RSS

Архиве ознака: Зашто нисам песимиста

Николај Заболоцки ЗАШТО НИСАМ ПЕСИМИСТА

Реч је средство људског општења. Реч црта у људској свести спољашњи свет и унутрашњи свет подједнако. Уз помоћ речи ја се обраћам људима. Реч, ван међуљудског општења губи свој смисао, постајући необавезна.

Ја сам човек, део света, његово дело. Ја сам мисао природе и њен разум. Ја сам део људског друштва, његова јединица. Уз моју помоћ и природа и човечанство преображавају сами себе, усавршавају, постају бољи.

Ја, песник, живим у свету чаробних тајни. Посвуда ме оне окружују. Биљни свет у свој својој шароликости – та трава, ти цветови, то дрвеће – моћно царство првобитног живота, основа свега живог, моја браћа, која ме хране и телом својим, и ваздухом – сви они живе заједно са мном. Зар могу да се одрекнем сродства са њима? Променљивост биљног пејзажа, додири лишћа и грана, игра сунца на плодовима земље – то је осмех на лицу мог друга, са којим сам везан спонама крвног сродства.

Неуглађени свет животиња, људске очи коња и паса, дечији разговори птица, херојска рика звери, сећају ме на моје јуче. Зар га могу заборавити?

Безброј људских лица од којих је свако – живо огледало унутрашњег живота, фини инструмент душе, препун тајни – шта може бити привлачније од сталног дружења са њима, посматрања, пријатељства.

Оку невидљива величанствена здања мисли, која се, подобно духовима уздижу над животом људског света, усхићују ме, јачају у мени веру у човека. Напори бољег дела човечанства, које се бори са болестима људског рода, које се бори са безумљем братоубилачких ратова, са подјармљивањем човека од стране другог човека, одважно прониче у тајанства природе преображавајући је – све су то знамења нове, боље етапе живота од времена његовог постанка. Сложен и разнолик свет са свим својим победама и поразима, са радостима и тугама, трагедијама и фарсама, окружује ме, и ја сам једна од његових делатних честица. Моја делатност је моја уметничка реч.

Путујући по свету чаробних тајни, истински уметник уклања са ствари и појава покорицу свакидашњице и говори свом читаоцу:

‒ То што си навикао сваки дан да гледаш, то, по чему клизиш својим навикнутим, равнодушним погледом – заправо није свакидашње, обично, уобичајено, већ пуно чари, богатог унутрашњег садржаја, и у том смислу – тајанствено. Ево, ја скидам копрену са твојих очију: погледај свет, ради у њему и радуј се што си човек!

Ето зашто нисам песимиста.

 

1957.

 

Превод: Александар Мирковић

 

Из књиге: На путу истине и љубави, Избор из руске поезије, Приредио и препевао Александар Мирковић, Сродство по избору, Нови Сад, 2019.

 

мушкатле

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 маја, 2019 in Заболоцки

 

Ознаке: , , , ,

Nikolaj Zabolocki ZAŠTO NISAM PESIMISTA

Reč je sredstvo ljudskog opštenja. Reč crta u ljudskoj svesti spoljašnji svet i unutrašnji svet podjednako. Uz pomoć reči ja se obraćam ljudima. Reč, van međuljudskog opštenja gubi svoj smisao, postajući neobavezna.

Ja sam čovek, deo sveta, njegovo delo. Ja sam misao prirode i njen razum. Ja sam deo ljudskog društva, njegova jedinica. Uz moju pomoć i priroda i čovečanstvo preobražavaju sami sebe, usavršavaju, postaju bolji.

Ja, pesnik, živim u svetu čarobnih tajni. Posvuda me one okružuju. Biljni svet u svoj svojoj šarolikosti – ta trava, ti cvetovi, to drveće – moćno carstvo prvobitnog života, osnova svega živog, moja braća, koja me hrane i telom svojim, i vazduhom – svi oni žive zajedno sa mnom. Zar mogu da se odreknem srodstva sa njima? Promenljivost biljnog pejzaža, dodiri lišća i grana, igra sunca na plodovima zemlje – to je osmeh na licu mog druga, sa kojim sam vezan sponama krvnog srodstva.

Neuglađeni svet životinja, ljudske oči konja i pasa, dečiji razgovori ptica, herojska rika zveri, sećaju me na moje juče. Zar ga mogu zaboraviti?

Bezbroj ljudskih lica od kojih je svako – živo ogledalo unutrašnjeg života, fini instrument duše, prepun tajni – šta može biti privlačnije od stalnog druženja sa njima, posmatranja, prijateljstva.

Oku nevidljiva veličanstvena zdanja misli, koja se, podobno duhovima uzdižu nad životom ljudskog sveta, ushićuju me, jačaju u meni veru u čoveka. Napori boljeg dela čovečanstva, koje se bori sa bolestima ljudskog roda, koje se bori sa bezumljem bratoubilačkih ratova, sa podjarmljivanjem čoveka od strane drugog čoveka, odvažno proniče u tajanstva prirode preobražavajući je – sve su to znamenja nove, bolje etape života od vremena njegovog postanka. Složen i raznolik svet sa svim svojim pobedama i porazima, sa radostima i tugama, tragedijama i farsama, okružuje me, i ja sam jedna od njegovih delatnih čestica. Moja delatnost je moja umetnička reč.

Putujući po svetu čarobnih tajni, istinski umetnik uklanja sa stvari i pojava pokoricu svakidašnjice i govori svom čitaocu:

– To što si navikao svaki dan da gledaš, to, po čemu kliziš svojim naviknutim, ravnodušnim pogledom – zapravo nije svakidašnje, obično, uobičajeno, već puno čari, bogatog unutrašnjeg sadržaja, i u tom smislu – tajanstveno. Evo, ja skidam koprenu sa tvojih očiju: pogledaj svet, radi u njemu i raduj se što si čovek!

Eto zašto nisam pesimista.

Nikolaj Zabolocki, 1957

Preveo: Aleksandar Mirković

zab pesimista
 
1 коментар

Објављено од стране на 6 фебруара, 2016 in Заболоцки

 

Ознаке: , , , , ,