. Другим речима, то је поезија нашег доба.

ПОЕЗИЈА И РИТАМ (2)

Песнички доживљај није ништа друго него срећан резултат судара два ритма: ритма свакодневнице, који је осећај живљења у текућем времену, и ритма жеље да се превазиђе тај осећај, који је живљење трагања за песничким временом. Свако песничко искуство је отклон од сувог асфалта свакодневнице, наше савршено кретања ка идеалном ритму.

ПОЕЗИЈА И ПРОГРЕС (2)

Поезија не напредује, зато што је то област идеалног; простор где појам најбољег престаје да постоји. Свако ново песничко дело не протерује употребу претходног, као што је случај с научним производима, једноставно га мења: нас наводи да га доживљавамо друкчије. Ипак, поезија нам пружа илузију да напредује, јер њена грађа никада није једно исто. Свака песничка промена открива у области језика нове слојеве, који су, из техничких разлога, остали неискоришћени раније.

ПОЕЗИЈА И ЧИТАЊЕ (3)

Поезија је оно што остаје после једне делотворне личне интервенције којом отпада од једне песме оно што осећамо да није поезија. До интервенције долази сваки пут кад неко чита песму. Оно што отпада није увек исто. Оно што остаје, увек је исто.

ПОЕЗИЈА И СВАКОДНЕВНИЦА

Осећање и уверење које песник изражава у једној песми, не поистовећује се са његовим осећањима и уверењима из свакодневног живота. Зато што је поезија говор згуснут и егзалтиран, и то што се налази у песми јесте дубље супстанције од онога што се налази ван песме. То је друга страна узрока што песничко стање не може да траје. Песничка суштина једног човека је он сам у свом највишем облику, а тежину овог облика не може неко да издржи дуго. Поезија, која је најхуманије стање, истовремено је и најнехуманије. Набој песничког доживљаја је толики, да би његово продужавање било кадро да смрви онога ко га проживљава. Немогуће је да неко непрекидно живи песнички. Свакодневница је неопходна да неко ужива у поезији, исто онолико колико је поезија неопходна да неко може да поднесе свакодневни живот.

ПОЕЗИЈА И РЕАЛНОСТ

Поезија изражава реалност. Ипак, шта је реалност? Свакако није свакодневна реалност, коју поезија никад не изражава, једноставно је користи да је превазиђе. Свакодневна реалност је ломљива грађа, и поезија само од ње не може да сачини песму. Поезија изражава ону реалну реалност које је невидљива, скоро разливена и пулсирајућа у свакодневној реалности; она изражава дубљу реалност, која је стална, жељена, вечита жеља човека да превазиђе своје свакодневно стање, да доживи идеалну реалност. Реална реалност је неуништива жеља човека за поезијом.

ПОЕЗИЈА И ИСКУСТВО

За Де Сосира мисао, сама по себи,  нешто је нејасно, у њој ништа није одређено, нека небулоза која се прочишћава док се каналише језиком. За Крочеа, неки појам који још није формулисан речима, макар интерним, представља нешто непостојеће. А обојица говоре о језику уопште, иако ће бити да имају на уму углавном искуство песничког језика. Јер, ако оно што кажу, може да се догоди до неког степена у опшем језику, догађа се апсолутно у језику поезије. Тачности ради: песничко искуство песника јесте језичко искуство: ствара се тачно и једино у тренутку додира доживљајне грађе са језиком. Тај додир је специјалан додир, јер је његов квалитет диктиран специјалним – иако не одређеним – саставним елементима искуства који ће се претворити у песничко. Садржај овог искуства, које почиње у најдубљим и најмање истраженим слојевима душе, толико је оптерећен (толико сложено и садржајно) да, у покушају да стекне облик, формира језик сагласно са својим унутрашњим жељама, прелази баријере језика и мења га у свој интегрални део: апсорбује га и, истовремено, апсорбован је у језику. Тачно је то узајамно апсорбовање, које се завршава поистовећењем, оно што прочишћава искуство преобраћајући га у песничко искуство. Овде се ради не о стапању искуства са језиком, што представља ново искуство; не о преношењу неког појма, него о произвођењу једног појма.

 

Насо Вајена – ЛАВИРИНТ ТИШИНЕ (Танеси, Београд, 2009)

 

Превели: Иван Гађански и  Ксенија Марицки-Гађански

 

vajena

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 септембра, 2016 in Вајена

 

Ознаке: , , , , ,