RSS

Архиве ознака: Завод за уџбенике

Милосав Тешић А ВОДЕ СУ ПУНЕ ОЖЕДНЕЛИХ ДУША

На хиљаде лета из тмине пенуша:

надолазе греси и јачају кризу.

У истој су равни далеко и близу:

под сунцем се коље, истребљује, гуша.

 

Што срцем се појми ‒ у грудве се згруша,

те остају мисли да споре се, гризу,

да почине злочин и злу експертизу –

а воде су пуне ожеднелих душа.

 

С небеса и река, са клисура, међа

по челу чекића и удара с леђа!

Што стопут се множи – то стопут је мање.

 

У власти си, свете, прождрљиве жеље,

што очима жедним и коси и жање…

Воденице нигде – а меље ли, меље.

 

 

voda

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 фебруара, 2020 in Милосав Тешић, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић КРИТИКА ПИЛАТА

 

Могао је, можда, још једном покушати,

Да заустави механизам, пребаци скретницу

И тако оде у блажени заборав. Могао је,

Свакако, спречити барем оне своје дрипце

Да се онако зезају са ухапшеником,

И убити тако у зачетку метафору

Круне од трња. Могао је, најзад,

Бити опрезнији када поставља питања,

Макар и реторичка; опасно је тражити

Шта је истина, када историја,

Као ветар пред зору, мења правац,

И звекећу ветрокази. Ипак, рекао је:

Што писах, писах, и тако спасао

Нешто од самопоштовања. Златну мрвицу,

Утабану у прашину на губилишту.

Оно што није рекао мора се одболовати

У свакодневном напору достојанства,

И то је најгоре: како заобићи

Његов установљени узор понашања,

Обнављање праведности у здели воде

И мирну савест: злочин, то су други.

СТРАСНА МЕРА, Завод за уџбенике и наставна средства, 1997

pilat

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 априла, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , ,

Бранко Миљковић ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

Драги пријатељу,

Не знам зашто, али желим да ти објасним суштину свог пораза од кога се никада више нећу опоравити. Пре свега мораш знати да моја несрећа није пуки љубавни јад. Или, тачније речено, јесте то, ако се та моја љубав схвати као ерос у спинозистичком смислу. Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мога духа. Она је била и моја духовна заштита и заклон. Она је била за мене заштитни омотач од метафизичке студени. Без Ње ја сам потпуно и директно изложен космичкој бесмислици и ноћи. Моја усамљеност је сада апсолутна. За мене не постоји област чистог важења и певања. Сада моје песме траже моју главу. Више нема ко са њима да ме помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред Ње најопасније мисли претварале су се у дивне и безазлене метафоре. Сада је све то подивљало и бесомучно кидише на мене. Када бих само могао побећи од онога што сам рекао! Живим у ужасном страху. Бојим се да говорим, да пишем. Свака ме реч може убити. Ја сам највећи део својих песама написао пре него сам њу заволео, али тек са Њом ја сам постао песник, тј. онај који није угрожен оним о чему пева, који има један повлашћен положај у односу на оно што казује. Сада моја поезија губи сваку вредност и извргава се у мог најжешћег непријатеља. Можда бих ја постао прави песник да је та дивна Жена остала крај мене. Овако ја сам онај што се играо ватром и изгорео. Пораз не може бити победа маколики био. Изгубивши њу ја сам изгубио и своју снагу, и свој дар. Ја више не умем да пишем. Остала је само несрећа од које се  ништа друго не може направити осим нове несреће. Сећаш ли се, драги пријатељу, да сам ја написао стих:„Један несрећан човек не може бити песник“. Тек сада видим колико је то тачно. Ја ћу покушати да живим и даље, мада сам више мртав од свих мртваца заједно. Али ова ужаснапатња је последњи остатак онога што је у мени људско. Ако њу надживим, не очекујте од мене ништа добро. Али ја не верујем да ћу је надживети.

Жели ти све најбоље

Бранко

П.С.

Ако желиш да ми пишеш, пиши ми о Њој. Било шта. Не у вези са мном. Шта једе, како спава, да ли има назеб итд.; ти све то можеш знати. Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о њој, почећу да мислим о смрти.

Поноћ је. Довиђења.

Бранко

 

Бранко Миљковић или неукротива реч, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996.

branko-5

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 јануара, 2017 in Миљковић

 

Ознаке: , , , ,

Иван В. Лалић БЕЛЕШКА О ПОЕТИЦИ

Сачувати неизговорено као, као срж.

Учити од јабуке: земља, креч и киша

Раде само за плод, и налазе израз

У тој несавршеној, али зрелој лопти

Што се не сабира с крушком.

Увежбати уметност одрицања.

Утабати траг.

 

Стати пред огледало, без страха

Од повратне слике; она узвраћа израз,

И то несавршен, неког упорног напора

Да се апстракција одене у месо,

У добар проводник бола.

 

Ипак, без устезања

Хлебу рећи хлеб, вину рећи вино

А вољеној жени: волим те.

 

Страсна мера, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

веља

Веља Бугарин

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 августа, 2016 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , , ,

Иван В. Лалић (8. јун 1931 – 28. јул 1996) НИКАДА САМЉИ

Никада самљи него крајем јула

Када је лету педаљ до зенита,

А хлорофилу аршин до расула

У метастази жутила и руја,

 

Тамније када зелене су боје

У вртовима, а стрњика сува,

Тамнија доња амплитуда бруја

Ветра што обноћ у времену дува.

 

Никада самљи него крајем јула

Кад све је, мислиш, на дохвату: чула

Оштра ко нож још топао од точка

 

Брусача, али битно недостаје:

Анђела кога слутиш нећеш срести,

А ваздух трудан је од благовести.

 

Песме, Завод за уџбенике, Београд, 2009.

jul

 
1 коментар

Објављено од стране на 28 јула, 2016 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , , ,