RSS

Архиве ознака: есеј

Стојан Богдановић МАТИЈЕ

Мисао је Мајка Божја.

 

            Многима се чини да је најбоље писати о прошлим временима. Мисао је неуништива. Мисао је Мајка Божја. Она има свој пут и своју мисију. Зна и да освет(л)и аутора. Пишу често да је све то заслуга времена, а не напишу како јесте, да се мисао изборила за своје место. То важи за сваку мисао. И она ружна која је на дну, и она се изборила за своје место. Тамо јој је место. Али, и старина зна да се ускописти. Има он своју мисао која ће га бранити. Нарочито ако је стварно био изузетно добар. Као Тесла, Пупин, Миланковић, или Андрић, на пример. Или као Његош. Онда његова мисао зна и да сажеже. Његошу су чак и кости померали. Па сад не очекују ваљда да ће их светац због тога благисљати. Други му замерају што је био Србин, и то баш они који су свој род издали, или су свој род преварили, тако што су се преверили. Руку на срце, оставио им је државу и веру, а они нису могли ни свој образ да сачувају. Уздам се у њега. Његово време тек долази. Време које ће тражити мудрост, бригу о вери, о отаџбини, о потомству, макар да је потомство могуће стећи in vitro. У те који имају ореол, а чије време тек долази спада мој пријатељ о коме ево мислим писати. И то поново. А нисам га питао.

            О Матији Бећковићу сам писао. У ствари написао сам му јавно пет писама. Писма Матији, у мојој књизи Зид у којој се налази и његов предговор. Писма сам дуго носио у својој глави, али му их нисам послао. Писма су била отписи на његове Три поеме које ми је написао док се нисмо познавали. Он то ради јавно. Каже. И кад год каже, ја мислим да је то упућено мени. Други људи мисле да се обраћа њима. И они су у праву. И њима. И мени. Свима. А и он се није друкчије изјаснио. Био је далеко, чак у Београду. Отуда се чује. Јасно се чује. Далеко је догурао и одгурао. Богме, и високо. „Орлу је место на висини, остали би морали да сиђу.“(С. Б.)  Можда му зато и нисам послао она писма него сам их испресовао. Онако испресована сам их урамио и зазидао у Зид – у књигу.  Ових дана стиже предлог од госпође Маје Стокин да напишем нешто о њему за Зборник Карловачке гимназије. И мене који у судбину не верујем задесила је радост. Судбина. Толико узбуђење и толика радост не може се описати. А у овим годинама тешко се и подноси.

            Ближи ми је био Његош. Био ми је комшија, рођак, а сад и светац. Тајновидац се уселио у нашу кућу пре него сам се родио. Са њим размењујем мисли преко седамдесет година. То сам радио и док нисам био писмен. Нисам знао ни да читам ни да пишем. Али сам држао Његоша у крилу. Преко дана ми је Никола говорио Његошеве стихове, а по ноћи сам ја насамо разговарао са Његошем. И моја мати Надица је томе кумовала. Кад није било Николе, она се лаћала и тога посла. Читала је. Сваке вечери. Нисам умео да заспим. Кад она угаси лампу, мислећи да сам заспао, ја избуљим и чекам Његоша. Тако је било. Кунем се. После смо заједно ишли у школу. Светац ми је био брат и учитељ. Кад год ми је било нешто тешко или сумњиво, обраћао сам му се за савет. Ови га истерују из Црне Горе, а ја бих био најсрећнији када би дошао код нас.

            Једнога дана однекуд бану код мене Слободан Радуловић. Донео ми вели поклон и да ми честита избор за декана. Отворим, а оно, Трећа рука. Признајем ‒ прочитао ме. Веома ме обрадовао. Није ми то била прва књига Матије Бећковића. Али, у њој су биле пробране песме и поеме. Његове су све пробране. У свакој је кап меда и кап жучи. Ништа док се не „загрчи“. Већину његових песама сам и раније читао.  Могло би се рећи да сам једва чекао да се појави нова. Знао сам да ћу тамо наћи неког свог. Или, да ћу тамо наћи себе. А волео сам и да слушам Матију. Ваздан је лепо говорио своју поезију. Његове поеме су и песме и приче. Рекао бих сува мисао. Биле су то мантике. Из далеке српске прошлости сваког часа су излазили српски духови. Дух човечности-чојства, дух храбрости, дух српске вечности… Матија је испред носио сунце и осветљавао пут. Његове песме – матије – уједно, песме, приче и мантике, за свако читање пресвлачиле су се у ново рухо. Сваки пут се објављивао нови Матија. Биле су разумљиве. Некада до суза радосница, а некада до бола. Ваљда зато што је умео да слуша. Није умео само да говори већ је умео и да слуша. То што је чуо, а чуо је од других, а још више од себе, то и имамо у његовим матијама. Није то ехо само Матијиног талента, већ и дубоког промишљања о томе како Реч делује, које још улоге она има поред оне што је створила свет. Од кад сам добио Трећу руку држим је поред кревета заједно са Горским Вијенцем.

            Из његових песама излазе Срби, живи и мртви, свечано обучени као пред Бој на Косову. Излазе Свети Симеон, Свети Сава, Свети Лазар, Богородица Тројеручица, Милош Обилић, Његош, краљ Петар, Сима Сарајлија, Свети Василије, Павле, излази мој имењак Вук, није сваки Вук манит, Перко Пушељин, Крсто Машанов, Алекса Маринков… Све их је истерао на чистац – на Косово. Кад се брани отаџбина, онда је најмоћније оружје мит. Мртви остају да чувају међе. У његовим песмама нема синтетике. Њих је Матија сатворио од провереног материјала, од српске баштине и од српског мита. У матијама је драма непрестана. Када читате матије, а још више када их Матија говори, он од вас ствара саучесника, тако се драма увећава и миц по миц уводи вас у екстазу.

              Само је један васкрсао. Отишао је давно и још се није вратио. А када ће, не зна се. Док се Он не врати матије ће бити међе. Земља ће бити српска само она у коју је забоден српски крст. Матија Бећковић је означио српску поезију православљем. Својим матијама забо је крст у српску поезију и сада је она наша. Матија је српској поезији обуко матију и то најлепшу, православну.

              Свака Матијина матија  бије из далеке прошлости право  у тил. Удара у мозак – у будућност. Ослушните његову оду Господу, Слава, Теби, Боже! Она је и ода песнику. Нећемо се огрешити ако помислимо да је она и слава песнику. Бије и када се чује и када се не чује. Дддд! Бије у главу, као у тупан, па престане. Па опет, дддддд! Па престане, као да слуша ехо, а слуша. Па опет, дддддд! Па престане, па опет, па престане, па опет, дддддд! Таман помислиш, а оно, ддддд! Никад да престане, ддддд! Прође неко време, па ддддд! Прође и неко дуже време и изнова ддддд! Па, па, ддддд!

            Матије су чувари наше прошлости, нашег мита и наше будућности. Оне су записи. Храстови. Оне су међаши на нашој земљи. Оне бдију. И дању и ноћу. Њима не може ништа ни мраз ни жега. Чувају нашу савест од злих духова и урокљивих очију. Матија је Кивот Српског Завета. Матија је Српска Скинија у којој  се чувају најскупље српске речи. Оне од којих је песник изградио висок  светосавски пирг – српски видиковац – са чијег врха ће поколења Срба видети прошлост и гледати у будућност. Одозго се боље види. Одозго се виде све српске земље које су стварали српски свеци. Матије се износе само на благдан. Да би се Срби опоменули, да би се подсетили својих корена и помолили Богу и Светом Сави.

            Са матијама поезија је у Срба постала света тајна. Са матијама Матија је скроз застранио, претворио се у ореол, лебди изнад своје сопствене српске главе. Матија се са матијама објавио. Ваше је да верујете или да узмете матије у шаке. А ја знам, „још се из људи нисмо исписали“ и док њега „има да и ја постојим“.

            Историја би требало све да пребере и све да стави на своје место. Али историја се не пише сама. Она је као баба, стално преређује полице, бриска прашину, доводи ствари у ред и никада да сврши! И кад се нико не нада, кад проради склероза, сети се некога на кога ни у сну нисте помислили. Али прави људи не чекају да им баба оперише катаракту. Историја је стара, мора се придржавати, мора се водити под руку. Историју мораш повремено да водиш код доктора. Мораш да је оперишеш. Не само катаракту да би прогледала. Дођу на ред и кук и колено. Па почне да шепа. Па кичма. Сва се искриви. Када говори, гледа у земљу, не видиш јој очи. Не знаш да ли те лаже. Ако јој не лечиш руке неће моћи да ухвати будућност. А ако запустиш прсте, испустиће најбољи залогај. А да не говоримо о хигијени. О црнилу испод ноката. Или о гљивицама које поједу нокте. Или о мувама које онереде турско писмо, па не може ни Бог Отац да га протумачи. Нисам оптимиста да ће уз помоћ нових технологија од бабе испасти девојка. Нигде не постоји убава баба и мирно дете. Али да се бар потрудимо да баба не крепа. Јер ако се то и деси, и деда ће. Постаћемо „нација без ђеда“. Матије су најбољи лек против склерозе историје. Потив артритиса, две матије. Може по две и више пута на дан. А током година узмати по потреби или према приложеном упутству. Матије су веома ефикасан лек и против Алцхајмера историје. Ако је индикован Алцхајмер, онда одмах на почетку лечења научити бар једну матију напамет. Лечење се наставља до излечења. Матије ће вам помоћи и да никада не бисте сметнутли с ума да су „српски краљеви истовремено и свеци“.  Матије. Нема матије без Матије, нити Матије без матије. Матија је матија. Матија је Матија. Матија је и лек и отров. Матија је отров за српске мрзитеље, а лек за српске душе. Матија је глогов колац за српске душмане. Ови сада(шњи!) су му забранили да уђе у Црну Гору, а он са матијама језди по свим српским земљама и све двери саме му се отварају.

7.12.18. Ниш  

 

stojan bogdanović

Стојан Трумић ПОРТРЕТ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА, 1972

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11 децембра, 2018 in Богдановић

 

Ознаке: , ,

Октавио Паз ДРУГА ОБАЛА

Ако је свет светог посебан, како ћемо онда у њега продрети? Помоћу онога што Кјеркјегор назива скоком, а ми Шпанци салто мортал. Хуи-ненг, кинески патријарх из VII века, овако објашњава главно искуство будизма: Махапрајнапарамита је санскртски термин за западну земљу; на језику Танг то значи: велика-мудрост-досегнута-друга-обала… Шта је Прајна? Прајна је мудрост… Шта је Парамита? Досегнута друга обала… Приволети се објективном свету значи приволети се циклусу живљења и умирања, што је као таласи што се дижу на мору; то се зове: ова обала… Ако се одвојимо од објективног света, онда нема ни смрти ни живота и сви смо као вода која непрестано тече; то се зове: друга обала.

 

Превод: Радоје Татић

 

Из есеја Друга обала, ЛУК И ЛИРА, Просвета, Београд, 1990

 

obala

 
2 коментара

Објављено од стране на 4 новембра, 2018 in Паз

 

Ознаке: , , , ,

Иван Иљин О МОРАЛУ

Морал не учи само о „добру” и „злу”, већ о личној доброти и порочности, па му је видокруг ограничен. Моралиста се обично окреће од свега осим непосредног стања своје душе. Јер, мада неопходан, морал је ипак само први и нижи стадијум уздизања ка моралном савршенству. На том ступњу првобитно, инстинктивно самољубље настало из нагона за самоодржањем још није превазиђено, док се воља и пажња обнављају и усредсређују, прелазећи у духовни стадијум. Јер, човек тражи објективно савршенство али, ограничен сопственом личношћу, из инстинктивног егоизма неосетно прелази у „морални егоцентризам”. Моралиста је загледан у себе и заузет својим стањима и недоумицама, склоностима и заслугама. Важније му је да се уздржи од нечег недостојног него да се жртвује за унапређење друштвеног, црквеног, националног или социјалног живота. Обузетост сопственом личношћу и моралношћу често га доводе до вере у апсолутну реалност сопственог расположења и сумњу у стварност туђих стања и поступака. Али, докле

непрекидно испитује своју душу и педантски долази до сазнања и мишљења о себи,

туђа расположења остају му страна. Душе других сматра недоступним, одричући

и себи „право” да о њима суди. Самоусавршавање, потребно сваком човеку, у њему гуши све друго, чинећи га морално неповерљивим и сумњичавим. Постајући роб сопствене врлине он запада, лиши ли се и остатка духовности, у самодеструктивну педантерију.

Такав човек стално позива на морално самоусавршавање као лек за све, а одбија да васпитава друге и сучели се са јавним злом. У тренуцима породичне, националне, општељудске несреће изазване разулареним злом, он ће, као и раније, бојажљиво исијавати моралну безгрешност и, позивајући друге на такво „несупротстављање”, подсећати на оне који су у време куге пазили једино себе.

 

Одломак из текста О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ. http://www.srpskilist.net

 

Јане Паттерсон

Jane Patterson

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 октобра, 2018 in Иљин

 

Ознаке: , , ,

Иван Иљин ИЗОПАЧЕЊЕ ДУХА ЈЕ НАЈПОГУБНИЈА ПОСЛЕДИЦА ЗЛА

Зло се значи може испољити, али не мора, као физичко насиље и патња повезана с њим. Наивно је мислити да се делатност злочинца своди само на телесне нападе, отимање имовине, рањавања, силовања и убиства. Таква дела злочиначкој души истина нису на одмет, али ударајући на спољашња добра других људи, злочинац им заправо наноси душевну, духовну и животну штету. Сем тога, удружени, злочинци могу насиљем нанети непроцењиву штету духовном животу не само појединаца већ целих народа и самог човечанства. Стога, физичко насиље није ни једини, ни најважнији, па ни најпогубнији одраз њиховог злочинства.

Човек не пропада само осиромашујући, гладујући, страдајући и умирући, већ и кад слаби духом, морално и верски; не само кад му је тешко живети или опстати, већ и кад то чини недолично и умире срамно; не само кад се лишава, пати и трпи беду, већ и кад се препушта злу. Навести га на несупротстављање, предају, покорност, уживања у злу и преданост њему, лакше је овлаш него насиљем, које често доводи до очишћења, и јачања воље. Зло у душу лакше улази крадимице него силом и ломом; убитачније је маскирано него видљиво у свом гаду. У походу на добре људе, злочинци зато уз насиље и недела хвале зло и руже добро, клевећу, ласкају, пропагирају, агитују и лажу. Чим стекну моћ и углед наређују и забрањују, искључују и прете. Заводећи жртвама око, ухо и памет искушавају их, подилазећи њиховим најнижим нагонима. Распаљују им страсти будећи у њима увређеност, завист, непријатељство, осветољубивост, мржњу и злобу. Стављајући их у тегобне и понижавајуће услове, или их поткупљујући удобношћу, почастима и влашћу, подривају им достојанство, самопоштовање и међусобно поверење. На зло их привикавају понављањем, примером, духовним окружењем, сугестијом, слабљењем воље, калемљењем порочних навика, тежећи да све прикрију привидним успехом, одсуством казне или буком пировања.

Озлобљено насиље и убиство чине, наравно, сва та злодела горим, али њихов основни одраз и најпогубнија последица остају изопачење и растакање духа. Мимо све грубости, насиље не трује тело колико дух, док је убиство, уз сву коначност, намењено више преживелима него убијенима. И једно и друго загађује душу страхом и ломи вољу, будећи страсти и искривљујући очигледност.

Јер, мада насиље одражава зло и учвршћује га, зло се њиме у потпуности не одређује, нити исцрпљује.

Такав је истински однос физичке присиле, насиља и зла.

 

Pawel Kuczinski

Одломак из текста О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, http://www.srpskilist.net

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 октобра, 2018 in Иљин

 

Ознаке: , ,

Валтер Бењамин ИСКУСТВО И СИРОМАШТВО (одломци из есеја)

 

***

Искуство је претрпело пад у курсу вредности, и то се одиграло у нараштају који је од раздобља 1914–1918. проживео једно од најчудовишнијих искустава светске историје. Можда то и није тако необично као што изгледа. Зар се није у то доба могло утврдити да су се људи из рата враћали занемели? Не богатији, него, напротив, сиромашнији у саопштивим искуствима. Оно што се десет година потом прелило у бујицу књига о рату било је све осим искуства које је иначе текло од уста до уха. Не, није ту било ничег необичног. Јер никад искуства нису демантована радикалније него што су стратешка искуства била демантована позиционим ратом, економска искуства инфлацијом, телесна искуства гладовањем, а морална искуства опресијом од властодржаца. Нараштај који је у школу још ишао коњским трамвајем, затекао се, незаштићен под отвореним небом, у пределу у којем, осим облака, ништа није било такнуто неком променом, а усред тога предела, на бојишту разарајућих бујица и експлозија, било је ситно и крхко човеково тело.

С тим чудовишним развитком технике неко сасвим ново и екстремно сиромаштво обрушило се на људе. А наличје тог екстремног сиромаштва јесте опресивно царство идеја које се с препорађањем астрологије и мудрости јоге, хришћанског учења и хиромантије, вегетаријанства и гносе, схоластике и спиритизма, раширило међу, или, чак, над људима. Зато се овде није догодило истинско препорађање него галванизација. Морали бисмо помислити на Енсорове слике када видимо сабласти које испуњавају улице великих градова: карневалски прерушени малограђани, брашном запрашене искежене маске, шљаштеће круне пале им преко чела, у недоглед се комешају по улицама. Те слике можда нису ништа друго него одраз привидне и хаотичне ренесансе, у коју многи људи полажу наде. Али, ту се најјасније види да је наше сиромаштво у искуству само део великог сиромаштва, које је поново попримило лице, и то лице с тако изоштреним и прецизним цртама, попут лица просјака у средњем веку. Шта, заправо, вреди читава културна баштина ако нас управо искуство с њоме не повезује? Куда нас води лажирање искуства и његово испомагање лукавствима само да не бисмо своје сиромаштво морали да признамо као нечасно, одвећ недвосмислено показује нам страхотно и збркано клупко стилова и погледа на свет из прошлога (19.) века. Да, признајмо: то сиромаштво у искуству није само сиромаштво у приватним искуствима него и у искуствима човечанства уопште. И тиме нови вид варварства.

 

James Emsor 1

James Ensor

[…] Сиромаштво у искуству: то не треба разумети у смислу као да људи чезну за неким новим искуством. Не, они чезну за ослобођењем од искустава, чезну за околним светом у којем могу да вреднују своје сиромаштво, спољашње, а напослетку и унутрашње, тако чисто и отворено, да нешто честито из тога проистекне. Они, уосталом, нису вазда неуки и неискусни. Често бисмо могли рећи управо обрнуто: прождерали су све, „цивилизацију“ и „човека“, и од тога су се преситили и заморили. Ни на кога се више него на њих односе Шербартове речи: „Сви сте тако уморни – и то само зато јер све ваше мисли нису усредређене на сасвим обичан, али грандиозан план!“ После умора следи починак и не догађа се ретко да сан надокнади дневну тугу и обесхрабреност, те оствари сасвим обичну, али и величанствену егзистенцију, којој недостаје снага у будном свету. Егзистенција Микија Мауса је такав сан данашњег човека. Његова егзистенција је испуњена чудесима која не само да превазилазе она техничка него им се још и подругују. Најзанимљивије тих чудеса јесте то да су сва без машинерије, импровизована, да настају из тела Микија Мауса, његових присталица, као и његових прогонитеља, из најсвакодневнјег намештаја, као и из дрвета, облака или мора. Природа и техника, примитивност и комфор, овде потпуно постају једно, а пред очима људства, уморног од бескрајних компликација у свакодневљу, људства чији циљ живота искрсава само као коначно уточиште у бесконачној перспективи средстава, као исцрпљујућа се појављује егзистенција кој се, у свим променама, задовољава самом собом на истовремено најједноставнији и најудобнији начин, егзистенција у којој аутомобил није тежи од шешира од сламе, а плод на стаблу расте брзо као гондола на ваздушном балону. И сад бисмо хтели да задржимо одстојање, да одступимо натраг.

James Emsor 2

James Ensor

Постали смо сиромашни. Уступили смо комад по комад баштине човечанства, често смо могли да је заложимо у залагаоници за стоти део њене вредности, да бисмо унапред добили ситниш „актуалног“. Економска криза лупа на врата. Иза ње сенка, спрема се рат. Одржавање опстанка – данас је то постала ствар малобројних моћника који нису, бог зна зашто,  ништа мање људи него што је то светина; најчешће су чак већма варварски, али не на добар начин. Али други, напротив, морају да се прилагођавају, да почињу изнова и с мало ствари. Повезани су с људима који су ту потпуну обнову учинили својом ствари и засновали је на разборитости и одрицању. У њиховим се зградама, сликама и приповестима човечанство припрема, ако то буде потребно, за надживљавање културе. При томе, главно је да то чине са смехом. Можда понекад тај смех звучи варварски. Па добро, нека је! Ипак, појединац може понекад да препусти тој маси мало човечности, која ће му се једног дана вратити с каматама и каматама на камате.

James Emsor 3

James Ensor

 

Превео: Јовица Аћин

 

ИСКУСТВО И СИРОМАШТВО, Службени гласник, Београд, 2016.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 августа, 2018 in Бењамин

 

Ознаке: , , , ,

Владан Десница СМРТ ЈЕ ТАЧНО НАШЕГ СТАСА И УЗРАСТА: ШТО ЈЕ ВЕЋИ ЧОВЈЕК, ВЕЋА ЈЕ И СМРТ У ЊЕМУ

[…]

Смрт је оно што стварима даје посвету. Она им придаје знамен реалности, озбиљност одистинског. Она свакој ствари даје њено достојанство пред лицем живота. Има ништавних безначајних живота. Безначајних смрти нема. Свака је смрт свеопћи догађај, свачији догађај. Један мали катаклизам. Једна црна рупа без дна у тијелу козмоса. Смрт искупљује сваки живот. Живјети се може и неозбиљно, и неодговорно. Читав наш живот може да буде једна фикција, једна страсна игра у загрљају бунила, једна усијана илузија просањана на рубу стварности. Једино смрт је реална. Она је једино што нам се у животу стварно догађа.

Па опет ‒ непојмљива. Непојмљива и невјероватна. Сваки се живот одиграва у некаквом, мада и илузорном, мада и произвољном, систему координата; на некој, мада и чудној шаховској плочи. Смрт је једини потез ван те плоче ‒ сулуди скок шаховског коњића преко њеног руба, у празно, у провалију без координата и без димензија.

Али мисао смрти није дана свима. Она припада изабранима.

Гледао сам старе сељаке на самртном одру. С њима је умирала њихова њива, њихов виноград, њихова крава Бијелка. За њима је остао необран њихов кукуруз, незавршена њихова парница о међама, непокривена њихова појата ‒ прозрачни бијели скелет изукрштаних греда, кавез пун заробљеног плавог неба који још чека покров топлог црвеног цријепа. С њима је умирао њихов поглед што сеже до крајњег оградног зида на хоризонту; а застор хоризонта спушта се непосредно за том оградом: дрвена љеса у дну ограде води равно у авлију сунца које залази.

 

десница 1

 

За шкољку заједно с њом умире небосклон њезине седефне коре. […] Јер за смрт треба фантазије. Стваралачке фантазије. И смрт је наш стварлачки акт. Наш највиши стваралачки акт, за оног ко нема фантазије, нема ни смрти. Одатле бива да је понека смрт већа драма за другога него за самог оног који умире.

Средином живота, у напону моћи, кад човјек вјерује да је у пуном посједу себе, а кад стварно посједује све друго него себе сама, лудо сам понекад држао да је стално присуство смрти у нама прћија слабих, знамен незнатности људске јединке. Какве ли наивности! Смрт је тачно нашег стаса и узраста: што је већи човјек, већа је и смрт у њему.

[…] Смрт припада само ствараоцу. Њен дах је оно што подаје једру пуноћу живота, као што мраз подаје жар образима вабећи из дремљивих дубина бића на површину кључ топле крви. Њен образ је оно што људским дјелима даје препланулу боју зрелости. Сви наши напори, сва наша дјела само су видови борбе против смрти, само луди покушаји обмане, очајна настојања да се она завара, занијече, превлада, заборави. Језа ништавила покретач је свега у нашем бивствовању, клица и немир сваког кретања и сваког тражења. Јер свако је човјечје тражење тражење једног излаза из безизлазности, сваки је његов напор напор да провали из обруча детерминисаности а хисторија човјека није друго до хисторија лудих покушаја да се тај обруч пробије. Одатле, сваки је људски напор напор против реалности реалнога.

 

рубенс 2

Петер Паул Рубенс

 

И није то клонулост, клонулост касног замореног доба. Није то капитулација пред усудом. Баш напротив, то је револт, то је борба, то је акција. То је подвиг. Највиша акција и врховни подвиг: борба за немогуће. То је прометејство. У томе и јест смисао прометејства. По немогућности свог циља Прометеј и бива Прометеј. Немогућност посвећује његову борбу, неуспјех крунише његово дјело, једнако онако као што за добричине „конац дјело краси“.

Не, није то измишљај малаксалих, изрођених. То стоји записано на самим прапочецима хисторије духа. Праочај бивствовања рођен је заједно с првим трачком човјекове свјести о себи. И све што је постигнуто, постигнуто је захваљујући њему. Постизање могућнога је само нуспроизвод ‒ и за Прометеја неважни нуспроизвод ‒ тежње за немогућим. У настојању да се успне на недостижни врх стабла живота, Прометеј успут труни јабуке. А добричине седе на ледини и те јабуке дочекују из безнадне борбе против детерминисаности никле су све илузије човекове, сви вирови и вртлози његове мисли заточене међу уским стијенкама и стварности. Све „слијепе наде што му напућују срце“.

Синоћ, кад је у недалекој капелици замрло и мрмољење сестрица којом успављују протекли дан и кад је све у болници утихнуло, пречитавао сам Есхиловог Окованог Прометеја. И учинило ми се да сам у њему нашао највишу пјесничку (а и људску), ријеч која је икад рјечена.

… Да ниси можда још и даље дрзнуо?

Смртнику ускратих да сагледа свој крај.

А какав ли му лијек за то нађе ти?

Његову груд напућих слијепим надама.

О, благодат си сину дао овијеку!…

 

 

Oдломак из књиге Прољећа Ивана Галеба

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 јула, 2018 in Десница

 

Ознаке: , ,

Иван Настовић, СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ ЛЕНКЕ ДУНЂЕРСКИ

„Јесте ли кад мислили на приче које нико не зна, на
догађаје који су закопани, најпре у ћутању па затим у
потпуном забораву? — Јер, истина је да људи воле и желе
много да говоре, али је извесно да понекад могу и
морају да ћуте.

Најлепше и најстрашније ствари ипак нису никад казане.“

Иво Андрић, Знакови поред пута

Има мало психолошки, тачније дубинско-психолошки релевантних података да би се могао направити психолошки портрет, а не тек скица за дубинско-психолошки портрет Ленке Дунђерски, чији је живот био прекривен велом тајни. То се посебно односи на њен емоционални однос према Лази Костићу, као и њен изненадни и мистериозни одлазак са овог света, и то баш на дан њеног рођендана. То, наравно, не мора да је сасвим без смисла и значаја, па чак и ако то назовемо „случајношћу“, како означавамо све оно чему не можемо или не желимо да нађемо узрок. Јер, напуштање тела баш на рођендан може поседовати, у најширем смислу, симболику „поновног рађања“, у које је, као што смо видели, дубоко веровао Лаза Костић, будући да „воскресење не бива без смрти“ (Његош).
….
Можемо се питати да ли је Ленка Дунђерски била онаква каквом ју је Лаза Костић видео у својим сновима и опевао у песми Santa Maria della Salute? Свакако да није! Али оно што је сигурно, јесте да је она поседовала таква својства личности без којих унутрашња Анима Лазе Костића никада не би могла да буде покренута и пројектована. Зато можемо рећи да је Ленка Дунђерски, сходно специфичним својствима своје личности, послужила Лази Костићу, с једне стране, као носилац пројекције његове унутрашње Аниме и, са друге стране, као „окидач“ или покретач те исте Аниме, која је негде духовно живела у њему и пре сусрета са Ленком. Уосталом, било је толико жена које је Лаза Костић срео пре Ленке Дунђерски,а ниједна од њих није са таквим интензитетом, дубином и квалитетом уоквирила његову унутрашњу Аниму, као што је то учинила Ленка Дунђерски.

Отуда можемо рећи да је пројекција унутрашње Аниме Лазе Костића и довела до његове заљубљености, али заљубљености у један део сопствене личности, јер Ленка је послужила само као носилац те пројекције, без које се, међутим, та и таква заљубљеност никада не би могла појавити. Стога је морамо посматрати као саставни и неопходни део те заљубљености.

И Лаза Костић сасвим јасно указује на то да се не може и не сме поистовећивати жена од „крви и меса“ са унутрашњом архетипском Анимом, па у том смислу каже: „Није песников идеал о жени у живом створу од мајке рођеном, већ у његовој души, у његовој замисли о најлепшој, најбољој жени или девојци. (…) Она је жива и пролазна, променљива, може је се човек и сит нагледати и наљубити, може на њу огуглати. Али ова душевна самониклица остаје вечита (подвукао И.Н.). То важи не само за Ленку Дунђерски, већ за све жене које су објект нечије заљубљености, укључујући ту и Дантеову Беатриче и Петраркину Лауру, на пример.

Заправо, та душевна самониклица је унутрашња, архетипска Анима, коју је Лаза Костић пројектовао на Ленку, које се никад није „сит нагледао и наљубио“ и никад није на њу „огуглао“, што показују његови снови, који јасно говоре да је Ленка у њима била симбол његове архетипске Аниме, па је стога и тумачена на архетипском нивоу. У противном, Лаза Костић би брзо „огуглао“,  чак и у својим сновима, на Ленку Дунђерски, поготову да којим случајем она није умрла, што би неминовно, кат-тад довело до повлачења пројекције његове Аниме. То би се десило упркос чињеници да је Ленка била веома погодан носилац његових пројекција, јер то и такво повлачење представља један сасвим нормалан процес. Овако је његово несвесно непрекидно настојало да, што је више могуће, изједначи унутрашњу слику архетипске Аниме са сликом спољашње Аниме, односно мртве Ленке Дунђерски.

Сада ћу покушaти да покажем која су својства личности или, јунговски речено, који су „структурни облици женског“ Ленке Дунђерски омогућили тако интензивно активирање и пројектовање унутрашње Аниме Лазе Костића. (…) Тако ћемо преко „структурног облика женског“ Ленке Дунђерски моћи, једним делом, индиректно закључити и о унутрашњој Аними Лазе Костића, и обратно, будући да се они налазе у динамичком и дијалектичком односу.

Веома употребљив материјал за дубинско-психолошки портрет Ленке Дунђерски, односно за скицу тог портрета, налазимо у Дневнику снова Лазе Костића и у његовим двама песмама: Госпођици Л.Д. у споменицу и Santa Maria della Salute, као и у раду Младена Лесковца о Ленки Дунђерски,(37) који о њој даје брижљиво прикупљене и веома драгоцене податке.

Лесковац, између осталог пише: „Да је којим случајем данас још жива – што не би било сасвим немогуће – Јелена-Ленка Дунђерски, која је надахнула Лазу Костића да напише две дивне песме, знамените у српској књижевности, била би старица у деведесетој години. Ње међутим већ давно нема, пошто је умрла у својој двадесет петој години, изненада, после боловања, 8. новембра 1895. године, од тифусне грознице, у Бечу. Данас, безмало шездесет пет година после њене смрти, тешко је о тој чудној и лепој девојци – ипак, не лепотици – дати било каквих пресудно нових података: од оних који су је знали интимно, а не само на растојању, једва да има икога живот. У породици Дунђерски памти се о њој данас још оволико. Њена нагла и трагична смрт дубоко и задуго потресла је све у кући којој је она била мезимица и љубимица. Добила је врло лепо образовање, свршивши прво женски лицеј тзв. Енглеских госпођица у Будимпешти, а потом је била у једном вишем женском васпитном заводу у Бечу. Знала је добро немачки, француски и мађарски; много је читала; свирала је клавир (музицирала је са својом пријатељицом пок. Вдом Вулко-Варађанин) и лепо певала; одлазила радо на концерте, у позориште и на забаве (српске); много путовала (Париз, Беч, Пешта, Карлсбад); спортовала (одлична јахачица, кучирање). Сви који су је знали или слушали о њој једнодушно говоре како је била плавих очију, висока и елегантна, лепа и добра срца, умиљата и према свима предусретљива. Стара собарица у породици Дунђерски, 94-годишња Вероника Молнар, Мађарица, која је Ленку знала онако како собарица може знати своју господарицу (реч је о давно-прошлим временима) и живо је се сећа још и данас, казује о њој да је сва послуга у кући Ленку изузетно и необично волела, јер није била ни најмање горда но увек природна, увиђавна и дарежљива, и да никада није пропуштала да сиромашне и потребите помогне нашироко и награди богато.“

Сва ова својства личности, као и образовање и знање које је поседовала Ленка Дунђерски, а који би и за данашње време, после више од једног столећа, били фасцинантни, нису могла а да не пробуде унутрашњу Аниму Лазе Костића. Ово се не види само из његове прве песме посвећене Ленки Дунђерски, Госпођици Л.Д. у споменицу, већ, с једне стране, и из његове последење песме Santa Maria della Salute и, са друге стране, из његовог Дневника снова, који је, као што смо видели, показао не само да је Лаза Костић био заљубљен у Ленку већ и да је Ленка била заљубљена у њега, препознајући сличности између његове Аниме и Аниме свог оца, чија је она била мезимица и љубимица. И више од тога: видели смо да нам је тај Дневник подарио оно чега нису били свесни ни Лаза Костић и Ленка,  с обзиром на чињеницу да су управо снови специфичан израз несвесног.
……
Ен Белфорд Уланов у свом раду Архетипови женског истиче да се женски начин бивствовања испољава у људској историји у различитим архетипским облицима. Управо ти „изворни архетипски облици женског описани су у митовима и легендама свих култура током читаве историје, као што су, на пример, стално препричаване приче о принцези, девици, мудрој жени, вештици итд. У свакодневном говору, описујући жене које знамо или о којима нешто знамо, често им приписујемо карактерна обележја несвесни да се користимо архетипским ликовима. (…) Арехтипски облици женског описују одређене основне начине на које неко може каналисати своје женске нагоне…. (…) Они, такође, указују на одређни тип жене или тип Анима личности, какву мушкарац може да развије. (…) На пример, ако би се за неку жену рекло да је ‘мајчкински тип’, тиме би се описала њена главна и уобичајена усмереност према материнству, а не би се сажела њена целокупна личност. Материнство и све што оно подразумева били би главни извор и снага њеног идентитета, али ово никако не би значило да она нема и других способности(39)

Тони Волф је скицирала четири структурна облика женског и назвала их: мајка, хетера, амазонка и посредница (медијум), који се могу односити како на мушкарчеву Аниму тако и на архетипску основу женског идентитета. Јер, оно што научимо о структурним облицима женског, на начин на који се они могу испољавати у мушкарчевој Анимми, од великог је значаја у било ком покушају разумевања мушакарца. Доминантни структурни облик женског код Ленке Дунђерски може нам помоћи да боље разумемо унутрашњу Аниму Лазе Костића, јер се са њом налази у веома блиској вези. То, наравно, важи и обратно.

Иако свака жена потенцијално поседује сва четири структурна облика, ипак су јој један или евентуално два приступачнији него остали, постајући на тај начин њен образац функционалног прилагођавања. На основу изложених својстава личности, Ленку Дунђерски можемо сврстати примарно у тип хетере, коју, према Ен Белфорд Уланов, карактеришу следећа својства:

Структура хетере, образоване и слободне жене, „ствара тип личности који Јунг назива puella aeterna, „татина ћерка“, која је поистовећена са Анимом свога оца. У сваком случају владајући архетип је архетип Великог Оца. У свом позитивном испољавању, тај тип буди и подстиче особен субјективан психолошки живот у њој самој и у другима, изражавајући осећање личне вредности независно од колективних узора, вредности која може да подстакне нешто што је врло близу целокупном остварењу личности. За њу је љубав сама себи циљ, а не нешто што је подређено породици и друштвеним обрасцима.

У свом позитивном виду, овај тип констелише лични идентитет усредиштен око вредности индивидуалних односа и остварења личности, што се за јунговце симболички исказује представама као што су свештеница (посвећена служењу љубави), богиње љубави, хијеродулије, те представом жене која надахњује мушкарца да учини горостасне подвиге“, или да створи велико дело.

У негативном виду, лични идентитет хетере симболизује представа „вечите кћери која обожава свог оца, жртвујући лични развој посвећености ‘другом’. Њена негативна дејства могу се, такође, испољити тиме што себе или мушкарца може да одмами од колективне одговорности и прилагођавања реалности, што се симболише представама нимфе, заводнице, блуднице или вештице.

Хетерин однос према мушкарцу подстиче и потпомоаже његове личне интересе, његове склоности, чак и његове проблеме, утичући тако на његову сеновиту страну личности и субјективну страну његове Аниме“ (43)

За хетеру, у складу са законом односа међу половима, сексуалност може бити посве неодговарајућа; за њу, најчешће, „сексуалност није основа на којој се гради веза, већ се она може обликовати и исказати када се (по речима Тони Волф) ‘досегне одређена дубина и психичка постојаност и када може … представљати психички еквивалент сигурности коју пружа брак’. (44)

Анимус хтере, узимајући на себе обличје хероја, служи као компензација њеној спољашњој оријентацији puelle aeterna(e) и унутрашњој владавини Великог Оца. У свом позитивном испољавању, херој спасава девојку од њене вечне посвећености оцу – која се исказује њеним односом с мушкарцем – наводећи је, уместо тога, на много равноправнији однос између мушког и женског партнера. Херој од девојке ствара жену и подстиче је да у себе укључи своје властите духовне способности. (…) Девојачка кроткост хтере често се смењује са самовољношћу и нагонима за моћи“. (46)

Тип хтере, који, као што смо видели, добрим делом обухвата оно што је дубинско-психолошки била Ленка Дунђерски, допунићу једним другим јунговским приступом жени и њеној психологији, по којем на жену утичу унутрашње силе или архетипови које персонификују грчке богиње, као невидљиве силе које обликују њихово понашање и утичу на њихова осећања.

Ерих Нојман, свакако један од најзначајнијих, најкреативнијих и најпродуктивнијих Јунгових ученика, у својој књизи Амор и Психа подвргао је дубинско-психолошкој интерпретацији ту познату Апулејеву бајку, која се граничи са митом, ако прилог психолошком развоју и разумевању женског. Овим је дата основа за сагледавање везе иземђу образаца у бајкама и митовим и женске психологије, јер бајке и митови представљају богато врело психолошких, тачније дубинско-психолошких увида, будући да у себи садрже дубоке и универзалне истине. Отуда се и користе у јунговској психологији, као моћно средство када се жели сазнати нешто више и дубље о одређеној проблематици и њеном решавању. Јер, бајке и митови се баве оним проблемима који су од општег значаја и важе за све људе, пошто говоре о стварима које се тичу свих нас. Ово, наравно, важи и за сагледавање психологије жене, а тиме и дубинске психологије Ленке Дунђерски.

По узору на Ериха Ноојмана, Џин Шинода Болен, јунговски психотерапеут, у својој књизи Богиње у свакој жени, која је и код нас недавно преведена, (47) представила је архетипове који се налазе у психи сваке жене, а персонификовани су корз седам грчких богиња:

Артемида, богиња лова и месеца, персонификује независни, ка достигнућу усмерен дух жене.

Атена, богиња мудрости и заната, представља рационалну, самоуверену и самосталну жену, коју води глава а не срце.

Хестија, богиња огњишта, оличава стрпљиву и постојану жену, која налази уточиште у осами и одише осећањем недирнутости и целовитости.

Хера, богиња брака, симболизује жену којој су њене улоге професионалца и мајке од другоразредне важности у односу на њен првенствени циљ – налажење мужа и удају.

Деметра, богиња жита и матерински архетип, представља нагон жене да обезбеди физичку и духовну храну за своју децу.

Персефона, царица и господарица подземља, изражава склоност жене да се покори, да отрпи, као и потребу да удовољи и да је дуги желе.

Афродита, богиња љубави и лепоте, која руководи женским уживањима у љубави и лепоти, сексуалности и чулности, приморавајући жену да изврши и своју креативну и своју прокреативну функцију.

Сва горе наведена својства богиња мање или више се налазе у свакој жени, а слично је и са типологијом Тони Волф, која је, као што смо видели, скицирала четири структурна облика женског. Тако се једна или две од богиња налазе у првом плану и одражавају оно што примрано, дубинско-психолошки карактерише једну жену у једном њеном животном периоду.

Према горе изложеној типологији, Ленку Дунђерски бисмо могли сврстати у онај тип жене код које се у првом плану налази Атена, а у другом или трећем Афродита, тако да у њој имамо динамичку мешавину Атене и Афродите. Јер, свака жена која се заљуби у некога који је заљубљен у њу персонификује архетип Афродите. Међутим, када је Афордита присутна као главни архетип у личности жене онда се жена често и лако заљубљује. То није био случај с Ленком Дунђерски, јер је њен главни и владајући архетип била Атена, која сходно свом архетипу „очеве кћери“ представља жену која је по својој природи наклоњена моћним мушкарцима са угледом, који се уклапају у архетип патријархалног оца, какав је, ван сваке сумње, био отац Ленке Дунђерски. Атена предодређује жену ка заснивању менторских веза са интелектуално јаким мушкарцима са којима има заједничка интересовања и сличан поглед на свет, као што је то био случај са Лазом Костић и Ленком Дунђерски, који су једно другом импоновали и по свом знању и по свом образовању.

Да би Атена била у свом елементу мора имати оца Зевса који је обожава, јер то поспешује њен унутрашњи развој. Сходно томе, по узору на свог моћног оца, Атена бира примарно интелектуално моћног мушкарца, будући да она највећим делом живи у свом интелекту и није везана за своје тело, а тиме ни за сексуалснот.

Сходно свему до сада изложеном, можемо рећи, с једне стране, да скицу за дубинско-психолошки портрет Ленке Дунђерски сачињавају својства личности карактеристична за: хетеру, Атену и Афродиту, с тим што Атена у односу на Афродиту представља владајући архетип и, са друге стране, да нам скица за дубинско-психолошки портрет Ленке Дунђерски не помаже само да боље психлошки схватимо Ленку, већ и њен однос према Лази Костићу, као и однос Лазе Костића према њој. Све то је свој прави и пуни израз нашло у његовом Денвнику снова, као и у песми Santa Maria della Salute, која је највећим делом и произашла из њега.

Треба, међутим, истаћи да хетера, Атена и Афродита нису биле присутне само у Ленки Дунђерски, већ и у унутрашњој Аними Лазе Костића, јер у противном никада не би могло доћи до њихове пројекције и опседнутости Лазе Костића Ленком. Јер, мушкарац се заљубљује у ону жену која највише одговара његовој унутрашњој Аними, а што је та сличност већа и дубља утолико је и заљубљеност већа, дубља и снажнија. Интензивна опседнутост Лазе Костића Ленком Дунђерски била је условљена и чињеницом да је она била мртва, јер несвесно, као што је речено, настоји да унутрашњу слику Аниме што више изједначи са спољашњом сликом. Ово је увек лакше са мртвом, него са живом Анимом, пошто  у првом случају Анима буквално представља пројектовано платно које је веома погодан носилац пројекције.

И на крају: проклетство о коме поетски надахнуто говори Исидора Секулић, „да ништа вољено не може остати“, од „птице која пролети, светла као распрснута звезда, па је никада више нема“, до „лептира, шареног као да је кроз дуго пролетео, па га више нема“, на срећу и Лазе Костића и наше књижевности, заобишло је његова нуминозна осећања према Ленки Дунђерски, захваљујући у првом реду сличности њихових архетипских структура, које су се као у некој алхемијској процедури сјединиле и довеле до двојног јединства – које и данас траје.

Иван Настовић, АНИМА ЛАЗЕ КОСТИЋА, (одломак, поглавље „Скица за дубинско-психолошки портрет Ленке Дунђерски, стр. 143-154), Прометеј, Нови Сад, 2017

https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2017/12/12/%d0%b8%d0%b2%d0%b0%d0%bd-%d0%bd%d0%b0%d1%81%d1%82%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b-%d1%81%d0%ba%d0%b8%d1%86%d0%b0-%d0%b7%d0%b0-%d0%bf%d0%be%d1%80%d1%82%d1%80%d0%b5%d1%82-%d0%bb%d0%b5%d0%bd%d0%ba%d0%b5-%d0%b4/

lenka-laza

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 31 децембра, 2017 in Настовић

 

Ознаке: , ,

Душко Бабић КРИЗА ПОЕЗИЈЕ И КРИЗА ЧОВЕКА

1.

Питање будућности и смисла поезије више је цивилизацијско него  естетичко.

Криза поезије у цивилизацији новца и забаве види се већ на први поглед. Књиге песама објављују се све мање, у минорним тиражима. Судећи по интересовању читалаца, чини се да их је и тако превише. У мору баналних, неписмено склепаних романа, поезију мало ко примећује и тражи.

У историји човечанства није забележен ниједан период и ниједна култура а да нису иза себе оставили неко поетско наслеђе. Из давне прошлости остало је запамћено само оно што је ушло у песму. Што није оживотворено поезијом као да није ни било. При томе, не смемо заборавити да је поезија много старија од писма и књиге – она је рођена са човеком, као његова моћ и потреба. Као део његовог одређења.

У очима обичног света песници су увек били чудаци и дангубе. Али, уз ту негативну представу, или боље рећи – изнад ње, чувана је свест да они имају нешто што обични људи немају, да су изабрани међу многима да кажу дубљу, трајнију и лепшу реч о животу. Овај светли ореол изнад њихових занесених глава данас као да је ишчезао. Јер цивилизацијски и културолошки амбијент у којем живимо обесмишљава сваки напор да се трага за дубљим и трајнијим вредностима. У ружичастом вилајету, у којем је све подређено лакој забави и проводу, отужној порнографији, агресивној реклами, култу тела и култу новца – поезија је постала непотребна. Анахрона, невидљива. Цивилизацијски баласт.

2.

Поезија, схваћена у најширем смислу,  јесте простор у којем човек себе  препознаје и остварује као вишедимензионално биће, створено за живот а не за пуко постојање. Простор слободе и надограђивања себе. Простор одбране живота пред смрћу. О томе је дубоко и тачно писао Момчило Настасијевић у својим есејима, а један од њих носи карактеристичан наслов: У одбрану човека. Човек је створен као полусаздано биће са могућношћу и слободом до-саздавања.

Криза поезије јесте криза живота и криза човека. Одбрана поезије је одбрана човека. То је основна, стајна тачка са које треба промишљати и нашу данашњу тему – место поезије у савременом свету.

У постхришћанској, вестернизованој цивилизацији нашег доба човек је одједном (одједном!) остао без вишег плана постојања; незаинтересован за смисао, истину, лепо, добро, свето… За све што га чини узвишеним, изабраним бићем у природном току и поретку. Чини се да човек разграђује и унижава саму идеју човека, сводећи себе на биће нижег реда, селећи себе у „скотско мрвтило”, како у једном стиху рече Његош.

Одбрана поезије, дакле, мора кренути од залагања да се човек – лепо обучени, цивилизовани двоножни мајмун – врати себи, свом исконском лику и позвању, бићу створеном по божјем подобију.

Пошто ово прихватимо и разумемо, можемо се окренути поезији самој и промишљању њеног унутрашњег самокретања. Од те тачке може почети анализа њене  анемичности и ерозије њеног смисла и друштвеног статуса.

У том погледу, проблем савремене поезије мора се посматрати као део глобалног питања о месту и природи савремене уметности, која се нашла пред следећим изазовом: како сачувати супстанцу ванвремености и окренутост апсолутним вредностима (истини, лепоти, добру, Богу), а бити у дослуху са духом времена и његовим захтевима? При томе, наравно, ваља имати у виду и специфичности поезије у односу на остале књижевне жанрове, као и друге врсте уметности, о чему ћу после рећи неку реч.

У том смислу, издвајам неколико одлика и тенденција у глобалној слици савремене поезије, у којима видим симптоме њеног слабљења и колабирања.

3.

Утапање у прозу: Од краја 19. века, традиционални везани стих губи статус повлашћеног облика песничког изражавања. Од краја прве деценије 20. века, појавом авангардних књижевних праваца, започиње доминација слободног стиха. Тада је започело замагљивање границе између стиха и прозе , односно између поезије и прозе, будући да се појам поезија (у свом ужем значењу) везивао искључиво за стих. Данас је та граница сасвим неодређена и скоро небитна, јер је једина разлика између њих она спољашња, графичка (у бележењу слободног стиха не користи се цела расположива ширина странице).

Овo никако не би требало схватити као негирање слободног стиха и залагање за везани. Појава слободног стиха била је природна потреба поезије, ако хоћете, и живота. Историјске и културолошке промене, нова искуства о човеку и о несагледивости његових граница, коначни тријумф идеја урбане и индустријске цивилизације које су удаљиле човека од природних и стабилних представа о свету и животу, а тиме и од стабилних облика уметничког и песничког изражавања – призвале су слободни стих, као нови, нужни простор поетског израза. На сличан начин може се разумети и објаснити  глобална доминација слободног стиха у протеклих сто година.

Није, дакле, реч о томе да је слободни стих, сам по себи, донео нешто лоше –  напротив – већ о томе да је он временом губио своју супстанцу – ритмичност и метафоричност, без којих нема поезије. На овај начин поезија је остала без емоције, полета, усхићења; приземила се, утопила у прозаичност и прозу. Постала је хладна, без ватре. А такве песме нису више ништа могле да додају ни  поезији ни животу. То је постао говор из празнине у празно. Велики индијски песник, Тагоре, све ово тачно је  рекао једним стихом-афоризмом: ,,Или ватру у песму, или са песмом у ватру”.

 

4.

Утапање у науку и филозофију: Ова појава је спонтана реакција на претходну – покушај спасавања поезије од приземности и баналности, њеним ,,подизањем” у сферу филозофирања о крајњим питањима постојања. Да би се избавила из плићака баналних, прозаичних досетки, песма се помера ка умовању о филозофским и метафизичким идејама. Тако се неконтролисано умножавао број песама које  личе на стиховани есеј, са убијеним ритмом и згаслом метафоричношћу.

Овде, наравно, није проблем то што се поезија бави филозофским, ,,тешким” питањима (увек се њима бавила), него у начину на који то чини – изразом који је ближи научном и филозофском него поетском.  Поезију је тако преплавио интелектуализам и непрозирни херметизам, разметање различитим реминисценцијама, цитатима и псеудоцитатима – доказима високе учености и ерудиције. Сугестибилност поетске слике, магија симбола, моћ мелодије и ритма атрофирали су кад су потчињени интелектуализму и постмодерној еклектичкој цитативности. Из песме се изгубио дрхтај душе, „сладост” језика, простор тајне.

Ово је добро дошло непесницима и полупесницима, који су недостатак инспирације и духовног напона заогртали у непроходни херметизам, зачињен позивањем на митове, велике песнике, филозофе, научнике.

Ако неко не зна о чему је овде реч, треба да погледа серију прилога о младим српским песницима из Политикиног Културног додатка, од пре пола године. Уредник је великодушно уступао по једну целу страну једном младом песнику, са избором из његове поезије и пратећим критичким текстом. Ово не помињем као проблематичан уреднички потез (што свакако јесте), него као могућност да се провере напред изнете тезе о погубном утицају пренаглашеног квазиинтелектуализма на савремену поезију. Не мислим, наравно, да код неких од тих песника нема  дара и песничког потенцијала. Верујем да ће се он показати и опесмотворити кад се они ослободе заблуде да песма мора изгледати модерно, да мора пленити знањем и ученошћу да би била у складу са духом времена. Када их искуство научи да је песма увек била пројављивање оног најдубљег у нама у неисцрпним могућностима језика.

 

5.

Пренаглашавање поступка: У низу негативних учинака постмодерних тенденција у уметности друге половине 20. века, амблематичан је онај који би се могао одредити као пренаглашавање поступка, можда још боље, опседнутост поступком.

Садржина и облик уметничког дела чине органску целину, неразлучиво јединство. У аутентичном уметничком делу садржина је облик и облик је садржина. Па, ипак, ако се ово двоје посматра одвојено, аналитички и, ако није прејака реч – онтолошки, садржина стоји изнад форме. Свако саопштавање човека човеку неминовно носи мисао, значење, логос. Ако тога нема, губи значај и хармонија, и ритам, и мелодија – начин говора, уопште.

Постмодерна уметност је изокренула овај поредак: саджину је подредила форми. Распадање целовитости и стабилности идеја о свету и човеку, релативизовање темељних појмова људског постојања, као што су:  истина, добро, лепо,  свето обеснажује принцип логосности и смислености у песничком делу. Мањак смисла и значења све више се надокнађује еклектичким спајањем туђих идеја и облика. Бригу за смисао и значење заменила је брига за поступак склапања дела. Уметници су све више почели да се баве својим текстом а све мање животом. Тако су настајале различите формалне екстраваганције, у којима је било све мање човека, душе, живота. Смисла и лепоте. Тако смо у сликарству  добили слике без икаквих облика (уоквирен црни квадрат) и музичке композиције у распону од хватања случајних звукова до потпуне тишине.

Тај погубни тренд није мимоишао ни поезију. И овде је недостатак смисла и значења  заклањан промишљањем самог поступка обесмишљавања. Одсуство смисла (најчешће и истинске инспирације) компензован је обликом који скреће пажњу на себе. Уместо света уметнички предмет је постао сам текст. Свет је текст – гласи омиљена постмодернистичка лозинка.

 Али, за разлику од сликарства и музике, у поезији такве тенденције  нису могле  да добију статус етаблиране уметничке праксе. Песничке књиге са празним страницама, којих је било и код нас, остале су само духовито скретање пажње на себе (ако су биле и то). Протеривање смисла из поезије није могло бити тако радикално као у сликарству, рецимо, јер је медиј у којем се остварује песма – језик, био природна брана тој појави. Најбољи доказ су надреалистички експерименти и њихови одјеци. Од тог нападног и громког оспоравања смисла и афирмације чисте спонтаности и случаја, у поезији није остало ништа. Поезија је била отпорнија пред најездом обесмишљавања, у односу на сликарство, јер је чувала у себи језгро свог исконског  значења – poesisa, стваралаштва. Али, негативан утицај тежње за укидањем смисла, није мимоишао ни њу.

 

6.

Превазилажење ових ограничења, која смо у наслову овог излагања одредили као кризу поезије, није могуће ако естетички и уметнички аспект наведених појава не посматрамо у контексту цивилизацијских и културолошких промена које су донеле последње деценије, на ,,крају историје”. Ако кризу поезије не сагледамо као кризу човека, чиме смо и започели овај текст.

Ако одбрану поезије не разумемо као одбрану човека.

 

 

Из Зборника Филолошки сусрети 1, Карловачка гимназија, 2017.

 

knjige 2

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24 септембра, 2017 in Бабић

 

Ознаке: , , ,

Стеван Раичковић ПРЕД ОСВЕТЉЕНИМ ПРОЗОРИМА ИЛИ САМ ЖИВОТ

У касној ноћи, у испражњеној и готово поспалој непознатој варошици, стојим пред кућом са два осветљена прозора. Чекао сам овај скровити мрак као једну врсту природне и најбезболније одступнице – ако се поколебам у својој замисли. Још нисам поколебан, али се увелико колебам: игла мог расположења – као на некој флуоресцентној бусоли коју у својој тами пратим широко отворених чула – неумољиво се помера ка оном полу који обележава нулту тачку у мојој доскорашњој намери да закуцам на једно од ових осветљених приземних стакала.

Далеко склоњен од велеграда – у којем већ годинама живимо све неприметнији један за другога – проводи своје рано лето у овој кући мој давни, на почетку и нераздвојни, пријатељ, из младости.

У ову планинску варошицу, чији је избор био готово случајан, бануо сам пре неколико дана ради промене ваздуха: месецима нисам успевао да залечим свој најновији бронхитис (у који све чешће и све дуготрајније западам). У дубини, постојао је и други, можда и јачи разлог мог отискивања из велеграда. Али, овај разлог је још увек недефинисан и у самоме мени. Вероватно је то нека скривена и све учесталија потреба за изменом предела, у које бих – бар с неком надом на промену – као некакав кријумчарски товар премештао своју усамљеност, у коју сам последњих година, без моје кривице, такође дубоко забасао.

Јутрос, уз прву кафу, један мештанин, случајни сабеседник за кафанским столом – уз реч по реч –рекао ми је да је мој пријатељ тренутно овде и објаснио где се налази и како ћу препознати његов дом: једина дрвена кућа, у планинском стилу, у уличици повише оне у којој смо седели!

Док минути увелико одмичу, ево ме сада преко пута њених осветљених прозора, на којима се као на два паралелна екрана, са два посебна програма, одвија брза и само мени видљива, наизменична прича: о нашој заједничкој и истој прошлости и раздвојеној и различитој стварности у којој већ одавно живимо.

… Овога тренутка гледам како дубоко заваљени у претрпаном фијакеру, омамљени од алкохола и априлског сунца грабимо кроз топчидерско зеленило. Наши гласови се упорно труде да надјачају ударе коњских копита и буку све заошијанијих точкова.наизменично, настављајући се тачно један на другога, нас двојица изговарамо и наизуст докрајчујемо исту песму – једну од оних које су подједнако утицале на нашу заједничку веру у премоћ поезије над свим и свачим, па и над самим нашим животима.

kawase hasui

Kawase Hasui

Ову слику очас смењује друга, из далеког палићког парка. Налазимо се на суседним клупама увелико захваћених сумраком. И поред мене и поред њега седи по једна мештанка, које смо тек упознали. Стидљиви и невешти, кришом погледујемо једни у друге: проверавамо докле је који пар стигао у својој тек отпочетој љубавној игри – поспешујући тако и сопствену храброст на наизменичним примерима оних који су тренутно смелије и даље одмакли у овој заједничкој ствари која се одвијала на двема поприлично размакнутим клупама…

У мраку, непомичан, стојим пред осветљеним прозорима, лишен сваке сујете и свих лукавстава који би на било који већ опробан или неки нови начин могли и целу ову нејасну и немилу причу да преокрену, бар за длаку, у моју корист.обрнуто од тога, осећам да је мој стари пријатељ – који се засигурно није нашао баш у оваквоме искушењу у каквом се ја сада налазим пред његовим прозорима – у извесној предности нада мном: можда, можда би он ипак закуцао на моје окно? Понављам у себи можда иако у то нимало не верујем. Али, кад се све сабере и одузме, ипак је на његовој страни остала бар још та сићушна, али отворена речца, а у мени су сви путеви до њега, осећам, сасвим затворени.

Обојица смо готово подједнако остарени у животу: тас на којем се ја налазим и онај на коме је мој пријатељ – одавно се већ пред свима налазе у истој равни.

Ја њему ни на чему не завидим, а верујем да би он имао још мање разлога да због било чега позавиди мени.

Ништа, апсолутно се ништа изузетно није никада испречило између мене и мога пријатеља из младости: мало-помало нас је раздвојио сам живот.

… Наши случајни сусрети на улицама велеграда из године у годину дешавали су се све ређе и постајали све краћи. Последњи пут, после најдуже паузе, прошао сам поред свог старог пријатеља правећи се да га нисам ни приметио. Ако и он, то исто, није учинио овом приликом, мора да је тако нешто слично већ обавио, пре мене, рецимо – при нашем претпоследњем сусрету (за који ја и не знам).

Једини човек кога познајем у овој огромној и усамљеној ноћи седи у својој соби иза крхких стакала милиметарске дебљине, која се још увек светле на неколико корачаји од мене… и од моје руке.

Али… она игла на мојој бусоли одавно већ као укочена мирује на самој нули. Изгледа да тај хладни, ирационални механизам побеђује и моју најновију, можда и последњу мисао, готово зов: зар није ово ипак јединствени тренутак и као поручена околност који се више никада и нигде неће овако спојити и поновити?

У том се гаси светлост у прозорима.

Ову чињеницу, не знам ни сам како и зашто, покушавам да преокренем у своју корист.

Онда се полако искрадам тамнијом страном улице и све убрзаније грабим у правцу мог удаљеног хотела, у коме, то знам, већ увелико сви спавају.

Сутрадан, уз прву кафу, почиње у мени да ради једна мисао коју дотад нисам познавао: можда сам се и сувише рано помирио са свим и свачим и пре времена поверовао да се нигде и ни у чему не може више ништа поправити?

