RSS

Архиве ознака: Иван В. Лалић поезија

Иван В. Лалић ЈУТАРЊА ПЕСМА ГОСПОДИНА ОЛИВЕРА

 

Просто се јутро смеши у тишину

Ко што се смеше стари конобари.

Зрак светла пипа празну паучину,

Разједа сенке пепељастих ствари.

 

Треба се дићи и треба отићи,

Опран сапуном, најежен од јутра.

Зацело треба данас некуд стићи;

Нек стан празнина закључа изнутра.

 

А јутром све су мале зебње ближе,

Ко миш претрче преко прекривача.

Ал кад се пође, некуд се и стиже,

С празнином мисли место огртача.

 

Треба се дићи и скупити шкрто

Сирасте мрве једне добре воље.

У зрцалу се поглед ломи крто.

Под челом фине нити главобоље.

 

Просто се јутро смеши у тишину

На хрпу неизговорених речи;

Осећам испод непца маховину,

Слаткасти трулеж што се тешко лечи.

 

А заправо сам хтео да отпловим

Као на барци, на кревету уском;

Над димњацима да шишмише ловим,

И звезде, младе кестене са љуском.

 

А заправо сам хтео да се шетам

У папучама испод дрвореда,

Да витке нимфе испод лишћа сретам,

Од узбуђења бео као креда.

 

И још сам хтео да на море одем

И квасим ноге поред неког брода,

Па да полако све зебње набодем

На јарбол, два-три педља испод свода.

 

Јер даске мог се пода тихо тресу;

Можда се земља врти мало брже.

Завидим оним што носе на месу

Модрице страха, а ведро се држе.

 

Знам једно: нема на мени кривице

Што зидови су тањи сваке ноћи,

И што ми, кад крај мртве прођем птице,

Мехурић језе мора жало проћи.

 

Јутро се смеши. Да, треба отићи

Улицом крхком, као сваког јутра,

И након пола сата некуд стићи;

Зацело тамо где стижем и сутра.

 

Бојим се само да једном не нађем

Ујутро срушен град, сред пустопоља,

Па да кад затим из куће изађем

Мој стан празнина закључа и споља.

 

Време, ватре, вртови, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

belski

Николај Богданов Белски

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 22, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , ,

Иван В. Лалић О МАЛИМ ЉУБАВИМА

Мале љубави имају крила собних птица,

Канаринаца међу натрпаним стварима.

Светле и трају као жућкаста сијалица

На степеништу куће са немарним стварима.

 

Добре су у свету који је са њима обичан,

А без њих тврд. Могу да буду лепе док трају.

Роде се било где, па расту под светиљкама

И у озбиљним очима у првом загрљају.

 

Као вода допола напуне сумрачне собе,

И љубавници се испружени лелујају на дну.

За стаклом прозора гломазне звездане сеобе.

Соба се меко пуни мехурићима шапата.

 

Пуне су једноставних, брижно сређених тајни

Што се ко домине помало слажу по столу.

Имају одмерено богатство радости ситних

Сачуваних у смеху, као у станиолу.

 

Растанак носе у себи од почетка, као трешње

Коштицу, коју ће кљуном оголити птице,

На крају силазе, сваки на своју страну,

Два одјека корака низ празне степенице.

 

ВРЕМЕ, ВАТРЕ, ВРТОВИ, Завод за уџбенике и наставна средства, 1997

lalic male ljubavi

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 2, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , ,

Иван В. Лалић ЈЕР СИ ЉУБАВ

Јер си љубав покривам те жедно својим трајањем,

Као виноград пијан од земље. Јер си љубав

Отварам те прстима од жеђи жутим као очи

Спаљених пашњака, као плод те отварам

И налазим те, опоро зрно присутности,

И налазим црва што мучно прогриза пут

Кроз нестајање, и у њему проналазим себе.

Твоје име пада као камен у језеро слуха,

Камен огољен до чистог смисла: јер си љубав.

