„Јесте ли кад мислили на приче које нико не зна, на
догађаје који су закопани, најпре у ћутању па затим у
потпуном забораву? — Јер, истина је да људи воле и желе
много да говоре, али је извесно да понекад могу и
морају да ћуте.
Најлепше и најстрашније ствари ипак нису никад казане.“
Иво Андрић, Знакови поред пута
Има мало психолошки, тачније дубинско-психолошки релевантних података да би се могао направити психолошки портрет, а не тек скица за дубинско-психолошки портрет Ленке Дунђерски, чији је живот био прекривен велом тајни. То се посебно односи на њен емоционални однос према Лази Костићу, као и њен изненадни и мистериозни одлазак са овог света, и то баш на дан њеног рођендана. То, наравно, не мора да је сасвим без смисла и значаја, па чак и ако то назовемо „случајношћу“, како означавамо све оно чему не можемо или не желимо да нађемо узрок. Јер, напуштање тела баш на рођендан може поседовати, у најширем смислу, симболику „поновног рађања“, у које је, као што смо видели, дубоко веровао Лаза Костић, будући да „воскресење не бива без смрти“ (Његош).
….
Можемо се питати да ли је Ленка Дунђерски била онаква каквом ју је Лаза Костић видео у својим сновима и опевао у песми Santa Maria della Salute? Свакако да није! Али оно што је сигурно, јесте да је она поседовала таква својства личности без којих унутрашња Анима Лазе Костића никада не би могла да буде покренута и пројектована. Зато можемо рећи да је Ленка Дунђерски, сходно специфичним својствима своје личности, послужила Лази Костићу, с једне стране, као носилац пројекције његове унутрашње Аниме и, са друге стране, као „окидач“ или покретач те исте Аниме, која је негде духовно живела у њему и пре сусрета са Ленком. Уосталом, било је толико жена које је Лаза Костић срео пре Ленке Дунђерски,а ниједна од њих није са таквим интензитетом, дубином и квалитетом уоквирила његову унутрашњу Аниму, као што је то учинила Ленка Дунђерски.
Отуда можемо рећи да је пројекција унутрашње Аниме Лазе Костића и довела до његове заљубљености, али заљубљености у један део сопствене личности, јер Ленка је послужила само као носилац те пројекције, без које се, међутим, та и таква заљубљеност никада не би могла појавити. Стога је морамо посматрати као саставни и неопходни део те заљубљености.
И Лаза Костић сасвим јасно указује на то да се не може и не сме поистовећивати жена од „крви и меса“ са унутрашњом архетипском Анимом, па у том смислу каже: „Није песников идеал о жени у живом створу од мајке рођеном, већ у његовој души, у његовој замисли о најлепшој, најбољој жени или девојци. (…) Она је жива и пролазна, променљива, може је се човек и сит нагледати и наљубити, може на њу огуглати. Али ова душевна самониклица остаје вечита (подвукао И.Н.). То важи не само за Ленку Дунђерски, већ за све жене које су објект нечије заљубљености, укључујући ту и Дантеову Беатриче и Петраркину Лауру, на пример.
Заправо, та душевна самониклица је унутрашња, архетипска Анима, коју је Лаза Костић пројектовао на Ленку, које се никад није „сит нагледао и наљубио“ и никад није на њу „огуглао“, што показују његови снови, који јасно говоре да је Ленка у њима била симбол његове архетипске Аниме, па је стога и тумачена на архетипском нивоу. У противном, Лаза Костић би брзо „огуглао“, чак и у својим сновима, на Ленку Дунђерски, поготову да којим случајем она није умрла, што би неминовно, кат-тад довело до повлачења пројекције његове Аниме. То би се десило упркос чињеници да је Ленка била веома погодан носилац његових пројекција, јер то и такво повлачење представља један сасвим нормалан процес. Овако је његово несвесно непрекидно настојало да, што је више могуће, изједначи унутрашњу слику архетипске Аниме са сликом спољашње Аниме, односно мртве Ленке Дунђерски.
Сада ћу покушaти да покажем која су својства личности или, јунговски речено, који су „структурни облици женског“ Ленке Дунђерски омогућили тако интензивно активирање и пројектовање унутрашње Аниме Лазе Костића. (…) Тако ћемо преко „структурног облика женског“ Ленке Дунђерски моћи, једним делом, индиректно закључити и о унутрашњој Аними Лазе Костића, и обратно, будући да се они налазе у динамичком и дијалектичком односу.
Веома употребљив материјал за дубинско-психолошки портрет Ленке Дунђерски, односно за скицу тог портрета, налазимо у Дневнику снова Лазе Костића и у његовим двама песмама: Госпођици Л.Д. у споменицу и Santa Maria della Salute, као и у раду Младена Лесковца о Ленки Дунђерски,(37) који о њој даје брижљиво прикупљене и веома драгоцене податке.
Лесковац, између осталог пише: „Да је којим случајем данас још жива – што не би било сасвим немогуће – Јелена-Ленка Дунђерски, која је надахнула Лазу Костића да напише две дивне песме, знамените у српској књижевности, била би старица у деведесетој години. Ње међутим већ давно нема, пошто је умрла у својој двадесет петој години, изненада, после боловања, 8. новембра 1895. године, од тифусне грознице, у Бечу. Данас, безмало шездесет пет година после њене смрти, тешко је о тој чудној и лепој девојци – ипак, не лепотици – дати било каквих пресудно нових података: од оних који су је знали интимно, а не само на растојању, једва да има икога живот. У породици Дунђерски памти се о њој данас још оволико. Њена нагла и трагична смрт дубоко и задуго потресла је све у кући којој је она била мезимица и љубимица. Добила је врло лепо образовање, свршивши прво женски лицеј тзв. Енглеских госпођица у Будимпешти, а потом је била у једном вишем женском васпитном заводу у Бечу. Знала је добро немачки, француски и мађарски; много је читала; свирала је клавир (музицирала је са својом пријатељицом пок. Вдом Вулко-Варађанин) и лепо певала; одлазила радо на концерте, у позориште и на забаве (српске); много путовала (Париз, Беч, Пешта, Карлсбад); спортовала (одлична јахачица, кучирање). Сви који су је знали или слушали о њој једнодушно говоре како је била плавих очију, висока и елегантна, лепа и добра срца, умиљата и према свима предусретљива. Стара собарица у породици Дунђерски, 94-годишња Вероника Молнар, Мађарица, која је Ленку знала онако како собарица може знати своју господарицу (реч је о давно-прошлим временима) и живо је се сећа још и данас, казује о њој да је сва послуга у кући Ленку изузетно и необично волела, јер није била ни најмање горда но увек природна, увиђавна и дарежљива, и да никада није пропуштала да сиромашне и потребите помогне нашироко и награди богато.“
Сва ова својства личности, као и образовање и знање које је поседовала Ленка Дунђерски, а који би и за данашње време, после више од једног столећа, били фасцинантни, нису могла а да не пробуде унутрашњу Аниму Лазе Костића. Ово се не види само из његове прве песме посвећене Ленки Дунђерски, Госпођици Л.Д. у споменицу, већ, с једне стране, и из његове последење песме Santa Maria della Salute и, са друге стране, из његовог Дневника снова, који је, као што смо видели, показао не само да је Лаза Костић био заљубљен у Ленку већ и да је Ленка била заљубљена у њега, препознајући сличности између његове Аниме и Аниме свог оца, чија је она била мезимица и љубимица. И више од тога: видели смо да нам је тај Дневник подарио оно чега нису били свесни ни Лаза Костић и Ленка, с обзиром на чињеницу да су управо снови специфичан израз несвесног.
……
Ен Белфорд Уланов у свом раду Архетипови женског истиче да се женски начин бивствовања испољава у људској историји у различитим архетипским облицима. Управо ти „изворни архетипски облици женског описани су у митовима и легендама свих култура током читаве историје, као што су, на пример, стално препричаване приче о принцези, девици, мудрој жени, вештици итд. У свакодневном говору, описујући жене које знамо или о којима нешто знамо, често им приписујемо карактерна обележја несвесни да се користимо архетипским ликовима. (…) Арехтипски облици женског описују одређене основне начине на које неко може каналисати своје женске нагоне…. (…) Они, такође, указују на одређни тип жене или тип Анима личности, какву мушкарац може да развије. (…) На пример, ако би се за неку жену рекло да је ‘мајчкински тип’, тиме би се описала њена главна и уобичајена усмереност према материнству, а не би се сажела њена целокупна личност. Материнство и све што оно подразумева били би главни извор и снага њеног идентитета, али ово никако не би значило да она нема и других способности“ (39)
Тони Волф је скицирала четири структурна облика женског и назвала их: мајка, хетера, амазонка и посредница (медијум), који се могу односити како на мушкарчеву Аниму тако и на архетипску основу женског идентитета. Јер, оно што научимо о структурним облицима женског, на начин на који се они могу испољавати у мушкарчевој Анимми, од великог је значаја у било ком покушају разумевања мушакарца. Доминантни структурни облик женског код Ленке Дунђерски може нам помоћи да боље разумемо унутрашњу Аниму Лазе Костића, јер се са њом налази у веома блиској вези. То, наравно, важи и обратно.
Иако свака жена потенцијално поседује сва четири структурна облика, ипак су јој један или евентуално два приступачнији него остали, постајући на тај начин њен образац функционалног прилагођавања. На основу изложених својстава личности, Ленку Дунђерски можемо сврстати примарно у тип хетере, коју, према Ен Белфорд Уланов, карактеришу следећа својства:
Структура хетере, образоване и слободне жене, „ствара тип личности који Јунг назива puella aeterna, „татина ћерка“, која је поистовећена са Анимом свога оца. У сваком случају владајући архетип је архетип Великог Оца. У свом позитивном испољавању, тај тип буди и подстиче особен субјективан психолошки живот у њој самој и у другима, изражавајући осећање личне вредности независно од колективних узора, вредности која може да подстакне нешто што је врло близу целокупном остварењу личности. За њу је љубав сама себи циљ, а не нешто што је подређено породици и друштвеним обрасцима.
„У свом позитивном виду, овај тип констелише лични идентитет усредиштен око вредности индивидуалних односа и остварења личности, што се за јунговце симболички исказује представама као што су свештеница (посвећена служењу љубави), богиње љубави, хијеродулије, те представом жене која надахњује мушкарца да учини горостасне подвиге“, или да створи велико дело.
У негативном виду, лични идентитет хетере симболизује представа „вечите кћери која обожава свог оца, жртвујући лични развој посвећености ‘другом’. Њена негативна дејства могу се, такође, испољити тиме што себе или мушкарца може да одмами од колективне одговорности и прилагођавања реалности, што се симболише представама нимфе, заводнице, блуднице или вештице.
Хетерин однос према мушкарцу подстиче и потпомоаже његове личне интересе, његове склоности, чак и његове проблеме, утичући тако на његову сеновиту страну личности и субјективну страну његове Аниме“ (43)
За хетеру, у складу са законом односа међу половима, сексуалност може бити посве неодговарајућа; за њу, најчешће, „сексуалност није основа на којој се гради веза, већ се она може обликовати и исказати када се (по речима Тони Волф) ‘досегне одређена дубина и психичка постојаност и када може … представљати психички еквивалент сигурности коју пружа брак’. (44)
Анимус хтере, узимајући на себе обличје хероја, служи као компензација њеној спољашњој оријентацији puelle aeterna(e) и унутрашњој владавини Великог Оца. У свом позитивном испољавању, херој спасава девојку од њене вечне посвећености оцу – која се исказује њеним односом с мушкарцем – наводећи је, уместо тога, на много равноправнији однос између мушког и женског партнера. Херој од девојке ствара жену и подстиче је да у себе укључи своје властите духовне способности. (…) Девојачка кроткост хтере често се смењује са самовољношћу и нагонима за моћи“. (46)
Тип хтере, који, као што смо видели, добрим делом обухвата оно што је дубинско-психолошки била Ленка Дунђерски, допунићу једним другим јунговским приступом жени и њеној психологији, по којем на жену утичу унутрашње силе или архетипови које персонификују грчке богиње, као невидљиве силе које обликују њихово понашање и утичу на њихова осећања.
Ерих Нојман, свакако један од најзначајнијих, најкреативнијих и најпродуктивнијих Јунгових ученика, у својој књизи Амор и Психа подвргао је дубинско-психолошкој интерпретацији ту познату Апулејеву бајку, која се граничи са митом, ако прилог психолошком развоју и разумевању женског. Овим је дата основа за сагледавање везе иземђу образаца у бајкама и митовим и женске психологије, јер бајке и митови представљају богато врело психолошких, тачније дубинско-психолошких увида, будући да у себи садрже дубоке и универзалне истине. Отуда се и користе у јунговској психологији, као моћно средство када се жели сазнати нешто више и дубље о одређеној проблематици и њеном решавању. Јер, бајке и митови се баве оним проблемима који су од општег значаја и важе за све људе, пошто говоре о стварима које се тичу свих нас. Ово, наравно, важи и за сагледавање психологије жене, а тиме и дубинске психологије Ленке Дунђерски.
По узору на Ериха Ноојмана, Џин Шинода Болен, јунговски психотерапеут, у својој књизи Богиње у свакој жени, која је и код нас недавно преведена, (47) представила је архетипове који се налазе у психи сваке жене, а персонификовани су корз седам грчких богиња:
Артемида, богиња лова и месеца, персонификује независни, ка достигнућу усмерен дух жене.
Атена, богиња мудрости и заната, представља рационалну, самоуверену и самосталну жену, коју води глава а не срце.
Хестија, богиња огњишта, оличава стрпљиву и постојану жену, која налази уточиште у осами и одише осећањем недирнутости и целовитости.
Хера, богиња брака, симболизује жену којој су њене улоге професионалца и мајке од другоразредне важности у односу на њен првенствени циљ – налажење мужа и удају.
Деметра, богиња жита и матерински архетип, представља нагон жене да обезбеди физичку и духовну храну за своју децу.
Персефона, царица и господарица подземља, изражава склоност жене да се покори, да отрпи, као и потребу да удовољи и да је дуги желе.
Афродита, богиња љубави и лепоте, која руководи женским уживањима у љубави и лепоти, сексуалности и чулности, приморавајући жену да изврши и своју креативну и своју прокреативну функцију.
Сва горе наведена својства богиња мање или више се налазе у свакој жени, а слично је и са типологијом Тони Волф, која је, као што смо видели, скицирала четири структурна облика женског. Тако се једна или две од богиња налазе у првом плану и одражавају оно што примрано, дубинско-психолошки карактерише једну жену у једном њеном животном периоду.
Према горе изложеној типологији, Ленку Дунђерски бисмо могли сврстати у онај тип жене код које се у првом плану налази Атена, а у другом или трећем Афродита, тако да у њој имамо динамичку мешавину Атене и Афродите. Јер, свака жена која се заљуби у некога који је заљубљен у њу персонификује архетип Афродите. Међутим, када је Афордита присутна као главни архетип у личности жене онда се жена често и лако заљубљује. То није био случај с Ленком Дунђерски, јер је њен главни и владајући архетип била Атена, која сходно свом архетипу „очеве кћери“ представља жену која је по својој природи наклоњена моћним мушкарцима са угледом, који се уклапају у архетип патријархалног оца, какав је, ван сваке сумње, био отац Ленке Дунђерски. Атена предодређује жену ка заснивању менторских веза са интелектуално јаким мушкарцима са којима има заједничка интересовања и сличан поглед на свет, као што је то био случај са Лазом Костић и Ленком Дунђерски, који су једно другом импоновали и по свом знању и по свом образовању.
Да би Атена била у свом елементу мора имати оца Зевса који је обожава, јер то поспешује њен унутрашњи развој. Сходно томе, по узору на свог моћног оца, Атена бира примарно интелектуално моћног мушкарца, будући да она највећим делом живи у свом интелекту и није везана за своје тело, а тиме ни за сексуалснот.
Сходно свему до сада изложеном, можемо рећи, с једне стране, да скицу за дубинско-психолошки портрет Ленке Дунђерски сачињавају својства личности карактеристична за: хетеру, Атену и Афродиту, с тим што Атена у односу на Афродиту представља владајући архетип и, са друге стране, да нам скица за дубинско-психолошки портрет Ленке Дунђерски не помаже само да боље психлошки схватимо Ленку, већ и њен однос према Лази Костићу, као и однос Лазе Костића према њој. Све то је свој прави и пуни израз нашло у његовом Денвнику снова, као и у песми Santa Maria della Salute, која је највећим делом и произашла из њега.
Треба, међутим, истаћи да хетера, Атена и Афродита нису биле присутне само у Ленки Дунђерски, већ и у унутрашњој Аними Лазе Костића, јер у противном никада не би могло доћи до њихове пројекције и опседнутости Лазе Костића Ленком. Јер, мушкарац се заљубљује у ону жену која највише одговара његовој унутрашњој Аними, а што је та сличност већа и дубља утолико је и заљубљеност већа, дубља и снажнија. Интензивна опседнутост Лазе Костића Ленком Дунђерски била је условљена и чињеницом да је она била мртва, јер несвесно, као што је речено, настоји да унутрашњу слику Аниме што више изједначи са спољашњом сликом. Ово је увек лакше са мртвом, него са живом Анимом, пошто у првом случају Анима буквално представља пројектовано платно које је веома погодан носилац пројекције.
И на крају: проклетство о коме поетски надахнуто говори Исидора Секулић, „да ништа вољено не може остати“, од „птице која пролети, светла као распрснута звезда, па је никада више нема“, до „лептира, шареног као да је кроз дуго пролетео, па га више нема“, на срећу и Лазе Костића и наше књижевности, заобишло је његова нуминозна осећања према Ленки Дунђерски, захваљујући у првом реду сличности њихових архетипских структура, које су се као у некој алхемијској процедури сјединиле и довеле до двојног јединства – које и данас траје.
Иван Настовић, АНИМА ЛАЗЕ КОСТИЋА, (одломак, поглавље „Скица за дубинско-психолошки портрет Ленке Дунђерски, стр. 143-154), Прометеј, Нови Сад, 2017
https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2017/12/12/%d0%b8%d0%b2%d0%b0%d0%bd-%d0%bd%d0%b0%d1%81%d1%82%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b-%d1%81%d0%ba%d0%b8%d1%86%d0%b0-%d0%b7%d0%b0-%d0%bf%d0%be%d1%80%d1%82%d1%80%d0%b5%d1%82-%d0%bb%d0%b5%d0%bd%d0%ba%d0%b5-%d0%b4/
препознавања 