Мале прозе, Српска књижевна задруга, 2007

 

ravnoteya stanic

Војо Станић

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 августа, 2017 in Раичковић

 

Ознаке: , , , ,

Маја Стокин АКО ЉУБАВ НИСМО (О поезији Душка Бабића)

      „Уметничка дела су бескрајно усамљена, и понајмање се могу досегнути критиком. Само љубав може да их докучи и држи, само она може да буде праведна према њима. Дајте сваки пут себи и свом осећању за право, насупрот сваком таквом расправљању, приказу, предговору.“ Размишљајући како да представим поезију Душка Бабића, присетила сам се управо ових Рилкеових речи. И чини ми се да је то једини могућ и једини искрен начин – лични доживљај, чији корен је у љубави. Многи су указивали на сличност песничког и религиозног искуства. „Као и религиозно искуство, песничко искуство је одвајање од нас самих, које нам дозвољава да се дубље ујединимо са самом собом.“  Чини ми се да ова Вајенина мисао можда најбоље изражава мој доживљај Бабићеве поезије.

      За Душка Бабића поезија је врста склоништа у једном лепшем свету,  смисленијем и човечнијем.  У његовом погледу огледају се слике детињства (комад хлеба испод сача, чаша воде са извора, мирис проветрене собе), слике завичаја (трепет гора завичајних, лишћар витих бреза, шуме и жита млада у чији се мир у мислима склања из градског метежа). У своје песме он призива слике драгих особа: очеву, која оживљава кроз његов глас; сестрину – налик анђелској, брижну и присутну у  свему што му живот олакшава; слику мајке у црнини и звук њених уздаха ; брата – импулсивног, али добродушног српског солдата. Али слике из детињства не чини човека уметником. Чини га способност да своју (живу?) душу утка у те слике, да оне бљесну у дубинама нашег бића, да осветле наше дубине, да осетимо да је биће уметника и наше – исто биће, да су сва сећања – наша сећања. Јер сви смо ми кругови који се шире око Једног.

За Душка Бабића процес стварања је насушна потреба. „Питајте самог себе у најприснијем часу својих ноћи: морам ли да пишем? Ријте до дна душе тражећи дубок одговор. Па ако би тај одговор гласио потврдно, ако ово озбиљно питање можете да предусретнете снажним и простим морам, онда изграђујте свој живот према тој неминовности” (Р.М. Рилке). Чини ми се да Бабић припада таквим песницима. За њега „песма је постојање” (Р. М. Рилке). У својим стиховима он  покушава да сабере све оно виђено и наслућено, а неизречено током „разливених година и дана”; живот и „надживот”,

       Душко Бабић покушава да, кроз риму, из душиних дубина на површину извуче све оно сушто и судње, тамо скривено. За њега је тренутак ишчекивања сонета тренутак када прижељкује да „душа  окове скине и да прхну крилате риме”, он чека налет плиме  да се отвори  слепи вид”. У своју реч „претопио” је и несвесно уткао утицаје Тадића, Попе, Дучића, Миљковића, Настасијевића, Црњанског, али и Филипа Вишњића. Ушао је у његове песме и глас Светог Јефрема Сирина. Форма је нешто што песник негује и воли, али чему не робује. Стиче се утисак да се она наметне спонтано, али исто тако и нестане и ослободи мисли стега.

         Да би човек писао, па и читао поезију, нужно је да се загледа у себе самог, често и над своје провалије и поноре, ризикујући да се у њих утопи и у њима изгуби. Па ипак, иако се може стићи и до неповрата, Бабић осећа и наслућује, попут Настасијевића, да је „дубље дно души но страдáњу“. Силазећи у своје неосветљене подруме, песник се суочава са свим што се у њему годинама сабирало и таложило , копа по својим успоменама. Његови су записи често ноћни, где се, као кроз левак, у песникову душу сливају  дневне импресије. „Када ноћ кроз жиле бризне”, он се сав „у дивљу снагу заошија.” Тада „хиљаде чула лепрша”.  „Зидови зуре право у кости”, осећа се јаче сваки покрет и „сваки звук заболи.” „Поганци и луде играју жмурке са ђаволом насмејаним.” Песник „ноћу гори” и рве се са пустахијама, учевијестима, факирфукарама, са собом клонулим, са свим што упразно звечи и звони, са утварама и демонским силама. Са собом. Не мири се са злом, њега свакодневно среће, раскринкава, разобличава по улицама, трговима, сутеренима, пијацама, испред дућана, у библиотеци, говори његовим језиком, слика нам га до детаља. Наказно лице греховног живота ипак није засењено пред боголиким, за којим Бабић трага без престанка и које, умивајући га непрестано изнутра, на крају  исијава из целине његових песама.

        Бабића  доживљавам као неуморног трагаоца за смислом.  Не изненађује, стога,  што се књига његових изабраних песама завршава  циклусом  религиозних химни, у којима се слави светлост, љубав и Бог. Често се ови мотиви могу доживети и као синоними, када песник каже: „Сини, још једном, о Господе“. Духовно искуство којим је прожета збирка Умити се, сузама песник не препричава. Он га заступа и поново проживљава. Из нашег песника често проговара напон хришћанске религиозности, и он каже:  „Благосиљај, душо моја, Господа, јер су дани твоји у његовој руци. Јер другог добра не знаш“ (Д. Бабић). Он покушава да спозна неваљалства своја, бежи од лукавства и гордости. Срцем Господа призива, „да му се покаже у тминама и умије га сузама док није касно, док га  не преда кнезу таме, заувек”. „Цело је његово биће крст”, рекла би песникиња  Марија Јефтимијевић. Бабић каже: „Још стојим кобно недовршен над понорима зјапећих дана, и себи мучан и замршен, сав од рана и обмана.“ Битно је да човек пронађе „страсну меру у распећу“ (М. Јефтимијевић) између земаљског и божанског , и мир у дому саграђеном у властитој души. По њему, човек се рађа и препорађа у плакању, које је и молитва и химна, и горчина и сладост. Песник тај христолики живот открива, такву светлост и љубав бира и тежи јој као суштини свог постојања.

         У најновијим песмама, објављеним у књижевним листовима и часописима, поред духовне, упознајемо и једну другу страну песникове личности, ону коју пажљиви читалац наслућује – чулну, емотивну. У сонету Позне несанице песник је поново трагалац за смислом, али се чини да га овде  открива – у љубави према жени, чега раније код њега није било. Жена  је та која га „из зора и звезда греје на блатњавом путу“, она „зове срце у преступни лет“,  узрок је његових позних несаница, али је и „пронела бакље кроз подруме доње“ и „свему разлог дала“. За песника је важно само оно што су огрејале „људског срца свете ватре“.  На крају свог „мутног санка“ и „пролазне жизни“ песник закључује: „Уистину сазнао си, само срцем што си знао“ и: „Живи само то што отка она луда плетисанка“. Све остало су лагарије, прах и пепео. Сонет Ако љубав нисмо превазилази оквире обичне љубавне песме. Својој земаљској љубави Бабић даје и  виши, метафизички смисао и прихвата љубав као дар од Господа. То је дубока песма о људској души која чезне за љубављу и у вечности, упркос болу. Његов идеал је изражен у стиховима: „Волети: верно, слепо, неразумно, До задњег часа. И тамо, постхумно!“ Стога можемо закључити да љубав за песника представља  „радост, али и начин да се доживи дубина и пуноћа егзистенције“, како би рекао Љубомир Симовић.

       У једном од својих интервјуа Душко Бабић наглашава да је његова књига сведок једног дубљег скривеног човека, који се не види у метежу свакодневља. И пита се јесу ли таква сведочанства икоме потребна. Већини, можда и нису. Али, потребна су оној „огромној мањини”, о којој говори велики песник Октавио Паз. У којој хоћу да видим и себе.

 „Читање једне песме никад се не завршава. Наставља се сваки пут када с њом дођемо у тајни додир”, она  „наставља да  спава у нама, као непрекидна бременитост, која се прекида у тренутку доношења плода, у тренутку тајног додира” (Вајена). Песме Душка Бабића увериле су ме у то. Њихова енергија помаже читаоцу да се уздиже, да оплођује наду, да учи како „у страшној муци постојати“.  Кад треба у црнилу видети светло, мржњу гасити љубављу,  кад треба бити Човек.

         Усуђујем  да   поезију нашег песника доведем у везу са  оним  што је Љубомир Симовић рекао за поезију једног од Бабићевих великих узора, Момчила Настасијевића: „(…) његову песничку књигу не видим на полици или писаћем столу историчара, теоретичара, или неког другог професионалног љубитеља књижевности, него у коферу прогнаника, крај јастука тешког болесника, или на столу крај робијашке порције – где и јесте право место за књигу песама.“

 

СИЗИФ,  Часопис за књижевност и културу, март – април 2017, Краљево.

andrej remnjov

Андреј Ремњов

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 7 маја, 2017 in Стокин

 

Ознаке: , , , , , , ,