Твоје име куца у свим слепим сатовима

Давно зазиданим у високе црвене зидове

У ветровитој равници, зидове које неће

Да сруше прашњави трубачи испод Јерихона,

Твоја боја је она светлост што преображава

Месо пучине у чисти, опори доживљај,

У виноград. Ти си виноград, пијан од мене

Који сам земља, твоја земља, јер си љубав.

jer

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 9, 2016 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , ,

Иван В. Лалић ПОДАТАК О СИЗИФУ

Сизиф је био Србин, па макар да је

Земљоузом стада писао, Ефиром краљевао

У давно страшно доба вишњих кавги на земљи;

Ово је несагласје привидно, као брзина

Стрелине сенке, као близина звезда:

Био је свакако Србин, Сизиф међу људима

И међу небесницима увек на средокраћи

Седам судбина могућих,

Сизиф зван врло мудри

У љубави, у побуни, у инату, у сплетки –

Родоначелник оних који ће ковчеге камене

Са мртвим краљевима венчаним горком ватром

Вући преко брегова, река и димних долина

С југа на север и натраг, у дугој вежби векова

У којој дах се губи и тле измиче стопи –

Сизиф је био Србин

У животу најпре, затим у смрти, одлаганој увек

Усудом који га води до камена и враћа

Са каменом, тешким колико божја суза.

 

Они што тврде да је Сизифов камен сунце,

Што тврде дакле да је Сизифов камен светлост,

Разлог да кажемо: јутро – Они проповедају

Да је светлост старија од несреће.

sizif 2.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 25, 2016 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: ,

Иван В. Лалић ДОКАЗ

Докажи, ако можеш, да те нема —
То неће бити доказ да ја јесам.
Докажи опет, јер доказе све сам
Заборавио. Зато трајем, земан.

Каткада ноћу у тишини слушам:
Трепери простор, рађа се олуја.
Пулсира огањ у звездама згрушан
По вољи Бога, славуја и гуја…

Докажи своју одсутност на начин
Да ум се смрзне, а да срце схвати —
Зашто од тебе иштем немогуће?

Промаја ноћи, један кров без куће,
Пехар кукуте, напев као зачин —
Пошаљи твоју сенку, да ме прати.

(23. V 1989)

senka 2

 
2 коментара

Објављено од стране на август 25, 2016 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић ПОХВАЛА НЕСАНИЦИ

Бесане очи које виде више

Но мрљу јутра, шару на тапету,

Прочитаће у рукопису кише

Читаву повест о будућем лету:

За усуд сваког листа једне црта

Сведочи облик: семантика капи

Садржи облик будућега врта

Ил празног неба што блиста и вапи.

 

У страшном благослову ноћног бдења

Стрепња изнутра размрежава очи

И корен вида шири се и мења

Да новим путем нова слика крочи –

На некој звезди море се расцвета,

У чаши воде заискри тишина,

Свака је прошлост стално започета,

А море, то је најлепша горчина.

 

У несаници другог сна је корен:

Способност да си другачије будан –

И нови дан, по слици прошлог створен,

Добије сенку, није узалудан;

Облачиш капут, палиш мотор: тачност

Покрета твојих инородна бива;

На семафору пева вишезначност,

Тробојна шара неког новог ткива…

 

Онај што ноћу посумња у време

Друкчије дан ће, час по час, да споји –

И поштујући прости закон шеме

Питаће себе: да л шема постоји?

У несаници другог сна је корен:

Сна који пуни, ко пустињу вода,

Јаву у којој изнова си створен:

У несаници светлуца слобода –

 

Д р у г е  су ноћи оних који бдију –

На некој звезди море се расцвета,

Прадавне шуме загрцнуто пију

Ваздух и воду будућега лета;

Последња слика: као ретровизор

Пун друма што се одмата у ништа

Бесане очи рајски назру призор

Потоње несанице, уточишта.

nesanica

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 20, 2016 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић МЕСТА КОЈА ВОЛИМО

Места која волимо постоје само по нама,
Разорен простор само је привид у сталном времену,
Места која волимо не можемо напустити,
Места која волимо заједно, заједно, заједно,

Па зар је ова соба соба или је загрљај,
И шта је под прозором; улица или године?
А прозор, то је само отисак прве кише
Коју смо разумели која се стално понавља,

И овај зид не међи собу, него можда ноћ
У којој син се покрену у крви твојој заспалој,
Син као лептир од пламена у соби твојих огледала,
Ноћ кад си била уплашена од своје светлости,

И ова врата воде у било које поподне
Које их надживљује, заувек насељено
Обичним твојим кретњама, када си улазила,
Као ватра у бакар, у моје једино памћење;

Кад одеш, простор за тобом склапа се као вода,
Немој се освртати: ничег ван тебе нема,
Простор је само време на други начин видљиво,
Места која волимо не можемо напустити.

Ивана В. Лалић –   Из збирке песама О делима љубави или Византија

klupa2

фото: Марко Пижурица

 
2 коментара

Објављено од стране на август 17, 2016 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , ,