RSS

Архиве ознака: Жарко Видовић

Жарко Видовић НЕМА ЗАВИЧАЈА ДОК НАРОД НЕ НАЂЕ САМОГ СЕБЕ

***

„Веза са својим тлом, она веза која народ чини народом, духовном заједницом, није веза економска, него духовна. Она се изражава у обредима, међу којима су најважнији: поштовање гробова предака и посвећивање деце духовима тих предака. Кад оставља гробове предака, народ нестаје. То опажа и Милош Црњански у Сеобама. Обреди су онај битни израз везаности чланова у једну народну заједницу. Смисао за обреде је смисао за заједницу. У обредима се заједница чува као континуитет, као веза унука са дедовима. Тако је у архајском времену из којег и Словени долазе на Балкан. Заблуда романтичарске епохе је да су Словени могли са собом донети у нове пределе старе словенске обичаје и богове. Они су дошли ИЗГУБЉЕНИ, тражећи не само нов завичај, него саме себе, јер нема завичаја док народ не нађе самог себе! Ту где је нашао самог себе јест простор, ТОПОС нове самосвести, те је по тој самосвести могао и тај топос да се преобрази у завичај. Кад је реч о човеку, одлучујући је ЧОВЕК, а не место. Народ који живи у УТОПИЈИ, не само да нема завичаја, него се распада, нестаје, сем ако је та УТОПИЈА схваћена као духовна заједница чији опстанак не зависи од места. Али тада је реч о вери која више нема карактер старе, архајске, магијске, за одређено место везане вере, него о вери која је УНИВЕРЗАЛНА: као вера Мојсијева, вера Христова, вера Мухамедова (да се ограничимо на саму Европу и медитерански басен). Ту је УТОПИЈА нађена као заједница која више неће да буде земаљска (обредима везаним уз одређено тло), него хоће – па ако успе! – да буде НЕБЕСКА, независна од конкретног тла. Народ који се сели – мора нестати ако не прими овакву, нову, универзалну веру! Већ сам тај страх од нестанка – не од нестанка „моје“ личности, него од нестанка ЗАЈЕДНИЦЕ којој припадам – тај страх од ТАКВЕ смрти (не од „моје“ личне) гони човека у наручје НОВОЈ вери!“

 

ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЕТ У НОВОМ ВЕКУ

 

дечани

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 јула, 2020 in Видовић

 

Ознаке:

Жарко Видовић УМЕТНОСТ

„Уметност није уметничко дело. Она није ни избор ни свеукупност свих дела која, до данас створена, постоје.

Уметност је сам п р о ц е с који ми, немајући бољег израза, називамо   с т в а р а –    њ е м уметничког дела и доживљавања дела. Оно што називамо „уметничким делом“ јесте само траг, израз, документ уметности. Сама уметност траје колико и стварање дела. Дело, затим, постоји и даље, као и свака друга /неуметничка/ ствар. Али, нас оно подсећа на процес који се одигравао у човеку. По томе што се сећамо тога процес, што нас дело подсећа на процес /на уметност/ – називамо дело уметничким.

Уметност је, међутим, не само у ствараоцу дела него и у ономе који дело доживљава. Процес доживљавања дела је, такође, уметност. Кад кажемо да је дело лепо, а при томе остајемо хладни и одсутни, онда је у тим речима садржано само сећање на уметност /на доживљај/.

Уметност, дакле, није никаква постојећа ствар, нити икакав догађај изван човека, него је она моменат једног нарочитог стања човековог духа. То стање називамо уметност или доживљај.

Дело је с тим стањем повезано зато што из таквог стања настаје. Пошто дело није само по себи уметност, него је из уметности /доживљаја/,  а само уживаоцу оно опет постаје уметност, то се оно зове дело уметности или „уметничко дело“. Изван тога доживљаја оно је ствар.“

 

Из књиге УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, Загреб 1966/67 – Београд 2019.

inspiracija 3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 марта, 2020 in Видовић, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Жарко Видовић ТЕХНИКА И ЗАНАТ У УМЕТНОСТИ

„Да би човеку била могућа уметност, неопходно је такво техничко образовање /или техничка вештина/, да се приликом стварања не мора мислити на техничке проблеме, као што је за савршену вожњу скијама неопходно усвојити технику држања на скијама до те мере, да скијаш не мора мислити на своје покрете. Свака уметност има своју посебну технику /или посебан занат, посебан „језик“ изражавања/.

Појмом технике обухватамо, међутим, многе противречне ствари и појаве: алат /посебан за сваку уметност/, материјал који обрађује сваки уметник /посебан за сваку уметност/, модел који се, евентуално, репродукује или описује /посебан за сваку уметност/ и знање потребно за репродукцију /опис/ модела. Но, да би техника постојала, мора постојати техничко биће, тј. човек који тим елементима технике уме да влада и који, помоћу алата, материјала или модела, може да начини све што хоће. Мора, дакле, да постоји мајстор, који од „сировине“ /материјала/ може сваки модел /тј. „природу“/ да репродукује. Но, техником то можемо назвати тек кад мајстор може да репродукује модел без двоумљења  и колебања, сигурно, чак и кад је при раду одсутног духа и кад мисли на нешто друго, а не на модел, алат и материјал. Дакле, права техника делује код мајстора аутоматски!

Но, баш због тога /нужног/ аутоматизма техника није уметност, те ни мајстор, техничко биће, није још уметник. Он је само техничар, занатлија! Без духа и без печата доживљаја, без печата личности у његовој творевини.

Али историју технике – па ни историју технике сликарске, скулпторске, градитељске, плесне, музичке, говорне /знање језика и имена за сваки појам и сваку ствар/ – не смемо бркати са историјом одговарајуће уметности, јер уметност није техника. Ни највећи уметник није увек уметник, мада је увек мајстор. Техника се може стећи напором воље, а уметност се никада не изазива напором воље. Уметност је спонтана те се, као ни доживљај, не изазива вољом.“

 

Из књиге УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, загреб 1966/67 – Београд 2019.

 

inspiracija 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 марта, 2020 in Видовић, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Жарко Видовић ОСНОВНИ КРИТЕРИЈУМ ЗА ПРОЦЕНУ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА

Основни критериј за процену књижевних дела је историјска свест (осећање историје као континуитета којим је превладана пролазност, тј. време). Јер ко не осећа историју (трајност заједнице), нема чуло ни за трајну вредност дела, те подлеже дневној политици, тренутним утисцима и пролазним мерилима.

Књижевни „критичар“ може да буде на висини – потребној за оцењивање уметности – само историјском свешћу.

Јер историја је континуитет изнад времена, а осећање тога континуитета (тј. садашњости и присуства прошлих појава и ликова) јесте трансценденција, превазилажење самог себе, уздигнутост у сферу у којој једино и можемо имати слух за уметност (која је такође у сфери трансценденције, над-битија, изнад бића индивидуе).

А шта може „истражни судија“, истражитељ уметности? Може да изучава Зло (свет-биће-грех), чак научно, јер је та истина (истина битија) услов и увод за над-битије, услов за трансценденцију, за веру као историјску свест и националну самосвест.

Утопија је лаж којом је човек заведен кад избегава истину битија (самоспознају), кад се задовољава метафизиком (да је „Битије = Мишљење“).

Роман је историографија, „историја“ супротна метафизичкој и (,,без-смисленој“) фактографској историографији.

Метафизика поставља као највишу вредност државу. А како она, у складу с појмом човека (без искуства и свести личности), може да има интенцију само на „човечанство“, као „целину“ (магијско искуство света!), то се (метафизичка) држава – поистовећена с нацијом као метафизичком заједницом („рационално = реално“) – претвара у империју, тј. у државу с тенденцијом и суштином империје.

Роман је окренут личности: лицу, живој души (живој осећањем, доживљајем). Зато је окренут искуству трансценденције. А трансценденција се јавља као духовна заједница, жива само у личном осећању.

Роман као уметност и историја као континуитет (могућ само у трансценденцији, у осећању личности, срећу се и прожимају, тако да је природно што је роман, као и поезија, националног карактера. (Нација је заједница историјске свести која не зависи од смрти, реалности, времена и државе.)

Роман се пише историјском свешћу, а свест је могућа само као феномен осећања (а не мишљења): кога (оно што) не осећамо, о њему (о томе) не можемо имати ни свест.

…………………………………………………………………………………….

… Данашњи роман се „мења“ … Мења му се фабула. Она се из спољашњег догађања (панораме) преображава у унутрашње: у „стање свести”, „стање свести“ пишчеве, па и главног јунака који ништа не чини, него само „посматра“ (као и сам писац!),тако да се он јавља као свест. Само, о чему, о себи самом или о историји? И о једном и о другом. Јер нема свести о историји без претходног догађања „стања свести“ (уздизања индивидуе у личност или напора човека да у томе уздизању савлада отпор приземља и тежу индивидуе, приземља индивидуализма). Јунак модерног романа мисли, дакле, о својој индивидуи као нечем објективно датом и реалном, уместо да (као класични) мисли у свету и о њему, свом, човековом свету. Да ли је онда ту могућа спонтаност (тј. истина осећања) ако нема поистовећивања? Јер кад мислимо „о“ нечему, ми се с тим не поистовећујемо.

Но, ако се мења романиз панораме у „стање свести“ то не значи да се мења задатак критичара (и жирија!).

Критичар мора и данас, и после свега, и увек да буде у стању да што краће преприча роман, да би се (из тога ,,препричавања“) видело како схвата суштину и поруку.

То може да се види само из начина како препричава. Зато је „критичар“ назив који заводи: читалац (квалификован и понесен, са задатком или мисијом да пише о роману, да га ,,оцени“) мора да буде читалац-аматер, способан и моћан да суштину романа прикаже (што краћим) препричавањем, да је интерпретира као глумац-писац! (Амерички „ридерс-дајџест“,„сварено читање“ показује да Американци не схватају ни суштину ни класику).

Тајна и драж романа је у томе што се ни међу милионима читалаца не могу наћи двојица који ће роман препричати на исти начин. (Тако је Бодлер, као ликовни критичар, сваку слику – препевао!)

Баш у томе је вредност романа што роман чува и подстиче и личиост читаоца, док је „критичари“ уништавају тражећи „универзалне вредности (естетске, књижевно-научне, метафизичке, итд.) – „преводећи“ уметност на неки „универзални“ облик исказа, на философију, као тобоже „вишу“ сферу мишљења.

Интерпретација романа је препричавање: као и глума према драмском тексту: једина аутентична интерпретација. А философија (од времена барока, гушењем ренесансе) формулише естетику („науку о књижевности“) као империјално (папско, итд.) сузбијање личности (писца и читаоца).

Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА, (одломак, стр. 5-6 и 16-17)

преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com

 

knjige 3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 јануара, 2020 in Видовић

 

Ознаке:

Жарко Видовић КУЛТ ЈУНАШТВА И ЈУНАШТВО МИСЛИ

Култ јунаштва је сматран основним покретачем историје. Хегел сматра да су оснивачи државе хероји, те да је самом Уму који хоће државу потребан херој и култ хероизма. У држави се он подређује држави као средство циљу.Човек тежи извесности (знању, апсолутном знању) из страха који је изазван неизвесношћу. Страх је покретач спознаје и историје, он је чак – од времена филозофије егзистенције – доживео да буде слављен као позитиван, градитељски елемент. Он је филозофска врлина! Страх одузима човеку способност да буде личност – како то уочавају и Платон, и платонизам, и монашко подвижништво, и Лествица Светог Јована Лествичника, и Његош (који каже: „Страх животу каља образ често!”). У филозофији егзистенције страх је, напротив, основна филозофска врлина; оно што је у Платона било дивљење битију (осећање пуноће), то је у филозофији егзистенције (и њеном тумачењу вере) СТРАХ (који је осећање лишености, а не пуноће битија!).

Ово је необично значајна тема на коју сада само подсећамо, како би нам јаснија била свест о разлици између култа јунаштва и култа подвижничког, а и свест о лику Владике Данила!

Вук Мићуновић се не боји смрти. Увек се јунаци хвале како се не боје смрти: неустрашиви су и ништа им није умрети, чине то врло лако. Али јунаштво и није лек од „смртног страха” (страха од смрти), него од страха од НЕМОЋИ. Јунак неће вечити живот или бесмртност. (И Ахил одлази међу сенке, међу мртве, у Невид, у Ад!) Јунак хоће МОЋ. Он се не боји смрти, него НЕМОЋИ. Јунаштвом се не лечи страх од смрти, него страх од НЕМОЋИ. Ако јунаку запретите смрћу, нисте му запретили правом опасношћу од које би се уплашио. Треба му запретити немоћу – па ће се онда открити суштина јунаштва и његове личности. Тада ће да пузи исто онако како ће да пузи кукавица (човек који се боји смрти) кад му запретите смрћу!

Јунаштво је ВОЉА ЗА МОЋ. Вук Мићуновић је јунак, јер се не боји смрти, него немоћи. Он хоће свет као средство моћи и атмосферу (структуру, организам итд.) његове моћи. Ево како Вук Мићуновић изражава свој „ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ” страх који је страх од немоћи, у овом случају приказан конкретно као страх од старости:

Куд ћеш више бруке од старости?
Ноге клону, а очи издају.
Узблути се мозак у тиквини,
Пођетињи чело намрштено;
Грдне јаме нагрдиле лице,
Мутне очи утекле у главу;
Смрт се ГАДНО испод чела смије
Како жаба испод своје коре! (ГВ, 998–1005)

У тој човековој немоћи смрт је гадна, гадно се смије, док у младости смрт није гадна, него „ЛЕПА”, исто онако како и Наполеон то каже у Рату и миру кад посматра палог Андреја Болконског (мислећи да је Болконски мртав), кад обилази бојно поље после Аустерлица! Ево, овде то каже и Вук Мићуновић (чиме Његош изражава светлу страну суштине култа јунаштва):

Што су момци прсих ватренијех,
У којима срца претуцају
Крв уждену ПЛАМЕНОМ ГОРДОШЋУ?
(вољом за моћи, која је у Лучи Микрокозма сатански грех човеков!)
Шта су они? – ЖЕРТВЕ БЛАГОРОДНЕ
Да прелазе с бојнијех пољанах
(као у германској митологији паганској, или у исламском култу јунаштва)
У весело царство поезије,
Како росне свијетле капљице
Уз веселе зраке на небеса. (ГВ, 990–997)

Вук Мићуновић говори речима Сатане из Луче Микрокозма, певање четврто (одбијајући анђеоски позив да се покаје):

„Не, не!” – гласом прогрми крупнијем
Зли ГУБИТЕЉ ДУША бесмртнијех,
Да га чује стан бунтовни цио;
„Михаиле, подобни ми чином,
АЛИ ДУХОМ МНОГО НИЖИ МЕНЕ,
ЈЕР ТИ ДУША, као моја, није
БЛАГОРОДНОМ ГОРДОШЋУ ЗАЖДЕНА!”
(ЛМ, IV, 41–47)

Он одбија „сва блаженства Неба” и она су му грка (ЛМ, IV, 51…) као што је Вуку Мићуновићу грка и грдна старост коју не сме ни да чека, јер ће бити лишен моћи!

У време кад је култ јунаштва био у стању да ствара и одржава заједницу на томе култу, док тај култ још није био подређен држави, човек је заиста губио моћ са старошћу. Уосталом моћ припада младоме, тј. ЈУНОШИ (младићу): само он може бити ЈУНАК. Јунаштво је моћ која припада само младоме, јуноши. Старци су могли да имају само ауторитет мудрости. Али њихово јунаштво је јунаштво МИСЛИ о искуству ЧОЈСТВЕНОМ (virtus).

У наше време старцима стоје на располагању институције да им обезбеде моћ какву су – у време чистог, недржавног култа јунаштва – могли имати само док су били млади. Држава обезбеђује дане младости све до старчеве смрти!

Насупрот томе Мићуновићевом страху од СТАРОСТИ, тј. од немоћи (од преобраћања света у несвет, младости у старост), Владика изражава дивљење СТАРОСТИ Игумана, јунака мисли:

Љепше ствари на свијету нема
него лице пуно веселости,
особено, ка што је код тебе,
(лице особено, лично, изразито!)
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
ТО ЈЕ УПРАВ БЛАГОСЛОВ ВИШЊЕГА.
(ГВ, 2479–2485)

То је још један од примера судара између јунаштва мисли (Владике) и култа јунаштва (Вука Мићуновића, Сердар Вукоте, Кнеза Рада и др.). Немоћ и старост плаше само човека који је сушта воља за моћи. У култу јунаштва немоћ је највећа опасност исто онако како је у „култу” обичне свакодневнице смрт највећа опасност. (Кажемо „култу”, јер свакодневница је лишена култа!)

Страх има различита значења, различите садржаје, различите разлоге. „Егзистенцијални” страх (о којем се толико говори у филозофији егзистенције) није страх од смрти, него страх који осећа човек ношен вољом за моћи. А та воља је ОСНОВНИ ГРЕХ. Она је разлог човековог ПАДА. Њоме је човек следио Сатану. Том вољом (гордошћу) је човек ношен у сатанизам. Та воља је разлог пада и у Лучи Микрокозма. Владика Данило се не боји смрти (као ни Вук Мићуновић). Али се он не боји ни немоћи (које се Вук боји)! Владика се боји сатанизма и самим тим Сатана нема чиме да уцени Владику: ни смрћу (или животом), ни моћи (или немоћи).

У оној чувеној сцени када Сатана куша Христа (Матеј, 4, 1–11; Марко, 1, 12–13; Лука, 4, 1–13) – сцени којом почиње и Велики инквизитор Достојевског, писан као коментар библијском тексту о Сатанином кушању Христа – у тој сцени ради се о томе да ли ће Христос одолети сатанској вољи за моћ, да ли ће прихватити дражи те моћи! А дражи моћи су заносније од сваке страсти. Оне су суштина магијског заноса.

Страх јунака је страх од немоћи. Кад им се укаже изглед да ће упркос свим националним заслугама бити немоћни, они – из СТРАХА од немоћи – постају издајници нације. Тако је то било од времена Грка (и Грчко-персијских ратова) до данас. Неко изда из страха од смрти. Јунак издаје из страха од немоћи, уколико, наравно, пре тога већ није превазишао јунаштво чојством или подвижништвом! А за то се тражи више од јунаштва: тражи се јунаштво МИСЛИ!

Шта је то „јунаштво мисли”?

То је јунаштво УНУТРАШЊЕ. То је јунаштво које човек мора да покаже у борби УНУТРАШЊОЈ, ДУШЕВНОЈ. Како се борба против Сатане има да води као борба УНУТРАШЊА – борба душе са телом, колебање и муке саме душе или, као чојство у Марка Миљанова, борба човека да друге одбрани од самог себе – то је јасно да се „јунаштво мисли” састоји у јунаштву борбе човекове против Сатане.
………………………………………………………………………………………………………………………………………………

Страх од Зла је склон да у Злу тражи савезника, па чак и заштиту. Али није склон да ступи у одлучну борбу против Зла, да одбије сваку помисао на неки „тактички” савез са Злом. Јер такву борбу против Зла склон је и спреман да води човек само у „јунаштву мисли” (у вери), а не у култу јунаштва!

Дакле, ако јунаци изазивају Владику на борбу мислећи да он на борбу није спреман, да нема храбрости, Владика им на изазов одговара позивом који је још страшнији, а за који они немају храбрости ни да га чују или разумеју. Владика, наиме, позива на борбу против – говорећи језиком самог Владике – против Сатане, којег јунаци могу да замисле само као савезника, али никако као противника. Или, ако не као савезника, онда као противника безопасног, нимало опаснијег од неке играчке, као ђавола кога су увек у стању да насамаре, јер је у култу јунаштва и сам ђаво немоћан пред јунаком: „Јунаштво је цар Зла свакојега!”, како каже Вук Мићуновић (ГВ, 605).

Јер култ јунаштва се одржава под условом да се о Сатани не говори и не мисли онако како то чини Владика. Култ јунаштва се опире косовском „јунаштву мисли”!

Жарко Видовић, АПОКАЛИПСА ВЛАДИКЕ ДАНИЛА (одломак)

преузето са сајта: http://www.srodstvopoizboru.com

 

предраг драговић

Предраг Драговић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 јануара, 2020 in Видовић

 

Ознаке:

Жарко Видовић О КРИЗИ ДИЈАЛОГА

***

Криза језика је у кризи дијалога. У кризи заједнице више није могућ ни дијалог, дакле, није могућа ни специфично интелектуална заједница (коју би представљао саразговор којим би сам интелектуалац решио кризу, исказивао своју отвореност и припадност заједници. Уместо дијалога имамо, напротив, само, Cogito, ergo sum, само монологе у којима сваки човек (као интелектуалац, и једино као то) захваћен кризом, само говори свој монолог, неуротично, не водећи рачуна ни о томе да ли га слушају или не; он и после речи (или упадице) саговорника наставља свој неуротични монолог на месту где га је „саговорник“ прекинуо. Тако је не само у јавном животу, посебно у политици (где улогу споразума игра диктат јачег и гласнијег), него је тако и на нашим симпозијума: низ реферата и саопштења, без узајамне отворености и разумевања, па и без узајамног утицаја који би, иначе, требало да је смисао симпозијума. Говорник и референт, кад изговори или прочита своје, најчешће не учествује у даљем раду симпозиона. Свако чека само својих пет минута. Нигде потребе за саговорником: тражи се само публицитет и што шири аудиторијум обухваћен идеалним  планетарним говорним простором: медијском империјом, да аудиторијом буде савладан том империјом, а не разлозима говорника. У таквом одсуству дијалога – одсуству заједнице, могући су само надвикивање, разговор глувих, агресија медијске империје и, најзад – насиље, припремљено медијским ратом. Уосталом, говор је одавно попримио карактеристике психичког или говорног насиља или претње насиљем. Ту је већ захваћеност кризом толика да нема ни воље да се (дијалогом) из кризе изађе.

 

Одломак из текста КРИЗА И ПРАВОСЛАВЉЕ, из књиге „…И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ!“, Приредио: Матеј Арсенић, Завод за унапређивање васпитања и образовања, Београд, 2008.

 

hermeneutika 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25 августа, 2019 in Видовић

 

Ознаке: , ,

Бранко Миљковић и Жарко Видовић ПОХВАЛА БИЉУ

Бранко Миљковић ПОХВАЛА БИЉУ

I

Дошле су из једног сажетог дана непознате и познате
Снебивљиве у нашој употреби многобројне биљке
Чине видљивом линију којом се граничи
измишљено и стварно
Свуда где има минерала и ваздуха воде и маште
Биљке које нам пробадају тело зрачним
копљима мириса
Које нас заустављају отровом и продужују
беланчевином
Скупљају нас по свету и хране нашу изнемоглост
Из земље закључане пред нашим моћима
Ваде неопходна блага из затворене бразде
Из црне браве за коју нема другог кључа осим
биља
О врло смеле и инвентивне биљке
Све што пронађу несебично покажу
Стоје између нас и празнине као најлепша
ограда
Биљке што ждеру празнину и враћају нам ваздух

bilje 1

II

Изналазе путеве између крајности: између
минерала у коме никада није ноћ, где
сунце не залази, где је симетрија
стална и нашега срца
Она расту ван јаве па нам се онда јаве
Чине паралелним прошлост и будућност и старају
се да не буде више мртве стварности
него живе нестварности
Иду до смрти и натраг и чине време потребним
Помешају дан и ноћ и зачну слатке плодове
Припремају љубав

 

bilje 2

III

Ту све почиње ако у њима заиста има
прилагођене светлости
(Тамо где не посредују између нас и нашега
сунца пустиња је)
Оне стварају свет пре његове очигледности пре
првога дана
Цветају птице на гранама људи од глине отварају
стабла и узимају отуд срце слично ружи
Оне су најмање измишљене
Не мењају недељу за понедељак

 

bilje 3

IV

Два света је измишљају: подземни и онај чији
је дан имитација невидљивог сунца
Биљка са кореном изван овог света
Отвара ветар и улази у празно не куцајући
Продре кроз материју и такне бескрај њен
наговорени цвет
Њено биљно искуство: пресипање једног света
у други
Зелене враџбине биљни ђаво цвет а не свест
Њена безболност додирнута чудесним

Врати зрно у заборав
Ослобађа ме бога њена провидност
Слична птицама које прелетају мора
(Конфузне птице не схватајући простор)
Њена безболност њен цвет без памћења лишише
је бескраја иако је дело два света
Иако експлоатише једну супстанцу нимало
конкретну у дубинама дана
Биљке!
Измишљам им имена да живе са мном поклањам
им врт
Приближавам им својим навикама и потребама
Користим се њиховим заборавом

 

bilje 4.jpg

V

Ја знам твој корен
Али из којег зрна сенка твоја ниче
Биљна лепото дуго невидљива у семенци
удаљена
Нашла си под земљом моју главу без тела што
сања истински сан
Звезде поређане у махуну
Све што је створено песмом и сунцем
Између моје одсутности и твојих биљних
амбиција ноћ
Која ме чини потребним и када ме нема
Зелени микрофону мога подземног гласа зово
Што ничеш из пакла јер нема другог сунца под
земљом

О биљко где су твоји анђели слични инсектима
И моја крв што везује кисеоник и време

 

bilje 6.jpg

 

Жарко Видовић ПОХВАЛА БИЉУ (одломци)

 

***

„Човек песник ствара само кад је сличан биљци. Песма Бранка Миљковића Похвала биљу је похвала поезији, човековој  моћи да буде као биљка!

Миљковићева песма је у тону култа биља: о могућности човека и биљке да буду слични једно другом.

***

Биљка је  – у аутентичној, првобитној духовности човека – телесна појава творачке суштине у природи. Биљка чува тајну те суштине не повређујући је. Та тајна је у чистоти раста и настајања, то јест живљења без убијања или уништавања нечег живог. То је тајна самог живота. Такво растење – чисто растење и настајање, без примесе убијања је физис (од глагола настајати), баш како Миљковић каже: „биљка са кореном изван овог света“. По учењу Платониста (старијем, још из времена Парменида и мистерија пре њега), У Небу нема Зла: тамо је само Добро, искон и корен сваког Добра и самог битија (постојања као Добра), док је Зло могуће само у свету насталом из Пада, те је свет, као и нашег игумана Стефана (Његош, Горски вијенац), „состав паклене неслоге“. Па како ни у животу биљке нема Зла, то је њен корен небески, изван овог света. Па и кад угине, биљка се не распада и не смрди као тело животиње – осим ако је животињски микроорганизми не прераде као своју храну. Иначе, она се само суши и чува свој мирис, скривен као и семе живота скривено у њеној чаури.

Тако је и Мироточиви умро: сличан биљци! И остао сличан њој.

***

Биљка се не креће, пасивна је, ни за чим не посеже, ништа не иште и не тражи, ничему се не опире. У томе су земља и биљка исте. Земља је названа мајком зато што су и једна и друга сличне биљци!

Та опуштеност и препуштеност, као уметност, моћ и чар ишчекивања је она смиреност којој не доликује никакво форсирање, наглашавање, намера, тенденција. Ту смирену опуштеност Хајдегер приказује као човекову спремност да чује тајну реч небеса, отвореног Неба, као чудо озарености коју човек не постиже никаквим својим чином, него то може само да му се догоди! Та смирена опуштеност потиче из предсократовске (али мистеријске) физис-природе, из човекова поистовећења с биљком: тада је отворен и за поезију! Наравно, за поезију пророчку (а не ону пуку, естетску, лирску).

***

Кад се Гете, тј. његов Фауст колеба око тога како да схвати и преведе Логос (из Јовановог јеванђеља), па се коначно између између рели сила и речи чин, одлучује за ову другу, пред њим се већ у току колебања јавља – не Логос кога Фауст жели да именује, него Сатана, Мефисто, који је (наравно у сфери духовности, а не у сфери праксе) само акција, сила, форсирање, наметање, намера, тенденција, искуство, примена искуства… једном речју све оно што има моћ у пракси (земаљског царства), али је немоћно да доспе у веру! Дакле, Сатана је све осим смирене опуштености. А Логос је напротив бестрашће (смиреност без страсти), смиреност која у овом свету може да се поистовети само са физис-природом (чедном природом) човека и биља. Тако се Логос и родио у свету: као што биљка рађа дејством Земље и Сунца, тако и Богорододица рађа Христа, Логос од Духа Светог. Без страсти. Тако се и сам Логос предао и пустио да Га распну: без отпора, као да је биљка! У духовном животу небеског царства смиреност не може бити доведена у питање – осим сатанизмом „праксе“.

Ако се биљка не креће и ничему себе не намеће, као што се ничему ни не опире, онда значи да она (као ни Логос) по својој природи није ни сила ни чин, него баш поменута смирена опуштеност и препуштеност. Смиреност, једино стање у којем човеку може да се догоди ДАР НЕБА, те је човеку стало до те смирености управо колико и до Дара Неба. Та смиреност је у хришћанству позната као целомудреност, бестрашће, очишћеност од страсти), као стање могуће само у осећању које није страст. Такво стање се човеку догађа у Причешћу евхаристијским Хлебом и Вином. Причешће је виша, духовна обнова физис-природе биља у човеку…

То не значи да је човек биљка или да може да буде биљка, него само да је уподобљен биљци као што је и Христос. Дрво Живота: да је у стању да се тајно поистовети са биљем.

Зато се хришћанин причешћује биљном твари као жртвом бескрвном, а не месом (закланом жртвом, курбаном, дословно схваћеним кољивом). Смо такво причешће агапи, Љубав која (као биљка) само даје, ништа не тражи и све трпи! Та биљна смиреност човекова, та тајна (имагинарна, маштовна, то јест у вери дата) обнова првобитне физис-природе у човеку, то одсуство силе и чина човеку је услов и за појаву спонтаности (смирене опуштености и препуштености) у којој настаје поетско дело (музичко дело), свештена поезија и, поврх свега, Литургија! Само у тој смирености може човек – како то и Платон каже о песнику – да буде орган божанског, небеског говора. „Званије је свештено поете, Глас је његов Неба влијаније“ (Луча Микрокозма, Посвета), само кад је човек већ постигао смиреност очистивши се од страсти. А чисти се жртвом (поистовећењем себе са жртвом, али бескрвном жртвом).“

Приредила: Маја Стокин

Из рада КАТАРЗА – ЧИСТОТА ФЛОРЕ И „ПОХВАЛА БИЉУ“, …И вера је уметност (књига), Приредио: Матеј Арсенијевић.  Београд, 2008.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30 јула, 2019 in Видовић, Миљковић

 

Ознаке: , ,

Жарко Видовић КРИТИКА ИЗМЕЂУ МЕТАФИЗИКЕ И ХЕРМЕНЕУТИКЕ (1)

Метафизика сматра да је и уметност исто тако спознаја као и мишљење, као и филозофија, али недоречен и несавршен облик спознаје битија, јер је та спознаја (спознаја битија самог) у уметности ометена свим оним што у њој није чисто мишљење: показивањем конкретног, чулним појавама, осећањима, свим оним што није „непосредна појава општег“.

Метафизичка критика настоји да у свом приказу очисти уметничко дело од свега што није чисто мишљење, да би онда изрекла оно што је уметничком делу, као пуком контексту било само подразумевано.

  1. Битије није истоветно са мишљењем (поимањем), него са осећањем битија. Осећањем!

Чим се у човеку јави аутентичан доживљај уметничког дела – конкретног у његовој форми или тексту – или, чим се „вратимо тексту“или конкретној форми дела, целокупно искуство на којем се гради појмовна структура метафизике (и метафизичке критике) бива бачено у засенак. Човек тада, у уметничком искуству, препознаје себе као личност и тражи поистовећење са личношћу, а не са неким метафизичким принципом. Метафизичко искуство се показује као магијско, те мишљење тада ( у том човековом препознавању себе као личности) не мисли о искуству магијског порекла, него управо о уметничком. Тај сукоб уметничког искуства са магијским се човеку догађа или не догађа, што значи да је независно од ступња образованости или начитаности, као и од човекове воље да такав сукоб тражи или избегава. Сукоб је догађај, чак догађај саме уметности, а не наш чин.

То аутентично доживљавање уметничког дела је херменутика. (Не спознаја. И не естетика. Не ни мисао!) Херменеутика је разумевање осећања осећањем (саосећањем), разумевање уметности уметношћу: similis simili gaudet, слично се сличном радује и сличним дочекује и разумева.

Уметност о којој овде говоримо није ништа друго до моћ осећања и моћ разумевања осећањем (саосећањем). У Критичкој моћи расуђивања Кант ту моћ издваја као посебну моћ људске душе. Та моћ осећања није моћ спознаје предмета у свету око нас. Али моћ осећања нема ништа заједничко ни са трећом моћи људске душе, са слободом – која је моћ одлучивања.

У чему је онда посебност те моћи осећања коју немају ни спознаја ни слобода? – У томе што само осећање има моћ да просуди о телосу (о сврси или смислу, о вредности, па так и о Лепоти или о Добру нечег). Само та моћ запажа шта је у свету телеос (сврховито, смислено, лепо, добро, зло или пак бесмислено, апсолутно, ружно). Моћ осећања је једина која доноси телеолошке судове. Или, како ми данас кажемо, само моћ осећања вреднује, утврђује или одређује или налази да нешто има вредности или да нешто има смисла, па тако и смисла да постоји. Смисао се, дакле, не спознаје; о њему се одлучује. Смисао је могуће само осећати (и то саосећањем са оним што налазимо да има смисла). И оно што, нетачно говорећи, називамо спознајом (сазнањем) смисла, није спознаја, него осећање смисла које се јавило као саосећање са оним што осећамо да има свој смисао.

Та карактеристика телеолошких судова (и етчких и естетских) – наиме, да су то судови (вредносни судови) осећања – јесу велико Кантово откриће чији значај и домет нису ни данас довољно цењени ни коришћени.

 

Из књиге И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ, Београд 2008.

Приредила: Маја Стокин

 

hermeneutika

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 јула, 2019 in Видовић

 

Ознаке: , ,

Жарко Видовић ДУХОВНА НАЦИОНАЛНА ЕЛИТА

Препород Српства не може да почне ако не будемо јасно рекли истину. Без истине нема препорода. Без препорода нема стварања елите. Ми немамо данас елиту. Она тек треба да настане. Али, она не може настати изван Цркве и то Цркве која води нацију и заступа целокупну српску историјуњен континуитет непрекинут смрћу генерација. Елиту нације не могу сачињавати људи који задовољавају само један критериј, критериј стручности: велики научници, лекари, правници и томе слично. Елиту нације морају чинити људи изабрани по критеријуму духовности и високог морала, осећања идентитета и припадности нацији као духовној заједници. Ово је наш једини излаз у садашњој историјској ситуацији: у борби за истину очекивати да нам Бог да елиту.
….
Ми себе лажемо већ педесет година. 
Лаж је та која нас је спречила да — када су Хрвати тражили сецесију — кажемо на који су се начин они уопште нашли у Југославији. Та лаж иде данас тако далеко да Туђман, отворено и безобразно — а да, притом, нико из Србије није ни покушао да га демантује — говори о томе да су Хрвати дали највећи допринос антифашистичкој борби у Југославији, борби која уопште није ни вођена. Никаква антифашистичка борба у Југославији није вођена. Да је вођена био би вођен рат против НДХ. … 
….
Наша основна теза је теза да нам нема спаса док нам се не појави истинољубива елита. А ту елиту може да подигне само Бог. Да кажем неку реч о томе.

Идеја цивилизације је рођена на Балкану. Наравно, нисмо је ми родили; родили су је Грци. То је идеја коју су стари Грци звали идејом хармоније. Ту идеју је артикулисао Платон. Нема цивилизације — говорим данашњим језиком — без државе, без стабилне државе. Стабилну државу граде закони, који морају бити врло јасно дефинисани, који не остављају места ни за какво двоумљење, и којима се јасно каже шта се може а шта се може чинити. Држава је стабилна ако ти закони нису само писани, него ако се врши власт закона. Према томе, власт у држави не врше било какви људи, него државници који врше власт закона, који се понашају као органи власти закона и који су у стању да забораве сваки свој лични интерес и склоност, који су у стању да закон учине апсолутно својим налогодавцем, и покретачем свих својих поступака (што ће и Кант касније формулисати у свом категоричком императиву). Међутим, да би државници били такви, да би били способни да не владају они него да кроз њих влада закон, да буду власт закона, морају да имају веома висок морал. Они не смеју бити егоцентрични. Не смеју бити себични. Али, да би имали висок морал, они морају имати осећање припадности једној духовној заједници, јер морал је могућ искључиво као вршење дужности која произилази из из осећања припадности једној духовној заједници. 

Припадност духовној заједници јесте осећање идентитета, да припадам тако безусловно и категорички, да ту припадност не желим да доведем у питање чак ни пред лицем смрти. И нема тога што ме може одвојити од те заједнице. Морал је спремност грађанина да за своју духовну заједницу, потврђујући тиме осећање идентитета, положи не само свој новац и своје интересе, него и главу. И то се показивало у ратовима када су људи гинули за заједницу. Као што су чинили Срби у балканским ратовима и у Првом светском рату, ратовима за српску заједницу. 

Људи су кроз историју увек били спремни да гину за одбрану своје заједнице: у њој су налазили свој идентитет, и били спремни да гину зато што је духовном човеку духовни идентитет важнији од живота! Морал се, дакле, јавља искључиво из осећања прпадности једној духовној заједници. Припадамо тој заједници не из интереса, већ из дубоког осећања истоветности, па тражимо свој идентитет у тој припадности. 

Овакву, духовну заједницу стварају људи који својим узорним понашањем, својим осећањем припадности тој заједници дају лични пример. Или, како каже Хелдерлин, „песници су они који заснивају оно што је трајно.“ Нешто слично код нас говори Његош. Песници су ти који заснивају духовну историјску заједницу, оно што је трајно. А њу охрабрује и води елита која не тражи привилегију, него је прва у акцији, а задња на казану. Питање је сад: да ли ћемо створити (тачније: од Бога добити!) ту елиту или не? Ако је створимо нација ће бити обновљена. Ако је не створимо, нације неће бити и наше распадање ће се наставити. Али, елиту нације не могу сачињавати људи по критеријумима стручности: велики физичари, лекари, научници и томе слично; са тим су они добродошли у Америку! Елиту нације морају чинити људи изабрани по критеријуму високог морала, осећања идентитета (критеријум припадности нацији као духовној заједници). 

Срби су кроз историју страдали; а данас страдају донкихотски: као бранитељи европске цивилизације од Америке. Срби су последњи браниоци европске цивилизације у Европи која се, међутим, сама све више американизује. Нација је европска категорија. Срби су је бранили, али су исмејани. Највећи подсмех тој српској борби је долазио из Београда. Срби су бранили Европу: Европу националних држава. Европу у којој само нације могу дати стабилност правној држави.

Срби су бранили Европу у време док се Европа американизује и заборавља нацију, у време кад амерички државни секретар Ворен Кристофер каже да не постоје нације, расе и вере, већ само потрошачи. Смисао демократије за њега није у духовности, већ у тржишту; смисао демократије није да она заштити слободу личности па да она онда човек слободно може да се определи да ли припада овој или оној духовној заједници. Смисао демократије је слобода тржишта. 
….

Препород српства не може да почне ако не будемо јасно рекли истину. Без истине нема препорода. Без препорода нема стварања елите; нема без личног достојанства које је увек вређано лажима. Нас вређају са екрана и из новина! Наше лично достојанство понижавају свакодневно. Лажу нас у очи. Кажу да је победа (Дејтон!) оно што је пораз. Нама није толико тешко што смо поражени... Не можемо ми извојевати победу против света кад смо добили свет против себе. Али нам је криво када нас лажу када нам кажу да је то победа. Нека нам кажу: ми смо поражени (јер Дејтон је пораз!) — и то морамо знати!

Немци су били врло пријатно изненађени двема историјским личностима. Те две личности су сасвим неочекивано изненадиле Немце, у њихову корист. Прва личност је био Горбачов. Кажу: „да није било Горбачова ми се не бисмо никада ујединили“. Друга личност која је пријатно изненадила Немце било је Слободан Милошевић: тезом да је Југославија настала борбом и удруживањем „антифашистичких“ снага свих њених народа! Та теза (тито-комунистичка) признаје право и на „раздруживање“, а отпор Срба оптужује као агресију! Горбачов и Милошевић су два пријатна изненађења која су Немци умели да искористе, јер су стрпљиво чекали. А ми, Срби, нисмо чекали пад комунизма. Питали једног човека да каже како је побегао из логора. Он каже: готово је немогуће побећи из логора. Немогуће је, јер се шанса за бекство из логора указује ретко, траје свега два, три минута, пет највише. Не траје дуже. Ако је не користиш од првог минута, не можеш побећи из пушкомета. Побећи ће онај ко ту шансу користи од прве секунде. А то је онај који ни на шта друго ни не мисли него на бекство. Али ни на шта: ни шта ће појести, ни шта ће попити, већ само на бекство. Е да смо ми, Срби, мислили на то бекство из заједничког логора тито-комунизма, ми бисмо другачије дочекали. 

Ми немамо елиту. Она тек треба да настане. Али она не може настати изван Цркве, која не води политику него нацију. Црква заступа целокупну историју, континуитет непрекинут смрћу генерација: континуитет од Христа навоамо, који је стално присутан, као у Причешћу. То Црква чини, и вулгарно је насиље, противно свакој појави националне елите, кад неко захтева од Цркве да води неку ситну политику. (Узмимо, например, те неке тобож „светосавске“ странке… Не може странка да буде светосавска! Може само Црква да буде Светосавска).

То је данас наш једини излаз. У борби за истину очекивати да нам Бог кроз Цркву да елиту, у правом смислу те речи. Јер шта је значила реч „елита“? Грчка реч „клир“ (свештенство) уствари значи — елита. Свештенство се тако назива зато што је, у оно време, свештенство било права елита. Данас оно то није, али оно то треба да буде, да би заслужило назив „клир“ — елита!

Жарко Видовић, СУОЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА СА ЕВРОПОМ, (одломак из есеја „Криза српске историје и истински препород Српства“ стр. 153, 156-160), Октоих, Цетиње, 1997.

Преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com

 

Uros_Predic_-_Sveti_Sava_blagosilja_Srpcad,_1921.

Урош Предић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23 августа, 2018 in Видовић

 

Ознаке: ,